U „Kiropediji“ (oko 370 godine p.n.e), delimično
izmišljenoj, biografiji osnivača persijskog Ahemenidskog carstva Kira Velikog,
vojnik, istoričar, Atinjanin i Sokratov učenik Ksenofont je pokušao da odgovori
na najvažnije pitanje svake vladavine: „Kako se vlada i kako se pokorava?“
Te ključne reči – pokoravanje – sećam se baš danas, na
„Đurđevdanak, hajdučki sastanak“, šest meseci otkako je, u nevreme kad joj
vreme nije, o „Mitrovdanku, hajdučkom rastanku“, otpočela studentsko-narodna
„buna protiv dahija“.
Upravo, na dan kada su studenti koji više neće da se
pokoravaju saopštili da svojim dosadašnjim zahtevima dodaju još jedan:
momentalno raspuštanje Narodne skupštine i raspisivanje vanrednih
parlamentarnih izbora, uz istovremeni poziv narodu da “podrži listu kojoj će
studenti u blokadi svih visokoškolskih ustanova na teritoriji Srbije preneti
svoje poverenje”. Uz podsećanje da su više od pet meseci intenzivno pokušavali
da dođu do ispunjenja zahteva svim legitimnim i mirnim sredstvima, ali da,
uprkos tome, vlast nije pokazala ni najmanju želju i inicijativu da do toga
dođe. I uz konstataciju da su “koreni korupcije vlasti isuviše duboko prodrli u
državne institucije, kojima je tako onemogućeno nezavisno vršenje dužnosti“.
I sve to u slavu Georgija Lidijskog (oko 275/281 – 303),
Dioklecijanovog gardiste, u činu komite ili vojvode (najstariji vojni čin) koji
je mučenički, ne želeći da se pokori caru, stradao tokom progona hrišćana, zbog
čega se u hrišćanstvu slavi kao sveti Juraj ili sveti Georgije (sveti Đorđe,
sveti Đurađ), ikonopiše se kako kopljem
ubija aždahu, a zaštitnik je vitezova i konjice, grada Moskve, španske
pokrajine Katalonije, ali i engleske države.
Kad je Georgije izašao pred Dioklecijana i izjavio da je i
sam hrišćanin, car je naredio vojnicima da ga zatvore u tamnicu. Položili na
zemlju, zabili mu noge u klade, a na grudi mu postavili veliki, teški kamen.
Tako pritisnut, u velikim bolovima, dočekao je jutro, kada ga je posetio car,
ali je i dalje odbijao da se odrekne svoje vere. Car tada naloži da se Georgije
veže za veliki točak za mučenje koji je sa njim okretao, po daskama prepunim
velikih eksera, noževa, mačeva. Pošto i dalje nije bio mrtav, car naredi da ga
zakopaju u negašeni kreč tako da mu je samo glava bila van zemlje, i da ga tako
ostave tri dana da bi sagoreo. Nakon tri dana, kada su ga otkopali – uvideše da
je i dalje živ.
I, tada, Dioklecijan pozove najvećeg maga Rimskog carstva,
po imenu Atanasije, da on savlada Georgija. Atanasije pripremi dva napitka –
jedan, od koga bi Georgije trebalo da se pokori caru, a drugi smrtonosan.
Dioklecijan naredi da silom napoje Georgija prvim napitkom, a pošto se on i
dalje nie pokoravao, onda naredi da mu se da i smrtonosni napitak. Međutim,
Georgije opet ostaje živ. Potom su ga odveli na gubilište, i tek kad se pomoli,
Georgije položi svoju glavu, i bi posečen dana 6. maja 303. godine.
Profesor Kosta Čavoški, u knjizi „Makijaveli“ (izdavač
„Catena mundi“, Beograd, 2024), podseća da je Nikolo Makijaveli raskinuo skoro
svaku vezu između etike i politike, najviše po ugledu na antičkog mislioca
Ksenofonta koji je, nasuprot Sokratu, Platonu i Aristotelu, „dopuštao upotrebu
i moralno zazornih sredstava u politici, i to ne samo prema spoljašnjim
neprijateljima, što se oduvek smatralo dopuštenim, nego i prema vlastitim
građanima“.
Za Makijavelijevo
isticanje stava da „država mora raspolagati dobrom vojskom i nadmoćnom
silom da bi opstala u svetu u kojem vladaju vučji zakoni“, Čavoški upućuje
upravo na Ksenofontovo zapaženje: „U prirodi je jačega da može uzeti ono što
hoće od slabijega.“
Sam Nikolo Makijaveli, u knjizi „Vladalac“ (Kosmos
izdavaštvo, Beograd – Nova knjiga, Podgorica, 2015), odgovara na pitanje: „Kako
je vladalac dužan da se ophodi s vojskom“? Pa, piše: „Vladalac ne sme da ima
drugog cilja ni nauma, niti ma šta drugo sebi da stavi u zadatak do uređenja
vojske i vođenja rata, jer je to jedina veština koja se očekuje od onog koji
vlada.“ Jer, „države su gubili oni vladaoci koji su se radije odavali
uživanjima nego oružju“. Ali, vladalac treba i da – „čita istorijska dela i
razmotri poduhvate velikih ljudi i njihovo vladanje u ratu; treba da pronikne u
razloge njihovih pobeda i poraza, da bi potonje izbegao, a prethodne oponašao“.
Tako je, Aleksandar Veliki oponašao Ahila, Cezar Aleksandra, a Scipion Kira...
Među savete tipa „kako dobar vladalac da vlada“, Makijeveli
ubraja i „stvari zbog kojih ljude, osobito vladaoce, hvale ili kude“. Primećuje
da čovek koji teži da u svemu postupa čestito, „neizbežno propada među mnogima
koji čestiti nisu“. Zato smatra da je „neophodno da se vladalac koji hoće da
ostane na vlasti nauči nevaljalštini i njome se koristi ili ne, već shodno
potrebi“.
Takođe, da bi mu podanici bili odani, vladalac „ne treba da
se brine ako ga prati glas surovog, jer su njegovih nekoliko svireposti daleko
milosrdnije od postupaka onih kojih iz silnog milosrđa dopuste da se dignu
neredi koji sobom nose pokolj i pljačku“?!
Na pitanje „kako vladaoci treba da se drže date reči?“,
Makijaveli odgovara sa: „Lav (kao da je mislio na našeg Lava Koji Sedi Na Dve
Hoklice, prim.C.M) ne ume da izbegne zamke, a lisica ne zna da se odbrani od
vuka. Treba, dakle, biti i lisica da bi se umaklo zamkama i lav da bi se
zastrašili vuci.“ To bi značilo da „mudar vladalac ne može i ne treba da se
drži obećanja kada je to na njegovu
štetu i kad je nestalo razloga zbog kojih je obećanje prvobitno dato“, jer
vladalac uvek ima načina kako da „u zakon odene svoje verolomstvo“.
Makijavelijevo naravoučenije je: Neka se vladalac trudi da
pobedi i sačuva državu, a sredstva kojima se pritom koristio svi će uvek
smatrati časnim i pohvalnim, „jer se pučina drži samo onog što vidi i što je
krajni ishod neke stvari, a svet nije drugo nego puk“.
U knjizi “Spin diktatori” (izdanje: “Arhipelag”, Beograd,
2023), autori Sergej Gurijev i Danijel Trajsman, baš primerom našega Poglavice
ilustruju vođe koje su “iskoristile popularnost kod širokih narodnih masa da bi
oslabile tripartitnu podelu vlasti”. Podsećaju da je Vučić “umeće brusio kao
ministar informisanja u vladi Slobodana Miloševića, tokom 1990-ih” i tvrde da
je Srbija, još pre tri godine, “ispoljavala karakteristične znake degeneracije
demokratije”, tako što je Vučićeva stranka kontrolisala većinu velikih TV
stanica i tabloida, od kojih “mnogi profitiraju od reklama i dotacija iz javnog
sektora, a ti mediji redovno dovode u pitanje patriotizam opozicije”. Takođe,
“kritički mediji suočavaju se s lažnim optužbama sa ogromnih odštetnim
zahtevima i učestalim kontrolama od strane poreskih obveznika.”
Gurijev i Trajsman tvrde da spin diktatori “vole da optuže
opoziciju za nasilje”, ali je Vučić “otišao još dalje u osvajanju simpatija
javnosti, optužujući svoje protivnike da pokušavaju da ga ubiju”, pa su mnogi
mediji “izveštavali o zaverama radi atentata, ali retko kada dolazi do hapšenja
i podizanja optužnica”.
Ovi autori tvrde da spin diktatori nastavljaju da “neguju
korisne prijatelje na Zapadu”. Kada je LKSNDH u pitanju, oni navode aktuelan
primer, kako “Vučić željno očekuje zauzvrat izvesnu dobit ukoliko pristane na
izolaciju Rusije od strane EU zbog Ukrajine”: “Predsednik Evropskog saveta Šarl
Mišel bio je oduševljen kada je maja 2022. posetio “svog dragog prijatelja
Aleksandra” u Beogradu; pored ostalih šargarepa koje je nudio, bilo je i brže
pristupanje EU i desetine milijardi pomoći EU Balkanu”.
Gurijev i Trajsman, inače, tvrde da “spin diktatori
pokušavaju da izgledaju kao demokratski političari a spin diktature se obično
pojavljuju onda kada beskrupulozne vođe uzurpiraju slabe demokratije”.
Kosta Čavoški („Makijaveli“, 2024) aktuelizuje i prastaru
Ksenofontovu dilemu: „Da li glavni podsticaj na pokornost leži u tome da se
pokorni hvale i poštuju, a nepokorni kažnjavaju i sramote“?
Prema Ksenofontu, „voljna poslušnost“ podrazumeva da „vladar
čini dobro svojim podanicima da bi mu se ovi od svoje volje pokoravali“:
„Vladar treba da podseća na dobrog pastira koji od svog stada ima koristi tako
što ga čini srećnim (u meri u kojoj se za ovce može reći da su srećne); a kralj
tako isto treba da usrećuje i svoje gradove i ljude, ako hoće od njih imati
koristi.“
Čavoški primećuje da voljnu poslušnost vladar može imati
samo u vlastitom narodu sa kojim je srodan, dok se nad pokorenim narodom može
ostvarivati samo iznuđena pokornost. Prema Ksenofontu, vladaru se „podanici ne
pokoravaju zbog prijateljstva nego iz nužde, i da će se ukoliko im ne bude
zadavao strah, truditi da opet budu slobodni“.
Gotovo dva milenijuma pre Makijavelija, Ksenofont je pisao
da vladar treba da čini sve što je u njegovoj moći da mu podanici ne bi naudili
(Kir Stariji je znao da mu od pokorenih naroda preti smrt i da će zlo proći ako
ih ne učini nemoćnim i ne spreči da mu se približe.)
Po Makijaveliju, pak, to se može postići zastrašivanjem i
činjenjem dobrih dela podanicima, ali je ipak mnogo sigurnije da se podanici
boje vladaoca nego da ga vole!? Jer, kada je o zastrašivanju reč, po
Ksenofontu, „od svih zala dušu najviše umara strah“....
A kako, prema autoru spisa „Vladalac“, „ izbeći prezir i
mržnju“ koji mogu da rezultuju nekakvom urotom ili, prevedeno na današnji
jezik, „cvjetnajom revolucijom“?
Nikolo Makijaveli je pisao da vladaoca „omrznutim, pre
svega, čini otimanje i prisvajanje imovine i žena svojih podanika“, pa predlaže
da se vladalac klone diranja u nečiji posed ili čast. Pučina, takođe, prezire
onog koga smatra nestalnim, lakomislenim, strašljivim i neodlučnim.
Najkorisniji lek protiv potencijalne zavere je da „masi nisi
mrzak, jer svako ko kuje zaveru računa da će ubistvom vladaoca zadovoljiti
narod“. Makijaveli zaključuje da vladalac ne treba mnogo da mari za zavere dok
god ga narod voli, ali kad je u narodu mrzak i neomiljen, treba da strahuje od
svega i svakoga. Zato vladaoci treba da prenesu na druge ljude sprovođenje
neprijatnih mera, a da za sebe drže samo one koje donose slavu.
I, naravno, tu ide i ona obavezna lekcija iz doba vladavine
knjaza Miloša, uz opasku da ovde neko uopšte nije razumeo rodonačelnika loze
Obrenovića: “ Šta radi narod, upita knez Miloš. - Buni se. - Steži, naredi
knez. - Prođe neko vreme, Miloš ponovo upita: - Šta radi narod? - Ćuti. –
Popuštaj!”
Nadam se da neće zvučati samoljubivo ako, na kraju, citiram
deo svoje poslednje kolumne („Cv(i)jetnajom revolucijom do pedarhije“,
cvijetinmilivojevic.blogpost.com, 24.4.2025): Možda je izlaz iz autokratije sa
elementima plutarhije, makar i privremena (pelazna), vladavina najpametnijih,
odnosno istinske elite znanja i morala? Pedarhija je taj tip vladavine u kojoj
su sluge i servis naroda i države oni koji nas uče i vaspitavaju. U suprotnom,
narod (društvo, država, institucije, vlast i opozicija...) – ako izda ovu
mladost - ovakvu decu ne zaslužuje ni da ima!
(cvijetinmilivojevic.blogpost.com, 6.5.2025)
Нема коментара:
Постави коментар