субота, 22. јул 2023.

Наш пут је - ни у чему свесно не подржавати лаж!

 

Манифест протеста „Србија против насиља“ – позајмљено од Солжењицина, Ле Бона и Слободана Јовановића


У недељама када нас, по цео боговетни дан, у здрав мозак силују и лудима праве типови и типкиње прототипа Врховникове Тајнице који, на обелодањени списак 14.500 ботова што нам годинама раде о главама и голим животима, одговарају кампањом „И ја сам (Вучићев) бот!“...

И кад, о Прокопијеву („ни у гору ни у воду“) светодану, сама Врховница, поносно газећи уставну одредбу према којој, она, Влада на чијем је челу, влада, а не председник Републике са осам церемонијалних надлежности, без пардона, издекламује силу бесмислица и орвеловских зломисли: „Ви  из опозиције се усуђујете да кажете да се задужујемо да бисмо плаћали ботове. Зар мислите  да Европска инвестициона банка не проверава за шта даје кредите? О чему ви причате, како ја да одговорим на лаж која је толико огромна и очигледна? Не знам где су вам то ботови, осим ако нећете да кажете да су учитељи, васпитачи, лекари ботови. Могуће да ви плаћате неке ботове, ја не знам шта значе ботови. Ми имамо чланове који се боре за своју странку, јер верују у њу и боре се да такви као ви никада не дођу на власт, јер би то била директна смрт Србији!“...

У месецима и месецима у којима нас сложно лажу, сваки свој део гласача, симпатизера и јавности, дојучерашњи председник најјаче владајуће и текући првак дојучерашње водеће опозиционе странке, како ванредни београдски избори, на којима би се исправио наводни „лапсус калами“ и чињеница да, међусобним разумевањем њих двојице, београдску власт нису формирали они који су победили већ они који су имали 70.000 гласова мање - само што нису, иако, према заједничком обећању те двојице, касне већ пола године!...

У данима у којима је, најпре, двотрећинском подршком Народне скуштине образован Анкетни одбор за испитивање узрока два масакра, оног у школи „Рибникар“ и оног у околини Младеновца, да би промптно био и укинут, овај пут личном одлуком првог међу једнакима, по наредби апсолутног првог међу неједнакима! И, мада је људски да се воља родитеља малих анђела мора поштовати, као што на нечаст и на необраз треба да буде и намера дела оних са обе стране да се, на овај или онај начин, овом језивом трагедијом  политички окористе, нељудски је што  о свему овоме нису питани и родитељи младића и девојака из Младеновца. Али, читава ова ујдурма у режимској режији јесте и насиље над парламентом, највишим представничким и законодавним телом које, преко непосредно изабраних народних посланика, изражава суверену вољу грађана Србије! Јер, Врховном узурпатору је изгледа мало што је постао шеф свега овога овде, па је, пошто је већ, не питајући никога, орочио мандат овог скупштинског сазива, само до следећег пролећа, одлучио да, до тада, отме и глас и мандат 250 садашњих народних депутата!

У ситуацији када нам се, у нашој суровој збиљи, по ваздан, 24/7, по принципу „па, шта, може нам се“, у лице смеју лажни, али нажалост, реални надриподвижници и квазихероји, попут онога из оног смешног клипа са јутјуба: „Ја са својих 40 година свако јутро трчим 15 километара, радим 12 сати дневно, водим три фирме, истовремено пишем двије књиге, нађем времена за породицу и пријатеље, те се још уз то бавим и хуманитарним радом, и могу вам рећи да - у животу ништа није тешко кад човјек лаже!“...

У ситуацији када је лаж постала једина догма, владајућа идеологија и врховни закон....

Да сам ја неко, ја бих то овако, након два и по месеца уздалудних грађанских протеста:

Прво да видимо где смо.

Слободан Јовановић је, у једном спису из 1929. године (видети у књизи: Слободан Јовановић, „Историја – политика  - гомила“, издање Катена мунди, 2023), дотадашњу српску уставну историју од почетка 19. века, па до утапања Краљевине Србије у „троједну монархију“, поделио у седам главних периода: доба стварања владалачке власти; доба чиновничке олигархије; доба полицијске државе; доба уставности; доба парламентарности; доба реакције; доба повраћене парламентарности.

Компарација са нашим добом, у коме Врховни узурпатор, свих ових 11 година апсолутне власти, на дневном нивоу привлашћује себи овлашћења која му по Уставу не припадају, имала би смисла једино у релацијама са прва два периода српске уставне историје. Ту прву Јовановићеву фазу, „доба стварања владалачке власти“, обележила је непрестана битка између Карађорђа и осталих војвода око тога да ли ће Вожд остати само генералисим устаничке војске или ће се уздићи (и) до владалачког достојанства. Рецимо да су то биле прве годину-две владавине савременог напредњаштва, док је Његова екс-Екселенција још, колико толико, био политички жив. (Карађорђе је ономад победио војводе, али је то била победа без  последица, јер је убрзо, већ 1813, дошла катастрофа, када су Турци опет покорили Србију.)

У другој фази овог периода, од почетка Другог устанка, Милош Обреновић није поновио грешку свог претходника, већ се одмах утврдио у народу као врховни и наследни кнез, али пошто је Србија и даље била саставни део Отоманске империје, његова кнежевска власт је морала да буде призната не само од српског народа, него и од турског султана. Али, пре него што би Милош и на Порти био признат за кнеза, ваљало је Србију од обичнога пашалука претворити у вазалну кнежевину под султановим сизеренством, што је остварено тек 1830.

Од тада наступа „доба чиновничке олигархије“, у којој је Милош владао Србијом како би владао и сваки турски паша, само српске народности; његова управа имала је чисто оријентални карактер, а чиновништво је управо било исто што и Кнежева лична пратња и послуга.

Покрет за савременијим државним уређењем које би јаче штитило грађане од владаочеве самовоље, настаће од 1835, због чега се Милош Велики, драговољно, уз помоћ „силе која бога не моли“, први пут самоуклонио три године касније.

Тек Уставом из 1938. године (који је даровао Султан!) и за владе кнеза Александра Карађорђевића који се закнежио 1842, Србија добија писане законе са судовима и чиновништвом по западноевропском обрасцу, а овај преображај био је дело Срба из Угарске („немачкари“) који су навалили у српску државну службу са тежњом да је „европеишу“ и да, истовремено, постану нова господарска класа у држави.

Сада да видимо куда све ово данас води и да утврдимо у каквом су нам стању јавност српска, следбеништво Врховниково и тзв. критичко јавно мнење.

Одговор на моје данашње питање, дао је Гистав ле Бон, још поткрај претпрошлог столећа, 1895, у својој „Психологији гомиле“ („Алгоритам“, 2018).

„У обичном смислу, реч „гомила“ представља скуп будикаквих појединаца (лица, индивидуа), ма које народности, занимања или пола и, исто тако, ма какав био повод који их је окупио заједно.... Нагомилавање људи има нова својства, врло различита од својстава јединки које чине то нагомилавање. Свесна личност се утапа у гомили. Образује се заједничка душа, пролазна без сумње, али која показује сасвим одређена својства. Скуп је онда постао организована гомила...“

О моралности гомила: „Ако је гомила подобна за убијање, паљевину и све врсте злочина, она је исто тако подобна за врло високе поступке оданости, пожртвовања и некористољубивости, много узвишеније шта више од оних за које је подобна засебна личност.“

Како се оставља утисак на уображење (уобразиљу) гомила?  „Није научном реториком Антоније успео да поведе народ противу убица Цезаревих, већ читањем његова тестамента и показивањем народу леша његова... Стотина малих преступа или стотина ситних несрећних случајева ниуколико не погађају уобразиљу гомила; док је један једини велики злочин, један једини крупан несрећни случај погађа дубоко, иако су му резултати бескранјо мање убиствени но што су стотине оних несрећних случајева заједно.“

О вођама гомила: „Чим се извесни број живих бића скупи заједно, па био то чопор животиња или гомила људи, она се по нагону стављају у власт једног поглавара. Његова је воља стожер око кога се образују и с којим се поклапају мишљења. Он, вођ, јесте први елемент за организовање разнородних гомила, и он припрема њихову организацију... Гомила је послушно стадо које се никада не би могло лишити господара...

Често је сам вођ био вођен. Он сам је био хипнотисан  неком идејом, којој је потом постао апостол. Она га је освојила тако да је све што је ван ње ишчезло, и тако да му сва супротна мишљења изгледају заблуда и предрасуда... Вође често нису људи мисаони, али су људи од акције. Они обично нису видовити, пошто предвиђање уопште води ка сумњи и спутава рад. Они се регрутују поглавито из редова живчаних, раздражљивих, душевно полуоболелих, који додирују границе лудила. Презрење и прогон њих не дотичу, и само их више драже. И сам нагон ка самоодржању код њих је уништен толико да једина награда коју они желе да добију јесте да постану мученици ... Врло свестан свог престижа, Наполеон је знао да ће он бити само већи тиме што ће се према крупним личностима око себе понашати само мало боље но према коњушарима, иако је међу онима који су га окруживали фигурисало више знаменитих...“

„Бирачке гомиле, тј. заједнице позване да изаберу носиоце извесних функција“: „Карактеристике гомила које оне показују поглавито су: слаба способност за размишљање, одуство критичког духа, надражљивост, лаковерност. У њиховим се одлукама такође  може открити утицај вођа и улога чинилаца рание побројаних: тврђења, понављања, престижа и заражљивости (заразе)... Бирач се држи онога који ласка његовим пожудама и његовој сујети; треба га претрпати најпретеранијим улагивањима и не устручавати се учинити му најфантастичнија обећања. Ако је радник, не могу се довољно изгрдити и жигосати његове газде. Што се тиче противкандидата, ваља гледати да се он сможди, учвршћујући тврђењем, понављањем и заражљивошћу да је он последња хуља и да је опште познато да је он починио више злодела. Не вреди, разуме се, тражити ни трунке доказа за то. Ако противник лоше познаје психологију, он ће покушати да се оправда аргументима, уместо да се ограничи да на таква тврђења одговори другим тврђењима, и од тада он неће имати никаква изгледа на победу.“

Парламентарна гомила: „Вође су прави суверени једне скупштине. Људи у гомили не би се могли лишити једног господара. Стога, дакле, гласања једне скупштине уопште представљају само мишљење једне мале мањине. Вође утичу врло мало својим разлозима, а много својим престижом. Ако су лишени престижа, они немају више ни утицаја.“

„У парламентарним скупштинама наћи ћемо опште карактеристике гомила: једностраност идеја, надражљивост, сугестивност, претераност осећања, претежан утицај вођа.“

„Да је успех главни основ престижу доказ је то што престижа увек нестаје кад успех изневери. Јунак кога је гомила јуче поздрављала биће сутрадан изложен порузи ако га је сустигао неуспех. Гомила тада сматра палога јунака као себи равног и свети се стога што се клањала пред надмоћношћу коју му она више не признаје. Кад је Робеспјер кидао главе своим друговима и толиким својим савременицима, он је имао безграничан престиж. А кад га је мањак неколико гласова у Конвенту лишио његове власти, он је одмах изгубио тај престиж и гомила га је пратила на гиљотину са исто толико проклињања како је до јуче пратила његове жртве. Верни су увек са беснилом ломили кипове својих бивших богова.“

А ево и готов, скоро пет деценија стар, манифест борбе против лажи и насиља, све већ исписано и казано, како устати и суспроставити се лажима и насиљу...

 „Већ нас скоро до дувара доведоше, већ је свеопшта духовна пропаст све нас притисла, и физичка само што није букнула да спали и нас и нашу децу – а ми се, као и пре, све кукавички смешкамо и бобоњамо: ... Тако смо безнадежно рашчовечени да ћемо за данашње скромно намештење дати сва начела, душу своју, све напоре наших предака, све могућности за потомке – само да не пореметимо своје јадно битисање. У нама није преостало ни чврстине, ни поноса, ни срчаности. Чак се ни свеопште атомске смрти не бојимо, трећег светског рата се не бојимо (можда ћемо се у пукотини сакрити) – само се бојимо грађанске одважности! Само нам је до тога да се не одвојимо од стада, да не начинимо корак сами – и одједном останемо без белих векни, без гасног бојлера, без пријаве боравка у Москви....

Када насиље нахрупљује у миран људски живот – лице му пламти од самоуверености, оно и на застави носи и виче: „Ја сам Насиље! Разилази се, размакни се – сатрћу!“ Али, насиље брзо стари, која година и – оно више нема самопоуздања и, да би се одржало, да би долично изгледало – неизоставно за савезника позива Лаж. Јер: насиље се нема чиме прикрити осим лажи, а лаж се може одржати само насиљем. И насиље не ставља сваког дана нити на свако раме своју тешку шапу: оно од нас захтева само покорност лажи, свакодневно учешће у лажи  и у томе је сва поданичка верност.

И управо ту лежи најпростији, најдоступнији кључ за наше ослобођење, који пренебрегавамо: лично неучествовање у лажи! Па нека је лаж све покрила, нека лаж свима влада, али у оном најмањем се ускопистимо, нека не влада кроз мене!

И то – прорез у тобожњем прстену наше пасивности! – и јесте оно најлакше за нас и најразорније за лаж. Јер, када се људи одврате од лажи – она напросто престаје да постоји. Она као и зараза може постојати само на људима.

Не одазивамо се, нисмо дозрели да идемо на тргове и громогласимо истину, искажемо оно што мислимо – и не треба, то је страђно. Али макар одбијајмо да говоримо оно што не мислимо!

Управо то и јесте наш пут, најлакши и најдоступнији за наш проклијали органски кукавичлук, знатно лакши од (страшно је изговорити) Гандијеве грађанске непослушности.

Наш пут је: ни у чему свесно не подржавати лаж!...

Дакле, због наше бојажљивости нека свако изабере: да ли ће остати свестан слуга лажи (о, дабоме, не из склоности, него да прехрани породицу да васпита децу у духу лажи!) или му је већ време да то стресе и остане частан човек, достојан поштовања и деце своје и савременика. И од овог дана он:

-убудуће неће написати, неће потписати, неће одштампати ма на који начин нити једну фразу која по његовом мишљењу изврће истину;

-такву фразу ни у личном разговору, ни многољудно неће изрећи ни у своје име, ни са цедуљице, ни у улози агитатора, учитеља, васпитача, ни у позоришној улози;

-сликарски, вајарски, фотографски, технички, музички неће приказати, неће пропратити, неће пренети ни једну лажну мисао, нити једно извртање истине, које уочи;

-неће навести ни усмено ни писмено ни један „руководећи“ цитат да би угодио, за сваки случај, ради успеха свог рада, ако цитирану мисао у потпуности не дели или ако она управо ту не спада;

-неће се приволети да оде на демонстрацију или митинг, ако је то против његове жеље и воље; неће узети у руке, неће подићи транспарент, паролу коју у потпуности не дели;

-неће подићи руку да гласа за предлог са којим искрено не саосећа, неће гласати ни јавно ни тајно за онога кога сматра недостојним или сумњивим;

-неће дати да га утерају на састанак где се очекује принудно, изопачено разматрање питања;

-сместа ће напустити седницу, састанак, предавање, представу, приказивање филма, чим од говорника чује лаж, идеолошку којештарију или бестидну  пропаганду;

-неће се претплатити нити ће у продаји купити оне новине или часопис где се информације изврћу, најбитније чињенице скривају...

Наравно да нисмо побројали сва могућа и неопхдона избегавања лажи. Али онај ко почне да се чисти  - очишћеним погледом ће лако разазнати и друге случајеве.

Да, у прво време ће испасти грбаво. Неко ће привремено остати без посла. Младима који желе да живе поштено, то ће у почетку отежати њихов млад живот: та, и градиво које одговарају набијено је лажима, треба одабирати... Ниједног дана нико од нас, чак ни у најмање опасним техничким наукама, неће избећи макар један од наведених корака – према истини или према лажи; према духовној независности или духовном улагивању. И онај коме узмањка смелости чак и за одбрану сопствене душе – нека се не поноси својим напредним погледима, нека се не размеће тиме што је академик или народни уметник, заслужни посленик или генерал – него нек' каже себи: марва сам и кукавица, само да ми је сито и топло...

Буде ли нас на хиљаде – и неће постићи да било коме ишта учине. Буде ли нас на десетине хиљада – и нећемо препознати нашу земљу!

Ако се пак  препаднемо, онда доста више јадања како нам неко не да да дишемо – то ми сами себи   не дамо! Сагнимо се ош, причекајмо, а наша браћа биолози ће помоћи да се убрза читање наших мисли и преправљање наших гена.“

Овај есеј – проглас написао је, негде у „у просторији за пушење Научноистраживачког института“, Александар Солжењицин ( „Не живети у лажи“, Катена мунди, 2020), а објавио га 12. фебруара 1974. Завршио га је пророчки: „Ако се у томе препаднемо, онда смо – сасвим безвредни, и на нас се односи Пушкинов презир: „Шта вреди стаду  дар слободе?... У наследству се њему воде, тек јарам звончићи и бич.“

Зашто пророчки? Само дан доцније агенција ТАСС је пренела указ Президијума Врховног совјета СССР којим се аутору „Архипела Гулаг“ (објављеног два месеца раније) и већ увелико нобеловцу, Солжењицину одузима држављанство и којим је протеран из СССР-а... (cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 21.7.2023)

Нема коментара:

Постави коментар