Vučević, Vučić, Đilas, Tepić Manojlović…: Kako se veštačka inteligencija koristi za političke obračune, ko su žrtve i ko je kažnjen?

Na nalogu “Corvus01“ na društvenoj mreži Fejsbuk nedavno je objavljena i hitnom reakcijom tužilaštva i policije ubrzo uklonjena izmišljena izjava premijera Miloša Vučevića napravljena veštačkom inteligencijom.

Na snimku je zloupotrebljen njegov lik i generisanim glasom su objavljeni podaci o nepostojećim projektima Vlade. Ipak, ovo nije prvi put da se veštačka inteligencija koristi za političke obračune, u kojima gledaoci imaju pristup lažnim izjavama (uglavnom opozicionih) političara, u kojima je teško razlikovati stvarno od izmišljenog.

Pre Vučevića na meti su bili i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, ali i opozicioni lideri Dragan Đilas (SSP), Marinika Tepić (SSP), Savo Manojlović (Kreni Promeni)… Ono što ove slučajeve razlikuje je „samo“ to što je javnost na reakciju tužilaštva u slučaju opozicije morala da čeka neko vreme, dok je u slučajevima kada su prozivani predsednik i premijer hitno reagovala.

Sagovornici Danasa smatraju da korišćenje lažnog sadržaja u političkim kampanjama uveliko izaziva probleme glasačima i kandidatima, zatim da „ono što nije po ukusu predsednika i stranke dolazi pod udar“, da politika sve zloupotrebljava i da su u „autokratskim državama poput Srbije, gde nema vladavine prava, podele vlasti i snažnih institucija, zloupotrebe izraženije“.

Nataša Kilibarda iz Istinomera ističe za Danas da smo poslednjih meseci svedoci učestale (zlo)upotrebe deepfake tehnologija za obmanjivanje javnosti u vezi sa brojnim političkim liderima.

„Lažni sadržaj može biti posebno opasan pred izbore, kada je vremena malo da se on opovrgne pre nego što birači izađu na birališta. Kako generativna veštačka inteligencija nastavlja da napreduje u sofisticiranosti i dostupnosti, biće sve teže verovati onome što vidimo i sa kim komuniciramo na internetu. Nedavni dokaz o kvalitetu ovih AI-generisanih snimaka predstavljen je u studiji Centra za strateške i međunarodne studije iz Vašingtona. Došli smo do takozvane „tačke preokreta“ u kojoj ogromna većina ljudi više ne može jasno da razlikuje AI-generisan sadržaj od onog koji je realan“, kaže Kilibarda.

Kako objašnjava, ove tehnologije zagađuju informacijski ekosistem i otežavaju ljudima da pronađu istinite informacije ili formiraju stavove o recimo, nekoj stranci ili političkom kandidatu, njihovom programu ili konkretnom problemu uoči izbora…

„Birači mogu biti odvraćeni od glasanja za određenog političkog kandidata ukoliko vide (i poveruju u) deepfake snimak u kojem se zloupotrebljava njegov lik ili glas pre nego što takav sadržaj bude označen kao lažan. Poznato nam je da lažne informacije često sadrže elemente kojima je cilj da izazovu jake emotivne reakcije glasača, te im na taj način lako ostaju u sećanju“, navodi Kilibarda.

U današnjem medijskom ideološko-političkom nadmetanju koriste se sva sredstva, pa i tehnologije.

Đokica Jovanović, sociolog i univerzitetski profesor u penziji, objašnjava da su se od nastanka štampe, u drugoj polovini 18. veka, pa sve do danas, koristila i koriste se različita sredstva političke propagande.

„Političke partije su iscrpele svoje kapacitete. Život se okreće na drugu stranu. Zadatak udruženja građana nije da brinu o međuljudskim odnosima, već da se bave konkretnim životom. Predstavljaju se kao autentična, ali se na kraju ispostavi da nisu. Politika sve zloupotrebljava. U većini situacija deluje se selektivno, jer je to jedan propagandni šalter i to je njihova uloga. Od kako su nastale političke partije, postoji i težnja ka veštačkoj inteligenciji. U političke partije se ulazi zbog ličnih interesa, zato se toliko biju za funkcije. To su procesi dugog trajanja, ali već vidim da tu polako dolazi do pomeranja. Već polovinom 20. veka je Darendorf pisao da su političke partije posebna klasa“, govori Jovanović.

Svetski ekonomski forum je u svom Global Risk izveštaju iz januara, postavio plasiranje dezinformacija na vrh liste najvećih globalnih rizika ove „mega izborne“ godine. U Srbiji na vrhu liste medija koji plasiraju dezinformacije i vode kampanje protiv neistomišljenika vlasti nalaze se provladini tabloidi – Kurir, Alo, Informer, Srpski telegraf…

Izveštaj Saveta za štampu za prošlu godinu pokazao je da je najviše prekršaja po tekstovima imao Alo (1065), zatim slede Srpski Telegraf (980), Informer (791), Kurir (448), Večernje novosti (430), Blic (229), Politika (121), Nova (62) i Danas (15). Savet za štampu je tokom monitoringa devet štampanih medija u periodu od 1. jula do 31. decembra 2023. godine zabaležio 4.141 tekst u kom je prekršen Kodeks novinara Srbije.

Tamara Skrozza, zamenica glavnog urednika novinske agencije FoNet, smatra da je širenje dezinformacija tema koja je svima opštepoznata, i da je to tako već dvadeset godina.

„Provladini tabloidi vode na listi onih koji propagiraju političku agendu i već dugo zamlaćuju čitaoce onim što objavljuju“, kaže Skrozza.

Borbu protiv lažnih informacija otežava korišćenje lažnog sadržaja u političkim kampanjama.

Kako za Danas kaže Boris Tadić, lider Socijaldemokratske stranke i bivši predsednik Srbije, lažni sadržaj uveliko izaziva probleme glasačima i kandidatima za koje se oni opredele.

„Pored toga što je potrebno da se čitavo polje primene vestačke inteligencije hitno i jasno zakonski reguliše, potrebno je izgraditi državu u kojoj se poštuju zakoni. Ništa nam ne bi značilo ni zakonsko regulisanje ove oblasti u ovakvim okolnostima u kojima se zakon selektivno primenjuje i u službi je politike, a ne pravde“, kaže Tadić.

Pojedini stručnjaci već godinama ukazuju da je u Srbiji vlast ne samo centralizovana, već da više „nemamo nezavisnu nijednu od tri grane vlasti“ – izvršnu, parlamentarnu i sudsku, jer su sve tri podređene jednom centru moći, čije je sedište na Andrićevom vencu.

Zoran Lutovac, lider Demokratske stranke, ističe da časni izuzeci u tužilaštvu ne dovode u pitanje opštu ocenu o njegovoj ulozi i mestu u „autokratskom sistemu Aleksandra Vučića“.

„Ali ne radi se samo o tužilaštvu. Uzurpirane su sve državne institucije. One ne rade ono što im nalažu Ustav i zakoni, nego ono što im nalaže lično Aleksandar Vučić, ili njegovi ljudi, ili same procenjuju šta bi se svidelo autokrati. Da bi se sprečila masovnija zloupotreba veštačke inteligencije neophodno je da država bude demokratski uređena, sudstvo nezavisno, tužilaštvo samostalno, policija profesionalna, institucije snažne i nezavisne, vlast odgovorna, ali pre svega da nema privilegovanih u vladavini prava i da zakoni važe za sve, da nema izuzetaka“, kaže Lutovac.

Prema njegovim rečima, u demokratskim državama sa razvijenom političkom kulturom, snažnim institucijama i podelom vlasti, takve zloupotrebe podležu kontroli i sankcijama, preventivno se suzbijaju, jer podrazumevaju pravne, političke i običajne odbrambene mehanizme koji štite sve građane od zloupotreba, uključujući i političare.

„Politika sve zloupotrebljava. U autokratskim državama poput Srbije, gde nema vladavine prava, podele vlasti i snažnih institucija, zloupotrebe su izraženije, a odbrambeni mehanizmi sistema se koriste selektivno. Zaštićeni su samo oni koji su deo tog autokratskog sistema, a podložni zloupotrebama mogu biti svi ostali. Otuda tužilaštvo koje nije samostalno, koje je pod snažnim uticajem, odnosno kontrolom izvršne vlasti – reaguje samo onda kada dobije nalog ili signal da na nešto ne reaguje ili kada samostalno pretpostavi da bi se nešto dopalo autokrati i ljudima oko njega koji upravljaju Srbijom“, zaključuje Lutovac.

U sličnom pravcu razmišlja i Cvijetin Milivojević, politički analitičar i konsultant za odnose sa javnošću. Ipak, on smatra da bi posebno trebalo obratiti pažnju na sudsku, odnosno pravosudnu vlast.

 „Očigledno je da ono što nije po ukusu predsednika i stranke dolazi na udar. Svih ovih 12 godina, političke stranke minimiziraju činjenicu da je kod nas kršenje Ustava kao dobar dan i samim tim konstatujemo da predsednik Srbije krši Ustav“, objašnjava Milivojević.

On naglašava da je najgledanija televizija sa nacionalnom frekvencijom najvećim delom prožeta „satirom“ i da smo sve dublje u takvom položaju gde je obesmišjlen ceo pravosudni sistem.

Ako se osvrnemo na korišćenje veštačke inteligencije, zloupotrebe imena i sličnih stvari, možemo da zaključimo da demokratski deo međunarodne zajednice žmuri“, dodaje Milivojević.

Zorana Mihajlović: Unaprediti kontrole

„Veštačka inteligencija je nešto za nas novo i neophodno je urediti zakonodavni okvir kada je to u pitanju. U osnovi nam to fali bez obzira šta je u pitanju, od obrazovanja do građevine, borbe protiv kriminala i slično… gotovo u svim oblastima. Znam da u mnogim zemljama već postoje određeni predlozi zakona, jer ako to ne uradimo zloupotrebe će postati normalne i dopuštene. Kao i kod plasiranja lažnih informacija, svuda u svetu sad to postaje sofisticiranije. Uz pomoć veštačke inteligencije prave se snimci na kojima su nage devojčice i žene, a onda se te fotografije puštaju po mrežama“, kaže Zorana Mihajlović, bivša ministarka i potpredsednica Vlade Srbije.

Ona ističe da se to sve mora zakonski urediti, unaprediti monitoring i kontrole, kao i efikasnije reagovanje institucija. (www.danas.rs, Danas, Anđela Trifković, 17.7.2024)

Утицај француских избора на овогодишњи род литијума у Србији

Право на правду – Има ли правде – Неправдом против правде

Пише: Цвијетин Миливојевић

Један од пионира модерног политичког маркетинга у Француској Жак Сегела је, на основу искуства из многих кампања које је водио (Франсоа Митеран, Лионел Жоспен, Ехуд Барак, Франц Враницки, али и Јожеф Антал, Јанез Дрновшек, Александар Квашњевски, Жељо Желев, па, делимично, и Борис Јељцин итд) закључио две важне ствари: Бирачи гласају за човека, а не за партију и гласају за будућност, а не за прошлост.

Правило важи и за актуелну сведржавну, општеграђанску и свесрпску кампању „утеривања љубави, наде и вере“ Србима у литијум као „руду свих руда“ („на почетку бејаше“, ни реч, ни Бог, већ литијум), Свети минерал, Свети Грал. Свети, а наш – о чему сам писао у колумни „Библијска пропаганда литијума“ (4. јул 2024).

Дакле, човек (а не партија) коме се верује је, вели волонтерски, практично, и промотер приватне мултинационалне компаније која би да експлоатише литијум у Србији.

А сам литијум је минерал будућности – а јок прошлости, к'о што је злато било некад и к'о што је нафта, као „црно злато“, била, ево, до јуче. Као што рече Промотер, „око литијума ће се у будућности водити ратови, као што су се водили и воде око нафте“.

И зато, најподесније за обе верујуће Србије: о рођењу светога Јована Крститеља, о Ивањдану, а пошто истог датума пада и Дан (комунистичког) устанка против фашизма, Човек Будућности, после подужег времена инаћења са Нишлијама, запуцао чак за Ниш, да тамо најави неку тамо далеку будућност – железничку обилазницу око Ниша и дан када ће летећи возови, с литијумским батеријама, надлетати и облетати, а не салетати центар града на Нишави! Док се, иза брега ваља покушај да се, о истом трошку, том визитом настави релативизовање пораза Врховникових напредњака у трећем, по броју становника, граду Србије, а фокус јавности одврати од позорности на запад и престоницу земље у којима не мирују „заробљеници прошлости“, „непријатељи просперитета“, а нарочито „напретка“, исти они повампирени ретрогради што су, крајем 19. века, плашили народ железницом, како то лепо, однекле, по обичају, истргну из контекста, наш преначитани председник, као, свих грађана.

.   .   .

У целу тарапану је улетео и лондонски „Фајненшел тајмс“ који је, врло симптоматично, у кратком периоду, објавио три, по нашег председника, благонаклона текста, што би нас баш пријатно изненадило да се, поред једног, у коме се констатује Вучићева „цик-цак“ спољна политика између Истока и Запада, у преостала два не хвали његова кооперативност и предусретљивост према атлантским партнерима у погледу експлоатације литијума у Србији и извоза српске муниције за потребе украјинске војске. Порука између редова: садашњи владалац Србије је још и добар и конструктиван, какви би могли да дођу уместо њега.

С обзиром да је све паралелно заличило на матрицу кампање за, управо окончане, француске парламентарне изборе, али и, сада већ, почетак индоктринације за литијум као, аутентично, српски Свети, а наш, призивам као аргумент још неке натукнице из књиге поменутог Жака Сегеле, „Изборна вртоглавица“ (“La vertige des urnes”, izvornik Flammarion, 2000; Clio, Београд, 2009).

Вели он да се гласа и: за идеју, а не за идеологију; за спектакл, а не за баналност; за себе, а не за кандидата; за истинито, а не за лажно; за судбину, а не за баналност; за вредност, а не за функцију; за активно, а не за пасивно; за победника, а не за лузера.

Дакле, тако грађани резонују, сад је мање битно да ли је, на пример, реч о изборима за председника Републике Француске или надолазећем референдуму о томе да ли треба или не да се експлоатише литијум у Србији.

.   .   .

За Србију која би, као некад „Земља кошарке“, кроз индоктринацију из свих расположивих пропагандних оружа и оружја, у футуру првом требало да постане „Земља јадарита (литијума и бора“), још су поучнија такозвана „три правила другог круга убиственог финиша“, када кандидати верују да се, у тих недељу-две, одлучује о њиховој судбини. А Жак Сегела је говорио да га је његов најпознатији клијент, некадашњи председник Француске Франсоа Митеран, научио да се „победа добија у првом кругу“.

Пред други круг, уводи се принцип „бирања мањег зла“ и врши мобилизација у корист политике која, ако не доноси бољитак, макар не шкоди.

Дакле, „у првом кругу елиминишемо, у другом бирамо“. Што значи да све снаге морају да се концентришу на показивање своје разлике у односу на ривала (шта сам то ја што није мој противник; шта то ја мислим, а шта он не мисли; шта ћу ја да урадим шта он неће).

„У првом кругу делимо, у другом сакупљамо“: Србија је сада у другом кругу пропаганде за литијум, што је за врховног команданта индоктринације сигнал да је, „после мобилизације свог табора, време за окупљање целе земље“. Достојанственост, визија, надахнуће, све се то, као  терен прагматизма, напушта због свеопште мобилизације првог, другог и трећег позива.

А онда, надајмо се пре неког, не дао Бог, Дантеовог круга, кад се победа политике „литијум нема алтернативу“ на обзорју већ буде назирала, уследиће и примена трећег правила: „У првом кругу се боримо. У другом кругу смо победник“. То је онај тренутак када главни субјект навлачи победничку тунику и заузима победнички став, када је престо (тријумф) на помолу, када би свако даље агитовање личило на слабост, јер је народ већ изабрао праву, литијумску страну.

.   .   .

Као највеће зло, и уочи минулог другог круга парламентарних избора у Француској, по обичају, идентификован је релативни победник првог круга - Национално окупљање.

Изборни инжењеринг обављен је одмах након првог круга. Макронови „центристи“ су склопили пакт с левичарима разних „скретања“ да подрже једни друге, одустајући у другом кругу у корист боље пласираног кандидата, а све да би се направила брана „десним екстремистима“ Марин ле Пен и Жордану Барели. То је, у збиру, пошто је реч о већинском изборном систему, донело много више мандата „уједињеној левици“ и Макроновим „либералима“, али је и погурало мање десничарске формације.

 

Против Националног окупљања се удружило „кусо“ и „репато“, па, имајући у виду и милионе гласача имиграната, искрено уплашених „бауком“ Ле Пенових, јасно је зашто је резултат овакав какав је: „победило је мање зло“.

Мада у свему томе има озбиљна доза лицемерја, али и једна количина нерасуђивања, као у случају најбољег француског фудбалера Мбапеа који је позвао да се гласа против Марин ле Пен и њених који не воле имигранте, иако је глас за левицу баш тог Мбапеа довео у опасност да сутра на своје богатство плаћа порез од 90 одсто, што предлаже Меланшон.

Да парадокс буде потпун, Ле Пен је суверениста („ Француска Французима!“), али и француски „екстремни“ левичари су – суверенисти! А француска левица  на гомили: то вам је либерални капитализам + Меланшон који је за Француску ван НАТО + „жути прслуци“ + анархисти + комунисти!

Потенцијални нови француски премијер Жан-Лик Меланшон, чија је лева коалиција Нови народни фронт (Меланшонова странка, крајње лева Непокорена Француска, најјача је странка те коалиције) освојила највише места у Народној скупштини, обећавао је повећање минималних плата на 1.600 евра, ограничавање цене основних животних намирница, струје, гаса, горива, укидање Макронове пензионе реформе (старосна граница са 62 дигнута на 64 године)... Институт Монтење је израчунао да би та обећања државу коштала додатних 179 милијарди евра годишње, што и није толико страшно, ако се имају додатна издвајања за „НАТО потребе“, тј. финансирање рата у Украјини. 

Иначе, срећни губитник је познат и по томе што је: симпатизер Уга Чавеза и Фидела Кастра; што говори о злу „екстремних тржишта која трансформишу беду и патњу у злато и новац“ и о Француској као земљи „са огромним, али лоше распоређеним, богатством“; што је магазин „Експрес“ назвао „фашистичким“, а новинара „Монда“ - „реформисаним убицом и музом ЦИА“; што је казао да „не верује у изабрани народ“, нити да је „било који народ супериорнији од другог“, због чега је оптуживан за антисемитизам; што је 2014. подржавао анексију Крима, говорећи да су „кримске луке кључне за руску безбедност“ и да је Украјина била под утицајем неонациста, али је осудио руску агресију 2023, с тим да је разлог за њу налазио и у „све већем приближавању НАТО-а Русији“ и противио се испорукама оружја Кијеву; што жели да Француска изађе из НАТО-а, противи се концепту уједињене европске војске и заговара пацифистичку Француску; што је подржавалац Палестине и критичар Израела као „колонијалне државе“; што је истицао да је „независност Косова противзаконит акт“; а дигао је и глас против  непоштовања које је Макрон показао нашем Врховнику на париском обележавању 100 година победе  у Првом, те похвалио оба српска покрета отпора у Другом светском рату.

Све што је Меланшон говорио, рекло би се, прија српском уху к'о да је то сама Марин ле Пен изговорила.

Зато је врло реално да би, у другом кругу, на председничким изборима у Француској 2027, избор могао да буде између Ле Пенове и Меланшона, „између злог и горег“ – тим сценаријем Французима прете Макронови центристи, уколико сутра не буде формирана влада по њиховој вољи.

Такве поруке шаље (и од њих подршку иште) и наш Врховник својим западним подржаваоцима, тврдећи да једино он, као браник, стоји између националних екстремиста и „ових фанатика који би без поноса и чувања српских интереса“ у ЕУ и НАТО или БРИКС и ОДКБ, свеједно, по сваку цену...

.   .   .

A зашто је француско „уједињење против надолазећег зла“, поучно за наш случај? Врховников, у настајању, Покрет за народ и државу; Вучићева „кеч ол“ листа против националне и проевропске опозиције; Врховникова коалициона листа за локалне изборе „АВ –Београд/Србија сутра“; уједињење за „Рио тинто“, а против непријатеља рударења; уједињење против оних што би, као, да ометају „напредак Србије“, уједињење за, уједињење против.... Све су то модлице за исти тип колача: под изговором јединства против назатка, борбе против стварних и имагинарних непријатеља и уједињења против свих зала овог света - грозничаво стезање свих дизгина власти.

Је ли ископавање литијума (уз стандардно, одустајање од Косова) најновији услов за потенцијални наставак пута ка у ЕУ? Па, не рече ли и онај Американац: „Овај пројекат (Јадар) је важан за ЕУ!“ и "За Србију је то пут ка ЕУ!“.  А исто зборе и Енглези и Немци.

Да ли то поново нешто дајемо евроатлантизму, а заузврат не добијамо ништа, осим гаранције за опстанак на власти олигархије која нас води већ 12 година? А шта смо то, претходно, добили за 12-годишње (из)давање Косова и Метохије? Ништа, чак ни „месец од папира“ у виду некакве„Заједнице српских општина“!

Сад би да дајемо јадарит (у пакету иде и омиљавање НАТО-у испоруком муниције Украјини), опет, у замену за остављање на миру ове наше власти од стране западних центара моћи.

А као шлаг на торту, пре неколико дана, најављена је бесплатна конверзија три милиона квадрата земљишта у Мајданпеку и Бору, и за источне стране инвеститоре, наменски, за ширење рудокопа, иностраног власника „Зи ђин“.

.   .   .

 „Покрет за бланко подршку Вучићу било шта о било чему да он одлучи о литијуму“ (или Српски савез радног / расељеног народа; скраћено: ССРН) увелико је монологом закорачио у наводни дијалог о оправданости експлоатације литијума. Уз „четам хаус“ правило: „Биће дискусија о литијуму у којој ће доминирати аргументи, а не празне речи типа „Не дамо Јадар и Рађевину!“

А онда су у граду на Нишави уследила и „пригодна“ хапшења, како су известили Врховникови трбухозборци, „ове“ и „оне“ мафије, од просветне до колоквијалне. Чисто да се покаже да Врх Врхова, за сада, не размишља о одступању са врха Ниша, једнако као ни од литијума...

Представници Савеза еколошких организација Србије (СЕОС) броје дане до Светог Пантелејмона, до када су Врху Врхова поставили ултиматум да усвоји законску забрану геолошких истраживања и експлоатације литијума и бора.  Генералну пробу (краткотрајну блокаду пруге Лозница – Мали Зворник) за оно што, у супротном, може да се дешава широм Србије, већ су одржали. Режим је, још на старту, изгубио живце и наредио прва привођења.

Врховникова Тајница и даље постојано, кано клисурина, стоји на изреченој ноторној бедастоћи: „Ми имамо као и Немачка резерве литијума, а Немачка је много паметнија од Србије и Немачка ће бити земља која ће производити литијум?!"

Још свашта нешто чули смо и друге недеље виктимизације Србије њеном литијумизацијом, али и даље не чусмо чије ли су то две службе које Србији „не дозвољавају да постане водећа земља“, а литијуму у Србији срећу кваре! Да се те „две западне службе“ које спречавају васкрс Србије уз помоћ копања литијума, колико сутра, не преименују у – руску и кинеску?

Не чусмо још ни зашто земља која има 27 пута више резерви литијума од Србије, још није отпочела експлоатацију?! Само разумесмо немачку капућехају у Београду Анке Конрад да је српски литијум неопходан, потребан и важан за развој ЕУ и Немачке и да, пошто је већ тако, „та сировина мора бити расположива“! Зато и ми, као кредибилни партнери, треба најхитније да подржимо Немце да одмах почну, макар са, наводно безбедним, издвајањем литијум хидроксида из геотермалне воде у својој отаџбини. 

Данас, није немогуће, да се о литијуму (позитивно?) изјасне и „вечне заветнице тишине“, „босоноге сестре кармелићанке“ из уставно-зауставног суда које послушно ћуте о свему што не иде у прилог Врху Врхова, а зборе само о ономе што може да потпомогне извршној грани власти. А тек то би могло да заболи. (www.pravda.rs, извор: Правда, 11.7.2024)

НОВА ТЕМА ОПОЗИЦИЈЕ: Напад на литијум уместо борбе за изборне услове

Уместо да схвате који су узроци пораза, они су одмах кренули у нову кампању, делује помало невероватно, али опозиција више не инсистира чак ни на потврди изборних резултата тамо где је победила, каже Цвијетин Миливојевић

Месец дана после тешког пораза на готово свим локалним изборима у Србији опозиција је без јасне стратегије кренула у нову антилитијумску кампању. Уместо да извуче поуке изборног дебакла, који се годинама понавља у сваком изборном циклусу, они су одлучили да у политичком рулету све што имају ставе на редни број три у периодном систему елемената. Ако је судити по понашању лидера опозиције, изгледа да медијски услови, бирачки спискови и остале препоруке ОДИХР-а у вези са изборима више нису високо на њиховој политичкој агенди. Без истицања јасне политичке идеје и стратегије, као и разговора о томе шта су они урадили када су били на власти или шта предлажу да би било боље урадити, српска опозиција поново је кренула у кампању. За Видовдан је одржан „литијумски митинг” у Горњим Недељицама, где су присутни исказали незадовољство ЕУ и „Рио Тинтом”. На том скупу је била присутна практично целокупна опозиција.

Консултант за односе с јавношћу Цвијетин Миливојевић оцењује да је сценарио већ виђен и да се поновио по зна који пут. За „Политику” каже да власт баци удицу коју опозиција прогута и све се своди на референдум питање за и против Александра Вучића уместо да ли сте за ископавање литијума или против. „Уместо да схвате који су узроци њиховог пораза, они су одмах кренули у нову кампању. Свима је било јасно да ће после локалних избора, дакле после 2. јуна, тема свих тема бити ископавање литијума. Делује помало невероватно, али опозиција више не инсистира чак ни на потврди изборних резултата, чак и тамо где је победила”, каже Миливојевић.

Наводи да су „под тепих сами ставили резултате у оним местима где су имали основа да траже понављање избора на неким местима и да се надају да ће имати већину”. Додаје да је у Нишу аутономна прича и да је на делу један нови приступ који има доктор Милић, чија група грађана је освојила велики број гласова, одмах после коалиције око СНС-а. Подсећа да Милић жели да исцрпи сва правна средства и да није рекао да ако не буде испоштована изборна воља грађана, неће предузимати одређене кораке, али да није навео које. „Уосталом, не знам зашто би опозиција реаговала на резултате у Нишу, јер није она остварила неки бог зна какав резултат па да је активна и она се тамо не пита ко ће бити на власти у граду на Нишави. Од када се опозиција поделила на то да ли ће учествовати на локалним изборима 2. јуна, поделе су велике и очигледне јер су обе стране желеле да ’комшији цркне крава’. Они који су изашли на изборе желели су да покажу како ће бојкот опозиција бити превазиђена и небитна, а они који нису изашли на изборе навијали су за што лошији резултат кандидата опозиције”, наводи Миливојевић.

Да је више него приметно како је целокупна опозиција заменила тежиште своје кампање са изборних услова причом о литијуму, истиче политички аналитичар Дејан Вук Станковић. За наш лист каже да сада испада да медијски услови никада нису били бољи, нема никаквих проблема с бирачким списковима и на првом месту је опсесија литијумом. Наводи да је то нешто што нашу политичку сцену очекује и да следи покушај „антилитијумске револуције” у издању махом оних који су када су били на власти отворили врата копању ове руде.

„Треба очекивати, када се заврши Европско првенство у фудбалу, следе и Олимпијске игре, да ће после тога неки из опозиције да ’приону на посао’. Очигледно је да ништа више није спорно када су изборни услови у питању и добро је што су то после неколико месеци признали. Међутим, није добро што онемогућавају ископавање литијума у тренутку када се то догађа на 14 места у Европи и када се гради 50 фабрика литијумских батерија до 2030. године”, каже Дејан Вук Станковић. Сматра да је то једна штетна активност и да нашој земљи наноси много више штете него, како каже, закерање у вези с медијским законима и изборним условима и то образлаже речима да имамо инвеститора који је спреман за уложи немали новац и да је ту већ 20 година.

Цвијетин Миливојевић наводи да је некаква прича око Фронта за одбрану Србије, који ће чинити политичке странке, у старту осуђена на неуспех. Наводи да ће, ако то ураде, убити сваку могућу критику литијумске кампање коју, како каже, води највећи део власти. „Мислим да је једини прави одговор да кампању воде људи који су директно угрожени – људе који тамо живе, активисти еколошких организација, јер ће одлука о копању литијума утицати на њихов живот. Ако то опозиција преузме, као што је то урадила после масакра у Основној школи ’Владислав Рибникар’ и у Младеновцу, онда ће сигурно све упропастити. Они треба да се појаве на скуповима против и добро је што се колоквијална опозиција појавила на протесту у Недељицама, али је много боље што она није водила главну реч, јер да су имали главну реч, већ би се посвађали на том скупу. Aко заиста желе да помогну тим људима, они не треба да воде ту акцију и кампању. Треба више да се усредсреде на политичка питања. Разумем њихову потребу да се ухвате за неку велику тему па да покажу бирачима да нису политички мртви и да још постоје. Али то није фер према грађанима који носе на леђима ту кампању”, каже Цвијетин Миливојевић.

Дејан Вук Станковић наглашава да „уместо да пронађе неку јаку политичку тему, наша опозиција као да се врти око себе и они немају никакве конструктивне предлоге у правцу заштите животне средине”. „Они предлажу нешто што нико на Старом континенту није урадио, а то је увођење мораторијума на ископавање литијума. Терају инвеститоре и то је сада њихова политичка стратегија и то ће се лоше одразити не само на њихове политичке шансе на неким новим изборима него и на будуће инвеститоре. Уводе и једну зону несигурности код инвеститора који су сада овде. Могу да кажем да је реч о друштвено штетној акцији без обзира на то што опозицији доноси неке политичке поене. Уз то, они у медијски простор уносе једну одређену количину дезинформација из којих праве неке катастрофичне сценарије и плаше народ неким сумпорним кишама, тровањем преко подземних вода и мислим да су то врло неозбиљне ствари ”, наводи Станковић.

Било би, како додаје, боље да је опозиција конструктивно против, да тражи неке корекције и јаче гаранције на плану заштите животне средине од инвеститора и од државе. Каже и да тај дијалог треба да се води цивилизовано, а не да главна буде „инцидент политика” која никоме не иде у прилог. Он мисли да је опозиција опет промашила тему и да су неки од опозиционих лидера заиста неталентовани за политику. „Могу они неки политички поен да добију плашењем народа на тему ископавања литијума. Схватили су да су парламентарне и локалне изборе изгубили и да нема повратка”, каже Станковић. (www.politika.rs, Политика, Дејан Спаловић, 5.7.2024)

Библијска пропаганда литијума

Право на правду – Има ли правде – Неправдом против правде

Пише: Цвијетин Миливојевић

Да је Врховникова државна и приватна пропаганда овако и оволико, до библијских размера, “залегла“ за Косово и Метохију колико је за експлоатацију јадарита (литијума и бора) у Јадру и Подрињу, где би нам био крај?! Јужна српска покрајина не да би остала наша, него би и, макар, за почетак, Тузи и цела Малесија у Црној Гори, западна Македонија (албанска Илирида)и Скадар у Албанији, пожелели да буду део Србије!

Нови ветрови (чуј, ветрови – урагани!) почели су да дувају, написах у претходној колумни „Имаћемо слободу чим се ослободимо непријатеља слободе“, са – тријумфом на локалним изборима осокољеног - Андрићевог венца, а литијум, дакле, не да може, него – мора! Због чега нам је традиционално непријатељску Немачку наш Врховник промовисао, ни мање ни више него још и у - „гаранта безопасног рударења литијума у Србији“! Пошто је белодано да су још немачки надничари Саси рударили по рудницима немањићког царства...

Уосталом, средњевековни Макијавели није имао дилему да ли је боље да владаоца воле или да га се плаше: „Да би поданици били сложни и одани њему, владалац не треба да се брине ако га прати глас суровог.“

.   .   .

Почетни аксиом конспирологије представља идеју о постојању неке „завере“ (светске, белосветске или локалне, свеједно) и тајног друштва, чији чланови теже да покоре цео свет и створе потпуно нови поредак у којем ће они заузимати кључне позиције и апсолутно господарити. А тајно друштво се, наравно, састоји од посебних „генија зла“.

Дакле, у центру „завере“ су (неки) људи; ти људи, скривени под велом тајне, принципијелно су, у самој својој основи, дефектни; циљ „завере“ је стварање „антиреалности“ која одговара „антинормалности“ самих завереника, а негативни циљ „завере“ је уништење „природног“, „нормалног“ поретка ствари - или, барем, његово подјармљивање и потчињавање - који представља „сметњу“ и „препреку“…

То, у својој књизи „Конспирологија - наука о заверама, тајним друштвима и окултном рату“ (изворник објављен у Москви, 1993; издање Логос, Београд, 2008), тврди Александар Дугин.

.   .   .

Прво је то, пророчки прецизно, наговестио Сам Врх Врхова: „Биће дискусија о литијуму у којој ће доминирати аргументи, а не празне речи типа „Не дамо Јадар и Рађевину!“

И све то наводно зато да би одлуку о евентуалном ископавању литијума, „после дијалога“, донели сами грађани, али – „након што чују аргументе, а не празне приче“.

Има ту свега и свачега да би се утерало у најновији „Покрет за бланко подршку Вучићу било шта о било чему да он одлучи“ (или Српски савез радног / расељеног народа; скраћено: ССРН). Уцена и претњи, али и преозбиљних награда и других позитивних сатисфакција за оне професоре, стручњаке и специјалисте, али и „аналитичаре опште праксе“ који у литијуму виде искључиво „велику развојну шансу“, али не и опасност по здравље грађана Србије.

Ту су и латентни еуроатлантски лобисти који оптирају, као, „за највише стандарде струке у експлоатацији које ће једино Запад поштовати“, тј. за рударење по сваку цену, али уз ограду да „ни зрно жита не сме да падне у руке непријатељу“ (не дај Боже, Кинезима) или да тај литијум ни случајно не национализујемо, па да развијамо властиту технологију и индустрију.

Због чега, на другој страни, своје минуте у електронским медијима и ступце у новинама и на порталима, извесно је, неће добити они који указују на погубност рударења литијума у овој фази развоја технологије ископавања.

.   .   .

Др Зоран Ђ. Славујевић, у књизи „Библијска концепција пропаганде“ (Радничка штампа и ИДН, Београд, 1993), примећује да обећања и претње, награде и казне, стоје над главама људи током целокупног њиховог живота.

Основни „аргументи“ пропаганде су, према проф. Славујевићу, обећања и претње и они се, у библијској промиџби, појављују у виду Божијих „награда“ и „казни“, тако да „нема скоро ни једне једине библијске приче у којој Бог или његови овоземаљски посленици не обећавају или не прете, у којој људима не стављају у изглед награду или казну, корист или штету“.

Бог обећава Мојсију избављење из ропства и насељавање у „земљи меда и млека“ (Књига пета – поновљени закони, 6.3)... У Јерихону чак постоје и „специјализовани“ географски простори за свакодневно ритуално изрицање благослова и клетви. Реч је о два брда на источној страни Јерихона: брду Гаразин, са кога су Јудејци благосиљали и брду Гевол, са кога су проклињали.

.   .   .

Основно средство библијске пропаганде јесте (изговорена) реч.

У Јеванђељу по Јовану, реч се идентификује са Богом: „У почетку бејаше Реч, и реч беше у Бога, Реч беше Бог. Она беше у почетку Бога. Све је кроз њу постало, и од онога што је постало ништа није постало без ње...“

Док „вера долази од слушања проповеди, а проповед од речи Христове“ (Павлова посланица  Римљанима).

Реч Божија је „дух и живот“, „вечни живот“, „тело“ (апостол Јован) и „мач духовни“ (Павлова посланица Ефесцима), њоме се лече болесни и васкрсавају мртви.

.   .   .

„Рио Тинто“, за сада, медије који смеју да објаве некога и/ли нешто контра „литијумске олуја кампање“, затрпава демантијима (замислите: демантији на јавно, под именом и презименом, изречено нечије мишљење!), следећа фаза су, вероватно, стратешке SLAPP тужбе против деловања јавности.

Режимским пропагандним назови медијима, али и провладиним гласилима, а то су мање-више сви мејнстрим медији у Србији, већ су из Врха Врхова почеле да стижу инструкције и спискови „пожељних саговорника на тему подршке копању литијума“.

Потенцијални страни приватни инвеститор у загађивање животне средине Србије нуди, наводно, увид у „научно доказане чињенице везане за пројекат Јадар“, а та „наука“, то је само оно што игра у дресовима РТ-а, и то РТ зове „подстицањем још интензивнијег дијалога о пројекту“, а не, рецимо, „креирањем обавезног наратива“ или „прописивањем општеобавезујућем јавног дискурса“ о пројекту „Јадар“…

За мање од месец дана отако је Сам Врх Врхова противзаконито „откочио“, иначе законски „прикочен“, пројекат прекопавања Србије, кулоарски „дијалог“ који формално, дакле, није ни отпочео, успео је да постане ММА меч „на живот и смрт“.

Громогласнија страна, ова иза које су и Држава српска, и Глобални владари из сенке, али и страна приватна компанија РТ – већ је, противнике ископавања литијума, оцрнила као – велеиздајнике; онај ко је имао среће постао је (само) „кочничар реформи“, ретроград, смутљивац, „црнорупаш“, „равноземљаш“, колебљивац.

Док су, за противнике ископавања, заговорници рударења – издајници, лобисти, „Вучићеви или страни плаћеници“, покаткад и, „слуге“ Новог светског поретка или „Поретка новог света“, како би их исправио мој пријатељ др Владимир Илић.

.   .   .

Представници Савеза екоолошких организација Србије (СЕОС) су, као што су и најавили на „свелитијумском сабору“ у Лозници, Влади Србије предали захтев којим јој дају рок од 40 дана, односно до иза Светог Пантелејмона, да усвоји законску забрану геолошких истраживања и експлоатације литијума и бора у Србији. Уколико се то не деси, што је више него извесно, најављују „блокаде кључних тачака и железнице“ широм земље, посебно на “виталним тачкама преко којим се превозе руде из других рудника у Србији”.

Влада Србије је, након вишемесечних протеста грађана и блокада путева са захтевом да се не дозволи ископавање литијума у Србији, јануара 2022, тј. три месеца пре председничких и парламентарних избора, „стопирала“ пројекат “Јадар”, односно отварање рудника литијума у долини реке Јадар.

Али, чим је победио на тим изборима, Врховник се ујео за језик зашто је (а јасно је да је то учинио управо зато да би победио на изборима!), привремено зауставио пројекат рударења литијума: "Заслужан сам за то што имамо злата, али сам крив што сам под притисцима мојих сабораца и свих осталих прихватио да одустанемо од литијума. То ми је највећа кривица у каријери у претходних 10 година. Уништили смо том одлуком западну Србију и Подриње цело. Нисам издржао притиске и лажи. То ми је грешка коју себи не могу да опростим. Том одлуком смо уништили Лозницу, Крупањ и Мали Зворник. Срамота ме је што нисам имао довољно снаге и ту грешку себи никада нећу опростити."

Међутим, након још једне победе, овај пут на локалним изборима, на којима није ни учествовао - председник Србије, уз образложење да држава „не сме да пропусти могућност технолошког напретка који би донео литијум“, поново у игру враћа компанију “Рио Тинто” и њихов пројекат прекомпозиције зелене долине Јадра у пустињу.

И док се Врховникова Тајница, тренутно на месту спикера највишег представничког и законодавног тела у Србији, и буквално уживела у улогу РТ промотера, улагујући се Немцима, а вређајући ум и разум сопственог народа („Ми имамо као и Немачка резерве литијума, а Немачка је много паметнија од Србије и Немачка ће бити земља која ће производити литијум") – Врховни режисер је, у овој расподели улога, за себе резервисао ролу „волонтера промотера“ исте те компаније. Све правећи од себе сиромашка великомученика, а денунцирајући, речником из досијеа „Службе“, поименце  грађане земље на чијем је челу, а који не желе да се, због РТ-а, селе са својих прадедовских огњишта.

Оптужио их је да су „примили паре од Рио Тинта, а они су данас против“, а он је, вели, „без динара – за“, јер је њему “важна Србија, а њима само њихове задњице и ништа више“, па их изазива на, са њим заједно, дијалог, пардон, на справу свих справа за утврђивање свих истина, на (Дачићев, Гашићев, Вулинов, Орлићев...?) „полиграф“; па је припретио да „неће пустити двема службама да нам други пут дају „шустер – мат“ по питању ископавања литијума у Србији, као што су, како је рекао, то урадили прошли пут“... И, свашта још нешто, али опет не рече чија је то та друга „служба“, прва је, ако сећање не вара – немачка! Да, добро сте прочитали, тајна служба исте оне земље која нам је сада „гарант сигурног копања“, иако сама, мада има 27 пута више резерви литијума од Србије, још није отпочела експлоатацију?!

Ах, да: Ко би били учесници тог општедруштвеног, свеграђанског дијалога о литијуму ? И, није ли логично да, ако већ постоји потреба за дијалогом, што значи да ствар око литијума у Србији још није „пресечена“ – да се, као знак добре воље, до доношења коначне одлуке – обуставе све активности на пројекту „Јадар“?

.   .   .

На индивидуално-психолошком плану библијска пропаганда непрестано провоцира два најелементарнија осећања: љубав (према Богу) и страх (од Божје казне). Божије речи се обраћају човековом „срцу“ и „души“, али у човечијем срцу и души није само љубав, већ и страх.…

Нови завет каже: „Љуби Господа, Бога свога, свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим.“ Ово је највећа и прва заповест.

„Грех“ је као „отуђење човека од Бога и самога себе“ непосредан узрок свих људских несрећа. „Жудња рађа грех, а грех кад је почињен, рађа смрт.“

Спасење се не обећава само по себи, већ треба да га се заслужи за живота, за „судњи дан“. Апостол Павле у посланици Римљанима поручује: „Плата за грех је смрт, а дар Божји је живот  вечни у Исусу Христу.“

Хишћанство, посебно католицизам, признаје институт индулгенције као „опроштај“, „откуп“ греха или дуга.

.   .   .

Хришћанство, према сећању његових јеванђелиста, разликује пет врста проповеди које је, у различитим приликама, чинио сам Исус Христ: егзетска, наративна, афористичко-гномастичка и дијалошка.

У актуелној Врховниковој пропаганди најчешће се користи тзв. монолошка проповед коју карактерише  „широко излагање идеје без прекида, упадица и питања, што му даје пуну слободу у организацији садржаја, избору аргументације, давању ритма и слично.

Иако је катехеза  (подучавање у коме ученик, реченицу по реченицу, понавља наглас учитељево тумачење ) само до краја првог века Христове ере била највише практикован начин ширења хришћанских садржаја - у Вучићевој пропаганди она је и данас доминантна.

А када је реч о проповедању литијума као спаса за Србију, наш данашњи месија – зависно од циљне групе којој се обраћа – из Славујевићеве „библијске концепције пропаганде“, користи превасходно модернизоване „црквене проповеди“, оне које се, „у циљу учвршћења и продубљивања њихове вере упућују верницима“, у нашем случају, политичким идолопоклоницима, односно „сигурним и капиларним гласовима“. Док за неуке, колебљиве и према литијуму неповерљиве, употребљава „мисионарске проповеди“ које се „упућују паганима и безбожницима, онима који не знају за Христа, а у циљу њиховог придобијања, „привођења“ његовој вери.“

.   .   .

Овде је на делу диктатура монолога и цело друштво је заточеник тог једно(г)гласа. Тако да никакве озбиљне јавне расправе и друштвеног дијалога о ископавању литијума (и бора) неће бити. Биће, евентуално, некаквог општег шума и румора, јер „братски Исток“ и „колективни Запад“ којима се, беспризорно нудимо, и позивамо их да нас „раздевиче“ од природних богатстава, а „Запад“ да нас „ратосиља“ и наше територије на КиМ -  према Србији понашају као некадашњи колонизатори према својим колонијама.

Зато ће све ово бити велика монолошка проповед, „најпозванијег“  међу нама, о Србији као Божијем давању и светој земљи „заокруженог привредног циклуса“ (вађење руде – производња батерија – склапање електричних и летећих аутомобила), „три у једном“, сва три циклуса на једном месту. А литијуму предвиђам пиједестал Светог Минерала. Као Свети Грал. Свети, а наш. (www.pravda.rs, извор: Правда, 4.7.2024)

„Mi nemamo ni kapilarne, ni sigurne, već slobodne glasove“

Da li su grupe građana pravi pobednici ovih izbora? 

Grupe građana koje su na lokalnim izborima napravile dobre rezultate najavljuju mogući saradnju. Da li one pre opozicionih stranaka mogu da osvoje pojedine lokalne sredine na nekim narednim izborima?

Najpoznatija je lista dr Dragana Milića iz Niša koja je na izborima za odbornike Skupštine grada osvojila 24,49 odsto glasova. Najbolji rezultat od svih lista ostvarila je lista grupe građana „Moj Bač – Sloboda za sve! Zdravko Vulin Đađe“, koja je osvojila 27,82 odsto u ovom vojvođanskom mestu.

Za „Karlovačku listu“ u Sremskim Karlovcima glasalo je 27,16 odsto birača, a za listu listu grupe građana „Oslobodimo Vrbas“, je glasalo 26,80 odsto birača. U Inđiji je listu „Grupa građana Građanin – Strahinja Jovanović – Da, može bolje“ zaokružilo 25,25 odsto birača.

Politički analitičar Cvijetin Milivojević kaže da je budućnost lokalnih izbora upravo u rukama grupa građana, jer političke stranke i vlasti i opozicije, minimizaju značaj lokalnih izbora, čime minimiziraju i značaj lokalnih samouprava.

– Stranke su na ovim izborima trebalo da ponude decentralizaciju i vraćanje građanima pravo da oni u svojim sredinama odlučuju ko će im biti gradonačelnik, kako će da izgleda budžet i drugi planovi. Prednost grupa građana je što su fokusirane na konkretne probleme ljudi u svojim sredinama i to je velika razlika u odnosu na stranke. Ako je lokalna tema usputna, a izbori referendum za i protiv Vučića, a na te priče su išli i vlast i opozicija, to građane na lokalnim izborima ne zanima, što se i pokazalo – rekao je Milivojević.

On smatra, da grupe građana koje su ostvarile dobar rezultat na lokalu ne treba na silu da se umrežavaju, jer smo imali u bližoj prošlosti te pokušaje koji nisu dobro završili, setimo se ističe, Ujedinjenih regiona Srbije.

„Takve grupacije ne mogu da funkcionišu u čvrstom organizacionom smislu, bolje je da sarađuju na neki način“, dodaje on.

U Novom Sadu lista „Kreni – promeni“ osvojila je osam mandata (16.723 glasa), a lista „Heroji – Miša Bačulov“ tri (6.332 glasa). Obe ove grupe građana po prvi puta su izašle na izbore.

Kako kaže Milivojević, i u Beogradu su dve grupe građana, različite po stukturi, politici i idelogiji, ali sa jednom sličnom stvari, harizmatičnim liderima, ostvarile dobre rezultate, lista Kreni – promeni i ona okupljena oko doktora Branimira Nestorovića.

– I Savo Manojlović i Nestorović znaju kako da privuku deo biračkog tela koji nije zadovoljan kako političke stranke funkcionišu na lokalu. Stranke, pa i one iz opozicije, kalkulisale su iz nekog svog stranačkog rakursa ne razmišljajući šta je interes građana u lokalnih sredinama. Čak i po kandidovanju tema vidi se da nisu osetile puls građana u lokalnim sredima. One šalju poruku da nije važno kako ćete glasati u Baču, Nišu ili Vladičinom Hanu, jer mi ćemo u Beogradu svakako odlučiti šta je za vas dobro – kazao je Milivojević.

Zdravko Vulin Đađe, koji je ostvario najbolji rezultat u celoj Srbiji, kao grupa građana „Moj Bač – sloboda za sve!“, kaže da su u ovom procesu, koji neko naziva demokratskim izborima, uradili ono što je njihova ljudska dužnost, a to pravljenje linije samoobrane od gluposti, lenjosti i bahatosti.

– Mi smo se obraćali svim dostojanstvenim, slobodnim ljudima, koji su spremni da pobede strah i da daju realno svoj sud o stanju u lokalnoj samoupravi i rezultatima njenog rada. Nama je svaki čovek bitan. Mi nemamo ni kapilarne, ni sigurne, već slobodne glasove. Borimo se za nasušno potrebni princip, jedan čovek – jedan glas, a ne za praksu koja je kao poplava preplavila, ovu našu divnu zemlju, jedan ili nekoliko paketa-siguran glas. Zahvaljujemo se svakom čoveku koji nam je poklonio poverenje. Nije lako biti kandidat na listi za odbornike, naročito u maloj sredini, ali, kad je bilo lako? – rekao je Vulin.

Misli i da je potrebno promeniti ustaljene modele ponižavajuće komunikacije sa građanima i da jednostavno treba razgovarati sa ljudima „oči u oči“, saslušati ih, jer svaki čovek najbolje zna šta je dobro za njegovu porodicu, za njegov grad, za njega lično.

Modeli takozvanog “prekomponovanja i upodobljavanja” lokalne sa višim nivoima vlasti i feudalna podela teritorija, kao plena, kojima upravljaju takozvani stranački koordinatori, za koje niko, nikada nije glasao, upravo dolaze na naplatu, smatra on.

Kako ističe, sve autentične lokalne organizacije komuniciraju, razmenjuju iskustva i veruje da postoji uvek bolji i bolji model organizovanja ovih grupa. Preduslov za svaki naredni korak u saradnji bi bio, kako ističe, da novi nivo organizovanja, neophodno zadrži i nivo poverenja i bavljenja istinskim i stvarnih temama bitnim za život svakog čoveka u svojoj sredini.

Strahinja Jovanović koji predvodi grupu građana „Građanin“ u Inđiji, kaže da jesu očekivali 20 odsto, ali da su osvojili više od 25 odsto, što ih je iznenadilo.

Osnova njihovog rada svodila se na teren, a kako ističe, to jasno pokazuju i rezultati po izbornim jedinicama. Tamo gde su najviše puta bili i gde su najviše pričali sa ljudima i „stisnuli im ruku“, ostvarili su najbolje rezultate.

– Mi smo krenuli u kampanju nakon prošlih izbora pre četiri godine kada smo osvojili dva mandata. Moje stanovište je da onaj ko se bavi politikom, mora da bude svaki dan pred građanima, a ne samo trideset dana pred izbore. Građani su na ovim izborima kaznili organizacije koje se njima bave samo u kampanji. Govorili su mi da smo na prošlim izborima ušli u lokalni parlament jer ih je opozicija bojkotovala, poručivao sam im da sačekaju naredne pa će videti. To se i dogodilo, sada imamo deset mandata – rekao je Jovanović.

Ono što je pozitivna stvar na izborima kako ističe, je da je opozicija značajno ojačala, a negativna, da će SNS vladati još jedan mandat. Naprednjaci su u Inđiji išli u najširoj koaliciji, ali su i tako dobili 5500 glasova manje, što smatra, muči lokalne funkcionere koji su u Beogradu najavili „istorijski rezultat“.

– Mi već sarađujemo sa sličnim organizacijama iz Srema, ali zacrtali smo kao cilj da se umrežimo i sa onima iz Vojvodine, da zajednički stvaramo jači pritisak, jer mnoge stvari koje se ovde dešavaju su pod ingerencijom AP Vojvodine – dodao je Jovanović.

Iako se na izbore već pomalo zaboravlja, kako objašnjava Milivojević, mi i dalje čekamo beli dim iz sobe u Beogradu da vidimo ko će u „tom i tom“ gradu da bude gradonačelnik.

– Valjda su građani glasali i sami znaju ko je za njih dobar, a ne da im to tumači neko iz Beograda. Birači su na ovim izborima strankama poslali jasnu poruku, da oni to ne žele. Zašto je SNS loše prošao u Nišu? Pa nakon prošlih izbora tamo je nametnuto rukovodstvo i gradonačelnica. Shvatili su da su napravili grešku pa su smenili sve, ali kasno. Ne dozvoljavaju ljudi, bez obzira bili to i glasači SNS koji vole Vučića, da im neko nameće rešenja, poručili su mu da oni ipak sami žele da odluče ko treba da vodi njihov grad – kazao je Milivojević.

Kako zaključuje, sve grupe građana su autohtone i ne liče jedna na drugu, zbog čega su sve opasnost po Vučića koji je, mora se podvući, do perfekcije doveo instaliranje satelitskih organizacija i stranaka. Ali ovakve originalne grupe je teško kontrolisati, nemaju organizacionu formu, zbog čega su i neprijatne za vlast. (www.danas.rs, Aleksandar Latas, 1.7.2024)

Cvijetin Milivojević za “Simptom”: Dijalog o litijumu “čista farsa”

Beograd, 29. juna – Zalažem se za pravi društveni dijalog po pitanju Rio Tinta i tzv. iskopavanja litijuma u dolini Jadra, a ne ovakav kome svedočimo, i u kome su najviši državni zvaničnici otvoreni promoteri i lobisti jedne strane, multinacionalne i privatne kompanije, ističe u razgovoru za “Simptom” politikolog Cvijetin Milivojević, te napominje da u takvom nazovidijalogu nema ni reči o pravoj ugroženosti životne sredine, benefitima ili ne itd.

“Trenutno je situacija da su u tzv. dijalogu prisutni stručnjaci, koji su istovremeno i nemeštenici, tj. ljudi koji u ime Rio Tinta rade razne studije, o ugroženosti životne sredine, izvodljivosti projekta… Takođe, protiv sam ovakve vrste dijaloga, treba li nam litijum ili ne. Zašto? Zato što je donet zakon da nam litijum ne treba; šta su rekli zvaničnici, predsednik države i tadašnja premijerka – da nikada u Srbiji nećemo iskopavati litijum dok Nemačka, koja tvrdi da će tek kad dođe do najviših bezbednosnih standarda ući u iskopavanje litijuma, ne uđe u taj proces, a mi vidimo da Nemačka nije ni blizu početka iskopavanja litijuma. Istovremeno, naš predsednik Republike i državna propadanda okreću list i sad kažu da je nama Nemačka garant nekakvog iskopavanja litijuma!?” čudi se Milivojević pa dodaje “ako je to tačno i ako je Nemačka garant, hajde da vidimo jedan primer, slučaj i studiju gde to Nemačka iskopava litijum i sa kakvim bezbednosnim garancijama?!”.

Kaže da je tek nakon toga moguće otvoriti svedruštveni dijalog o litijumu dok je, kako navodi, sa ovakvim manjkom informacija koje javnost ima i “medijskom torturom koju po nalogu državne propagande vrše najvažniji mediji”, svaki dijalog “čista farsa”.

Sinoć je u Loznici održan prvi, izuzetno posećen protest u organizaciji Saveza ekoloških organizacija Srbije (SEOS) protiv Rio Tinta, tačnije protiv namere te kompanije da oživi projekat “Jadar” i uz rudnik započne iskopavanje litijuma u dolini reke Jadar, kome je prisustvovala gotovo čitava, posve posvađana opozicija (od najdesnijih Pokreta Živim za Srbiju Jovane Stojković i pokreta MI prof. Branimira Nestorovića, preko Dveri, Narodne stranke, Novog DSS-a, DS-a, SRCE-a, SSP-a, do najlevljih ZLF-a i grupacije Zajedno).

Upitan o tzv. Frontu za odbranu Srbije, koji je najavljen kao opozicioni odgovor obnovljenim težnjama za otvaranje rudnika Rio Tinta, Milivojević kaže kako smatra da to nije dobro i da bi opozicija, svakako, trebalo da podrži taj front ako ga naprave sami građani, “odnosno pravi ekološki aktivisti i oni koje taj problem dotiče direktno”.

“Imamo izjavu Aleksandra Jovanovića Ćute koji je ‘reterirao’ i složio se da ako neko treba da organizuje ‘bunu protiv litijuma’ to je SEOS, a ne političke stranke. Jer, čega se naša nejaka opozicija dohvati, po pravilu bude izgubljeno. Opozicija ima obavezu da podrži sve te akcije, pojavljuje se kao juče, ali oni juče nisu bili u epicentru zbivanja već među posmatračima, slušaocima, a govorili su ljudi koji se i životom svojim bore protiv zagađenja svoje životne sredine i koji su rešili tu da ostanu uprkos svim opasnostima”, ističe sagovornik portala.

Za njega je važna stavka juče viđena “jedan zahtev vrlo konkretan i oročen”.

“To je dobro i pokazuje da nije bilo “pisaca, sastavljača zahteva, iz više ruku”. Tamo se kaže: ‘imate 40 dana vremena da pronađete 38.000 izgubljenih potpisa za narodnu inicijativu o zabrani iskopavanja litijuma i bora. 41. dan ako ne nađete… idemo dalje’. Ako postoji i trag od pravne države, za 40 dana je obaveza da se nađe tih 38.000 potpisa građana koji su svojim imenom i prezimenom, identifikacionim podacima podržali narodnu inicijativu. I svako onaj ko se na takav zahtev ogluši ili ga opstruiše – da se pronađe posle dve godine nešto što je izgubljeno ili bude kriv što je to nestalo, biće krivično odgovaran. To je dobar put”, napomenuo je Milivojević.

On primećuje kako je “simptomatično da se, pogotovo od 2. juna naovamo, kada su završeni lokalni izbori u Srbiji, pojavljuju najviši državni funkcioneri, kao direktni promoteri i lobisti, celodnevno prisutni u “režimskim medijima” da bi se promovisao projekat jedne strane privatne kompanije”.

“Kao državni funkcioneri Republike Srbije oni ne smeju biti promoteri interesa strane privatne kompanije, i to je pitanje za istražne organe u zemlji, da ne ulazim u detalje kakva je to kompanija i šta je ona ostavila iza sebe tamo gde je ušla u eksploataciju ruda, od Madagaskara, Čilea itd. ‘Za čije babe zdravlje’ najviši državni funkcioneri to rade?” pita se Milivojević te dodaje da se predsednica Skupštine, Ana Brnabić ističe i pojavljuje kao jedan od tih “direktnih promotera”, pitajući i “da li je Narodna skupština usvojila nekakav zaključak pa da je ona ovlašćena da bude promoter jedne privatne kompanije?”.

“Ako jeste, povlačim svoje primedbe. I tu nije samo Brnabićeva, to radi ona, ali i drugih barem četvoro, petoro ministara, kao i čitava upregnuta državna propaganda, tzv. analitičari opšte prakse koji se, izuzetno dobro, razumeju u sve: Kosovo, fudbal, litijum”, zaključuje ironično Milivojević, uz naglasak da je reč o agendi Rio Tinta i “natuknicama koje stižu iz Rio Tinta”. (www.simptom.rs, portal Simptom/M. M, 29.6.2024)

Radar Forum - Jovo Bakić i Cvijetin Milivojević: Vučić priprema Milicu Zavetnicu za naslednicu

U šestoj epizodi Radar Foruma, a drugoj u kojoj je izazivač Jovo Bakić, profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gost je bio Cvijetin Milivojević, novinar i politikolog.

Dvojica intelektualaca, poznata po oštrim analizama i kritičkim stavovima, obradili su nekoliko tema - od krize demokratije koja traje još od perioda Slobodana Miloševića, grešaka opozicije, pa do Rio Tinta i položaja i uloge medija u kreiranju vladajućeg društveno-političkog narativa u Srbiji.

Sagovornici su se složili da su mediji postali propagando oružje u rukama vlasti, između ostalog i nepostojanjem adekvatnog pravosudnog sistema u zemlji.

Cvijetin Milivojević je, govoreći o partijskim manipulacijama, izneo i zanimljivu tezu da će Aleksandra Vučića na mestu predsednika zameniti Milica Đurđević Stamenkovski.

“Čini mi se da je akvizicija Milica Zavetnica sa naprednjacima upravo taj Vučićev, moram reći sa jednog propagandnog stanovišta veoma efikasan potez, da pripremi svog naslednika na mestu predsednika republike. To mora da bude žena, kao što je u jednom trenutku žena trebalo da bude premijer, ali u tom trenutku je trend bio da to bude LGBT. U ovom trenutku, faktički, stav većine građana koji glasaju za Vučićevu koaliciju je da to bude žena, Srpkinja što bi se reklo. Milica Srpkinja. Imali smo jednu pesnikinju, Milica Zavetnica je najadekvatnije rešenje. Žena se ne bi mešala u svoj posao. Uostalom, to je trenutak kad Vučić se vraća na mesto premijera po našem Ustavu i Zakonu o Vladi - zapravo Vlada vodi i u unutrašnju i spoljnu politiku, i kreira je i vodi, a predsednik republike će biti predsednica republike, ako bi to bila Milica Zavetnica. Bila bi ono što piše lepo u Ustavu, a to je osam, ni manje ni više, samo osam ustavnih nadležnosti koje su sve do jedne ceremonijalne”, rekao je Milivojević.

Jovo Bakić napominje da je ono što nam Vučić potura zapravo – kič nacionalizam.

“Jedan period koji traje i danas, a počelo je 2012. godine. Jedan autoritaran režim jednog nepomenika koji zapravo, slično režimu Miloševića, ima jednu fasadu liberalnu, a u stvari je suštinski autoritaran, ali je naučio lekcije od Slobodana Miloševića i više nema uopšte želje za suprotstavljanjem Zapadu, nego se ide niz dlaku. Sve što Zapad traži, to se ispunjava, ali se za domaću javnost diže buka i govori o tome kako mi ne damo, mi nećemo pristati ni na kakve ucene. Ovaj čovek se bori za srpske nacionalne interese, maše se zastavama, on se ogrće zastavom nacionalnom, zagnjuruje lice u nju… Sve to izgleda kao jedan rijaliti, kao nešto što je zapravo kič nacionalizam, gde se i nas i zastava zloupotrebljava. Kao da je na takmičenju Evrovizije, pa čeka glasanje, na to je ličilo ono što je on izvodio”, poručio je Bakić.

Cilj Radar Foruma je razmena mišljenja dva ravnopravna sagovornika koja odstupa od ustaljene forme postavljanja pitanja i davanja odgovora.

*O čemu su još govorili Bakić i Milivojević u šestoj epizodi Radar Foruma pogledajte na vrhu teksta, a možete nas pratiti i na Jutjubu, kao i platformama Deezer, Spotify i Apple podcast. Radar Forum možete gledati i svake subote od 18 sati na televiziji N1. (www.radar.rs, www.nova.rs, podcast „Radar forum“, razgovor vodio dr Jovo Bakić, 28.6.2024)

https://www.youtube.com/watch?v=orXcReW0yfI