Skupština, institucija koje više nema

A sve je ovo – „svega ovog ne bi bilo samo da je Pera odmah otišao u policiju“ – moglo da izađe i na dobro. Među 223 prispela amandmana na Predlog Zakona o budžetu primetio sam i više desetaka onih, što bi se reklo, em natpolitičkih, em konstruktivnih, em na opštu društvenu polzu, a gotovo svi su dolazili iz opozicionih klubova. Recimo, jedan poslanik Srbije centar (SRCE) predložio je da se sa razdela namenjenog izgradnji Nacionalnog stadiona u Surčinu dve milijarde dinara preraspodeli Ministarstvu za brigu o selu, za razvoj zadrugarstva. Poslanik Stranke slobode i pravde (SSP), pak, predložio je da se istom ministarstvu, za potrebe razvoja sela u rubnim područjima istočne Srbije, sa razdela opredeljenog za projekat EXPO 2027, preraspodeli milijardu evra.

Ali, ne lezi vraže. Gotovo dvotrećinska većina u parlamentu koja, ako hoće, može ’ladno da izglasa  da je Zemlja ravna ploča, da je crno belo i da jedan i jedan nije dva, uplašila se čak i od same pomisli da se na dnevni red stavi bilo šta što kvari spinovano jednoumlje, iako bi, u normalnoj atmosferi, svaki, pa i najbolji, predlog opozicije, i ovako i onako, bez problema bio nadglasan.

Dakle, spikerka parlamenta je, uz nečije sufliranje, ukinula  taj parlament, a samopostavila sebe za celu i jedinu skupštinu!

Sledi samo nekoliko najočitijih primera kako je ona, Poglavičina ekskluzivna Tajnica još od 2017. godine, ovaj put na mestu predsednika Narodne skupštine, povredila ili prekršila Ustav, Zakon o Narodnoj skupštini, Zakon o Vladi, Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi, Poslovnik o radu Skupštine...

Poslovnik parlamenta, u članu 175, propisuje da se o predlogu budžeta vodi pretres na plenarnoj sednici, u načelu i u pojedinostima. Ničega od toga nije bilo, Brnabićeva je sve to, i još 50 i nešto predloga zakona i sporazuma, spakovala i smandrljala u tri minuta i 30 sekundi, ne čitajući čak ni nazive predloženih akata, a kamo li više od 230 pristiglih amandmana, već je umesto toga, održala partijsku dreku ili, kako je to, postfestum, presudio njen Šef, „istorijski govor“. Da operacija gašenja najvišeg zakonodavnog tela u Srbiji bude još brutalnija, Poglavičina Tajnica je zatvorila diskusiju bez rasprave, ne dozvoljavajući da govore čak ni oni poslanici opozicije koji su se, uprkos zaglušujućoj buci, javili za reč i čije je prijave prihvatila?!

Pre toga, spikerka je odbila da na dnevni red stavi predlog više od 80 opozicionih poslanika za izglasavanje nepoverenja Vladi, jer je, neznano otkuda, „dobila informaciju“ da je poslanička grupa SSP, navodno, „falsifikovala potpis jedne od njihovih poslanica za podršku toj inicijativi“.

Uprkos tome što, član 18, Zakona o Vladi Republike Srbije jasno propisuje da „najmanje 60 narodnih poslanika može predložiti Narodnoj skupštini da se Vladi izglasa nepoverenje“ i da se takav predlog poslanika „razmatra na prvoj narednoj sednici Narodne skupštine, a najranije po isteku pet dana od podnošenja predloga“. I skupštinski poslovnik o radu (član 218) veli isto: Skupština razmatra predlog za glasanje o nepoverenju Vladi ili pojedinom članu Vlade (uz neophodnih 60, a ne 80 ili više koliko ih je prikupljeno, potpisa predlagača) na prvoj narednoj sednici.

Dalje, iako član 126 Poslovnika kaže da vreme za glasanje upotrebom elektronskog sistema iznosi 15 sekundi, predsednica parlamenta je, pošto nije bilo potrebnih 126 glasova za njen lični predlog da se „obavi zajednički načelni pretres“ neverovatnih 68 tačaka dnevnog reda – umesto da saopšti da joj predlog nije prošao, falsifikovala rezultat, produžavajući glasanje „unedogled“.

Četvrto, celokupna parlamentarna opozicija je, na inicijativu Novog DSS-a, još 25. septembra, predala zahtev 90 poslanika za održavanje skupštinske sednice o Kosovu i Metohiji, uz koji je upućen i Predlog zakona o zastupanju i zaštiti državnih interesa Srbije na KiM. Prema članu 48 Zakona o Narodnoj skupštini, parlament se sastaje i u vanredno zasedanje na zahtev najmanje jedne trećine narodnih poslanika. Pošto drugo godišnje redovno zasedanje počinje prvog radnog dana u oktobru, a ova inicijativa je podneta ranije, predsednica je morala da zakaže tu vanrednu sednicu pre početka jesenjeg zasedanja ili da to do sada učini, makar i tokom aktuelnog zasedanja. A nije.

Peto, Brnabićeva je, već treći predsednik Skupštine u nizu (pre nje, to su odbili da urade i Dačić i dr Orlić) koja odbija da stavi na dnevni red, dve godine „staru“, peticiju 38.000 građana za zabranu eksploatacije litijuma i bora. Ili, da, makar, saopšti ko je to, ako nije ona, „zagubio“ ili ukrao potpise i lične podatke 38.000 građana Srbije. Inače, prema članu 69 Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi, Narodna skupština je dužna da o predlogu sadržanom u pokrenutoj narodnoj inicijativi odluči na prvoj narednoj sednici u redovnom zasedanju, a najkasnije u roku od šest meseci od dana pokretanja narodne inicijative.

Šesto, iako član 100. Poslovnika kaže da predsednik Narodne skupštine, kada predsedava skupštinskoj sednici, ako želi da učestvuje u pretresu, prepušta predsedavanje jednom od potpredsednika, Poglavičina Tajnica se, od početka mandata, upravo zloupotrebljavajući mesto predsedavajućeg, ponaša kao poklapača i preklapača svega onoga što opozicioni poslanici izreknu.

I, sad, ako neko pita, postoji li procedura za razrešenje predsednika Narodne skupštine, da – ona teorijski jeste moguća.

Član 23 Zakona o Skupštini kaže da Narodna skupština može da razreši dužnosti svog predsednika, a da se postupak za razrešenje uređuje Poslovnikom. I, stvarno, Poslovnik o radu, u član 30, propisuje da se na postupak za razrešenje shodno primenjuju odredbe ovog poslovnika o izboru predsednika Narodne skupštine, a tamo (u članu 8) piše da je za stavljanje na dnevni red takvog predloga potrebno podneti potpise najmanje 30 narodnih poslanika.

Dočim, to u praksi nije moguće, jer je isključivi vlasnik javnih života i političkih karijera svih svojih najbližih ličnih odabranika, dahija i kabadahija, jedino on, Institucija Nad Institucijama.

A taj koji je, po Ustavu, predsednik Srbije sa tek osam ceremonijalnih nadležnosti, a u političkoj realnosti svesrpski poglavica Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice (LKSNDH), već  je presudio i time opredelio Tajničinu političku sudbinu, ali i blisku budućnost svih naših malih života: „Ana je žena lavica. Tokom incidenata držala se kao Donald Tramp. Čestitam joj na vođenju sednice koja će ući u istoriju parlamentarizma. Videli ste da se setila kako da bude u onome što smo dogovorili kao mesidž-boks, kao poruke koje šaljemo, vrlo precizno i vrlo disciplinovano. Dakle, vi nudite rat, mi nudimo rad; vi pokušavate da sprečite penzije, pokušavate da sprečite poljoprivrednike da dobiju subvencije, mi to nudimo ljudima. Perfektno se držala poruke koju je trebalo da prenese u najtežim uslovima i čestitam joj još jednom, mnogo sam srećan što stranka čiji sam član ima takvu ženu lavicu i takvog borca.“

Dakle, imaćemo – rat, a ne pakt. Ili, kako to on, odskora, voli da citira sam sebe: Rad, a ne rat!

A kad kaže „rad“, misli li LKSNDH, možda, na „rat“, jer baš on, sve vreme, kao da začikava one tri četvrtine građana Srbije koji nisu njegove političke apologete?

U šta su, bespogovorno, poverovale i tri mlade napredne poslanice koje su, na skupštinskom balkonu, okačile transparent na kome je, gle čuda, pisalo baš ono što je Poglavica izgovorio dan ranije: „Žuti lopovi hoće rat. Srbija hoće rad!“

U šta su zdušno poverovali i onaj Crnokapuljaš i njegovi pajtosi, pardon gospoda napredni rukovodioci Beograda, Rakovice, Čukarice, Zemuna, Novog Beograda, sa raskrsnice Vudro Vilsona i Nikolaja Krasnova, koji bi da biju onu gospođu na protestu u Vodenom jer ne zna odgovor na pitanje: „Ko ti plaća penziju?“

A šta može da znači dijagnoza gradonačelnika „pristojnog Beograda“ Doktora Šapića – „što da predsednici opština ne ulaze u sukobe sa onima koji blokiraju Beograd na vodi i protive se rušenju mosta, pa šta“ – osim baš to što znači?

I zato, dok se sa građanskih protesta šalju, naprednim reglerom utišana, upozorenja tipa „novosadska Železnička stanica otvorena je bez upotrebne dozvole“, „ni Prokop u Beogradu nema dozvolu, a otvoren je“, „ne hapsite one što zahtevaju odgovornost za tragediju u Novom Sadu, procesuirajte odgovorne za smrt 15 ljudi“ - mi na javi čujemo samo gromoglasne restlove pretećih tonova i seirenja koji se ulivaju u jedan zaglušujući eho:

„Pobeda Srbije! Propala sabotaža opozicije, usvojen budžet!“

 „Brnabić o divljanju u Skupštini: Incidente izazvao ZLF, prvi udarac zadao Đilas, moj mikrofon iščupao Aleksić! Ja sam ih sa svojih metar i 70 uterivala u klupe!“

Tajnica: „Ono što je opozicija radila u parlamentu bilo je kao „paljenje Skupštine 5. oktobra 2000!“

Usput, ona Pevaljka (sa slovenačkim pasošem?), raspojasana miljenica elitne napredne Srbije, udarila na Rumun(k)e u Srbiji.

A šta je nego bukvalno sudski dokaz da sam Vrh Vrhova izdaje direktne naredbe da se izazivaju čarke, sukobi, nemiri, ali i prebijanja političkih neistomišljenika, ono što se moglo čuti iz usta jednog od viđenijih vojvođanskih naprednih pastira, koji naređuje partijskom stadu da sve to čine na skupu „Zastani Srbijo“, samo da to ne rade baš kod uklete nadstrešnice, a svugde drugde je – poželjno?!

A onda sledi propagandna mantra: Pustite institucije da rade svoj posao!

Kao da su građani Srbije, njih tri četvrtine koji nikakve moći nemaju, ti koji odlučuje hoće li ili neće, i na kakav način, da funkcionišu te institucije?! Osim ako to „institucije rade svoj posao“ ne znači krivične prijave protiv dve opozicione poslanice koje su, iza leđa policijskog kordona u punoj ratnoj opremi, zašle na stari most. Dok se „pristojni batinaši“ slobodno šetaju.

Vrhovna Institucija Nad Institucijama, iz samo njemu znanih razloga, obrušila se na „nacistički“ stari most u Beogadu, gurajući prste u uši kao Šojić, i praveći se da ne čuje da Beograđani nisu protiv rušenja iz nekavih „ideoloških“ već isključivo praktičnih razloga – ko još u uređenom svetu ruši funkcionalan (mada svesno, saboterski zapostavljen!) most pre nego što izgradi novi, „stariji i ljepši“?

Ali, ne pomaže mu ni to. Otrgnulo se kontroli. Počelo je razobličavanje. U kome gospoda sa fantomkama, maskama i kapuljačama, rzinom društvenih mreža, u realnom vremenu, dobijaju svoja lica i naličja, imena i prezimena, a sistemska korupcija se, na nesreću sa tragičnim posledicama, samoogoljava.

Sergej Gurijev i Danijel Trajsman su, u knjizi "Spin diktatori" („Arhipelag“, Beogad, 2023), zaključili da „oni koji praktikuju spin diktaturu zaobilaze i maskiraju političko nasilje, pridobijaju građane sofisticiranom propagandom, obuzdavaju medije bez grube cenzure, lažiraju demokratiju i povezuju se sa spoljnim svetom“. Naime, spin diktature se obično pojavljuju „kada beskrupulozne vođe uzurpiraju slabe demokratije“, uz napomenu da – „spin diktatori pokušavaju da izgledaju kao demokratski političari“.

Takvo, takoreći knjiško, stanje će u ovoj zemlji potrajati sve dok su belosvetski izdavači licenci za stabilokratiju zadovoljni koncesijama koje im, na štetu građana Srbije, zauzvrat, poklanjaju ovdašnje vlasti.

A onda, posle nemira kojima već svedočimo, sledi nam – opet po naređenju dobronamernih nam tutora – odlaganje „oružja“, „skupljanje čaura“ i neki novi oktroisani vanredni izbori i besmisleni „savetodavni referendum“ o opozivu predsednika, kao novi krug „hleba i igara“ i opštenarodne zabave za raju. Samo da ne bude kasno. (cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 29.11.2024)

Milivojević: Ana Brnabić je pokušala da sruši Narodnu skupštinu Srbije

‘Paradoksalno, predsednica Narodne skupštine Srbije je danas pokušala da sruši Narodnu skupštinu Srbije’, rekao je politolog Cvijetin Milivojević.

Sjednica Skupštine Srbije je završena nakon prekida zbog tuče između predstavnika vlasti i opozicije.

Politolog Cvijetin Milivojević je rekao da, ako se isključe emocije, ovo što se desilo danas bio pokušaj predsjednice Narodne skupštine Republike Srbije, Ane Brnabić, da sruši najviši organ zakonodavne vlasti, najviše predstavničko tijelo u Srbiji, a to je Narodna skupštine Srbije.

 “Paradoksalno, predsednica Narodne skupštine Srbije je danas pokušala da sruši Narodnu skupštinu Srbije”, rekao je Milivojević.

Opozicija je prethodno zatražila ostavku predsjednice parlamenta Ane Brnabić. Skupština je prema dnevnom redu trebala da raspravlja o budžetu za narednu godinu, a opozicija je insistirala na raspravi o nesreći nakon pada nadstrešnice Željezničke stanice u Novom Sadu, u kojoj je poginulo 15 ljudi. Brnabić je odbila da na dnevni red stavi zahtjev opozicije sa obrazloženjem da su dva potpisa falsificirana.

Gost Vijesti Al Jazeere u Beogradu je politolog Cvijetin Milivojević. (www.balkans.aljazeera.net, TV Al Jazeera, 25.11.2024)

https://www.youtube.com/watch?v=wVt7nl3zcjU

https://balkans.aljazeera.net/videos/2024/11/25/milivojevic-ana-brnabic-je-pokusala-da-srusi-narodnu-skupstinu-srbije

Cvijetin Milivojević: Vlast se ravna prema dešavanjima na ulici

Politikolog Cvijetin Milivojević rekao je u emisiji „Marker“ na Insajder televiziji da se može primetiti da se vlast, na neki način, ravna prema onome što se dešava na ulici. On smatra da je ostavku trebalo da podnese i premijer Miloš Vučević, jer je u vreme radova na Železničkoj stanici u Novom Sadu bio gradonačelnik. Ističe i da se poslednjih dana, dok je pažnja građana usmerena na dešavanja u vezi sa tragedijom u Novom Sadu, provlače neke druge važne stvari, poput izdavanja rešenja za „Rio tinto“.

„Ukoliko je pritisak (s ulice) veći i intenzivniji, kao što je bio poslednjih nekoliko dana - pogotovo ispred zgrade suda u Novom Sadu - toliko se vlast faktički potrudi da sugeriše trećoj grani vlasti, sudskoj vlasti. Nije baš primereno, a nije ni uobičajeno da se jedna grana vlasti meša u rad druge, ali kod nas je to, nažalost, kada govorimo u simboličkom smislu, objedinjeno čak u jednoj instituciji, pa čak, ako hoćete, i u jednoj ličnosti. Dakle, zna se ko je, na neki način, neko ko je glavni čovek u sve tri grane vlasti, što ne bismo smeli da imamo“, rekao je Milivojević.

On smatra da predsednik Srbije nikako nije smeo da izjavi da je gotovo sa ostavkama.

„Ne možete vi reći da je gotovo sa ostavkama, jer vi ste samo jedan fragment unutar izvršne vlasti. Značajniji deo izvršne vlasti čini Vlada. Ona je mnogo važnija, prema našem Ustavu i Zakonu o predsedniku Republike, od samog predsednika. Dakle, ako neko poželi da podnese ostavku, bilo zato što oseća krivičnu odgovornost - dakle direktnu odgovornost - ili možda moralnu ili političku, dozvolite da ima pravo da ponese ostavku na neku svoju funkciju. A neko je rekao - nema više ostavki. Mislim, takođe, da su tri nedelje predugačak rok da bismo izašli sa nekim prvim osumnjičenim, a tek onda optuženim kad bi to bilo i ako ih bude itd“, dodao je.

Selektivnost u privođenjima nakon nesreće

Prema njegovom mišljenju, postoji „nekakav izbor“ i kada je reč o ljudima koji su privredeni ovih dana.

„Tu vidimo neku vrstu selekcije. Ministar Vesić je čovek koji je bio aktuelni ministar, ali on nije bio ministar u vreme kad je vršen najveći deo radova na rekonstrukciji Železničke stanice. Resorni ministar je bila prvo gospođa Mihajlović, pa u najvećem delu kada su tekli ti radovi gospodin Momirović, ali vidimo da je ostavku zapravo podneo samo gospodin Vesić, a Momirović tek nakon što mu je poručeno iz vrha SNS da treba da ponese ostavku. Kada govorimo o privođenju, osim tih nekih političara ili nekih ljudi koji su bili očigledno angažovani uglavnom kao honorarni saradnici na tim projektima, mi ne vidimo zasad imena nekih ključnih ljudi iz, na primer, redova glavnog izvođača - to je neka kineska kompanija – iz redova glavnog podizvođača, a to je jedna ovdašnja firma bliska vlasti, pa iz redova glavnih nadzora, a to je jedna mađarska i jedna francuska kompanija“, naveo je gost „Markera“.

Milivojević pita zašto i premijer Miloš Vučević nije ponudio ostavku.

„Glavni političar koji je sve vreme bio na vlasti, kao gradonačenik u Novom Sadu, jeste gospodin Vučević. On sad jeste kratko vreme premijer, ali on je bio gradonačelnik Novog Sada. Ako se traži neka vrsta moralne ili političke odgovornosti, zašto makar šale radi nije podneo ostavku na sadašnju funkciju, jer je u to vreme bio gradonačenik Novog Sada. Ima tu mnogo nelogičnosti, reč je o jednoj partijskoj, političkoj kalkulaciji unutar čak ne bih rekao ni vladajuće koalicije, nego unutar najjače stranke vladajuće koalicije“, kazao je on.

Ocenjuje da akcije opozicije daju neke rezultate, ali navodi da istovremeno, s druge strane, vlast čini neke stvari u potaji.

„Primetili smo da je iz Ministarstva ekologije potpisano neko odobrenje za rešenje koje se tiče projekta ’Rio Tinto’ na eksploataciji u pozemnom nalazištu ’Jadar’. Dakle, to se radi u potaji, dok su istovremeno građani dekoncentrisani, odnosno se faktički najveći deo protesta odnosi na traženje odgovornosti za strašnu tragediju u kojoj je poginulo 15 ljudi na Železničkoj stanici, ispod rekonstruisane nadstrešnice“, navodi Milivojević.

Nigde se ne ruši most dok se ne izgradi novi

Ističe i slučaj rušenja Savskog mosta u Beogradu. Kako kaže, nečuveno je da se jedan most ruši, a da novi nije prethodno izgrađen.

„To je most kojim su išle najfrekventnije tramvajske linije i najbliža je veza Novog Beograda sa Savskim vencem i Starim gradom. Okej, ako je taj most zastareo i ružan u estetskom smislu, ima mogućnosti da se razmišlja o njegovom rušenju, ali tek onda kad napravite novi. Ali, ne, oni će prvo srušiti ovaj koji je funkcionalan, pa će na tom mestu napraviti, što bi se nekad reklo u toku onih ratova, ’stariji i ljepši’, koji će ličiti, ako sam dobro video onaj kroki projekat, na nekakav most u Abu Dabiju“, kaže on.

Dodaje da je most, zato što se nekim koji su kupili stanove u Beogradu na vodi ne sviđa i mnogo buke stvaraju tramvaji, namerno zapostavljen i nije održavan, što je, kako kaže, ozbiljna odgovornost gradskih vlasti u Beogradu.

„Oni su namerno doveli do toga da most ima te rupe u asfaltu i tako dalje. I onda, kao skandal nad skandalima, predsednik sinoć pokazuje nekakve fotografije na RTS tvrdeći, ako sam ja dobro razumeo, da su stubovi tog mosta drveni, pa još i truli. Izvinite, ja sam prošao hiljadama puta tim mostom, nikada nisam video da su to drveni stubovi, ja sam video da su to neki čelični stubovi. Doduše, oni jesu još iz vremena Drugog svetskog rata i jeste građen od nacista, ali napravite novi most prvo. I sad vidite tu jednu vrstu otpora, a ljudi su malo zaboravili da je svemu tome prethodio navodni referendum putem interneta, na kom je glasalo hiljadu naprednih Beograđana u ime dva miliona Beograđana i odlučili da treba srušiti most. Nađite mi jedan primer u svetu, u Evropi, u uređenom delu svetu da je neko srušio most, koji funkcioniše, a da nije napravio novi“, istakao je Milivojević.

On je naveo i slučaj tronedeljnog štrajka najvećeg dela prosvetara, koji ide po školskim upravama.

„Paralelno se baca nekakva pretnja šta se može desiti prosvetarima tako što se predlaže zakon kojim se dozvoljava tek tako nekim stranim univerzitetima - za koje ne znamo da li su sa A liste ili neke C liste - da mogu bez akreditacija, čak uz državne subvencije, da počnu da rade u ovoj zemlji. Dakle, imate mnogo tih otvorenih polja i sve su to nepolitička polja, to je vrlo važna stvar, sve su ovo građanske teme, teme za sve građane“, kazao je on.

Opozicija da podnese krivičnu prijavu protiv Brnabić

Govoreći o tome što predsednica skupštine Ana Brnabić ne pristaje - zbog dva sporna potpisa - da na zahtev opozicije zakaže sednicu o nepoverenju Vladi, Milivojević je rekao da ga čudi što opozicija zbog takvih stvari ne napiše krivičnu prijavu protiv nje.

„Ona se hvali time da neće ispoštovati zakon ili Ustav. Pazite, imate potpise jedne trećine narodnih poslanika, nema tu šta da raspravlja hoće li ili neće... Takođe stoji već više od dva meseca i inicijativa za sazivanje sednice o Kosovu, tu su isto potpisi trećine narodnih poslanika. Ona je već treći predsednik Narodne skupštine u nizu, posle Dačića i Orlića, koji neće da se izjasni da li je ukrala ili slučajno izgubila 38.000 potpisa građana, koji, prema Zakonu o referendumu i narodnoj inicijativi, traže nešto. A traže da se zabrani iskopavanje litijuma i bora. Njena je obaveza da to mora staviti na dnevni red“, rekao je on.

Međutim, kako kaže, od Ane Brnabić ništa ne očekuje.

„Očekujem od Aleksandra Vučića da kaže da li ona sme da zakaže ili ne sme da zakaže sednicu. Kao što i onu sednicu o litijumu, koju je zahtevala opozicija, nije zakazala Ana Brnabić. Zakazana je onda kad je to rekao Aleksandar Vučić. Ulazimo ponovo u začarani krug. Vučić po Ustavu ima osam ceremonijalnih nadležnosti i nije nikakav capo di capo zakonodavne vlasti, niti izvršne, a kamoli sudske. A ponaša se kao da jeste. Dakle, mi sad sve čekamo da li će se on umilostiviti, pa reći - evo, možemo dati opoziciji to. Ili će biti nešto drugo. Na sve to ide Zakon o budžetu za narednu godinu, koji je, koliko znam, već od ponedeljka u plenumu. I sad ćemo imati jednu neverovatnu stvar - umesto da se raspravlja o najvažnijem zakonu u jednoj zemlji u jednoj godini, mi ćemo raspravljati o svim ovim temama koje su morale da se rešavaju na drugi način. Imaćemo sad verovatno kombinaciju institucionalne i ulične borbe za ispunjavanje nekih građanskih ciljeva. Sve što je opozicija stavila za ovih 21 dan na dnevni red je apsolutno, sa stanovišta građana, opravdano“, zaključio je Cvijetin Milivojević. (Izvor: Insajder TV, www.insajder.net, 22.11.2024)

https://www.youtube.com/watch?v=bz2cw0YcCsk

Mostorušitelji i zakonotumači

Predsednik Republike – prema članu 111 Ustava  i članu 1 Zakona o predsedniku Republike - izražava državno jedinstvo Republike Srbije.

On je, dakle, predsednik svih građana - kako onih koji su glasali baš za njega, tako i, trebalo bi još više, onih koji to nisu učinili.

Ponajmanje bi, da Srbija kojim slučajem, umesto „sestara karmelićanki“, ima pravi Ustavni sud, smeo da bude neko ko deli te iste građane. Na svoje i na one druge. Na, navodno, „pristojne“ , a to su oni koji mu bespogovorno kliču. I na, da citiram baš njega, navodno, „nepristojne i lude ljude“, a to su tri četvrtine onih koji se ne mire sa činjenicom da je čovek koji je zadobio poverenje jedne četvrtine birača, pored osam protokolarnih nadležnosti koje mu, prema Ustavu, pripadaju, nasilnički uzurpirao sve tri grane vlasti. I zakonodavnu, i izvršnu, i sudsku.

Iako je, tek nakon što je, za šest godina, 26 puta slagao da će, ispuniti svoju ustavnu obavezu, i povući se sa mesta šefa Srpske napredne stranke, pretprošlog maja to, napokon, i učinio, njegov javni vokabular ostao je mostorušilački. On ne samo da ne gradi mostove razumevanja, poverenja i tolerancije među političkim neistomišljenicima i građanima zemlje na čijem je čelu, već, naprotiv, kao da ostrašćeno  uživa u razgradnji i destrukciji svega toga.

Pročitajte još jednom samo deo onoga čime je – u dva navrata u jednom danu, i to danu u kome je, negde u potaji, popečiteljka Irena Ekologija potpisala „rešenje o određivanju obima i sadržaja studije Rio tinta o proceni uticaja na životnu sredinu projekta ležišta podzemne eksploatacije litijuma i bora Jadar“ – naš poglavica Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice (skraćeno: LKSNDH) počastio deo vlastitih podanika koji mu ne klimoglave.

Dakle: „izloženi smo brutalnim izlivima nasilja koje provode pojedini politički faktori u našoj zemlji uz podršku tzv. medijskih grupa za pritisak i drugih grupa za pritisak“... „trpimo teror ovih što protestuju“ (protestanti koji traže procesuiranje odgovornih za smrt 15 osoba u Novom Sadu)... „divljaci predvođeni dokazanim narkomanom“ (Đorđe Miketić i „čuvari Starog savskog mosta“)... „skičali k’o svinje“ (Savo Manojlović)... „RTS jedna od najodgovornijih za podršku nasilju i svakoj antidržavnoj ideji“... „RTS vršio pritisak na tužilaštvo (Novi Sad); RTS je sestrinska televizija N1 i Nove S i deo grupe za pritisak belosvetskog kriminalca“... „ludaci protestuju, a neko ih spolja plaća“... „novinarke Informera preživele pravu torturu“... „iživljavanje nad novinarima koji im se ne dopadaju“... „luda Biljana Stojković“ (profesorka Biološkog fakulteta)... „dokazani lopov i plagijator Danica Popović“ (profesorka Ekonomskog fakulteta u penziji)... „neki iz Proglasa jure devojčice po toaletima“... „pobedićemo siledžije, nasilnike, pobedićemo ih na svakom mestu, i pravnom državom, na svakim mogućim izborima“... „pokazaćemo razliku između normalne i pristojne Srbije i Srbije siledžija“... „nismo ih se nimalo uplašili; Srbija hrabrih, samo zato što ćuti, ne znači da je postala Srbija kukavica, samo znači da mnogo više voli Srbiju od onih koji bi da je unište; Srbiju im nećemo dati ni za šta na svetu, jer Srbiju volimo više od svega“... „ ono što nama, pristojnim građanima, nevezano za političku orijentaciju, ostaje jeste da se uzdamo u rad državnih organa i da ne preduzimamo nikakve mere kako bismo na ulici pokazivali ko je brojniji i ko je snažniji“...

Usput se, kako i dolikuje predsedniku svih građana, verbalno ispovraćao po svojim domaćinima sa Javnog medijskog servisa i onako, baš ljudski, izbljuvao po Beogradskog univerzitetu (BU), najavljujući da će on lično, kad već Vučević i Vlada nemaju herca, da izađe pred parlament sa zakonom koji će stranim univerzitetima omogućiti da, uz državne subvencije, a bez akreditacije, „dođu u Srbiju“.

A sve zato što je Rektorat - desi li se tako nešto – pripretio i obustavom rada. Zbog čega je takoreći predsednik Es-en-esa, takoreći predsednik Vlade i, što je najopasnije u ovom trenutku, dojučerašnji gradonačelnik Novog Sada (čiju ostavku ili smenu protestanti traže), povukao, u Skupštinu već otpremljeni, ilegalni (bez javne rasprave) Predlog izmena Zakona o visokom obrazovanju. Što je hrabri poglavica LKSNDH protumačio kao – povlačenje i kapitulaciju pred ucenama, bezobrazlukom i siledžijama. Jer, kuražni LKSNDH, za razliku od Vučevića valjda, „niti ih se plaši niti će ikome da popušta dok je živ“. Što je, prethodno, u više navrata, i dokazao sedeći na hoklici (kao onomad, u Ovalnom kabinetu, odakle je, po Trampovom naređenju, svojeručno zamolio Izrael da prizna Kosovo) ili, pak, dvared, stojeći pred građanima na njoj (jednom u Krnjači, drugi put u Kotežu) i obećavajući im kanalizaciju na levoj obali Dunava, a od koje, od te 2019. naovamo – nema ništa.

Ali, šta ako posle te „monstruozne ucene“ u vidu saopštenja Beogradskog univerziteta, bude nastavljen „teror“ branilaca Starog savskog mosta koji „divljački“ ne daju da se, barem dok se, za cirka pola decenije ne izgradi novi - sruši funkcionalan stari most kojim su saobraćale najfrekventnije tramvajske linije koje povezuju Novi Beograd sa Starim gradom i Savskim vencem?

Šta ako građani ne poveruju „kukavičijem jajetu“ koje je poglavici LKSNDH-u podmetnula njegova Propaganda, a on podvalio građanima Srbije, prema kome Stari most samo što se nije srušio jer su mu stubovi, navodno – drveni, a usput i truli?!

A šta ako se štrajk prosvetara koji širom Srbije tinja već treću nedelju, dok se popečiteljstvo narodne prosvete na to pravi gluvo i slepo, baveći se, po Poglavičinoj želji, pronalaženjem metoda za pozitivnu diskriminaciju potencijalnih stranih „investitora“ u visoko školstvo – odjednom razbukta? I, šta ako, posle izgubljenog tromesečja, Vlada čak i izjednači plate prosvetarima sa prosekom u Srbiji, a oni zatraže suštinske ustupke u cilju vraćanja statusa obrazovanju kakav ono i zaslužuje u uređenoj državi? I, šta ako nastavnici dokažu da prosvetari ne da nemaju tri meseca raspusta, što im se imputira, nego da im – kako je to izračunao učitelj Danilo Gligorić – u toku 12 meseci još i nedostaju 43 radna dana da bi mogli da ispune sve ono što spada u njihove radne obaveze?! 

A šta ako se „kočničari napretka“ i „blokatori“ suda i tužilaštva u Novom Sadu ne zadovolje prinošenjem Poglavičinih 12 „dobrovoljnih žrtava“ na oltar „Boginje pravde“, pa ne odustanu od zahteva za procesuiranje kineskog izvođača, glavnog domaćeg podizvođača i sadašnjeg i bivšeg gradonačelnika Novog Sada? Hoće li Poglavica i tada odgovarati kao što šojićevski izjavi na Aranđelovdan: „Gotovo je sa ostavkama.“?

A šta ako parlamentarna opozicija ne odustane od zahteva za skupštinskom raspravom o Kosovu koja je, da je bilo prema Ustavu i zakonu, već morala da bude održana?

A šta ako opozicija ne odustane od zahteva za raspravu o zahtevu za smenu premijera i njegovog kabineta, za šta je, takođe, skupila neophodan broj potpisa?

A šta ako neko ponovo priupita ko ono (Dačić, Orlić ili Brnabić?), ima tome već dve godine, izgubi ili ukrade 38.000 potpisa građana na peticiji za zabranu eksploatacije litijuma i bora?

A šta ako beogradska opozicija ne odustane od zahteva za smenu oktroisanog gradonačelnika Beograda koji je, osim što bi da izbaci Tita sa Dedinja i sruši most, već uspeo da uneredi javni gradski saobraćaj?

A šta ako formalno opozicija (a ustvari, izborni pobednik) u Nišu, ipak, zatraži da joj se vrati ono za šta se na izborima izborila – (ukradena) vlast?

A šta ako agenti BIA, nezadovoljni nekooperativnošću Zavoda za zaštitu spomenika kulture glede nečijeg samovlasnog ustupanja krnjaka Generalštaba Trampovima, opet nenajavljeno „posete“ tu ili neku drugu kulturnu ili javnu instituciju?

A šta ako, ako...? Kako će Institucija Nad Institucijama, odgovoriti ukoliko se, ali stvarno,  zahteva i njegova odgovornost. Jer, tamo gde je vlast apsolutna, tamo je, u slučaju potrebe, i njena odgovornost apsolutna.

Hoće li to Lav Koji Sedi na Dve Hoklice oceniti kao rušenje države ili će se, ipak, kao kameleon, prilagoditi novonastaloj političkoj panorami i, opet, kao jegulja, izmigoljiti iz ove, naoko bezizlazne, situacije?

Da li će se nanovo, kao za slamku spasa, hvatati za nekakav, pravno nepostojeći, „savetodavni referendum o podršci njemu kao takvome“ i šta ako, ovaj put, ne bude dovoljno opozicionih somova za takvu bućku?

Pošto je prethodno sa kineskim graditeljima, izgleda iz iste firme koje (ni)je rekonstruisala i „Prokletu nadstrešnicu“,  izeo pljeskavicu i najavio gradnju atomskih skloništa po Srbiji, trbuhozborci mu već terciraju, udaraju u talambase i, kao spontano, zahtevaju da „policija već jednom, kako to zakon nalaže, prekine ovaj cirkus onih koji hoće silom vlast“.

Prvi Pandur Srbije (ovo mu je treći policajni mandat) preti: „Kad se izvuče pendrek, nema stajanja.“ Kao da se uživeo u onu staru vitešku poruku koja je krasila i krasi oficirske sablje („Ne vadi me bez povoda! Ne vraćaj me bez časti!“), prenebregavajući fakat da pendrek nigde i nikada u svetu nije imao takvu vrstu simbolike, nego, upravo, suprotno.

Filozof Džordž Barkli (1685-1735) je ostao upamćen po svojoj filozofiji sveta bez materije, prema kojoj postoje samo duh i njegova mentalna stanja.

Osnovni  princip njegove filozofije glasi: „Esse est percipi.“ („Biti jeste biti opažen.“). Što bi značilo da čula, zapravo, odslikavaju ono što postoji, te da u prirodi i nema ničeg više osim onoga što je u čulima odslikano. Recimo, ne postoji zvuk koji neko nije čuo niti boja koju bar neko nekada nije video...

Barklijevi kritičari su tvrdili da ovakva koncepcija vodi u ono što se u filozofiji zove solipsizam: „(Postojim) samo ja! Tj. ceo svet je samo moja predstava!“

E, u takvom stanju ne samo filozofskog, nego i „praktičnog uma“ trenutno je Svevlast u Srbiji.

Naš Poglavica, na žalost, ne samo da nije izgradio niti ima želju da gradi nove mostove, već inadžijski kopa sve dublji jaz i u korenu saseca čak i naznake makar i pontona između te dve, njegove samozvane „pristojne“ i većinske, po njemu, „nepristojne“ Srbije.  (cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 22.11.2024)

Аутодеструкција реконструкције и решење рушењем

„У свом телевизијском шоуу, могао је подићи шаргарепу и назвати је цвеклом. Његови противници почели би да му се смеју: „Какав идиот! Не разликује шаргарепу од цвекле.“ Али, по завршетку емисије, гарантујем вам, он ће бити тај који ће се смејати. Помислиће у себи: „Не могу да поверујем како сам их израдио, наводећи их да целе недеље причају о шаргарепама и цвеклама.“

Тако је о потоњем вођи „Боливаријанске револуције“ и председнику Венецуеле од 1999. до 2013. године говорио његов пријатељ из војничких дана Франциско Аријас Карденас.

О томе како је Уго Рафаел Чавез Фријас умео да „завара људе одвраћајући им или скрећући  пажњу“, о томе како је непожељне поруке „утапао у бујицу провладиног садржаја тако да је опозициона игла нестајала у пропагандном пласту сена“, писали су Сергеј Гуријев и Данијел Трајсман у својим „Спин диктаторима“ („Архипелаг“, Београд, 2023): 

„Засипао је публику салвама информација. Сваке недеље ујутро, све до осам сати, претеривао би у театралностима у свом импровизованом телевизијском шоу програму. Певао је, играо, реповао јахао коња, резервоар, бицикл; нишанио пушком, држао неко детенце, мрштио се, слао пољупце, изигравао будалу, државника, патријарха... али, највећи део времена је само причао. Ако би му затребало још мало времена, узурпирао би етар ради хитних саопштења или „ланаца“ саопштења...“  

Ако сте помислили да сте и ви овде све ово већ видели, чули и доживели – у праву сте, не халуцинирате.

Институција Над Институцијама лично преузела је апсолутно „хендловање“ новосадске трагедије и „санирање и контролу штете“ која би из ње могла да настане, па су кључне поруке „у месиџ боксу“ напредне ботовске артиљерије унисоно заковане: Надлежни ће испитати, нека институције раде свој посао, пустите струку да донесе суд, одговорни за трагедију ће одговарати, систем није заказао, тралалалала...

Али, заклоњени иза кулиса „случаја Надстрешница“, ван очију јавности и грађана, одвијају се сви они процеси и токови који иду у прилог даљег цементирања ове власти и истовремене аутодеструкције ове државе: литијумизација Србије, све интензивније одступање УЖАС-а („Ужа Србија“ – централна Србија без покрајина) са територије Косова и Метохије, индоктринација грађанства за аксиом да би рушење актуелног режима значило и смрт Србије, пузајуће слугерањство и пристајање на давање све нових и нових намета постојећим и потенцијалним окупаторима...

А намети које грађани Србије плаћају својој држави, али и, још горе, они које ова држава плаћа, поглавито евроатлантском, Белосветству све су бројнији: џизија, харач, главарина, испенџа (земљарина), десетина (ушур), филурија (порез у новцу), читлучење (отимање поседа), младарина, шумарина, чифтхак (плаћала свака ожењена глава), дербенд (намет који је плаћало српско становништво за одржавање турских посада), агман (порез на крупну стоку), ресмиагман (порез на ситну стоку), жвакалица (гошћење Турчина на конаку у хришћанској кући), пенџер вергија (порез на прозоре), аскери вергија (порез за Србе који не служе војску), нузул (порез у натури, за турску војску која се спрема на поход), меариф (порез скупљан од раје за одржавање турских школа), баџ (порез на све врсте производа).

Још би требало да будемо и срећни што нам нису увели и оне посебне порезе које су турски окупатори наплаћивали сиротињи раји - фале још само: девширма (данак у крви, сакупљање деце), право прве ноћи, крварина, кулук (принудни рад), одарина (плаћали ожењени каури што спавају са својим женама), водалина (кад дођу Турци на конак код сељака, он мора да им вода коње и опанке).

А оно што, дубоко у потаји, далеко од очију и интересовања чак и већег дела политичке опозиције, превасходно дивља у питомој земљи Србији јесу дивља градња и - дивља разградња.

Пре неки дан, на некој телевизији, гостовао сам у извесној емисији, са једним виђеним подржаваоцем „стабилократије“, тј. несмењивости садашње власти, иначе, на први поглед, пристојним човеком, и размењивали смо учтиво неслагање у вези са одговорношћу за трагедију у Новом Саду (писао сам о томе понешто у претходној колумни „Не иди средином џаде, али ни плахо уз крај“), све док мој саговорник, без пардона, не изрече да је он безрезервно за рушење Београдског сајма и Старог савског моста, мада, вели, никада трамвајем није прешао преко њега, а да смо ми који сматрамо да се нигде у свету не руши постојећи, макар дотле док се не изгради нови мост, као и да најлепши Сајам у Европи треба да остане ту где је – против напретка Србије!?

„Од свега што човек у животном нагону подиже и гради, ништа није у мојим очима боље и вредније од мостова. Они су важнији од кућа, светији, општији од храмова. Свачији и према сваком једнаки, корисни, подигнути увек смислено, на месту на ком се укрштава највећи број људских потреба, истрајнији су од других грађевина и не служе ничем што је тајно или зло.“

Тако је о мостовима говорио једини наш нобеловац који је баш за (једну) „На Дрини ћуприју“ и заслужио ту награду Шведске краљевске академије.

Сви све већ знамо о Старом савском мосту.

И то да је најљући заговорник рушења („нема тела, нема дела“) Доктор Шапић, вели, из идеолошких разлога јер, као што мртвог Тита, намерава да „шраубом“ катапултира до Кумровца, тако не може више ни да истрпи да му мост који су изградили немачки окупатори (а којим су, до јуче, саобраћале три најфреквентније трамвајске плус две аутобуске линије) и који „спречава развој Београда“, штрчи у вољеном воденом Београду.

И то да је екс градоначелник Дупли Доктор Мали „масовну реконструкцију моста“ - који је, претходно, реконструисан средином шездесетих, па усред осамдесетих, па 2008, када је капацитет моста повећан на 30.000 возила дневно - најавио још у марту 2016. године. Говорило се о проширењу и додатним тракама, о другом нивоу за пешаке и бициклисте. Међутим, годину касније, напредна београдска власт мења мишљење и закључује да је мост „застарео, труо и неподесан“, да је „само један од многих генеричких немачких мостова“, после чега почиње намерно да га запоставља и ништа не улаже у њега, е да би грађани поверовали да је (једино) решење – рушење!?

Тада нам бива представљен „кроки крокија“ белог футуристичког моста који, како јаје јајету, сасвим случајно, сличи мосту шеика бин Заједа у Абу Дабију! И који мора, али баш баш, мора да буде изграђен на месту где 82 године, кано клисурина, стоји Стари савски. Ни метар лево (добро, гледано са савамалске стране, стварно и не може, јер су ту већ никли солитери воденог Београда), али ни метар десно – јер ту је државно грађевинско земљиште које смо, као свадбарину или мираз, унели у брак арапском воденом Београду!

У то доба бива исфингиран и „интернет референдум“ у коме је 1000 напредних Београђана, у име два  милиона становника главног града, одлучило да стари мост мора да се руши!

У августу 2019. године најављено је да ће нови мост бити изграђен поред постојећег, а да ће Стари савски остати на свом месту док се нови не заврши. Али, не лези враже, Влада Србије је, иако је градски менаџер тада зборио да стари мост неће бити рушен већ ће добити „два моста близанца“, у новембру 2022, узела кредит за - рушење старог моста! Рушење је додељено – „брату Сију“...

Имао сам, не тако давно, увид у једну, додуше недовољно репрезентативну, анкету. На питање да ли, пре него што се изгради нови, треба да се сруши Стари савски, мост који је најближа веза старог градског језгра са Новим Београдом –  четири петине Београђана одговора негативно.

Наравно, ако питате да ли би, тек кад се за пет година (адекватније: „акобогда“) изгради нови, могао евентуално да се склони стари мост, проценат оних који су „за рушење“ је нешто већи.

Али, и даље је огромна већина Београђана, и у том случају, пре за претварање старог моста у пешачко-бициклистички него ли за његово демонтирање и, могуће, преношење на неку нову локацију према савским адама или (дунавском) Великом ратном острву.

Логично питање нас лаика је: зашто онда државна и градска власт инсистира на рушењу по сваку цену, осим ако то није „за арапске бабе здравље“, тј. у приватном интересу купаца и власника квадрата у емираћанској држави усред државе Србије са чудним српским именом „Белгрејд вотерфронт“? Јербо би померање новог моста неки метар десно, гледано са савамахалске стране, ушло у наводно приватни плац те државе у држави у којој је моја држава Србија сувласник само 32 одсто!

И због тога читав карамбол, сличан оном у Горњим Недељицама, у коме наша држава, уместо да брани интересе својих грађана у долини Јадра, „за немачке бабе здравље“, заступа интересе англосаксонске компаније „Рио тинто“!

Неколико деценија пре него што је Доктор Шапић одлучио да руши један мост „у  возном стању“ само зато што, по његовом светоназору, није довољно српски, Иво Андрић је (1925. године), у својој приповеци „Мост на Жепи“ описао премошћавање реке Жепе пре њеног ушћа у Дрину.

Пошто велики везир Јусуф изненада „посрну и као жртва једне опасне интриге паде изненада у немилост“, „живећи заточен, у осами и немилости, сетио се живље свога порекла и своје земље“: „Јер, разочарање и бол одводе мисли у прошлост. Сетио се оца и мајке. Сетио се Босне и села Жепе, из ког су га одвели кад му је било девет година“.

Када, ипак, бива ослобођен из заточења, и кад чу гласе од својих земљака да, „ко би им ту мост подигао, учинио би им највеће добро“, везир ангажова италијанском неимара и посла га у Жепу.

После силне борбе са плаховитом реком, кијаметима и поплавама, „тачно у по лета би посао довршен. Весело оборише радници скеле, и из тога сплета од греда и дасака појави се мост, витак и бео, сведен на један лук од стене до стене... Изгледало је као да су обе обале избациле једна према другој свака по запењен млаз воде, и ти се млазеви сударили, саставили у лук и остали тако за један тренутак, лебдећи над понором. Испод лука се видело, у дну видика, парче модре Дрине, а дубоко под њим је гргољила запењена и укроћена Жепа“.

Пише даље Андрић: „Из Вишеграда и Рогатице су долазили варошани и дивили му се, жалећи што је у тој врлети и дивљини а не у њиховој касаби. - Ваља родит' везира! – одговарали су им Жепљани.“

Један цариградски муалим (учитељ), родом из Босне, предложио је везиру да у своју вакуф (задужбину) ћуприју уреже следећи текст, да се зна кад је зидана и ко је подиже: „Кад добра управа и племенита вештина пружише руку једна другој, настаде овај красни мост, радост поданика и дика Јусуфова на оба света“. И везирова девиза: „У ћутању је сигурност“.

Везир је седео дуго над том молбом, а однекуд се устали у мисао да “свако људско биће и свака реч могу да донесу зло“ – “победник везир осети страх од живота: „Везир обори поглед на муалимов натпис у стиховима, полако подиже руку и прецрта двапут цео натпис. Застаде само мало, па онда прецрта и први део печата са својим именом. Остаде само девиза: У ћутању је сигурност. Стајао је неко време над њом,а онда подиже поново руку и једним снажним потезом избриса и њу. Тако остаде мост без имена и знака.“

Моје питање за опозицију је зашто, ако је већ, безразложно, други протест грађана због погибије четрнаесторо Новосађана из Новог Сада пребацила у Београд, тај скуп, започет испред зграде Владе, уместо ка празној згради Новог двора на Андрићевом венцу (Лав Који Храбро Седи На Две Хоклице већ се био чекирао за Авганистан), није преусмерен ка Старом савском мосту? Замислите да се, тим малобројним „чуварима ватре“ који, трећу недељу, истрајавају на одбрани савске ћуприје, на том мосту, тога дана, придружило тих 10.000 грађана са протеста?

Али, замислите сад, наравно хипотетички, да Институција Над Институцијама, усред кампање „како избећи одговорност режима за Надстрешницу и последице дивље градње“, изађе пред грађане и каже: „Драги моји Београђани, желели смо да срушимо ваш и наш мост, али ја поштујем ваш акламативан став и, нећемо га рушити, већ ћемо само поред њега да изградимо још један, новији и лепши?“ Ко би ту био победник: Лав Који Седи На Две Хоклице или сујетна и суревњива политичка опозиција која неће са Микетићем и Атанацковићем да брани Стари савски мост, макар и на своју и штету грађана који за њу гласају? (cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 15.11.2024)

"Greška je što se protesti nisu nastavili u Novom Sadu": Bukte međusobne optužbe u opoziciji

Emisija: Jutro na BLIC

Termin emitovanja: Radnim danima, 07:00

Voditelji: Maja Nikolić i Danilo Mašojević

Tema: Protesti u Beogradu i Novom Sadu

Gosti: Stevica Deđanski, politički analitičar i Cvijetin Milivojević, politikolog (Blic TV, emisija „Jutro na Blic“, 13.11.2024)

https://www.youtube.com/watch?v=BlNOAmftJ8E

Dodik se sveti koalicionim partnerima: Čubrilović prvi na udaru, ko je sljedeći

Demos, Ujedinjena Srpska (US) i Narodna partija Srpske (NPS) nalaze se u nemilosti Milorada Dodika, predsjednika SNSD, tvrde dobro obaviješteni izvori Srpskainfo iz vladajuće koalicije.

Ta nemilost bi se, kako saznajemo, mogla ogledati u rekonstrukciji Vlade Srpske, u kojoj Dodik više ne vidi ove tri stranke.

Za takav potez trebaju mu 42 ruke, a on, ako računamo posljednja dva poslanika Demosa koja su “promijenila dres”, trenutno ima 41 (SNSD 31, SPS 3, SP 5 i DNS 2).

Izvori Srpskainfo tvrde da će Nedeljko Čubrilović, koji, ne samo da je u nemilosti Dodika, nego i dobrog dijela svoje stranke, najvjerovatnije podnijeti ostavku na mjesto ministra.

Ovakav scenario, prema riječima našeg izvora, stiže kao Dodikova osveta koalicionim partnerima nakon izgubljenih (grado)načelničkih mjesta u Banjaluci, Bijeljini i Palama.

Samo dan nakon lokalnih izbora postalo je jasno da “najdugovječnija i najstabilnija koalicija na Balkanu”, kako je Milorad Dodik volio nazvati savez ove partije sa manjim strankama u Srpskoj, i nije naročito stabilna.

Neki nemirni vjetrovi zaduvali su u unutrašnjosti, a trenutne struje su, po svemu sudeći, usmjerena ka Demosu.

Stranka Nedeljka Čubrilovića ostaje bez Kluba poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srpske, jer dvojac, Suzana Gašić i Milan Dakić, prelazi u SNSD.

I možda bismo, da su okolnosti mirnije, ove redove posvetili već mnogo puta ispričanoj priči o preletačima, ali, prema našim saznanjima, ovo prelijetanje je sve, samo ne “obično”.

Prepisivanje od Vučića

Samim tim, u vodu padaju Dodikove riječi, izgovorene dan nakon lokalnih izbora, da ništa neće ugroziti koaliciju na nivou Srpske.

Prelijetanje je, čini se, bilo samo uvod u ono što će tek uslijediti. Uvod, ali i upozorenje.

– Otimanje poslanika i aktivista od sopstvenih koalicionih partnera je manir koji Dodik prepisuje od Aleksandra Vučića. Vučić je, prisjetimo se, pokušao da otme cijelu jednu stranku, Socijalističku partiju Srbije, iako je ona jedan od najvećih koalicionih partnera u vlasti. SPS se, u posljednjem trenutku, uspio izvući iz tog čeličnog SNS zagrljaja. Međutim, vladajuća koalicija u Republici Srpskoj nema većinu kakvu ima vladajuća koalicija u Srbiji. Oni faktički zavise od svakog poslanika, što vidimo i iz Dodikovog truda da ispoštuje čak i one najmanje koalicione partnere, da im da dovoljno funkcija, sinekura i tako dalje – kaže politički analitičar Cvijetin Milivojević za Srpskainfo.

U Srbiji je, dodaje Milivojević, u posljednjih 12 godina, svakoj Vladi prijećeno rekonstrukcijom, što je, kako kaže, direktna prijetnja koalicionim partnerima da će, ako ne budu apsolutno poslušni, izgubiti neke od privilegija.

– I Dodik je poslao poruku svojim koalicionim partnerima. On ima dosta koalicionih partnera koji se ponašaju nedisciplinovano, čemu svjedoče rezultati izbora u Banjaluci i Bijeljini. Dosta je koalicionih partnera koji se šlepaju, čije je biračko tijelo, bez pomoći Dodika i njegove mašinerije, statistička greška. Ne bi prešli cenzus da nisu imali podršku – ocjenjuje on.

Ipak, ne treba zanemariti ni činjenicu da su političari živi ljudi, koji, dobrim dijelom, svoj život poistovjećuju sa foteljom.

– Vi ćete vrlo rijetko naći političara koji je, nakon što je izgubio neku visoku funkciju, prihvatio da se vratio svojoj osnovnoj djelatnosti. Dobar dio njih o kojima sada govorimo ne vidi sebe van politike, a smanjivanjem uticaja Demosa faktički će i broj mjesta koje ta partija drži na različitim nivoima biti manji, tako da se ti ljudi, na način što prelaze u SNSD, osiguravaju za svaki slučaj – kaže Milivojević.

Repriza sudbine DNS

Smatra da će Dodik, u narednom periodu, poslati slične poruke i drugim koalicionim partnerima.

– Kada pominju rekonstrukciju, to nije zato što žele još bolje, nego isključivo iz razloga da, unutar vladajuće koalicije, kako smo to u vojsci govorili, izazovu permanentnu uzbunu. Postoji niz funkcionera, čega su svjesni i Vučić i Dodik, koji, ne da zaslužuju smjenu, nego nešto mnogo gore, kao što je sudsko procesuiranje. U tom slučaju, onda, smislite pojam rekonstrukcije, pa pojedinca, koji, zapravo, zaslužuje sudski proces, šaljete u “aut” – zaključuje Milivojević.

Prema riječima političkog analitičara Velizara Antića, sadašnja koalicija u Srpskoj je preglomazna, pa tako kolač koji se dijeli ne može da zadovolji sva gladna usta.

– To bi prvi mogao da osjeti Demos i da bude izbačen iz koalicije. Takođe, lokalni izbori su potvrdili da su u pojedinim lokalnim zajednicama glasači Demosa, ali i ostalih koalicionih partnera, glasali protiv kandidata koje je predložio SNSD. Verujem da se, upravo iz ova dva razloga, Dodik odlučio na obračun sa Demosom. Njima se dešava sudbina DNS, kada ih prvo napuštaju pojedini visoko rangirani funkcioneri stranke, a za njima će i određeni broj samih članova da napusti partiju. Da li će Demos biti potpuno izbačen iz koalicije ili će Dodik odlučiti da ih na ovaj način lagano slabi, ostaje da se vidi, ali je jasno da su odnosi narušeni i da je krenuo napad na ovu partiju – kaže Antić za Srpskainfo. (www.srpskainfo.com, 12.11.2024, Sanja Krasić Božić, EuroBlic, 13.11.2024)