Gde leži odgovornost: Vučić tvrdi da „ništa u vezi sa parama nije potpisivao“, Milivojević kaže da će pasti na slučaju „Nadstrešnica“

Aleksandar Vučić izjavio je da se ne plaši hapšenja jer, kako tvrdi, nije potpisivao ništa što se tiče novca i finansijskih poslova. Ipak, tokom njegove vlasti potpisivani su ugovori vredni stotine miliona i milijarde evra, a među potpisnicima su bili ministri, direktori javnih preduzeća i drugi državni funkcioneri.

Politički analitičar Cvijetin Milivojević ocenio je da Vučić sada pokušava da se ogradi od odgovornosti za finansijske i druge važne državne poslove pozivajući se na to da ih nije lično potpisivao.

„Duh Sa Tupom Sekirom (gospodar Darkvudske šume) potvrdio je moja dugogodišnja predviđanja da će eks predsednik, kada bude ‚stani-pani‘, da se doseti da ništa važno on i nije potpisivao, već neki drugi: Dačić Briselski sporazum, Zorana strateški sporazum sa Kinezima, a izgleda i Beograd na vodi, Mali Siniša možda EXPO, Brnabićeva najviše. A Duh je, i to što je prihvatao, prihvatao samo usmeno. Ali, ta će strategija pasti već na slučaju ‘Nadstrešnica’, gde trag odgonetke vodi direktno ka parainstituciji kabineta predsednika Republike“, naveo je Milivojević.

Milivojević je istakao da možda na finansijske ugovore zaista nije stavljao potpis, ali su zato to radili njegovi saradnici – ministri, direktori javnih preduzeća i drugi državni funkcioneri koji su u ime države zaključivali ugovore vredne milione i milijarde evra.

Aleksandar Vučić izjavio je 1. novembra, gostujući u emisiji „Hit tvit“ na televiziji Pink, da se ne plaši mogućnosti hapšenja jer, kako tvrdi, nije učestvovao u finansijskim poslovima na način koji bi mogao da bude osnov za krivični postupak.

„Ja oko para ne potpisujem i ne radim ništa i oko toga ne može ništa da se pronađe. Ne znam da li me razumete. Možete da tražite da li je on (Vučić) nekome nešto rekao. Bukvalno, trla baba lan, da joj prođe dan. Nemaju ništa“, rekao je Vučić.

Njegova izjava otvara pitanje kako je funkcionisao sistem donošenja odluka tokom prethodnih godina, ko je imao formalna ovlašćenja da potpisuje finansijske ugovore i da li se odgovornost za takve poslove može svesti isključivo na ljude čiji se potpisi nalaze na dokumentima.

Ko je potpisivao ugovore vredne milijarde?

Jedan od najpoznatijih primera je projekat „Beograd na vodi“, za koji je 26. aprila 2015. godine potpisan ugovor o zajedničkom ulaganju, čija je tada najavljena vrednost bila oko 3,5 milijardi evra.

Ugovor su potpisali tadašnja potpredsednica Vlade i ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović, predstavnik kompanije „Igl hils“ Mohamed Alabar i direktor preduzeća „Beograd na vodi“ Aleksandar Trifunović.

Vučić, tada premijer Srbije, nije bio formalni potpisnik, ali je bio jedan od glavnih političkih promotera projekta. Tadašnji gradonačelnik Beograda Siniša Mali govorio je da bez Vučićeve vizije i odlučnosti projekat ne bi bio realizovan.

Ugovor je izazvao polemike zbog načina na koji je pripreman i činjenice da nije odmah bio dostupan javnosti. Iako je obećano da će biti objavljen neposredno nakon potpisivanja, javnosti je postao dostupan tek u septembru 2015. godine, pet meseci kasnije.

Ugovorom je predviđeno da Srbija ima 32 odsto udela u zajedničkom preduzeću, dok je arapskom partneru pripalo 68 odsto. Zemljište je dato u zakup na 99 godina.

Drugi primer je Moravski koridor, za čiju je izgradnju komercijalni ugovor potpisan 5. decembra 2019. godine. Potpisala ga je tadašnja ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović sa predstavnicima kompanija „Behtel“ i „Enka“.

Potpisivanju je prisustvovao Vučić, koji je prethodno razgovarao sa predstavnicima konzorcijuma, a nakon potpisivanja govorio je o značaju projekta za građane centralne Srbije.

Ugovor je zaključen za izgradnju 112,3 kilometra auto-puta Pojate-Preljina. Njegova realizacija kasnije je bila predmet brojnih pitanja u javnosti, posebno u vezi sa cenom, rokovima i dodatnim troškovima projekta.

I u ovom slučaju formalni potpis nije bio Vučićev, ali je kao predsednik države učestvovao u predstavljanju projekta i sastancima sa investitorima.

Tu je i prodaja Železare Smederevo kineskoj kompaniji Hestil 2016. godine. Kupoprodajni ugovor potpisali su tadašnji ministar privrede Željko Sertić i predsednik kineske kompanije Ju Jong.

Kineska kompanija preuzela je 98 imovinskih celina železare za 46 miliona evra. Potpisivanju je prisustvovao tadašnji premijer Vučić, koji je taj događaj predstavljao kao važan uspeh Vlade i strateškog partnerstva Srbije i Kine.

A kada je Vučić ipak potpisivao?

Da Vučić nije izbegavao potpisivanje svih dokumenata pokazuje i Vašingtonski sporazum iz septembra 2020. godine.

Tada je u Beloj kući potpisao dokument o normalizaciji ekonomskih odnosa Beograda i Prištine. Jedna od odredaba odnosila se na preseljenje ambasade Srbije iz Tel Aviva u Jerusalim.

Upravo taj deo dokumenta izazvao je veliku pažnju javnosti nakon što je Donald Tramp, tokom ceremonije potpisivanja, saopštio da će Srbija premestiti ambasadu. Kamere su zabeležile Vučića kako prelistava dokument i reaguje začuđeno na tu najavu.

Vučić je kasnije tvrdio da je dokument proveravao stotinama puta, ali da su fascikle na ceremoniji zamenjene.

Ako nije on, ko je odgovoran?

Član SNS-a Aleksandar Vučić ovom izjavom sebe abolira odgovornosti od spornih finansijskih ugovora, ali ne negira da ih je bilo. Otvara pitanje toga da li je krivica na njegovim saradnicima, međutim, po Krivičnom zakoniku nije automatski aboliran krivice.

Tokom prethodnih godina ministri su potpisivali komercijalne ugovore, direktori javnih preduzeća zaključivali poslove, a Vlada donosila odluke o velikim infrastrukturnim projektima. Istovremeno, Vučić je često lično najavljivao te projekte, pregovarao sa stranim državnicima i investitorima i predstavljao ih kao rezultate svoje politike.

Zbog toga je važno utvrditi gde se završavala formalna nadležnost ministara i direktora, a gde je počinjao stvarni politički uticaj predsednika države.

Pravno gledano, potpisivanje nepovoljnog ugovora, prekoračenje procenjene vrednosti projekta ili politički loša odluka sami po sebi ne znače da je počinjeno krivično delo.

Međutim, ukoliko bi se dokazalo da je neko od funkcionera zloupotrebio službeni položaj, prekoračio ovlašćenja ili namerno propustio da izvrši službenu dužnost kako bi sebi ili drugom pribavio korist ili naneo štetu, mogla bi da se ispituje njegova krivična odgovornost.

Član 359 Krivičnog zakonika Srbije predviđa zatvorske kazne za zloupotrebu službenog položaja, u zavisnosti od okolnosti i visine pribavljene imovinske koristi. Za odgovornost je neophodno dokazati konkretno krivično delo, a ne samo činjenicu da je neko potpisao ugovor.

Takođe, eventualna odgovornost ne bi morala da se zaustavi na formalnom potpisniku. I osoba koja nije potpisala dokument mogla bi da bude predmet istrage ukoliko postoje dokazi da je učestvovala u izvršenju krivičnog dela, podstrekavala ga ili na drugi način u njemu učestvovala. (izlaz.com, portal, Milica Maksimović, 3.11.2026)