„У свом телевизијском шоуу, могао је подићи шаргарепу и назвати је цвеклом. Његови противници почели би да му се смеју: „Какав идиот! Не разликује шаргарепу од цвекле.“ Али, по завршетку емисије, гарантујем вам, он ће бити тај који ће се смејати. Помислиће у себи: „Не могу да поверујем како сам их израдио, наводећи их да целе недеље причају о шаргарепама и цвеклама.“
Тако
је о потоњем вођи „Боливаријанске револуције“ и председнику Венецуеле од 1999. до
2013. године говорио његов пријатељ из војничких дана Франциско Аријас
Карденас.
О
томе како је Уго Рафаел Чавез Фријас умео да „завара људе одвраћајући им или
скрећући пажњу“, о томе како је
непожељне поруке „утапао у бујицу провладиног садржаја тако да је опозициона
игла нестајала у пропагандном пласту сена“, писали су Сергеј Гуријев и Данијел
Трајсман у својим „Спин диктаторима“ („Архипелаг“, Београд, 2023):
„Засипао
је публику салвама информација. Сваке недеље ујутро, све до осам сати,
претеривао би у театралностима у свом импровизованом телевизијском шоу
програму. Певао је, играо, реповао јахао коња, резервоар, бицикл; нишанио
пушком, држао неко детенце, мрштио се, слао пољупце, изигравао будалу,
државника, патријарха... али, највећи део времена је само причао. Ако би му
затребало још мало времена, узурпирао би етар ради хитних саопштења или
„ланаца“ саопштења...“
Ако
сте помислили да сте и ви овде све ово већ видели, чули и доживели – у праву
сте, не халуцинирате.
Институција
Над Институцијама лично преузела је апсолутно „хендловање“ новосадске трагедије
и „санирање и контролу штете“ која би из ње могла да настане, па су кључне
поруке „у месиџ боксу“ напредне ботовске артиљерије унисоно заковане: Надлежни
ће испитати, нека институције раде свој посао, пустите струку да донесе суд,
одговорни за трагедију ће одговарати, систем није заказао, тралалалала...
Али,
заклоњени иза кулиса „случаја Надстрешница“, ван очију јавности и грађана,
одвијају се сви они процеси и токови који иду у прилог даљег цементирања ове
власти и истовремене аутодеструкције ове државе: литијумизација Србије, све
интензивније одступање УЖАС-а („Ужа Србија“ – централна Србија без покрајина)
са територије Косова и Метохије, индоктринација грађанства за аксиом да би
рушење актуелног режима значило и смрт Србије, пузајуће слугерањство и
пристајање на давање све нових и нових намета постојећим и потенцијалним
окупаторима...
А
намети које грађани Србије плаћају својој држави, али и, још горе, они које ова
држава плаћа, поглавито евроатлантском, Белосветству све су бројнији: џизија,
харач, главарина, испенџа (земљарина), десетина (ушур), филурија (порез у
новцу), читлучење (отимање поседа), младарина, шумарина, чифтхак (плаћала свака
ожењена глава), дербенд (намет који је плаћало српско становништво за одржавање
турских посада), агман (порез на крупну стоку), ресмиагман (порез на ситну
стоку), жвакалица (гошћење Турчина на конаку у хришћанској кући), пенџер
вергија (порез на прозоре), аскери вергија (порез за Србе који не служе војску),
нузул (порез у натури, за турску војску која се спрема на поход), меариф (порез
скупљан од раје за одржавање турских школа), баџ (порез на све врсте
производа).
Још
би требало да будемо и срећни што нам нису увели и оне посебне порезе које су
турски окупатори наплаћивали сиротињи раји - фале још само: девширма (данак у
крви, сакупљање деце), право прве ноћи, крварина, кулук (принудни рад), одарина
(плаћали ожењени каури што спавају са својим женама), водалина (кад дођу Турци
на конак код сељака, он мора да им вода коње и опанке).
А
оно што, дубоко у потаји, далеко од очију и интересовања чак и већег дела
политичке опозиције, превасходно дивља у питомој земљи Србији јесу дивља градња
и - дивља разградња.
Пре
неки дан, на некој телевизији, гостовао сам у извесној емисији, са једним
виђеним подржаваоцем „стабилократије“, тј. несмењивости садашње власти, иначе,
на први поглед, пристојним човеком, и размењивали смо учтиво неслагање у вези
са одговорношћу за трагедију у Новом Саду (писао сам о томе понешто у претходној
колумни „Не иди средином џаде, али ни плахо уз крај“), све док мој саговорник,
без пардона, не изрече да је он безрезервно за рушење Београдског сајма и
Старог савског моста, мада, вели, никада трамвајем није прешао преко њега, а да
смо ми који сматрамо да се нигде у свету не руши постојећи, макар дотле док се
не изгради нови мост, као и да најлепши Сајам у Европи треба да остане ту где
је – против напретка Србије!?
„Од
свега што човек у животном нагону подиже и гради, ништа није у мојим очима боље
и вредније од мостова. Они су важнији од кућа, светији, општији од храмова.
Свачији и према сваком једнаки, корисни, подигнути увек смислено, на месту на
ком се укрштава највећи број људских потреба, истрајнији су од других грађевина
и не служе ничем што је тајно или зло.“
Тако
је о мостовима говорио једини наш нобеловац који је баш за (једну) „На Дрини
ћуприју“ и заслужио ту награду Шведске краљевске академије.
Сви
све већ знамо о Старом савском мосту.
И
то да је најљући заговорник рушења („нема тела, нема дела“) Доктор Шапић, вели,
из идеолошких разлога јер, као што мртвог Тита, намерава да „шраубом“ катапултира
до Кумровца, тако не може више ни да истрпи да му мост који су изградили
немачки окупатори (а којим су, до јуче, саобраћале три најфреквентније трамвајске
плус две аутобуске линије) и који „спречава развој Београда“, штрчи у вољеном воденом
Београду.
И
то да је екс градоначелник Дупли Доктор Мали „масовну реконструкцију моста“ - који
је, претходно, реконструисан средином шездесетих, па усред осамдесетих, па
2008, када је капацитет моста повећан на 30.000 возила дневно - најавио још у
марту 2016. године. Говорило се о проширењу и додатним тракама, о другом нивоу
за пешаке и бициклисте. Међутим, годину касније, напредна београдска власт мења
мишљење и закључује да је мост „застарео, труо и неподесан“, да је „само један
од многих генеричких немачких мостова“, после чега почиње намерно да га
запоставља и ништа не улаже у њега, е да би грађани поверовали да је (једино)
решење – рушење!?
Тада
нам бива представљен „кроки крокија“ белог футуристичког моста који, како јаје
јајету, сасвим случајно, сличи мосту шеика бин Заједа у Абу Дабију! И који
мора, али баш баш, мора да буде изграђен на месту где 82 године, кано
клисурина, стоји Стари савски. Ни метар лево (добро, гледано са савамалске
стране, стварно и не може, јер су ту већ никли солитери воденог Београда), али
ни метар десно – јер ту је државно грађевинско земљиште које смо, као
свадбарину или мираз, унели у брак арапском воденом Београду!
У
то доба бива исфингиран и „интернет референдум“ у коме је 1000 напредних
Београђана, у име два милиона становника
главног града, одлучило да стари мост мора да се руши!
У
августу 2019. године најављено је да ће нови мост бити изграђен поред постојећег,
а да ће Стари савски остати на свом месту док се нови не заврши. Али, не лези
враже, Влада Србије је, иако је градски менаџер тада зборио да стари мост неће
бити рушен већ ће добити „два моста близанца“, у новембру 2022, узела кредит за
- рушење старог моста! Рушење је додељено – „брату Сију“...
Имао
сам, не тако давно, увид у једну, додуше недовољно репрезентативну, анкету. На
питање да ли, пре него што се изгради нови, треба да се сруши Стари савски, мост
који је најближа веза старог градског језгра са Новим Београдом – четири петине Београђана одговора негативно.
Наравно,
ако питате да ли би, тек кад се за пет година (адекватније: „акобогда“) изгради
нови, могао евентуално да се склони стари мост, проценат оних који су „за
рушење“ је нешто већи.
Али,
и даље је огромна већина Београђана, и у том случају, пре за претварање старог
моста у пешачко-бициклистички него ли за његово демонтирање и, могуће,
преношење на неку нову локацију према савским адама или (дунавском) Великом
ратном острву.
Логично
питање нас лаика је: зашто онда државна и градска власт инсистира на рушењу по
сваку цену, осим ако то није „за арапске бабе здравље“, тј. у приватном
интересу купаца и власника квадрата у емираћанској држави усред државе Србије
са чудним српским именом „Белгрејд вотерфронт“? Јербо би померање новог моста
неки метар десно, гледано са савамахалске стране, ушло у наводно приватни плац те
државе у држави у којој је моја држава Србија сувласник само 32 одсто!
И
због тога читав карамбол, сличан оном у Горњим Недељицама, у коме наша држава,
уместо да брани интересе својих грађана у долини Јадра, „за немачке бабе
здравље“, заступа интересе англосаксонске компаније „Рио тинто“!
Неколико
деценија пре него што је Доктор Шапић одлучио да руши један мост „у возном стању“ само зато што, по његовом
светоназору, није довољно српски, Иво Андрић је (1925. године), у својој
приповеци „Мост на Жепи“ описао премошћавање реке Жепе пре њеног ушћа у Дрину.
Пошто
велики везир Јусуф изненада „посрну и као жртва једне
опасне интриге паде изненада у немилост“, „живећи
заточен, у осами и немилости, сетио се живље свога
порекла и своје земље“: „Јер, разочарање и
бол одводе мисли у прошлост. Сетио се оца и мајке. Сетио
се Босне и села Жепе, из ког су га одвели кад му је било девет година“.
Када,
ипак, бива ослобођен из заточења, и кад чу гласе од својих земљака да, „ко би им ту мост подигао, учинио би им највеће добро“,
везир ангажова италијанском неимара и посла га у Жепу.
После
силне борбе са плаховитом реком, кијаметима и поплавама, „тачно у по
лета би посао довршен. Весело оборише радници скеле, и
из тога сплета од греда
и
дасака појави се мост, витак и бео, сведен на један лук
од стене до стене...
Изгледало је као да су обе обале избациле једна према другој
свака по запењен млаз воде, и ти се млазеви сударили,
саставили у лук и остали тако за један тренутак, лебдећи над понором. Испод лука
се видело, у дну видика, парче модре Дрине, а дубоко под њим је гргољила запењена и
укроћена Жепа“.
Пише
даље Андрић: „Из Вишеграда и Рогатице су долазили
варошани и дивили му се, жалећи што је у тој врлети и дивљини а не у њиховој
касаби. - Ваља
родит' везира! –
одговарали су им Жепљани.“
Један
цариградски муалим (учитељ), родом из Босне, предложио је везиру да у своју
вакуф (задужбину) ћуприју уреже следећи текст, да се зна кад је зидана и ко је
подиже: „Кад добра управа и племенита вештина пружише
руку једна другој, настаде овај красни мост, радост поданика и дика
Јусуфова на оба света“. И везирова девиза: „У ћутању је
сигурност“.
Везир је седео дуго над том молбом, а
однекуд се устали у мисао да “свако људско биће и свака реч могу да донесу зло“
– “победник везир осети страх од живота: „Везир обори поглед
на муалимов натпис у стиховима, полако подиже руку и прецрта двапут цео
натпис. Застаде само мало, па онда прецрта и први део печата са својим именом.
Остаде само девиза: У ћутању је сигурност. Стајао је неко време над њом,а онда
подиже поново руку и једним снажним потезом избриса и њу. Тако
остаде мост без имена и знака.“
Моје
питање за опозицију је зашто, ако је већ, безразложно, други протест грађана
због погибије четрнаесторо Новосађана из Новог Сада пребацила у Београд, тај
скуп, започет испред зграде Владе, уместо ка празној згради Новог двора на
Андрићевом венцу (Лав Који Храбро Седи На Две Хоклице већ се био чекирао за Авганистан),
није преусмерен ка Старом савском мосту? Замислите да се, тим малобројним
„чуварима ватре“ који, трећу недељу, истрајавају на одбрани савске ћуприје, на
том мосту, тога дана, придружило тих 10.000 грађана са протеста?
Али,
замислите сад, наравно хипотетички, да Институција Над Институцијама, усред
кампање „како избећи одговорност режима за Надстрешницу и последице дивље
градње“, изађе пред грађане и каже: „Драги моји Београђани, желели смо да срушимо
ваш и наш мост, али ја поштујем ваш акламативан став и, нећемо га рушити, већ
ћемо само поред њега да изградимо још један, новији и лепши?“ Ко би ту био
победник: Лав Који Седи На Две Хоклице или сујетна и суревњива политичка
опозиција која неће са Микетићем и Атанацковићем да брани Стари савски мост,
макар и на своју и штету грађана који за њу гласају? (cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 15.11.2024)
Нема коментара:
Постави коментар