Predsednica Narodne skupštine u stanju državnog udara, upravo osoba koja je, prošlog 25. novembra, kidnapujući prerogative tog najvišeg ustavotvornog, zakonodavnog i predstavničkog tela Srbije, izvršila taj državni udar, dakle Poglavičina Tajnica Ana Brnabić, neovlašćeno je najavila da će se "apsolutno" nastaviti akcija "privođenja, hapšenja i identifikacije terorističkih organizacija".
Usput je i neovlašćeno saopštila
građanima – i de fakto sugerisala „nezavisnom“ pravosuđu kakvu presudu ima do
donese – da je privedeni kraljevački opozicionar Ivan Matović „planirao atentat
na najveće državne funkcionere, pre svega Vučića“.
I, ne samo to. Ona je juče priznala i
da je predsednik Republike nastavio i da će nastaviti da deluje antiustavno i
protivzakonito, uzurpirajući ovlašćenja koja mu ne pripadaju, tako što je„sinoć,
tokom noći i danas tokom dana, nastavio da ima sastanke sa bezbednosnim
službama i sa vrhom MUP, kako bi se nastavio rad na identifikaciji i privođenju
i kako bi se sačuvao ustavni poredak, državno uređenje i kako bi se sprečilo
krvoproliće koje su planirali na Vidovdan“.
A povod, ako je povod u ovom slučaju
uopšte bitan?
Privođenje dvadesetogodišnjeg studenta
koji „nije zapalio žito“, ali jeste pisao „nešto protiv bogomdane vlasti“, što
u prevodu na Novogovor naprednjaka znači: Pozivao je na nasilnu promenu
ustavnog uređenja, a to je krivicno delo iz člana 309. Krivičnog zakonika
Srbije... i gotovo!
Drugi povod je hapšenje
kraljevačko-kragujevačke petorke, čije je kafansko razmetanje putem „razmenjivanja
misli“ napredni policijsko-tužilački Novogovor preveo kao "pozivanje na
nasilnu promenu ustavnog uređenja" (čl.309 KZ) i "pripremanje dela
protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Srbije" (čl. 320 KZ).
Još pre početka velike „akcije protiv
terorizma“, u koju je, osim policije, agencija i službi za ovo, ono i dsz,
tužilaštva i Svevidećeg Svevladara, od samog početka, kao potpuno ravnopravan
subjekt istrage, uključen i (nadležni?) Vrhovni kolegijum svih štampanih i
elektronskih vučićoida u Srbiji, dakle, mnogo pre hapšenja, ovlašćeni vučićodi
su slavodobitno objavili da su – teroristi pohapšeni?!
Za 21 sat istoga dana, samozvani Vrhovni
paravojni i kvaziverski vođa, ajatolah Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice, u ulozi vrhovne
cinkare, tj. tužibabe nad tužibabama i tužiocima, sazvao je hitnu sednicu (uz
uživo sasluženije šest najubojitijih parasrpskih televizija) svog paramedijskog
tela, u prijateljskoj Persiji, nazvanog „Savet stručnjaka“ iliti indoktrinarni
komitet „Savet čuvara revolucije“ koje (ovde, a ne u Iranu!) tuži, hapsi i
presuđuje putem telekrana. Ajatolah LKSNDH, iz opravdanih razloga (možda je,
kao katolički ispovednik, čekao iza zavese, očekujući nekog od osumnjičenih na
detektoru laži?), nije prisustvovao, ali ga je odmenjivao njegov Politički
Otac.
U ovoj „Igri prestola“, navodni
predsednik Es-en-es lojalista Miloš
Vučević, inače odvjetnik po struci, otišao je tri koraka dalje, pa je izvoleo
zaključiti kako je „napad (na ustavni poredak) i kada nešto priželjkujete, jer
vi i time rušite državu“, prizivajući tako i ZLOMISAO kao krivično delo!?
Zbog čega me je naterao da se vratim
požutelim stranicama knjige „1984“ koju je Džordž Orvel
objavio još 1949. godine, a ja sam je prvi put čitao baš te 1984, na
odluženju vojnog roka u JNA, u Samoboru: „Od rođenja do smrti, član Partije živi
pod paskom Policije misli. Čak i kad je sam, ne može biti siguran da je sam.
Gde god bio, u snu ili na javi, na radu
ili na časovima odmora, u kupatilu ili u krevetu, može biti nadgledan bez
upozorenja i ne znajući da ga nadgledaju...“
Zato se,
u Orvelovoj „Srbiji“, pardon imaginarnoj „Pisti jedan“, provinciji veledržave „Okeanije“,
preventivno, u prvoj fazi, još od malih nogu, vežbalo ZLOUSTAVLJANJE, tj. sposobnost
zaustavljanja, kao po instinktu, na pragu bilo kakve opasne misli, e da se ne
bi, daleko bilo, skrenulo u nekakvu ZLOMISAO. U tu svrhu se preporučivala
DVOMISAO, odnosno umeće da se u svesti, istovremeno, drže dva protivrečna
verovanja i da se prihvate oba, a partijski intelektualac je već znao u kom
pravcu treba da menja svoje pamćenje.
Poglavici Ćacilenda i „Piste jedan“ je
do poštovanja Ustava i zakona, prava i pravde, državnih institucija i njihovih
nadležnosti, stalo baš koliko do lanjskog snega.
On to u ovoj fazi već i namerno,
inadžijski i izazivački demonstrira na dnevnom nivou.
Njegovi „lojalisti“, ulizice,
evet-efendije i dojučerašnje „golje i gologuzani“ od kojih je napravio plutarhe
– znači, najviši državni funkcioneri - toliko su se osilili da im više nije
potrebna nikakva dodatna „instrukcija“ Odozgo ne samo da ne bi poštovali
ustavnost i zakonitost („može nam se, pa šta“), nego, kao da su se već uživeli
u poziciju onih kojima „pravo jačeg“ daje za pravo da uzurpiraju ono što im ni
po pravu ni po pravdi ne pripada.
Primera radi, u članu 2 („nosioci
suverenosti“) Ustava Republike Srbije se kaže da „nijedan državni organ,
politička organizacija, grupa ili pojedinac ne može prisvojiti suverenost od
građana, niti uspostaviti vlast mimo slobodno izražene volje građana“. A uprkos
tome što, u prvom stavu ovog istog člana, piše da „suverenost potiče od građana
koji je vrše referendumom, narodnom inicijativom i preko svojih slobodno
izabranih predstavnika“, evo već treći skupštinski saziv uzastopno (kao
predsednici parlamenta izmenjali su se od tada Dačić, Orlić i Brnabićeva),
odbija da na dnevni red stavi narodnu inicijativu o zabrani iskopavanja
litijuma i bora u Srbiji.
U članu 3 („vladavina prava“) Ustava piše
da se vladavina prava „ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim
jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom
vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu“. A u realnosti imamo silom
nametnuto, nekakvo protivustavno „jedinstvo vlasti“ oličeno u Apsolutisti koji
je zaseo na tron i izvršne i zakonodavne i sudske vlasti, uzurpirajući
nadležnosti i ovlašćenja koja mu ne pripadaju.
U članu 4 („podela vlasti“) stoji da „uređenje
vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku“, da se „odnos tri
grane vlasti zasniva na međusobnom proveravanju i ravnoteži“, ali i da je
„sudska vlast nezavisna“. A u praksi, ne tako davno, imali smo jednog od bivših
državnih sekretara u Ministarstvu pravde koji je javno zagovarao izmene Ustava
kojima bi pravo na postavljanje i imenovanje svih sudija i tužilaca u državi
imala samo jedna osoba – predsednik Republike?!
U članu 155 („javna tužilaštva“)
nedvosmisleno stoji da „niko izvan javnog tužilaštva ne može uticati na javno
tužilaštvo i nosioce javnotužilačke funkcije u postupanju i odlučivanju u
pojedinom predmetu“, a kod nas se predsednik Republike, neki dan posle pogibije
16 osoba u padu nadstrešnice u Novom Sadu, javno „požalio“ kako nije celu noć
spavao jer je „morao“ da čita 1000 dokumenata iz istrage?!
Prema članu 8 Ustava, „teritorija
Republike Srbije je jedinstvena i nedeljiva“, a „granica nepovrediva“. Međutim,
to ne sprečava predsednika Republike da, još od aprila 2013. i Prvog briselskog
sporazuma, tada kao prvi potpredsednik Vlade, u ime građana Republike Srbije, prihvata
sporazume koji dovode u pitanje teritorijalni integritet i ustavnopravni
suverenitet Srbije.
Pravni poredak Republike Srbije je
jedinstven, a Ustav je najviši pravni akt Republike Srbije – piše u članu 194
Ustava („hijerarhija domaćih i međunarodnih opštih pravnih akata“). A mi imamo
čak i sudije Ustavnog suda koji tekst Ustava relativizuju tako što promovišu protivustavnu
tezu da je važnije koliko je predsednik Republike osvojio glasova na
predsedničkim izborima od toga koliko je od ovlašćenja koja pripadaju
zakonodavnoj, izvršnoj i sudskoj vlasti uzurpirao za sebe?!
Primera je bezbroj...
Pa, ko tu onda više "poziva na
nasilnu promenu ustavnog uređenja" (čl. 309 KZ), "priprema dela
protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Srbije" (čl. 320 KZ), studenti ili
nevladini aktivisti iz Kraljeva, Kragujevca, Novog Sada itd. ili neko čije je
protivustavno delovanje češće od svakodnevnog „dobar dan“?
I, šta uopšte piše u tim članovima KZ-a
koji, kako trenutno stvari stoje (ne bi začudilo da im se prišije još neko „terorističko“
delo), diskriminišu „zaverenike“? Strašne, ali da li i, u ovom slučaju,
dokazive stvari?!
Na primer, član 308 („napad na ustavno
uređenje“) kaže da „ko silom ili pretnjom upotrebe sile pokuša da promeni
ustavno uređenje Srbije ili da svrgne najviše državne organe, kazniće se
zatvorom od tri do petnaest godina“.
U članu 309 („pozivanje na nasilnu
promenu ustavnog uređenja“) piše: (1) Ko u nameri ugrožavanja ustavnog uređenja
ili bezbednosti Srbije poziva ili podstiče da se silom promeni njeno ustavno
uređenje, svrgnu najviši državni organi ili predstavnici tih organa, kazniće se
zatvorom od šest meseci do pet godina. (2) Ko delo iz stava 1. ovog člana učini
uz pomoć iz inostranstva, kazniće se zatvorom od jedne do osam godina...“
U članu 320 („pripremanje dela protiv
ustavnog uređenja i bezbednosti Srbije“) stoji i da se „pripremanje izvršenja krivičnog dela sastoji
se u nabavljanju ili osposobljavanju sredstava za izvršenje krivičnog dela, u
otklanjanju prepreka za izvršenje krivičnog dela, u dogovaranju, planiranju ili
organizovanju sa drugim izvršenje krivičnog dela ili u drugim radnjama kojima
se stvaraju uslovi za neposredno izvršenje krivičnog dela“.
Ali, kad smo već na ovoj, glavi
dvadeset osmoj Krivičnog zakonika Srbije („krivična dela protiv ustavnog
uređenja i bezbednosti Republike Srbije“), važno je podsetiti se da tu ima još
zanimljivih članova koje Vrhovni ustavotumač u liku Poglavice kao da namerno
preskače.
Recimo:
Član 305 („ugrožavanje nezavisnosti“),
britko, kao sablja, propisuje da „ko na protivustavan način pokuša da dovede
Srbiju u položaj potčinjenosti ili zavisnosti prema nekoj drugoj državi,
kazniće se zatvorom od tri do petnaest godina“?!
Član 306 („priznavanje kapitulacije
ili okupacije“) je predvideo da će „građanin Srbije koji potpiše ili prizna
kapitulaciju ili prihvati ili prizna okupaciju Srbije ili pojedinog njenog dela“,
da bude kažnjen „zatvorom od najmanje deset godina“?!
A u članu 307 („ugrožavanje
teritorijalne celine“) piše da „ko silom ili na drugi protivustavan način
pokuša da otcepi neki deo teritorije Srbije ili da deo te teritorije pripoji
drugoj državi, kazniće se zatvorom od tri do petnaest godina“!?
... Inače, Orvel je u poslednjoj rečenici svog
romana predvideo (i, izgleda, omanuo) da će taj NOVOGOVOR čije će sprovođenje
kontrolisati „policija misli“ u celom svetu biti konačno opšteprihvaćen 2050. godine.
„Veliki Brat“ na teritoriji „Piste jedan“ poranio je čak 24 godine.
(cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 27.6.2025)
Нема коментара:
Постави коментар