Protesti protiv rudarenja litijuma: Kakav je dosadašnji odgovor vlasti na proteste? | JUTRO NA BLIC

Gosti: profesor Vladimir Vuletić, sociolog i Cvijetin Milivojević, politički analitičar (www.blic.rs, TV Blic, emisija „Jutro na Blic“, voditelj Ljubomir Bulajić, 12.8.2024)

https://www.youtube.com/watch?v=_-CDoQ6dYFc&pp=ygUvdHYgYmxpYyBjdmlqZXRpbiBtaWxpdm9qZXZpYyBpIHZsYWRpbWlyIHZ1bGV0aWM%3D

Poznati gafovi i lapsusi srpskih političara: Ko se budio uz Severinu, a kome je engleski pravio problem?

Srpskom političaru odavno se pravdaju psovke i prostakluci, jer to je politika, tu se sve može. Kada se tome doda potreba srpskog političara da se u sve razume, da o svemu ima mišljenje, gafovi i lapsusi su neizbežni. Jednima je problem pravila usiljena duhovitost, drugima slabo poznavanje engleskog, pa i srpskog jezika, trećima očigledan manjak opšteg znanja.

S pojavom Jutjuba kompilacije “provala” ovdašnjih političara imale su za to vreme ozbiljan broj pregleda, bile su neiscrpan izbor zabave, a neke su ušle i u pop kulturu. Prednjačili su inserti suđenja u Hagu Vojislava Šešelja, u kojima je imao različite uvredljvie poruke za sudije.

Danas snimak u kome Šešelj na zahtev sudije čita svoje ranije izgovorene masne psovke na račun sudija broji preko milion pregleda. Nećemo je do kraja citirati, dovoljno da samo napišemo “Možete samo da prihvatite…”,

“Ja vama da ustanem, pa vi niste normalni, vi ste belosvetski ološ”, poručio je u sudnici jednom prilikom lider radikala. Za svoje šegačenje i otvoreno vređanja suda, bio je osuđen u par navrata, na 15, 18 i 24 meseca zatvora.

No, popularnost gafova drugih srpskih političkih prvaka ne zaostaje. Pamti se čuveno Dačićevo objašnjavanje Kalemegdana, Nikolićevo pozivanje na Tarabiće, Tadićevi kokošiji sedativ, “kraduckanje” Velje Ilića…

Mnogi su izgovoreni za skupštinskim mikrofonom, u sali, ali i u holu.

Politički analitičar Cvijetin Milivojević podseća da je gafova političara bilo i devedesetih godina, pogotovo u vremenu prelaska iz jednopartijskog u višepartijski sistem, kada su i neki ljudi s ozbiljnim karijerama, poput Mihaila Markovića, u proleće 1990. godine, kada SPS još nije bio formiran, govorili da je nama potreban pluralizam, ali unutar jedinstvenog Saveza komunista.

Na ulici studenti, u sali anegdota o dedi i unuku

“Prvi saziv parlamenta, Skupština zaseda celu noć i pokušava da se nađe novo rešenje da se zaustavi građanski rat. Profesor srpskog jezika iz Petrovca na Mlavi, Branko Lazić, priča poučnu priču o unuku i dedi. Protestanti celu noć na ulicama. Dok on počinje to da priča, čuje se žamor poslanika, a umorni predsedavajući, Slobodan Unković, kaže – ljudi pustite da čujemo do kraja tu tužnu priču”.

Priču s tužnim krajem o dedi i unuka koji traži put neprijatelju, Lazić nikada nije završio, a zbog dobacivanja ostalih poslanika i prekidanja od strane presedavajućeg, koji ga je i molio da u tri ujutru ne priča anegdote, jedva je i stigao do dela kada dečak preuzima vođstvo. Godinama kasnije kraj je otkrio tadašnji poslanik SPS-a Raka Radović: deda iz ljubavi svom nasledniku prepušta vođenje, iako je znao da ovaj ne zna gde je izlaz, onda upadaju u živo blato i svi ginu.

Svaki tekst Mire Marković – gaf za sebe

Vladajući par SRJ Slobodan Milošević i Mirjana Marković, za razliku od drugih tadašnjih političara nisu ostali upamćeni po gafovima, ali Milivojević napominje da je Marković pisala kolumne za list “Duga”.

“Pisala je pismene sastave, a Duga ih objavljivala kao kao kolumne. Gledate kako ona uživa u cveću i proleću. Zašto je dala ime svojoj stranci jul… To su sve smejurije”, podseća se Milivojević.

Draškovićeve babe i žabe

Loše baratanje engelskim jezikom pravilo je problem mnogim političarima, a u anale je ušlo uključenje tadašnjeg ministra spoljnih poslova Vuka Draškovića tokom NATO bombardovanja za CNN.

Sa sebi svojstvenoj odsečnošću i teatralnošću “king of squares and streets” (što bi bio bukvalni prevod onoga kako ga je Matija Bećković nazvao) poručivao je da “power of law must win, not law of power”. Poznata je i ona čuvena “don’t mix grandmothers and frogs”.

Zbog ovog bukvalnog prevoda srpske izreke da ne treba mešati babe i žabe, Drašković je, par godina kasnije, postao jedna od glavnih zvezdi Pinkove lutkarske satirične emisije “Nikad izvini”.

U jednom skeču Drašković i Velimir Ilić uče engleski jezik, a Drašković izgovara i “Ju vont to translejt as trzdi akros d vater” (Želiš da nas prevedeš žende preko vode).

Pretio je Drašković i radnicima koji su ga bukom prekidali u davanju jednog intervjua. Odnosno pripretio im je da će im narediti.

“Stvarno morate da prekinete dok sad završim. To namerno radite. Tri puta sam vas zamolio, četvrti put ću narediti”, poručio im je tada.

“Vuk Drašković je pravio često te dnevne gafove. Neki su bili opasni, kao onda kada je pretio muslimanima u Sandžaku da će im seći ruke, da bi posle tri godine pretio Srbima u BiH da će učiniti ovo ili ono. On vodi politiku prejakih reči. Onog trenutka kada se Vuk podšišao, skratio bradu i kada su ga te 1993. fotošopirali, to je bio početak njegovog političkog kraja”, kaže Milivojević.

Engleski jezik – česta boljka

U skorije vreme pamte se loši engleski predstavnika Srbije u UN Nemanje Stevanovića koji je iznenadio svojim lošim izgovorom, a ismevana je i nekadašnja poslanica SNS-a Dubravka Filipovski koja je 2019. u Savetu Evrope izgovorila nešto što verovatno niko u sali nije razumeo – “venišn komišn”.

„Engleski je svima pravio problem. Ja sam generacija gde nije bio obavezan u školi, nego su vam davali da birate. Nekom engleski, nekom francuski, nekom nemački, nekom ruski. Nije on kriv što nije naučio engleski. Zoran Đinđić je govorio nemački isključivo jer je tamo bio na postdiplomskim. Postao je premijer, pa tek progovorio engleski. Vuk je bio četiri godine dopisnik Tanjuga iz Afrike, pa me čudi što nije naučio“, kaže Milivojević.

Dodaje da je u slučaju Draškovićevog uključenja za CNN vredno bilo pokušati i da mu je od njegovog lošeg engleskog bitnije bilo to što je uspeo da se „izburgija“ da se uključi u zapadnu javnost.

Loš engleski dovodi nas i do dvojice političara sa možda najupečatljivijim biserima – Ivice Dačića i Tomislava Nikolića.

Dačićeva mikrofon diplomatija

Ima li neko da ne zna da kale znači brdo, a to je sigurno upamtio i ministar za migracije Francuske Erik Beson, kojem je lično Dačić još 2009. objasnio značenje ove reči.

“Ovde… znači brdo… znači planine… planiski deo… planine… Kale je brdo…Tu su bili Turci u stvari u Tvrđavi”, izgovorio je Dačić.

I nije to jedini lingvistički brodolom lidera socijalista, koji će u srpskoj politici ostati upamćen i po neformalnom ophođenju prema stranim diplomatama, ali pre svega po tome što voli da se lati mikrofona.

Utemeljivač “mirkofon diplomatije”, pevao je Putinu Kakaljinku, Erdoganu “Miljacku” kada je dobio i bakšiš od jednog muftije. Priča se i da je Ketrin Ešton pevao “Oprosti mi Katrin”.

Kako se snalazi u “kriznim sitaucijama”, pokazao je kao premijer u skrivenoj kameri emisije “Nemoguća misija”, ali je emitovanje emisije zabranjeno od strane premijera.

Milivojević kaže da je Dačić uspeo da ono što su rupe u njegovom znanju prebaci u svoju specifičnost.

„Manjak znanja nadomestio je narodskim humorom i šarmom“, kaže Milivojević.

Nikolićev arapski ples

Rođen na Sretenje, a sam je rekao da se svi veliki ljudi rađaju na crkvene praznike, bajke su mu tužne, u Ronaldinju vidi sebe kao dečaka kada se igrao na livadi, u završetku fakulteta ga je sprečilo to što nije valjao Zakon o univerzitetu, ne može da se seti kako se zove smer na master studijama koji je završio, svake noći sanja Veliku Srbiju i jedini je za spas Srbije… Tako bi otprilike izgledao profil bivšeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića izgrađen na njegovim slikovitim izjavama.

Na Internetu se pojavio i video sa snimanja radikalskog spota u kojem Nikolić hvali Šešelja – „Od Voje nema boljeg“.

E sad, nisu Nikolićevi ispadi uvek bili simpatični, znao je on, i kao naprednjak i kao radikal, da bude vrlo oštar za vreme skupštinske rasprave.

Mlađanu Dinkiću je poručio „J***ću ti mater ja na replici“, a kamera ga je jednom uhvatila i kako ispoljava ljubav prema karateu.

A legenda kaže da i dan danas u predsedničkoj vili pokušava da dobije telefonski kontakt da bi ostavio komentar na internetu u stilu dosetke „život je kratak, a ja to znam najbolje, radio sam na groblju“.

Čeda, Boris, Čanak

Trojica političara, koji su i završili u koaliciji pod sloganom „Čeda, Boris, Čanak“, takođe su imali svoje ispade.

Predsednik LDP-a Čedomir Jovanović imao je 2021. nekoliko učestalih incidenata, nakon čega ga je novinar N1 u emisiji gotovo zabrinuto pitao „Šta se dešava, gospodine Jovanoviću?“.

Teniskim reketom pretukao je vlasnika „Fizio centra“ Žarka Ivkovića, što je i sam priznao pred tužilaštvom, razbio je izlog restorana brze hrane na Novom Beogradu, nakon što su se, kako je tvrdio, ispred njegovog stana pojavila grupa ljudi koji su mu pevali uvredljive pesme.

Upamćen je i njegov „Ice bucket challenge“, odnosno polivanje hladnom vodom s ledom.

Osnivaču i dugogodišnjem lideru LSV-a Nenadu Čanku i danas se zamera to što je nakon Petog oktobra 2000. otišao na dotad ozloglašenu televiziju Pink i odsvirao na klaviru „My way“ Frenka Sinatre, što se smatra abolicijom ove televizije i njenog vlasnika Željka Mitrovića za rad devedesetih godina.

Često je voleo Čanak da zapeva, snimio je i duet s Jelenom Karleušom, a u jednoj emisiji, takođe na Pinku, otpevao je „Čamac na Tisi“ na modifikovanim tekstom – „…kad na Dunavu je bila granica, to su bili dani sreće, vratiti se više neće, al još na tome radim ja“.

Voli Čanak i da dobaci kad sretne nekog zanimljivog, pa je tako biznismenu Miroslavu Mišković jednom priliko rekao „Vi ste još na slobodi?“, što je zabeležila kamera, a upečatljiv je bio i njegov susret sa Vojislavom Šešeljom.

Tadićev kokošiji sedativ

Bivši predsednik Srbije u dva mandata Boris Tadić imao je manir da pokuša da ispadne duhovit i da u tome „proklizne“, pa je tako jednom prilikom spomenuo i „kokošiji sedativ“.

Tokom jednog predizbornog mitinga bivši je predsednik ispričao i vic, koji je pre par meseci ponovio predsednik Republike Srpske Milorad Dodik. Vic govori o specifičnosti srpskog naroda kroz priču o miševima i mački.

Takođe, bivši predsednik istakao je u jednom intervju da posebno voli ujutru da se budi uz zvuke pesama hrvatske pevačine Severine, što je izazvalo njeno oduševljenje.

Lapsusi Ane Brnabić, smejanje Marka Đurića…

„Kraljica lapsusa“ među političarkama novije istorije svakako je bivša premijerka, sada predsednica Skupštine Ana Brnabić.

Brnabić se desi da se usred rečenice katkad zbuni, zastane, kao onomad na TV B92.

Nekad u tom zbunjivanju i pogreši gde se nalazi miting na kojem govori – da l je Surčin, da l je Jarkovo, ili se kaže Jakovo.

Poznat je Marko Đurić, sadašnji šef diplomatije po gafovima – tokom snimanje emisije „Slobodno srpski“ mahnito je počeo da se smeje, a ni voditelj nije uspeo da zaustavi smeh.

Na listi su i Gašićev „vazduplohov“, Babićev „telenprotovanje“, izjava Zorana Đorđevića da su ratni veterani ostali bez „nekih genitalija“, bivšeg predsednika Skupština Bečića koji je italijanskog premijera prekrstio u Serđa „Mortadela“, ali i konstatacija ministra Tomislava Momirovića da razlike između parizera i italijanskog delikatesa mortadele – nema, sem u ceni.

Predsednik Srbije često je prisutan u javnosti, pa je nemoguće da se ne desi i koji gaf. Jednom je kamera uhvatila da sa terase Andrićevog venca maše prolaznicima, kojih, međutim, nema.

I kod opozicije ima lapsusa

Cvijetin Milivojević primećuje da je poslanik ZLF Radomir Lazović imao na početku karijere, kako kaže, tragikomične lapsuse.

„Nisam mislio da će uspeti u politici. Dosta tih opozicionih političara ima manjak opšteg znanja, ne razumeju poltiku, pravni sistem u kom se kreće politika u zemlji u kojoj se njome bave. Ne čudi, kad ga ne poznaje  ni ministarka pravde koja je bila šokirana da u Srbiji nema smrtne kazne“, kaže on.

Bivstvovanje u politici glumca Sergeja Trifunovića, koji se angažovao kao predsednik Pokreta slobodnih građana, Milivojeviću je bilo simpatično.

„Meni koji nisam glasač PSG prijala je ta nonšalacija. Direktni odgovori. Grbović danas deluje kao mladi komunistički funkcioner iz sedamdesetih godina“, navodi.

I zaista je Trifunović u srpsku politiku uveo nonšalanciju, i više od toga. Spočitavalo mu se što psuje, vređa predstavnike vlasti (pa je tako predsednici Skupštine Maji Gojković rekao da je „fuksa“, pravdajući se potom da je to nemački izraz za lisicu), ali i da se nedolično ophodi prema novinarima kada imaju nezgodnija pitanja.

Upamćen je ostao i onaj intervju za N1, kod Minje Miletić, kada je došao u pocepanoj beloj košulji, na neka pitanja odgovarajući sa rečima da mu je rano, da mu treba gorča kafa, citirajući i tekst pesme „Jutro je, jutro je“.

Kada su Dveri ušle 2020. u sukob sa Marijanom Rističević na skupštinskim stepenicama gde je postradao njegov sako, Sergej Trifunović je, komenatarišući nemili događaj, upitao „a šta će sako na Marijanu Rističeviću?“.

Rističevićev jedan gaf desio se tokom predizbornog predstavanja kada je pokazao nepoznavanje opšte kulture, a između ostalog, a upitan za moto Francuske revolucije odgovorio je – „mislim da su njima ponudili da jedu kolače“.

Imao je sa time problema i Dragan Marković Palma, kada je jednom rekao da mu jedino nisu svirali Vivaldi i Šopen, jer je „bio mali kada se oni svirali“.

Mnogima je na Trstenik prva asocijacija govora jednog naprednjaka koji se u skupštini opštini pobunio zbog finansiranja LGBT populacije. (www.danas.rs, Danas, V.A.R, 11.8.2024)

Sto dana Vlade Srbije: UNA pita - šta je obeležilo period iza nas?

Da li su pomaci vidljivi?

Najveći bezbednosni izazov pred vladom biće očuvanje mira i stabilnosti s obzirom na svakodnevne pritiske koji Srbe trpe na Kosovu i Metohiji. Analitičari za UNU ocenjuju da će pitanje eksplatacije litijuma biti poseban test za vladu u periodu pred nama.

Drugog maja Skupština Srbije izabrala je novu vladu premijera Miloša Vučevića, predsednika Srpske napredne stranke.

Sto dana kasnije pitamo - šta je obeležilo period iza nas?

"Mislim da je najvžaniji rezultat što je vlada obezbedila kontinuitet politike i to u više pravaca, možda je najvažniji ovi ekonomski pravac koji garantuje stabilnost sistema, makroekonomski finansijske stabilnosti, mislim da  je to suštinski za nastavak projekata koji su od vitalnog značaja za državu, pre svega projekti u infrastrukturi i ovaj kapitalni projekat EXPO 27", kaže diplomata Zoran Milivojević.

Neki pomaci su vidljivi, kaže politikolog Cvijetin Milivojević, uz opasku da je najmanje vidljiv onaj ko stoji ispred izvršne vlasti - premijer Miloš Vučević.

"Vlada je kao što znate glavni izvršni organ vlasti, važnija od predsednika republike po onome sto je opseg nadležnosti, tako da bi premijer i predsednik najveće stranke morao da bude vidljiv, on to nije bio za ovih 100 dana, možda će se to ispraviti", kaže Milivojević za UNU i dodaje:

"Primetio sam recimo da je ministar za brigu o selu bio vidljiv, ne u medijskom smislu, nego u smislu aktivnosti, video sam da je Ministarstvo za brigu o selu podelilo nekoliko stotina kuća u onim napuštenim selima mladim bračnim parovima, što je zaista za pohvalu."

Za ovo vreme otvorena je široka rasprava koja je donela dosta bure u javnosti, a tiče se eksploatacije litijuma - što to pitanje stavlja na vrhu liste prioriteta aktuelnog sastava Vlade.

"To jeste izazov za vladu i vlada će imati ozbiljan test kada je reč o unutrašnjoj stabilnosti  i kada je reč o rešavanju ovog pitanja, ali ono što treba da bude tema, stručno misljenje, stav struke, a ne politizacija", dodaje Zoran Milivojević.

"Ona je to sama sebi nametnula kao izazov, to nije izazov, po mom mišljenju su izazovi ove vlade potpuno drugi, ono što se tiče interesa svakog čoveka, svakog građanina, bolji život, mir, zaštita srpskih i državnih nacionalnih i svakih drugih interesa, to su po mom mišljenju interesne stvari", ističe Cvijetin Milivojević.

Izazov broj jedan ostaje pitanje Kosova i Metohije, gde tenzije rastu iz dana u dan.

Predstavnici vlasti naglašavaju da se nastavljaju ekonomske reforme, uz najavljena povećanja plata i penzija u narednom periodu. Dosadašnji stodnevni mandat ove Vlade obeležilo je i usvajanje deklaracije o odnosima na relaciji Beograd - Banja Luka. (www.una.rs, TV Una, Emilija Pešić, 9.8.2024)

https://una.rs/vesti/politika/sto-dana-vlade-srbije-una-pita-sta-je-obelezilo-period-iza-nas

Može li biti dijaloga o iskopavanju litijuma: Dok se odmeravaju snage i čeka pobednik, nema pregovora

Dok vlast svakog dana ponavlja da je potreban dijalog o iskopavanju litijuma i razmena argumenata stručnih ljudi, a ne političara, ekološki aktivisti uporno se drže jednog zahteva – donošenje zakona o zabrani iskopavanja litijuma i bora. U situaciji u kojoj se svi čvrsto drže pozicija i društvu koje je po ovom pitanju podeljeno možda više i nego po bilo kom drugom, u situaciji gorljivih nastupa i zagovornika i protivnika iskopavanja litijuma postavlja se pitanje ima li volje za dijalog i razmenu argumenata i sluha za drugačije mišljenje?

Na dijalogu o iskopavanju litijuma uporno insistira vlast, uz tvrdnje da se moraju čuti reči stručnih ljudi, a ne, kako kažu “polupolitičara”, i da se mora sprečiti širenje panike i dezinformacija.

Najave vlasti o modelu dijaloga se menjaju - od obećanja da će biti održano javno slušanje u Narodnoj skupštini, preko parlamentarne komisije i poseta nemačkim i finskim rudnicima litjuma, do multidisciplinarnog tima Vlade. Taj tim bi trebalo da se bavi zaštitom zdravlja meštana doline Jadra, ali i pitanjima u oblasti poljoprivrede, energetike i ekonomije. O podeljenosti govori I linjenica da je već na saopštavanje sastava tima deo javnosti reagovao dovođenjem u pitanje kompetencija njegovih članova. S druge strane, ekološke organizacije i aktivisti zahtevaju zabranu iskopavanja litijuma i bora, ne pristajući ni na šta manje od toga preteći, u suprotnom, blokadama pruga.

S njihove tačke gledišta nema prostora za dijalog sa onima koje angažuje kompanija Rio Tinto - vlastima ne veruju, a priznaju mišljenja naučnika SANU-a koji su na skupu 2021. godine ocenili da bi projekat Jadar devastirao Srbiju. Naučnike i profesore koji se protive iskopavanju litijuma i govore o tome na protestima, vlast diskredituje, i uporno ponavlja da se moraju čuti oni koji se zaista razumeju u tu temu.

Ko međutim određuje ko su stručnjaci koji o tome mogu da govore, i kako pomiriti mišljenje stručnajka koje predlaže država i onih koje podržavaju ekološke organizacije?

Sociolog Đokica Jovanović za Insajder kaže da u takvoj atmosferi nema prostora za dijalog.

“Ovde se radi o sukobu dva interesa koja se međusobno isključuju i tu nema dijaloga. Ovde se radi o odnosu snaga, i koja će snaga na kraju udariti pesnicom o sto. Pretpostavka za dijalog je tolerancija i sadejstvo, ali toga ima onda kada obe strane znaju šta je njihov elementarni interes, i da im je zajednički, ovde elementarni interes nije zajednički”, ističe Jovanović za Insajder.

Sličnog stava je i politikolog Cvijetin Milivojević koji za Insajder ističe da ne vidi mogućnost dijaloga kada je odluka već doneta.

“Nema dijaloga kada ste vi neku odluku već doneli. Dakle, vlast sada kandiduje neko svoje viđenje dijaloga, a kakvo je to viđenje dijaloga, to smo videli za ovih 12 godina njihove vlasti. Meni se sve čini da je neka skupo plaćena ruka nekog propagandnog maga smislila čitavu priču i rekla - sa tim ćete krenuti već 2. juna uveče, kad otaljamo ove lokalne izbore. Ni vlast u ovoj zemlji nije autonomna u načinu na koji vodi komunikaciju povodom iskopavanja litijuma i ta strategija komunikacije čini mi se nije autonomno delo vladajuće koalicije”, smatra Milivojević.

Litijum - tačka ujedinjenja ili razlog za dodatnu polarizaciju?

Osim poziva na dijalog, predsednik Srbije Aleksandar Vučić ranije je obećavao i referendum na kom bi se građani izjasnili da li su za iskopavanje litijuma ili ne.

Tu ideju predsednik je ponovo oživeo, ali je uz nju ponudio i referendum na kom bi se izjašnjavali o njegovom opozivu - uz opasku da protivnicima rudnika ne smeta litijum nego on.

Kakav god refrendum da bude održan i gde god, predsednik Srbije poručuje - pobedićemo.

"Mi možemo krajem sledeće godine da tražimo izjašnjavanje građana i unapred vam kažem, mogu da biraju. Hoćete li u Loznici, hoćete li u zapadnoj Srbiji, ili ćete u celoj Srbiji. I opet vam kažem, gde god i šta god izaberu, pobedićemo ih", rekao je Vučić.

Nejasno je međutim šta znači pobeda na referendumu, na kom bi građani trebalo da se izjasne da li su za ili protiv projekta Jadar, odnosno zbog čega bi predsednik svih građana založio svoju funkciju i pobedom smatrao da se otvori rudnik litijuma koji otvoreno zagovara, uprkos pobuni hiljade građana širom Srbije.

“Koliko god se mi busali u grudi da smo za dijalog - kaže se, svaki rat se završi razgovorom za stolom - da, ali se zna koja je pobednička strana i zna se koja strana diktira uslove i pretpostavke razgovora. To je ono što narod kaže - igraćeš kolo kako ti ja sviram”, smatra sociolog Đokica Jovanović.

Politikolog Cvijetin Milivojević ističe da je takva izjava pokazatelj da je na delu indoktrinacija.

“Ja ovo sada zovem brutalnom kampanjom indoktrinacije - jer imate sve resurse države, sve što čini društvo, sve je upregnuto u donošenje odluke u kojoj se litijum širi kao jedna krilatica - litijum nema alternativu. Dakle rekao bih da se koriste i mediji i obrazovanje, da se građnima nameće da pričamo o litijumu, da je to naše crno zlato, i litijum se tako oslanja na neku ideju svetog grala”, smatra Milivojević. 

U govorima onih koji se obraćaju na protestu, međutim ne čuju se samo stavovi o iskopavanju litijuma, već i stavovi o Kosovu i Metohiji, ratu u Ukrajini i Evropskoj uniji.

“Isti oni koji su nas bombardovali i koji su okupirali Kosovo i Metohiju kupuju istražna prava i eksploatišu kritične mineralne resurse na Kosovu i Metohiji i to je jedan od razloga otimačine Kosova. Isti ti objašnjavaju Srbima da su oni Zapad i da treba da se distanciraju od Rusije i da uvedu sankcije Rusiji i ohrabruju da se kopa litijum u Srbiji”, poručio je profesor Šumarskog fakulteta Ratko Ristić na protestu u Loznici 28. juna.

Na pitanje da li je litijum još jedna tema koja će uneti dodatnu polarizaciju u već podeljeno srpsko društvo, i da opredeljenje “za” ili “protiv” rudnika zavisi i od stavova u vezi sa ulaskom Srbije u Evropsku uniju ili nezavisnosti Kosova i Metohije, Milivojević odgovara da pitanje litijuma za sada uspešno nadilazi sve političke i ideološke podele.

“Bez obzira šta oni (govornici, i građani) misle o nekim nacionalnim idejama, oni su tu svi vrlo jasni, postoji apsolutni konsezus - sto posto su protiv iskopavanja litijuma. Ne vidim problem ni da se na protestu pojavi neko ko smatra da je Kosovo deo Srbije, ali isto tako nije problem da se pojavi neko ko je na primer za nezavisno Kosovo, ako znamo da je on stručnjak za ovu oblast i smatra da sada nije dobro za građane da se iskopava litijum, ja pretpostavljam da građani razmišljaju na takav način”, smatra Milivojević.

Sa tim je saglasan i sociolog Đokica Jovanović.

“Mislim da na protestim ima više desno orijentisanih, ali nije važno da li su tu levi ili desni ako brane moje pravo na hleb”, zaključuje Jovanović. (www.insajder.net, izvor: Insajder, 8.8.2024)

Врховникови принципи производње и трговине сумњом

 Право на правду – Има ли правде – Неправдом против правде

Пише: Цвијетин Миливојевић

Министар здравља Тај и Тај замолио грађане да не наседају на непроверене приче о литијуму и, у ту сврху, „оформио најстручнији медицински тим“ у коме, случајно или не, половину чланова чине потписници подршке Врховнику „за било шта о било чему да он одлучи“?! По принципу, ако разбијеш топломер – онда немаш температуру. Као што је један од Врховникових претходних министара пољопривреде „вишак“ афлатоксина у млеку решио тако што је, својим потписом, чак десет (10!) пута повећао „дозвољену количину“ те отровне супстанце.

Пошто је Врховникова Тајница, привремено на позицији спикерке највишег законодавног и представничког тела, уместо свог наследника на месту председника РИВ-а (најважнија институција извршне власти), најавила „мултидисциплинарни тим“ Владе за пројекат „Јадар“?!

У функцији шефице београдског одбора Ес-ен-еса објаснила је и то да ће се тај тим бавити, под један, здрављем грађана (да, по њеном мишљењу, „најбољи доктори у Србији одговарају на све теме које се покрећу у јавности и да одговарају на сво оно ширење панике које свакодневно виђамо и на протестима и у појединим медијима“). Други део тима, бавиће се пољопривредом, енергетиком и заштитом животне средине, а трећи економијом и економском користи (од литијума) за државу.

Врховни (пропагандни) штаб је командовао генералну узбуну, тврдећи да је „у пуном јеку специјална медијско-политичка операција чије је крајњи циљ рушење председника Србије, осмишљена и креирана у једној западној амбасади која јој је дала и злокобно кодно име "Пад зида“, а у коју је умешан и врх Ес-пе-еса и хејтерска опозиција око Новог Де-ес-еса".

Наводно је забележено и прво антилитијумско илегално ускочко окупљање око котлића са рибљом чорбом, негде на обали Дрине, подно „слободних српских планина“, уз учешће једног посланика и директора „Србијашума“ са листе Ес-пе-еса.

Али, не лези враже, закључио је Врховнику најомиљенији таблоид, иначе Гинисов рекордер по броју откривених завера против председника, литијум и РТ су били само повод – „циљ је да се сруши Вучић“. А тиме и да се се заустави напредак и, наравно, сруши и Србија. Јер, као што се зна, никада у историји није било, нити данас има, нити ће у будућности бити Србије, без садашње њене власти!

Промптно је улагивањем одговорио шеф Политбироа КП СПС: „Нисмо и нећемо никада, Тита ми, да радимо против тебе, драги неприкосновени Вођо, у тренутку док ти водиш крсташки рат у потрази за нашим Светим гралом, Светим српским минералом литијумом!“

.   .   .

Чему све то и и за које (немачке) бабе здравље, ако имамо „највише“, чак и немачке, тј. не немачке него Шолцове, гаранције, који, пак, има гаранције „Рио тинта“, за кога, опет, гарантују Влада Србије и председник Републике, лично? Чему то и зашто, осим ако, у овој фази индоктринације, иза које следи инквизија, Србијом већ нису загосподарили „трговци сумњом“, али не они сумњичави грађани са протеста, већ они хронично пришлепани за сваку власт, а сада акутно захефтани за „Покрет за бланко подршку Александру Вучићу за било шта о било чему он да одлучи“?

Чему и зашто сви ти специјални Врховникови експертски тимови, ако није реч о, по власт алармантним, подацима који стижу од Александра Губаша и његовог Архива јавних скупова.

Као што су ови: У пет места (Мионица, Осечина, Рековац, Богатић и Косјерић) на протесте је изашло више од петине локалног становништва, а у Мионици и више од трећине. Чак десет протеста против РТ-а који су, до сада, одржани у мањим местима ван Београда имало је четвероцифрен број учесника. Чак 20 од ових 28 протеста је, у погледу одзива локалног становништва, било веће од највећих протеста против насиља одржаних прошле године у Београду. У односу на број становника града у коме су одржани, 13 протеста је било пропорционално масовније и од 5. октобра 2000.

А, по власт најнепријатнија чињеница је да се проценат учешћа локалног становништва драматично повећава у случају мањих насеља која су ближе планираној зони рударења литијума, што говори да су страх и узнемиреност снажни мотиватори овако огромног одзива.

.   .   .

Да ли то, Врховник „зачикавањем опозивом“, не само да испипава пулс опозиције, него и, по узору на једног од својих претходника упамћеног по ономе „Нико не сме да вас бије (осим наше милиције)“ – тестира тзв. контраметоду у обрачуну са својим истинским или замишљеним политичким противницима, а то је оно кад опозиција, као 1996, од њега тражи да призна пораз у 20 градова и општина, а он тврдоглаво неће, па неће, па после тромесечне блокаде Србије и претњи са Запада, опозицији да и дупло више од онога што је тражила.

То „више“ је да Врховник, уз властити „опозив“, противницима ископавања, већ до краја године, нуди чак и референдум о рударењу литијума!

А гаранцију за регуларност обе варијанте народног изјашњавања даје исти онај човек који није могао да обезбеди ни да минули избори (у децембру, па у јуну) буду „ваљани“, дакле – самопрокламовани Свевладар српски?! И то тако, што он и његови – исти они који већ годину и по неким буџацима скривају украдених 38.000 потписа грађана на петицији за забрану ископавања литијума - одређују и референдумско питање и броје референдумске одговоре!

О контраметоди, касније, али то што председник Републике нуди као „своју (политичку) главу“ у виду опозива, Устав и Закон о председнику Републике на чијем је челу – не (пре)познају?!

Члан 116 Устава каже да мандат председника Републике престаје истеком времена на које је изабран, оставком или разрешењем, а члан 118 вели да се председник Републике разрешава због повреде Устава, одлуком Народне скупштине, гласовима најмање две трећине народних посланика, с тим да поступак за разрешење може да покрене Народна скупштина, на предлог најмање једне трећине народних посланика. Но, да би разрешење уопште дошло на евентуални референдум, неопходно је да претходно Уставни суд донесе одлуку о „постојању повреде Устава од стране председника Републике“. А да ли стварно неко верује да овај и овакав састав Уставног некада, по било коме питању, хоће или сме да одлучи нешто што није по вољи Врховнику, па и то да ли је он, било где, било по чему и било када, повредио Устав?!

Да будемо (и) језички прецизни, Закон о председнику Републике предвиђа могућност за – не „опозив“ него „разрешење“. Зашто, ако већ инсистира на томе да жели да оде, председник не искористи члан 14 коју му даје могућност – оставке?!

Ако Уставни суд, што би било више него извесно, одлучи да председник Републике није повредио Устав, поступак за разрешење се обуставља.

.   .   .

Како је о овој контраметоди, као једној од Милошевићевих технологија опстанка на власти и давања вештачког дисања самоме себи, писао Видосав Стевановић у својој књизи  „Милошевић, један епитаф“ (Монтена, Београд, 2002):

„Ратом (у Босни) је провоцирао санкције које су, уместо да га оборе, помогле да некако преживи. Из тог рата се извукао поразом који је прогласио победом и миром којим је учврстио свој режим. Да би одржао постојеће стање, расписао је изборе у јесен 1996. Блокада медија је била потпуна. Као мировни џокер Запада, Милошевић се осећао безбедно и некажњиво. Његови европски и амерички партнери укинули су економске санкције управо у тренутку када му је то политички било неопходно. Неки западни листови су написали да је „међународна заједница гласала за Милошевића“...“

Када су се, после покушаја крађе изборне воље грађана на локалним изборима 1996, грађански и студентски протести, као епидемија, раширили Србијом, а демонстранти почели да захтевају и промену режима  - Милошевић је, опет, посегнуо за контраметодом. Покушао је најпре са десетинама контрапротеста по Србији, сличним онима из 1989, када су аутобусима и возовима грађани превожени из град у град.

Када је завршни контрамитинг, 26.12.1996, на Теразијама, претрпео фијаско, а само пуком срећом избегнут директан фронтални сукоб две Србије, Милошевићев режим се окреће новим контраметодама и покушава да преокреће ствари наопако. Стевановић је то дефинисао овако: „Ако не функционишу савезници, зашто не покушати са непријатељима, са оним који предводе све уморније људе на улицама, вуку их у круг и не показују им циљ. Вођи демонстраната, и сами уплашени енергијом побуне коју су случајно пробудили, не траже ништа осим мало власти у неколико градова коју су добили на изборима. Не повећавају захтеве, не труде се да политички артикулишу незадовољство које се ваља иза њих. Не оспоравају велику власт, не поричу легитимност режима, Зар тиме не помажу колико могу и отворено пружају руку сарадње? Треба је прихватити...“

Нешто слично оном што гледамо данас: протестанти (само) траже забрану копања литијума; не оспоравају не само Врховника него ни његову извршну власт, траже само Ниш и забрану литијума.

Милошевић, у фебруару 1997, као некада Краљ Александар Ујединитељ, „свом драгом народу“, уместо „Обзнане“, даровао „лекс специјалис“, а опозиција прихватила „поклон“ и прекинула демонстрације!

Као што је опозиција, 2. јуна, уз претходну „малу помоћ пријатеља“ са Запада, изашла на изборе (и то поцепана) и легитимисала их, под Врховниковим изборним условима, иако је била на корак од прихватања сопствених изборних захтева!

.   .   .

У међувремену, Врховник је најавио: „Бићу „ђавољи адвокат“ да бих заштитио људе у долини Јадра!“

Што је, на несрећу, део његових пропагандних медијума схватио тако да ће председник свих грађана Србије, с обзиром да се, паралелно, номиновао и за волонтерског промотера ископавања литијума по сваку цену под немачким, тј. ничијим гаранцијама, схватио да то „ђавољи адвокат“ значи да ће председник пу-пу-пу, заступати интересе РТ-а?!

“Ђавољи адвокат“ је, у Католичкој цркви, у процесу канонизације (проглашења потенцијалног кандидата за свеца), нека врста „филтера на путу до небеса“. Канонизација изгледа као квази суђење, у коме предлагачи, али и други који имају право да присуствују овом процесу, бране „кандидата за свеца“ од напада и критике „тужиоца“ који се, колоквијално, зове “ђавољи адвокат“, пошто му је задатак да спречи исхитреност у доношењу одлуке, тако што оспорава тај предлог и говори против потенцијалног свеца баш како би то радио и сам Ђаво. Он је, заправо, једна врста скептика, службеног „закерала“, у том процесу, али је и он, само да се зна, што би рекли браћа Хрвати - „промицатељ“, тј. промотер вере, да не кажем - ископавања литијума са непостојећим немачким гаранцијама!

Код нас се погрешно тумачи да је то неки неморални бескрупулозни адвокат који би, ако треба, бранио и црног ђавола или неки скупи, вешти и способни одвјетник који своје клијенте успева да ослободи и најтежих оптужби.

РТ је, као транснационална, тј.глобална  компанија са седиштима у Лондону и Мелбурну, за ископавања по Африци, Азији и Латинској Америци, имао политичку, али и војну заштиту Британаца, али и САД, док за дебитантско ископавање литијума (РТ се у рударењу овог минерала до сада није окушао!) у Србији, већ има бланко подршку и одговарајућу заштиту, не само Велике Британије, него и Немачке и Француске, тј. целе ЕУ!

Зашто је онда нашем Врховнику било потребно да се, на дан меморијала Крајишницима (за шта треба да му се ода признање!) под насловом „Олуја је погром“, на новом стадиону „Лагатор“, у обновљеној лозничкој касарни, брани речима како „то није никакав његов контрамитинг“ контра противника ископавања литијума у Јадру? И да те имагинарне „непријатеље“ (“затуцане противнике напретка“) међу сопственим грађанима зачикава изазовом „хоће ли референдум у Лозници или хоће у целој Србији“, јер ће их он (кога то?) увек победити?

.   .   .

“Педесетих година прошлог века, дуванска индустрија је схватила да може да заштити свој производ бацањем сумње у науку и инсистирањем да су опасности од пушења недоказане.“, пишу, у својој књизи “Трговци сумњом”, Наоми Орескес и Ерик Конвеј.

Исти аутори констатују и ово: “Киселе кише, пасивно удисање дуванског дима, уништавање озона у стратосфери и глобално затопљавање – све су то стварни, постојећи проблеми. Стварно питање је како се с њима треба ухватити у коштац и на који начин их решити. Порицањем истине ти проблеми неће нестати.” Као у случају нашег млека са, накнадно правно дозвољеном, али у реалности 10 пута већом, по здравље опасном, количином афлатоксина.

Експлоататори фосилних горива својевремено су на апострофирање штетних последица коришћења ових енергената, одговорили издвајањем огромне своте новца у кампању порицања климатских промена и производњу сумње у научни консензус о узроцима тих промена, а они наставили са упумпавањем угљендиоксида у атмосферу. Почели су да фалсификују научне тврдње, корумпирају неке научнике, повели пропагандно-дезинформативну кампању и хајку против непоткупљивих научника и медија.

Фосилна индустрија је прво уверавала јавност да климатске промене уопште не постоје; онда како нема доказа да људска активност подстиче глобално загрејавање; па, када више нису могли да негирају нешто што је очевидно, почели да тврде како фосилна горива немају алтернативу, због чега су, по њима, за загађење одговорни потрошачи који користе та горива?!

Стратегија чији је циљ, према ауторима „Трговаца сумњом“, производња сумње оспоравањем чињеница и научних открића пласирањем дезинформација у јавни простор – састоји се из пет корака. То су: иницирање и финансијска подршка оснивању „трустова мозгова” који окупљају научнике и “научнике” скептичне према научном консензусу; поткупљени научници и остали манипулатори производе “истраживања” чији налази иду на руку ономе ко их плаћа; потом се  “открића” тих научника користе као основа за лобистичке и пропагандне операције с циљем утицаја на јавне политике; четврти корак је организовање хајке на научнике који у јавности износе чињенице о штетности тих производа (нпр. цигарете или фосилна горива); а пети корак је онај када лобисти и пропагандисти, најпре, уверавају политичаре и јавност да њихови производи нису штетни, а када, на крају, ипак морају да прихвате фактичку стварност, мењају наратив и тврде да та индустрију не треба да се посебно регулише јер „одговорност за насталу штету ионако није на њима, већ на конзументима њихових производа“!?

Најпре се из тих безбројних (дез)информација бира известан број оних које, већ на прву лопту, изгледају забрињавајуће, застрашујуће, опомињуће или сумњиво. Затим се те пробране (дез)информације упакују у неки пакет који је уверљив, разумљив и једноставан, а који производи снажне емоције, уз то је и пригодан као неки медијски формат, наравно, спакован са сензационалистичком причом о некој спољној или домаћој групи злоћа (западне силе, домаћи хејтери и они из региона који не желе добро Србији, јер су љубоморни на њен свеукупни напредак) који профитирају од супротног става. Кад се корисници друштвених мрежа и конзументи медијских садржаја довољно избомбардују таквим „пакленим пакетићима“, они почну да верују да „ту сигурно има неке истине“. Истовремено, све друкчије информације и супротни ставови се потискују, сви други докази се одбацују као лажи које шире некакви „непријатељи“, тим пре што смо, као у нашем случају, већ увелико закорачили у индоктринарну фазу ове пролитијумске циклон кампање, у којој се у мозгове просечног грађанина свакодневно сврдла како „литијум нема алтернативу“.

Овај ментицид (испирање мозга), код тако индоктринираних људи, производи – тврди др Милош Бабић - емоције (бес, мржња, презир према слугама злих спољних група) које се могу искористити да се ти људи „окрену против сопствене државе или чак против властитог здравља“.

“Трговци сумњом”, документарни филм Роберта Кенера, бави се скептицима који оспоравају климатске промене - људима који „сеју сумњу и збуњују јавност у погледу науке о глобалном загревању јер су њихови циљеви супротни иницијативама да се заустави глобално загревање“.

Аутор филма истиче да, данас, нафтна индустрија плаћа те тзв. експерте за науку како би се стварала конфузију. “Као и у случају дувана, ти људи кажу – треба нам још студија, потребно је још времена или – одузимате нам слободу, или – изгубиће се радна места.”

Принцип производње и трговине сумњом своди се на то да професионални преваранти, политичари и остали манипулатори јавног мнења, пре свега, контролишу који ће то „подскуп свеукупног скупа информација“ доћи до већине људи да би се код њих произвела сумња у целину неке теме, идеје, области.

.   .   .

Учвршћивање вере, искорењивање јереси и сузбијање протестантизма – били су главни циљеви средњевековне инквизиције. Ова три „света“ циља као да су постављен и пред ову нашу пролитијумску суперћелијску кампању.

Дан после Мириног и Слобиног контрамитинга на Теразијама, у коментару „Утеривање страха“ (дневни лист „Демократија“, 27.12.1996), написао сам да је „ова власт јуче закорачила у последњу фазу комунистичке утопије која, ако се сећате класика марксизма, подразумева одумирање, то јест самоукидање државе“.

И, упитао сам: „Шта ли је имала за циљ демонстрација полицијске силе, уз трагикомично образложење да се жели обезбедити «нормално функционисање саобраћаја»? Испипавање пулса опозиције, утеривање страха колебљивцима, добро зезање неког бахатог команданта... или, далеко било, порука грађанима да је ова власт вечна, независно од народне воље?“

И констатовао: „То подсецање гране на којој седи, режим је учинио дефинитивним претварањем полиције у страначку гарду. Српски полицајци – ни криви ни дужни, јер им је тако објашњено – у уторак су изашли на београдске улице да чувају оне што су «за Србију», а јуче је требало да бране лопове из београдске леве коалиције који, упркос катастрофалном поразу, не желе да предају власт у престоници.“

Ништа од тога, наравно, не бих желео да се, 28 година после, понови у суботу која је пред нама, а која би, како тренутно ствари стоје, могла да буде „Пантелејданак – хајдучки састанак“. Овај народ то не заслужује. (www.pravda.rs, извор: Правда, 7.8.2024)

Stara tema, nove dileme: Da li je vlada nacionalnog jedinstva spas za Republiku Srpsku

Formiranje vlade nacionalnog jedinstva u Republici Srpskoj u kojoj bi participirale sve najznačajnije stranke iz vlasti i opozicije ponovo je aktuelna i o njoj se, iza kulisa, aktivno pregovara.

Naime, kako Srpskainfo saznaje iz odlično obaviještenih izvora, zvanični Beograd i dalje na gubi nadu da bi zbog aktuelnih “teških nacionalnih tema”, kao što je položaj Srba na Kosovu i Metohiji i pritisak Zapada na rukovodstvo Republike Srpske, formiranje vlade nacionalnog jedinstva u Srpskoj predstavljalo najbolju moguću opciju koja bi simbolizovala srpsko jedinstvo u BiH.

Priča o nacionalnom jedinstvu i stvaranju Vlade Republike Srpske koja bi okupljala sve najznačajnije političke partije iz vlasti i opozicije, inače, nije nova i ona se u raznim oblicima i formama pojavljuje u javnosti posljednjih desetak godina

Centri moći

Navodno, najbliže ostvarenju tog cilja bilo je uoči opštih izbora 2018. godine, kada se, doduše nezvanično, u tu priču aktivno “upleo” i sadašnji predsjednik Srbije, Aleksandar Vučić. Iako se spekulisalo da je dogovor blizu, od toga, na kraju, nije bilo ništa.

Formiranje vlade nacionalnog jedinstva u Republici Srpskoj sredinom 2021. javno je prizivao i tadašnji srpski član Predsjedništva BiH, Milorad Dodik, ali ni tada nije došlo do dogovora srpskih političkih partija iz vlasti i opozicije.

Politički analitičar Tanja Topić za Srpskainfo ističe da nije isključeno to da se priča o formiranju vlade nacionalnog jedinstva u Srpskoj ponovo aktuelizuje prije održavanja sljedećih opštih izbora, za dvije godine.

– Možda se nekim skrivenim centrima moći više sviđa ideja o vladi nacionalnog jedinstva, pri čemu bi ceh platile male stranke – kaže Topićeva za Srpskainfo.

Predsjednik SDS, Milan Miličević, za Srpskainfo kaže da bi formiranje vlade nacionalnog jedinstva u Republici Srpskoj u aktuelnoj političkoj situaciji neodoljivo podsjećalo na naslov jednog popularnog filma.

– To bi bilo spasavanje redova Dodika, baš kao u onom filmu o spasavanju redova Rajana. Čuo sam za to i o tome se dugo priča, a u posljednje vrijeme ponovo je aktivirano iz nekih kuloara. Takve informacije došle su do mene u posljednjih desetak dana. Zvanična komunikacija sa SDS nije postojala na tu temu. Takva priča se uvijek aktivira poslije i prije opštih izbora. Nema realnog i racionalnog osnova za takvu priču. Da li je neko nezvanično s nekim razgovarao o toj temi ne znam, ali kada bi se eventualno išlo u tom pravcu to ne bi bilo spasavanje Republike Srpske. To je, po meni, spasavanje Dodika – kaže Miličević za naš portal.

Na pitanje kakav bi bio njegov odgovor u slučaju da predsjednik Srbije Aleksandar Vučić jasno zatraži od SDS da sa Dodikom pravi vladu nacionalnog jedinstva, Miličević odgovara da je takva inicijativa u nedavnoj prošlosti imala „jako negativan stav u SDS“.

– O tome se zvanično nije raspravljalo na nekom sastanku Predsjedništva SDS ili Glavnog odbora, ali kad smo o tome neformalno pričali nisam čuo nikog ko je bio oduševljen tom pričom od ljudi koji se nešto pitaju. U politici se svašta može dogoditi, ali moj lični stav o tome je negativan. Ako većina smatra da tako treba, onda je to nešto drugo – kaže Miličević.

“Nema pritisaka”

Predsjednik PDP, Branislav Borenović, poručuje da ne vidi razlog za formiranje vlade nacionalnog jedinstva.

– Postoji skupštinska većina okupljena oko SNSD i u Republici Srpskoj i u BiH i oni nose potpunu odgovornost za trenutno političko i ekonomsko stanje u zemlji. Valjda je svima jasno da, bez obzira da li ste vlast ili opozicija, svi moramo poštovati ustave Republike Srpske i BiH i čuvati nadležnosti, teritoriju i institucije Srpske i njen položaj u BiH u skladu sa Dejtonskim mirovnim sprazumom – ističe Borenović.

Dodaje da Srpskoj ne treba nikakva vlada ili “jedinstvo” ili tako nešto da bi se zaštitili interesi Republike Srpske, posebno u zajedničkim institucijama BiH kada je potrebno da svi, a najmanje 10 poslanika iz Srpske, prema njegovim riječima, zaustavi štetne odluke po Republiku Srpsku koje povremeno dolaze od predstavnika drugih naroda.

– Niti ima takvih inicijativa, niti ima pritisaka, jer se podrazumijeva da treba da radimo, svi politički subjekti, vlast i opozicija, primarno u skladu s Ustavom Republike Srpske. Mada sam mišljenja da aktuelni vladajući SNSD režim dobrano krši ključne ustavne principe, ekonomski slabi Srpsku, urušava institucije, pravosuđe je neefikasno, a korupcija je prisutna u svim porama društva – smatra Borenović.

Politički analitičar Cvijetin Milivojević za Srpskainfo kaže da nema informacije o tome da se trenutno vode ozbiljni pregovori o o formiranju vlade nacionalnog jedinstva u Republici Srpskoj.

 – Ako Republika Srpska računa da će u narednom periodu zaista ući u ono što se zove ozbiljan zahtjev za vraćanje dejtonskih nadležnosti, onda je neophodna saradnja svih političkih stranaka u Srpskoj, pogotovo onih koje izražavaju neku vrstu državne i nacionalne odgovornosti. Ta saradnja, da bi zaista bila iskrena, podrazumijeva da u vlast uđu i predstavnici opozicije – kaže Milivojević.

Između ostalog, on ocjenjuje da „ako ima malo više odgovornosti na jednoj i drugoj strani, bilo bi logično da se napravi neka vrsta vlade nacionalnog jedinstva“. Na pitanje koliki je uticaj predsjednika Srbije Aleksandra Vučića na te procese, Milivojević odgovara da je Vučić, u principu, do sada na to uticao tako što je po nalogu prije svega nekih najmoćnijih zemalja Zapada, „često spuštao dinamične zahtjeve koji su stizali iz Banjaluke“.

– Time je skupljao poene za sebe i svoju politiku. Koliko je to bilo dobro za Republiku Srpsku ne znam, ali ono što mogu da vidim i što govorim već godinama jeste to da je Dodik bio pred jedinim mogućim izborom. Ako već nema konstantnu i iskrenu podršku iz Beograda, a on to na iskustvu Kosova i Metohije može da vidi, onda je logično da je tražio pomoć odakle je može dobiti, a to je u ovom trenutku Moskva. Dodik zbog toga nije vezao svoju politiku isključivo i jedino za Aleksandra Vučića i Srbiju – smatra Milivojević. (www.srpskinfo.com, EuroBlic, Autor: Boris Knežević, 2.8.2024)

Свима су вам уста пуна јадарита, а за Космет нико и не пита

Право на правду – Има ли правде – Неправдом против правде

                                                                     фото: Милица Вучковић (Фонет)                               

Пише: Цвијетин Миливојевић

Ако је неко сумњао да претерујем када, од почетка јуна, тврдим да присуствујемо суперћелијској пролитијумској канонади плотуна из свих државних пропагандних оруђа и оружја, за свој крунски доказ прилажем признање Врховниковог личног трбухозборца, Адвоката Ђукановића.

-За две недеље упорне кампање, на основу најновијих истраживања, у потпуности смо успели да највећи део народа заинтересујемо да потражи и да чује аргументе и за и против експлоатације литијума. Кампања лажи и застрашивања више не пролази и, за почетак, то је одличан успех. На екстремне противнике пројекта „Јадар“ већински део народа углавном гледа као на луде људе и плаћенике. То још увек не значи да су људи преломили на страну „за експлоатацију“, али свакако нису ни децидно „против“, што је озбиљан пораз за манипулаторе. Суштина је да људи чују све аргументе и да се тако определе. - констатова Државни Одвјетник.

.   .   .

Александар Губаш (и Архив јавних скупова) који, још од деведесетих година, веома поуздано мери и процењује посећеност митинга и протеста, направио је преглед еквивалента одзива грађана у унутрашњости у односу на престоницу (коме би броју евентуалних протестаната у Београду, одговарао број протестаната у тим градовима), у овој летњој буни против ископавања литијума на коју су, у међувремену, устали: Лозница (до 3.500 учесника, што би одговарало 200.000 у БГ), Ваљево (2.500 – 60.000), Косјерић (750 или 280.000), Ариље (350 – 73.000), Гроцка (100 – 17.000), Крупањ (4.000-134.000), Коцељева (280 – 83.000), Богатић (1.000 – 188.000), Аранђеловац (1.500 – 91.000), Краљево (2.700 – 61.000), Сремска Митровица, Неготин (180 – 16.500), Љиг (400 -179.000), Шабац (7500 – 203.000), Младеновац (1.400 - 87.000), Барајево (260 – 39.000), Пожега... Дакле, у Косјерићу, Шапцу, Богатићу, Лозници, Љигу и Крупњу је процентуални одзив грађана на протесте против РТ превазишао и 5. октобар 2000!

Због чега је бивша (светска) банкарка и продуценткиња, Србима традиционално ненаклоњеног, Си-ен-ена, данас у фотељи српске министарке електрике и литијума, морала брзометно да труби узбуну ресорној „струци и науци“, да се најстручнији факултети, стручни институти и струковна удружења, најхитније „спонтано“ организују и огласе у прилог националној политици „литијум нема алтернативу“

Но је – да ли због опструкције или, ваљда није, нечије диверзије – „Струка“ само стала у „одбрану рудара“ (као да ико нормалан има нешто против њих) и, тек, саопштила да „није питање треба ли нам рударство“, већ „какво рударство“, као да ико при здравој памети мисли другачије.

Али, и такво, кусо и октроисано, ово је приопћење, за прву руку, у парламенту и по режимским пропаганднм причаоницама, послужило за фабриковање „замена теза“, као да су се ти силни рударски стручњаци, геолози, хемичари, биолози итд. изјаснили управо за ископавање литијума сад и одмах, и то под немачким гарантијама које, успут буди речено, и не постоје и не могу да постоје јер Немачка још нигде на својој територији литијум не експлоатише!

Дакле, неколико рударско-геолошко-техничких факултета и цеховских удружења само констатује „рупу на саксији“, елем, оно што смо и ми лаици много пута већ чули: да су геолошка истраживања дуг и комплексан процес, да је за отварање рудника металичних сировина потребно у просеку пет до 10 година, да од започињања истраживања, па до прве производње, прође у просеку од 15 до 20 година, те да „што се истраживања литијума тиче, у Србији имамо једно истраживање које се води као активно, али се истражни радови не изводе“.

За заборавне, мало подсећање да је, још пре две деценије, народним отпором (подржали су га и старорадикали, а данашњи новонапредњаци) на чијем је челу био први ренџер Мокре Горе Кустурица, спречен покушај експлоатације никла на Мећавнику, потом и у близини Врњачке Бање. Важно је и да је свој глас против тада дао и тадашњи председник Српске академије наука Никола Хајдин, а да је некадашњи председник Републике Борис Први Лепи изјавио да је тадашња власт одбила чак две милијарде евра за отварање та два потенцијална рудника!

.   .   .

Поменух у прошлом тексту да смо већ увелико закорачили у индоктринарну фазу ове пролитијумске циклон кампање, у којој је оно „мир (или ЕУ) нема алтернативу“ заменило  „литијум нема алтернативу“.

Индоктринација је процес насилне социјализације или присилног, сугестибилног усађивања идеја, ставова, когнитивних стратегија или професионалних методологија, с тим да је циљ да индоктринисана маса не доводи у питање и критички не испитује доктрину или „истину“ коју је „научила“ и прихватила. То подразумева и принудно терање људи или појединих циљних група у тоталитарним друштвима, али у системима „испирања мозга под слободом“ (Ноам Чомски), да делују и размишљају на основу одређене идеологије, што се кроз образовни систем чини од најмлађих нараштаја.

Неке религије имају церемоније иницијације за сасвим малу децу која нису још у стању да сама расуђују, а камоли доносе одлуке. Југословенски социјализам „с људским ликом“ ту је иницијацију вршио (присилним) учлањивањем ђака првака у Савез пионира, 14-годишњака, „седмака“ у Савез социјалистичке омладине, тако да је основни процес индоктринације за „братство и јединство и самоуправни социјализам по сваку цену“ био обављен пре него што млада особа постане пунолетна.

Термин “испирање мозга” је, према Оксфордском речнику, први употребио новинар Едвард Хантер, у Мајамијским вестима, 1950. године. Хантер и други су користили кинески термин да објасне зашто су амерички ратни заробљеници у Корејском рату сарађивали са својим заробљивачима, а поједини и пребегли на другу страну. Америчка војска и влада је поднела оптужбе за „испирање мозга“ како би поткопала признања ратних заробљеника за ратне злочине, укључујући и биолошко ратовање, окривљујући за то „умно-разарајућу ефективност кинеских комуниста у извлачењу жељених изјава од заробљених Американаца“.

Испирање мозга (познато и као ментицид, контрола ума и мисли, присилно убеђивање, реедукација) је индоктринарни концепт који се заснива на томе да човеков ум може да буде измењен или контролисан употребом специфичних психолошких техника. Оно смањује способност субјекта да размишља критички и независно, омогућава увођење нових непожељних мисли и идеја у његов ум, утиче на мењање субјектових ставова, вредности и уверења.

Амерички филм „Манџуријски кандидат“, из 1962, говори о наводној завери совјетске владе да преузме контролу над САД, захваљујући председничком кандидату чији је мозак испран. Концепт испирања мозга се повезао са експериментима руског психолога Ивана Павлова, који је углавном користио псе, а не људе као субјекте експеримената.

Неки научници и стручњаци за људске ресурсе тврде да поједине корпорације користе испирање мозга како би унифицирали запослене и направили радну снагу са заједничким вредностима и културом, али и да би, добрим делом уз помоћ савремених образовних система, „произвеле глобалну монокултуролошку мрежу произвођача, купаца и менаџера“.

У књизи “Уништавање света да би га спасили”, Роберт Лифтон је указао да поједине западне владе, посебно у борби против тероризма, користе и неке технике контроле ума, фразе које заустављају, односно блокирају критичко размишљање.

Павлик, Павка, Павел (Трофимович) Морозов - тако се, беше, звао онај руски 14-годишњак из Сибира кога је, од 1932, када су га ликвидирали чланови његове властите породице, бољшевичка пропаганда славила као великомученика.

Питате се зашто? Зато што не само да је, у време принудног откупа, властима цинкарио где његови сусељани („кулаци“) скривају жито, него је, за исто „недело“, НКВД-у пријавио и свог оца који је осуђен на 10 година робије?!

Била је то легенда наслоњена делимично на чињенице, совјетска "морална прича с поуком" која ће постати и обавезно школско штиво: како је противљење држави “себично и реакционарно“,  да је „држава увек на првом месту“, испред породице, па и властитог живота; како је најузвишенији задатак сељака да држави преда жито, макар после тога он и његова породица умрли од глади....

Једино је извесно да је Павлик заиста постојао, а све остало је личило на покушај стаљинистичке пропаганде да, искоришћавањем несрећне дечакове судбине, међу најмлађим Совјетима гради и јача "свест" о томе како оданост држави има предност у односу на љубав према родитељима и лојалност породици.

На сличну врсту мазохизма (цинкарење свог „затуцаног, ретроградног, кулачког“ народа) из овог совјетског пропагандног мита, у сведржавној кампањи подршке политици "литијум нема алтернативу", код свакога коме је до „напретка Србије“, као да апелује наш Врх Врхова.

.   .   .

Док „надлежни органи“ још утврђују где се то, на потезу између Народне скупштине, Андрићевог венца, ЦИК-а и БИА-е, пре годину и по, изгубило 38.000 потписа грађана на народној иницијативи за забрану литијума, председник Републике најавио референдум-дум-дум на коме ће он и његови победити! Кога? Сопствене грађане? Јавно здравље? Природу? Воду,  ваздух? Јер, вели он, „ако буде ишло по плану, можемо крајем следеће године да тражимо и изјашњавање грађана…и могу да бирају хоће ли у Лозници, хоће ли у Западној Србији или у целој Србији?”. „А где год и шта год да буде – победићемо“, запрети председник свих грађана оним грађанима који не подржавају „државну и националну“ политику „литијум нема алтернативу“.

Пали и први предлози за референдумска питања. Два су моја фаворита.

Синиша Ковачевић предлаже, рецимо, да је „поштено“ да се грађани опредељују заокруживањем једног од ова два питања: “Да ли сте за лажну бригу, затуцаност, беду, глад, болештине и сиромаштво?“ Или: „Да ли сте за просперитет, богатство, здравље и економски напредак које доносе литијумска ископавања?“. Уз додатак, „зна се ко броји“.

Председник Републиког извршног већа (РИВ), уз “гаранцију“ (његову, ваљда?) да се „литијум неће ископавати ако се не буду добиле гаранције струке да није угрожено здравље људи и животна средина, јер овде живе наши родитељи и наша деца“ и, уз „часну реч“ да „нико није луд да ради било шта против сопствене државе и сопствених грађана“, најављује референдум „не о копању или заштити државе, него референдум о томе да ли желимо да искористимо природне ресурсе које имамо или не желимо“. Његова идеја за референдумско питање је духовитија чак и од Ковачевићеве: „Да ли желимо да будемо економски развијени или мислимо да то не треба да се користи за даљи напредак државе Србије?!”

Најавио је то дан након што је Врховник, чак из Париза, поручио да је „држава (l' etat - c' est moi!) спремна да организује референдум по питању литијума“.

Ако се питате шта је то РИВ, е то је оно што је постојало у време социјализма, до 1990 (нешто као извршни орган Скупштине Социјалистичке Републике Србије),  пандан нечему што би требало да је Влада Србије, али – није! Дакле, Вуч(ев)ић му дође данас нешто као последњи председник РИВ-а Станко Радмиловић, знан по реченици „из суве дреновине се исцедити не може“.

.   .   .

Да ли је потенцијална немачка инвазија – нова претња којом, ако Јадрани не прихвате ископавање по сваку цену српског литијума за немачке бабе здравље, маше Ес-ен-есов партијски бич у парламенту?

Наиме, бивши командир српских „језичких патрола“ са севера Баната, запретио је (Србима, не Мађарима): „Тај литијум у земљи остати неће! Да ли ће бити вађен уз сагласност државе Србије и учешће државе Србије тако да може да заштити своје грађане и своје интересе или ће га неко вадити без обзира шта су интереси државе Србије – то је алтернатива!“

Да ту има нечега (могућност германског десанта на српски литијум), посумњали су и навијачи крагујевачког „Радничког“, на свом дебију „у Европи“ који су одиграли на новом стадиону у Лесковцу: „Опет мора да се тера, Шваба преко Цера!“ А онда су им се, из Уба, придружили и симпатизери „Партизана“: „Не дам росу, не дам траву, не дам Дрину, не дам Саву“.

Сва срећа, па су нас, промтно, утешили Доктор Терзини „војници“, са северне трибине, некоћ, „Маракане“: „Свима су вам уста пуна јадарита, а за Космет нико и не пита“. По обрасцу класичног спина: ми који тачно онолико  година (7!) колико се, и пре почетка фудбалског првенства, унапред зна шампион, мудро ћутимо о пузајућем одустајању од Космета, да се не замеримо властима, сад, као, враћамо Косово уместо јадарита на дневни ред, да помогнемо властима...

И Врховникова Тајница се, између две порције промовисања РТ-а (то је оно што није „Раша тудеј“), о јаду забавила па, са позиције спикера парламента, нејакој опозицији понудила јал' парламентарну комисију, јал' “јавно слушање“ песме о Светом гралу, пардон Српском светом минералу, дакле, литијуму...

Док су политички причувни одреди режима, по већ изанђалом синопсису, оне који сматрају да није време за „копање“, оптужили да тиме помажу „лажним еколозима, србомрсцима, плаћеницима и  антисрпској опозицији која не може на легалан и легитиман начин да победи на изборима, да покуша да преко протеста против литијума дође насилно на власт“. А уз то и ред припадајућег „Мајдана“: „Лажима, обманама и изазивањем панике покушавају да грађане увуку у ширење насиља и хаоса, а све у циљу организовања обојене револуције преко које желе да униште Србију...“

Зато је, у пуном борбеном капацитету, реактивиран онај Врховников ССРН (Српски савез радног / расејаног народа"), а „Покрет за бланко подршку Александру Вучићу за било шта о било чему да одлучи“ је под пуном борбеном готовошћу, као оно када ГИНА („Генерална инспекција народне армије“) долази у инспекцију. Ко је био у ЈНА, знаће о чему причам.

.   .   .

Далеко било, без икакве намерне аналогије - ово је само опомена докле ствари могу да оду ако се, не дао Бог, отргну контроли.

Јехова, бог Израиља, овим речима прети свим богохулницима, без обзира да ли су Израиљци или странци:  „Ко похули на име Господње казниће се смрћу. Сав ће га народ засути камењем.“ (Трећа књига – Левитска 24.16)

Да ли, после ове пролитијумске суперћелијске кампање, надолази и сама Инквизиција?

Инквизиција (лат. inquisitio - „ислеђивање“) је, током средњег века била установа (али и низ и скуп монструозних процеса и радњи против прокужених појединаца) у Католичкој цркви чији је задатак био да ислеђује, суди и кажњава људе које је црква сматрала јеретицима. Почетак рада инквизиције везује се за прву половину 13. века, а дефинитивно је угашена тек 1834. године, по налогу папе.

Инквизитори би, долазећи у неко место, прво позивали наводне јеретике и осумњичене на покајање и да се сами пријаве. Оптужени или осумњичени није знао имена сведока који сведоче против њега, а од њега је захтевано и да даље открива имена саучесника. Црква је највише важности придавала признањима, која су јој се чинила важнијим од доказа.

Личност самог инквизитора била је неприкосновена; инквизитор је био одговоран једино папи, па је на суд могао да изведе чак и духовне ауторитете веће од себе.

Пресуда је обично читана јавно, на градском тргу, пред хиљадама људи. Изрицању пресуде претходила је обавезно проповед (sermo generalis) коју је, рано јутром, обично недељом, пред заједницом верника држао велики инквизитор, тражећи од народа да прокламира своју веру. Затим је долазило свечано проглашење подељених милости, осуђени су се на коленима одрицали заблуде и молили; а казна одлучења, под којом су све до тог тренутка били, је укидана. Најстрашније казне за јеретике биле су: одузимање имања, затвор и ломача.

Црква је световним властима  предавала (побожна формула) јеретике који се не би покајали или би се повратили у кривоверје, пошто је „била беспомоћна пред тврдокорнима који се нису одрицали својих заблуда“.

Учвршћивање вере, искорењивање јереси и сузбијање протестантизма – били су главни циљеви инквизиције. Свака сличност са стварним догађајима и ликовима из данашњих дана је случајна.

 „Она“ инквизиција је осудила Николу Коперника, Галилеа Галилеја,  Ђордана Бруна и њихова дела. „Ова“, за почетак, не само да дисквалификује лаицизам, него деградира чак и „струку“, ако није по њеном светоназору.  Ја, ипак, тврдим да, све, све осим Судњег дана, има алтернативу. Има је и смрт – то је живот. А има је и живот – то је смрт. А камоли литијум, сад и одмах и по сваку цену, са све „немачким гарантијама“ по српско народно здравље и животну околину...  (www.pravda.rs, извор: Правда, 1.8.2024)