Mi, nešto manje mladi, sećamo se onog crtaća „Sezona lova“, u kome Duško Dugouško i Patak Dača, maskirajući se sve vreme u onog drugog, naizmenično prelepljujući letke na kojima piše za koga ne važi „lovostaj“, da l' na zečeve ili na patke, i okrećući cev puške na jednu i na drugu stranu, na kraju zajednički doakaju lovcu Elmeru... sve uz neodoljivu repliku Nikole Simića alias Duška Dugouška: „Upucaj ga sad, upucaj ga sad...“
Na tu
otimačinu oko „puške“ koja se pojavila u prvom činu, podseća histerično mahanje
vlasti navodnim dokazima o, sada već ne samo, nekakvim obojenim revolucijama i
opoziciono-studentskim zaverama nego čak i eksplicitnim tvrdnjama Poglavičinih
evet-efendija da je u toku „tužilački državni udar iz krugova u TOK-u“! Poglavica
lično govori o „uvezanim mafijaškim strukturama u tužilaštvu i pravosuđu“, pa
se, kao, pita „a šta je ovo nego državni udar?“, dok jedan vučićoid moždani
udar jednog ministra kvalifikuje, ni manje ni više nego kao - „masivan,
ozbiljan državni udar“.
I sve
to u trenutku kada je, konačno, nakon što su studenti i narod na ulicama
identifikovali suštinu problema („Nisi nadležan!“), i delu političke opozicije „došlo
iz (poslaničke) fotelje u glavu“, pa su i sami počeli da slažu s tim da je
predsednik Republike uzurpirao sve tri grane vlasti.
U tekstu „Tužibaba i TužiLAŽštvo protiv tužilaštava“ (27.6.2025)
pisao sam o tome da predsednica Narodne skupštine koja je, 25. novembra prošle
godine, izvršila državni udar otimajući i okupirajući prerogative tog najvišeg
ustavotvornog, zakonodavnog i predstavničkog tela, iz pozicije pučiste, sada
dodatno preti "privođenjem, hapšenjem i identifikacijom terorističkih
organizacija".
Usput je i protivustavno „sugerisala“ nezavisnom pravosuđu
kakvu presudu treba da donese u slučaju uhapšenog kraljevačkog opozicionara
Ivana Matovića, jer je on, po Poglavičinoj Tajnici, „planirao atentat na najveće
državne funkcionere, pre svega Vučića“.
. . .
E, da
bismo raspravljali o državnom udaru, da se podsetimo prvo šta je i šta bi
trebalo da bude država.
Država
je, u politikološkom smislu, organizovana politička zajednica ljudi na
određenoj teritoriji, koja ima suverenu vlast i aparat sile da obavlja svoju
funkciju i jamči bezbednost građanima. Sa pravnog aspekta, država je sistem
ljudi i funkcija koji stvaraju pravila obaveznog ponašanja, a njihovu primenu
obezbeđuju prinudnom snagom kojom raspolažu.
Ključni
elementi države su stalno stanovništvo, određena utvrđena teritorija na kojoj
ta država vrši vlast i sama suverena vlast, suverena i nezavisna unutar zemlje,
ali i na međunarodnom planu.
Bez
sva tri ova elementa, država ne postoji.
Platon je prvi znani mislilac koji je smatrao da
državom ne treba da upravljaju ni najbogatiji ni najlukaviji, pa čak ni najčastoljubiviji,
već – najmudriji. Zato je on državu, odveć idealistički, modelirao kao jedinstvo
filozofije i politike, što znači da se – u državi mudrost politički
institucionalizuje.
Pogledajmo kako to izgleda kada ove elemente države stavimo
u kontekst onoga što piše u Ustavu Srbije, na jednoj, i onoga što je politička
stvarnost u Srbiji, na drugoj strani.
Član 2 („nosioci suverenosti“) Ustava Srbije propisuje da
„nijedan državni organ, politička organizacija, grupa ili pojedinac ne može
prisvojiti suverenost od građana“.
Iako u članu 4 („podela vlasti“) stoji da „uređenje vlasti
počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku“, da se „odnos tri
grane vlasti zasniva se na međusobnom proveravanju i ravnoteži“, ali i da je
„sudska vlast nezavisna“, mi u stvarnosti imamo oktroisano „jedinstvo vlasti“
oličeno u, „tri u jednom“, ličnosti Svevladara.
Član 8 Ustava kaže da je „teritorija Republike Srbije jedinstvena
i nedeljiva“, a „granica nepovrediva“. Ali, to ne sprečava Poglavicu da, još od
Prvog briselskog, pa, evo, do francusko-nemačkog plana i Ohridskog sporazuma, navodno
u ime građana Srbije, prihvata sporazume koji dovode u pitanje teritorijalni
integritet i ustavnopravni suverenitet Srbije.
Šta je
država za izabranog predsednika svih građana Srbije i samotitulisanog poglavicu
plemena Ćacija, pokazuje letimičan pogled na kontekst u koji je, uoči vidovdanskog
studentskog protesta, trpao pojam „država“, misleći na Srbiju čiji je
predsednik, ali još više – na sebe samog.
Elem: „država
je napadnuta spolja i iznutra“, „država je rešena da se obračuna sa...“, „država
će sačuvati mir i stabilnost“, „država je rešila aferu Jovanjica“, „država je
dosta uradila za Pančevo“, „država će pomoći studentima koji žele da uče“, „država
sve učinila u pogledu odgovornosti za pad nadstrešnice“, „država je spremna da
uloži veliki novac u Krušik“, „država je zabranila sve skupove“, „država više
neće tolerisati nasilje“, „država je ubila Ćuruviju“, „država je preventivno
veoma uspešno delovala“, „država je odlučna da spreči nasilje na Vidovdan“, „država
je u Hram Svetog Save uložila 43 miliona evra“, „država će pobediti“, „država
će intervenisati“, „država će birati trenutak kada će u potpunosti da zavede
red“, „država će da radi svoj posao“, „država plaća 60 odsto minimalca“, „država
nije igračka“, „država će obezbediti stoku domaćinima koji su je izgubili“, „država
će subvencionisati stanove za studente“, „država priprema veliki paket mera“, „država
hrani sve televizije u Srbiji“, „država će pomoći da se uradi vrtić u Malom
Crniću“, „država će davati 300.000 za prvo dete“, „država ulaže podjednako i u
Zvezdu i u Partizan“, „država će biti uz Srbe na KiM“; „država će znati da
nagradi rudare“, „država posvećena rešavanju problema“, „država sluša građane,
radimo i gradimo“, „država danas ima novca zbog mera koje smo sproveli“, „država
se priprema za tešku zimu“, „država nam je napadnuta, idemo u formiranje
pokreta za narednih 10-15 godina“, „država krvari“, „država se ne plaši nikoga“,
"niko nije jači od države“, „država će biti odbranjena“, „ne damo državu“... i: „Država će u subotu
odsvirati kraj!“
Pa, vi
sad vidite šta je sve to i šta sve još može da bude država!
Legenda
veli da je francuski kralj Luj XIV („Kralj Sunce“) svoju najpoznatiju rečenicu
- “Država - to sam ja!” (fr. “L’état
c’est moi!”) - pred pariskim parlamentom, izrekao 13. aprila 1655, kada je imao
samo 16 godina, a već 12 godina vladarskog „iskustva“! Istorija potvrđuje da je
potom, od 22. godine svog života vladao apsolutistički sve do smrti, 1715,
odnosno čak 54 godine!?
. . .
Sve
ozbiljne politikološke definicije se slažu u tome da državni udar ili prevrat
(fra. coup d'état) označava iznenadnu, neočekivanu, protivustavnu promenu
vlasti ili dela vlasti na području jedne države, u kojoj su glavni akteri uvek
neki najviši državni zvaničnici ili vojska, pak, ako je reč o puču kao militantnoj
vrsti prevrata (nem. Putsch). Važno je i to da državni udar (za razliku od
revolucije, makar i „obojene“) ne teži promeni društvenog poretka, već samo –
preraspodeli vlasti unutar iste političke strukture.
Poznati
teoretičar političkog nasilja, profesor Dragan Simeunović, govori (i) o „državnom
udaru odozgo“, kao vrsti prevrata u kome su glavni akteri „vrhovni nosioci
vlasti, odnosno monarsi i šefovi država koji državne udare sprovode s ciljem da
apsolutizuju svoju vlast ili da je prošire do izvršne vlasti“.
On,
inače, državni udar definiše kao posebnu vrstu nasilja, političkog nasilja koje
predstavlja „direktnu ili indirektnu, latentnu primenu sile u sferi politike i
političkog, odnosno kao direktnu ili indirektnu primenu sile nad svešću, telom,
životom, voljom i materijalnim dobrima stvarnog ili potencijalnog, odnosno
pretpostavljenog, političkog protivnika“.
Prema
Simeunoviću, motiv za sprovođenje „državnog udara odozgo“ često leži u „osećanju
nezadovoljstva do koga dolazi u situacijama u kojima se primećuje postojanje
velikog broja posrednika koji se nalaze između vrhovne vlasti i naroda“.
Šta bi, recimo, bilo nego školski primer državnog udara – da
ne idemo isuviše u istoriju Poglavičinog predsednikovanja Srbijom – ponašanje Lava
Koji Sedi Na Dve Hoklice neposredno posle tragedije u Novom Sadu. On je,
najpre, javno slagao građane da „nažalost, samo nadstrešnica nije
rekonstruisana“, potom se požalio da nije mogao da spava – pošto je
protivustavno preuzeo posao tužilaštava – tako što je, opet protivustavno, „morao
da čita 1000 dokumenata iz istrage“, da bi ubrzo uzurpirao i sudsku granu
vlasti tako što je, „presudio“ da je, za pogibiju šesnaestoro ljudi, „kriva
struka“, a ne donosioci političkih odluka u vezi s rekonstrukcijom zgrade
železničke stanice.
Iako, na primer, u članu 155 Ustava Srbije izričito stoji da
„niko izvan javnog tužilaštva ne može uticati na javno tužilaštvo i nosioce
javnotužilačke funkcije u postupanju i odlučivanju u pojedinom predmetu“,
prosto zato što je tužilaštvo, nakon promene Ustava – „samostalno“.
Kako ono
upita poslanik Aleksandar Pavić: Zašto je hapšenje Tome Mone „državni udar“, a „izdaja
Kosova“ nije?!
.................
Da li
iz stanja, sada već hroničnog, državnog udara lagano klizimo u stanje državnog
nasilja, tj. strahovlade?
Strahovlada
je ona situacija u kojoj se izgubilo načelo zakonitosti, kao najvažniji element
pravne države, kada „nasilje postaje nasumično i nepredvidljivo, a nosioci
vlasti zadržavaju pravo da primenjuju nasilje kad god se oni sami ili poredak
koji podržavaju osećaju ugroženima“ (Vojin Dimitrijević: „Enciklopedija političke
kulture“, izdavač „Savremena administracija“, 1993).
Tipične
strahovlade, po pravilu, nikoga ne ostavljaju nikoga na miru, ne postoji
razuman način da se nasilje izbegne, pošto su razlozi za njegovu primenu
poznati samo vladaocu. Tako se „strah pretvara u neodređenu strepnju koja
potpuno parališe ljude i konačno dovodi do opteg propadanja društva, a drugi
paradoks strahovlade je što se i sami vlastodršci nalaze u stalnom osećaju
straha“ – pisao je profesor Dimitrijević. Jer, što više pojačavaju pritisak i
primenjuje nasilje, to se takvi vladaoci više plaše da će biti ugroženi i
svrgnuti, pa se sve „pretvara u začaran krug, jer oni koji (u)vode stahovladu, znajući da su svojom surovošću
stvorili osnov za isto tako surovu osvetu, ne mogu da ublaže teror, a pogotovo
ne mirno da siđu s vlasti“.
U tom
smislu, iz samo njemu znanih razloga, Poglavica, sve češće, zloupotrebljava čak
i ona ovlašćenja za koja je nadležan. Kao što je, recimo, njegovo zakonsko
pravo da „daje pomilovanja“ (član 24 Zakona o predsedniku Republike)...
U poslednje
vreme kao da namerno, sa jednom kuglicom i tri šibice (jedna je pomilovanje,
druga abolicija, a treća amnestija), šibicari opsenu za pravde željan plebs.
Da
podsetimo, abolicija (od lat. "abolere" - uništiti) predstavlja
oslobađanje od krivičnog gonjenja ili ukinuće kazne, a može se odnositi i na
ukidanje samog krivičnog djela ili pravne institucije, što je u pravu akt koji
sprečava pokretanje postupka ili obustavlja već pokrenuti postupak protiv
nekoga.
Posebni
oblici abolicije su pomilovanje i amnestija.
Pomilovanje
se smatra aktom milosti kojim šef države (najčešće predsednik) može da oslobodi
od krivičnog gonjenja, ublaži kaznu, zameni je blažom, odobri rehabilitaciju
ili ukine pravne posledice osude za tačno određeno lice. Ono je, za razliku od
amnestije koja je opšti akt i odnosi se na neodređeni krug lica, individualni
akt koji se odnosi na pojedinca.
U
prvim godinama tzv. denacifikacije Nemačke posle Drugog svetskog rata, npr. samo
u američkoj okupacionoj zoni, od 13 miliona ozbiljnnih „kandidata“, samo
trećina je stvarno i bila pogođena denacifikacijom, ali se i to, uglavnom,
izvitoperilo na masovna oslobađanja čak i bez suđenja i još masovniju amnestiju.
Najtraženiji „papir“ bila je potvrda o čistoj prošlosti (Persilscheine) koju su
„sumnjivima“ potpisivale kolege, komšije i građani, navodni protivnici
Hitlerovog režima, a u kojima je svedočeno o njihovom smernom i primerenom
ponašanu tokom perioda nacizma.
Pomilovanje
četvorice optuženih za prebijanje i „dislociranje vilice“ studentkinji u Novom
Sadu i, prvobitno, osumnjičene, za pokušaj ubistva gaženjem studentkinje na
Novom Beogradu – uz Poglavičino obrazloženje da je reč o „junacima“, u jednom i
nevinoj, nedužnoj, divnoj devojci „početnici za volanom“, u drugom slučaju – ne
samo da liči na smejanje pravu i pravdi već je, zapravo, i bestidna promocija
dozvoljenog, „blagoslovljenog“ nasilja nad ljudima koji protestuju po Srbiji.
Jer, LKSNDH
i njegov direktor Policije, bez pardona, legitimišu nasilje kao metod represije,
tako što, između ostalog, brutalno zaletanje policijskih kombija i huligana na
građane relativizuju primerima policijske brutalnosti iz drugih zemalja
Samo
što se još ne prilaže i „Persilsheine“ u vidu članske karte SNS-a kao krunski
dokaz nevinosti... (cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 7.8.2025)
Нема коментара:
Постави коментар