четвртак, 12. јануар 2023.

Zašto Aleksandar Vučić ne dolazi na proslavu Dana Republike Srpske?

 "Mogu i konkretno reći čija je to sugestija..." Pitanje svih pitanja je zašto na proslavi Dana Republike Srpske nije bila Ana Brnabić.
Proslava jednonacionalnog, a po svemu sudeći, i jednostranačkog (koalicionog) praznika 9. januara i dalje u sjenu baca esencijalna pitanja poput poskupljenja struje, životnog standarda, odlaska mladih, korupcije, kriminalnih javnih nabavki, zagađenja zraka i ostalih svakodnevnih problema. No, zatvoriti ovo poglavlje bez preispitivanja određenih dijelova proslave ne bi bilo fer jer javnost nije dobila odgovore na pitanja: zašto godinama na proslavi nema predsjednika Srbije, premijerke, a na proslavi se nije pojavio ni patrijarh Srpske pravoslavne crkve. Kao utješna nagrada i to u privatnom svojstvu paradi potplaćenih i ucijenjenih u Istočnom Sarajevu prisustvovao je sin predsjednika Srbije Danilo Vučić.
Politički analitičar  iz Beograda Cvijetin Milivojević kaže za BUKU da odluka o nedolasku na proslavu Dana Republike Srpske nije odluka Aleksandra Vučića nego onih koji mu sugerišu da se ove, kao i prethodnih godina, ne pojavi na proslavi Dana Republike Srpske.
“Mogu i konkretno reći: to mu je bila sugestija iz Vašingtona. On je zbog onog osnovnog problema koji pokušava da reši, a to je problem Kosova u Srbiji, faktički u situaciji da ponekad za zdrav ukus građana Srbije izgleda hiperkonstruktivan. Ne želi vrlo verovatno da stavi prst u oko predstavnicima Vašingtona”, mišljenja je Milivojević.
Govoreći za BUKU napominje i činjenicu da dok je za predstavnike vlasti Republike Srpske Kristijan Šmit okupator, neprijatelj i nelegalan predstavnik međunarodne zajednice, za Vučića je on legalni visoki predstavnik.
“Vučić za razliku od rukovodstva Republike Srpske faktički legitimizira Kristijana Šmita kao visokog predstavnika i on ga je u nekoliko navrata primio u funkciji visokog predstavnika. To je činio prevashodno da bi nastavio kontinuitet dobrih ličnih odnosa koje je on imao, recimo, sa Angelom Merkel, prethodnom njemačkom kancelarkom. No, nažalost, vidimo da novi kancelar Šolc nije na neki način pun razumevanja za Vučićeve probleme kao što je bila kancelarka Merkel”, kaže Milivojević.
Kao treći razlog Vučićevog nedolaska u Istočno Sarajevo i/ili u Banjaluku navodi činjenicu da je nekoliko ljudi iz vrha Vučićeve stranke faktički radilo tokom izborne kampanje u RS protiv interesa Dodika, njegove vladajuće stranke i vladajuće koalicije.
“Zašto je to tako? Pa zato što je to, takođe, jedan od zadataka koje ima Vučić od zapadnog dela međunarodne zajednice, da faktički stvara privid kako on može da kontoliše Dodika. Kad je Dodik nestašan, onda on da pokaže snagu i dobije tu neke poene koji su mu bitni na međunarodnom planu. Očigledno da su se tu stvari malo otrgle kontroli i da je, iz perspektive Banjaluke, u ovom trenutku garant autonomije RS unutar BiH više Rusija nego zvanični Beograd. Četvrta stvar, vidjeli smo da je bio s prmejerkom Anom Brnabić i skoro celom vladom na obilježavanju Dana srpske zastave, srpskog jedinstva u Bijeljini, pa kada su otvoreni radovi na izgradnji deonice autoputa Beograd-Sarajevo koja ide od Rače do Bijeljine. No, kao što znate to je datum koji još nije osporen u BiH”, dodaje Milivojević.
Analitičar i predsjednik Foruma za etničke odnose Dušan Janjić kaže da je za Srbiju dobro što njen predsjednik nije otišao na proslavu 9. januara. Nije siguran da li je Vučić bio upoznat sa scenarijem, pa je zbog toga eskivirao dolazak, ali kaže da parade policije, sve što je vezano za bezbjednost i MUP (udruženu silu) dovodi u delikatnu situaciju sve koji nisu iz RS-a pa i Srbiju koja je priznala Bosnu i Hercegovinu.
“Vučić je ovim što se nije pojavio izbegao mnoge probleme. Morao bi tu da pojašnjava odnos prema RS, šta je ona, da li je ona entitet u celini BiH ili je to neka manifestacija, pripreme.. Ono što sam ja video  9.01. to je kao nastanak garde u Tuđmanovoj Hrvatskoj, to je manifestacija moći. Drugo to su poruke koje su išle od Dodika koje nisu bile poruke vezane za BiH kao željenu zemlju”, pojašnjava Janjić.
On se nada i želi da vjeruje da Vučić nije došao namjerno.
“Posle onoga što se dogodilo sa dodelom ordena Putinu sada nije dovoljno samo što nije došao. Sada će za Srbiju ili srpsku naciju kao takvu, biti veliki izazov, test kako će i on odgovoriti i kao predsednik i kao ličnost. On je prozvan, da budem direktan, dodelom tog ordena. Ja neću uopšte da insinuiram da li se Dodik s njim konsultovao ili nije, čak verujem da je to pre svega želja Lavrova da usreće Putina”, smatra Janjić.
Podrška delegacija Srbije Dodiku mogla bi napraviti problem Vučiću s obzirom da je Dodik direktno bacio rukavicu u lice američkoj administraciji u odgovoru na reakciju američkog ambasadora.
“Vučić neće moći da izbegne izjašnjavanje o stavu Srbije i Vučića prema tim pitanjima i o odnosu Srbije i Vučića prema takvom Dodiku. Dodiku koji očigledno deluje kao da je RS moskovska gubernija”, kaže Janjić.
Danilo Vučić kao utješna nagrada
Predsjednik i premijerka nisu se pojavili na proslavi neustavnog dana Republike Srpke, ali je ipak delegacija Republike Srbije bila dosta visoka. Od ministara do potpredsjednika Vlade.
Uz predstavnike Vlade stajao je, iako nije dio delegacije, i sin predsjednika Srbije Danilo Vučić.
Janjić kaže da je uvidio kako je, prateći istoriju, teško biti sin političara.
“Zaista nisam pristalica ove vrste privatizacije očevoga statusa i mogu da verujem da Danilo zaista ima iskrena nacionalna i druga osećanja i da mu je izazov da tome prisustvuje, ali ipak funkcija predsednika Republike Srbije i premijera je i tražiti od dece da se suzdržavaju javnog političkog delovanja. Ovo je ipak bio javno politički čin. Bez obzira, ja znam da i mediji tome pridodaju značaj,  ali o tome je trebalo da se razmišlja i mislim da to nije dobro ni za sina Danila, ni za Vučića jer sve mogu da razumem, i bakljade”, kaže Janjić.
Sve to povlači, dodaje, nužni lanac interpretacija koje će dodatno ispolitizovati cijelu stvar.
Milivojević smatra da je dolazak Danila Vučića privatni čin, te da je prema zakonima za štićene osobe i članove njihovih porodica policijska i sigurnosna pratnja legitimno pravo. 
“Zašto je mladi gospodin Vučić bio u Istočnom Sarajevu to može da bude potpuno deo njegove privatne stvari. Gospodinu Vučiću odgovara ta vrsta etiketiranja kako je, eto, mali Danilo Vučić, nije on mali, čovek je odrastao, bio u delegaciji Srbije da bi skrenuo fokus s drugih stvari. Pitanje svih pitanja zašto nije bio Vučić. Ja rekoh malopre - zato što nije smeo”, dodaje Milivojević.
Porfirije ima krizu funkcije
Još jedna “misterija” proslave Dana Republike Srpske je i odusustvo patrijarha Srpske pravoslavne crkve Porfirija. Koji je najavljen, ali je otkazao učešće u proslavi zbog “zdravstvenih razloga.”
Janjić je mišljenja da se patrijarh toliko upleo u političko-marketinške poteze da više ni sam ne zna kako djeluje.
“Jer bilo je potpuno neprimereno otići zbog pripreme Božićnog praznika, pojaviti se na granici sa Kosovom, a onda ne otići na Kosovo. Njegovo prisustvo u Zagrebu još i može da se shvati jer je tamo bio i vladika. Ali, ceo taj kontekst u Zagrebu je bio mnogo podržan i od države kao neki čin najave budućih izmirenja. Čitate poslanicu patrijarha koji govori o vekovnom okruženosti susedima koji ne vole Srbe, a onda završava da su to Albanci. Ne znam šta čovek želi da kaže, s jedne strane propoveda mir, poziva na reči Božije, a s druge strane radi nešto što npr. patrijarh Pavle nikad nije, i ni u težim situacijama ne bi uradio. Očigledno je da važi ono što je patrijarh Pavle govorio- da kad mlad čovek ode u manastir velike probleme ima crkva s njim. Pogotovo kad postane relativno mlad patrijarh”, govori Janjić.
Na sceni je, ocjenjuje, velika kriza funkcije.
“Zaista mu se više ništa ne veruje, kad je bolestan, kad je zdrav, kad govori o miru, kad podstiče ono što mu vera zabranjuje, a kad toleranciju pretvara u isključivanje drugih”, dodaje Janjić.
Za Milivojevića je nedolazak patrijarha klasični pokušaj Aleksandra Vučića da pošalje poruku kako on kontroliše i putanju patrijarha Porfirija. Napominje da je on u Zagrebu faktički bio dio državne delegacije, a da se dva dana kasnije potvrdilo da Vučić kontoliše patrijarha.
“On se nije pojavio tamo (u Banjaluci) da bi Vučić poslao poruku delu međunarodne zajednice koja smatra da je dan neustavan, da bi pokazao kako je konstruktivan jer ni on ni patrijarh nisu otišli”, kaže Milivojević.
Zapaža da su i predsjednik i premijerka i patrijarh imali opravdanje da izbjegnu Dodika i njegov neustavni praznik.
Ipak, pitanje svih pitanje je zašto se nije pojavila Ana Branabić jer je vođenje državne politike mandat vlade, a ne predsjednika.
“Ana Brnabić je iznebuha bila na neodložnom putu u Dubaiju. Očigledno da su imali zadatak, pretpostavljam da je zadatak dobijem iz američke ambasade u Beogradu, da se niko od njih ne pojavi na događaju. Paradoksalno je da se Vučić priklanja opciji koja je presudila da je 9. januar neustavan”, zaključuje Milivojević.
Jasno je da od svesrpskog jedinstva nema ništa odnosno da je ono prisutno sve dok Dodik ne počne ugrožavati interese i međunarodnu poziciju Srbije što je posljednih godina s Dodikom sve više pravilo, a sve manje izuzetak. (portal www.buka.ba, Slađan Tomić, 11.1.2023)

среда, 11. јануар 2023.

Milivojević: Beograd se tera da potpisuje nešto što nije u našem interesu



Milivojević: Beograd se tera da potpisuje nešto što nije u našem interesu; Kosovo nastalo voljom NATO
(TV Nova S, emisija “Probudi se”, voditeljka Nevena Madzarević,  www.nova.rs, 11.1.2023)

https://www.youtube.com/watch?v=PmgN3Xto5aE

уторак, 10. јануар 2023.

Прави угао: Цвијетин Миливојевић - 10.01.2023.


Гост: Цвијетин Миливојевић, политиколог

(www.rtv.rs, media.rtv.rs, Телевизија Војводина, емисија „Прави угао“, ауторка и водитељка Љубица Гојгић, 10.1.2023)

https://media.rtv.rs/sr_ci/pravi-ugao/79958



петак, 6. јануар 2023.

Vučićevo povlačenje trač ili istina?

Predsednik Srbije ponovo je odložio povlačenje sa čela Srpske napredne stranke. On je na godišnjoj konferenciji najavio da "sledeće godine neće biti predsednik političke partije". Samo od 2020. to smo čuli od Aleksandra Vučića najmanje 4 puta, dok ima i onih koji su izrbrojali da smo oročeno obećanje o silasku sa čela naprednjaka u vreme mandata predsednika države, čuli tačno 22 puta.
Neću da menjam Ustav, ovo je moj poslednji mandat. Sledeće godine neću biti ni predsednik političke partije, reče Alekdandar Vučić pre dva dana. Da li je Vučićevo povlačenje sa funkcija trač ili istina, ili će biti kao i godinama i desetinama puta do sada – Vučić reko, Vučić poreko?
„Pa ako smatramo istoriju učiteljicom života, ovo je već jedna dosta duga predistorja, onda je verovatnije da će poreći ono ono što je rekao. Ako je neko predsednik parlamentarne političke stranke iz koje se generiše Vlada i rukovodstvo skupštinom, preovlađuju razlozi da su te dve funkcije nespojive i da se ne može u isto vreme biti i predsednik Republike i predsednik političke stranke koja je parlamentarna i iz koje se kasnije formira Vlada i rukovođenje skupštinom. Naš Ustavni sud nije bio u prilici da se o ovom pitanju izjašnjava“, kaže profesorka prava u penziji Vesna Rakić-Vodinelić.
Prema mišljenju političkog analitičara Cvijetina Milivojevića, Zakon o sprečavanju korupcije vrlo direktno onemogućava predsednika Republike, ako će poštovati Ustav i Zakon da obavlja istovremeno i funkciju predsednika stranke.
„Ono što jeste vređanje zdrave pameti svakog čoveka, svako ko čita svih 30 slova može da pročita, ja sad citiram po ne znam koji put, član 115. kaže: Predsednik Republike ne može da obavlja drugu javnu funkciju, niti profesionalnu delatnost. Tačka!“, kaže Milivojević. (www.nova.rs, TV Nova S, autor Đuro Svilar, 6.1.2022)

Pogledajte prilog iz emisije „Među nama“: https://nova.rs/emisije/vucicevo-povlacenje-trac-ili-istina/

уторак, 3. јануар 2023.

Врховниково 21. орочено обећање или како председниковање „субјектом“ од 11 одсто грађана Србије није јавна функција!

Закорачили смо у седму календарску зиму откако самозвани Врховник, у међувремену, други пут узастопно, легално и легитимно, изабран за председника Републике Србије, делује противно члану 115 Устава државе на чијем је челу, а који прописује да „председник Републике не може да обавља другу јавну функцију или професионалну делатност“.
У сутон прошле године (30.12.2022), ничим (или, можда, нечим: мојим подсећањем на његов мали јубилеј, 20. обећање да ће се повући са места партијског шефа напредњака?) изазван, постао сам „прва тема“  Првог Човека Србије, у „Првој  теми“ на „Првој ТВ“.
Разговор, од 0:30:10, изнебуха (пре него што ћу, негде од 0:47:30 бити, Боже му опрости, назван и „НАТО потрчком“, али то није тема овог текста), почиње да тече овако...
Водитељка: „Да ли се Ви позивате на Устав Србије када говорите да је Косово за Вас неза... део Србије?“
Легални и легитимни председник Републике Србије и противуставни председник СНС: „Наравно да се позивам на Устав Србије.“
Водитељка: „Зашто Вас ово питам? Цвијетин Миливојевић је човек који Вас упорно подсећа да сте рекли да ћете, до краја ове године, отићи са места председника СНС, каже да кршите члан 115 Устава Србије који каже овако: „Председник Републике не може обављати другу јавну функцију нити професионалну делатност“. Он каже да се због тога што кршите овај члан Устава не позивате на Устав Србије када говорите о Косову и Метохији.“
Легални и легитимни, тј. противуставни: „Бити председник политичке... Позивам се на Устав Србије, јер бити председник политичке странке не значи обављање јавне функције. Али, Цвијетин Миливојевић није некакав правник или баш није ни правник уопште.“
Водитељка: „То је нешто што се, чини се, различито тумачи.“
Легални и легитимни, тј. противуставни: „Не тумачи се различито. Али, није ни то важно. Да обрадујем Цвијетина Миливојевића, пошто видим да од свих питања није важно Косово, није важна наша економија, није важно то што ће минималац да буде 14 одсто увећан од сутра-прекосутра, није важно што ће пензионери да добију додатних преко 12 одсто увећања пензије, није важно то што иде у јавном сектору додатних преко 12,5 одсто, што ће наши војници, јунаци да имају преко 25 одсто веће плате...“
Водитељка: „Како мислите да није важно?“
Легални и легитимни, тј. противуставни: „Само ме саслушајте, реченицу... Није важно. Важно је хоћу ли ја бити председник СНС-а јер они, политички аналитичари и политичари, не знају шта би са собом уколико бих ја остао председник СНС, јер знају да још 100 година не могу да победе. Као што сам већ и рекао. Дакле, не морају да брину. Ја због целокупне ситуације нисам, нисмо заказали скупштину сада, али смо кренули у изборни процес унутар СНС-а, већ је изабрано 15 општинских одбора у Београду, не знам колико по  Србији, од 17, итд. Када се тај процес заврши, идемо на Скупштину и ја нећу  бити председник СНС-а. Али, то њима, најгорима у Србији, неће помоћи да победе. Али вам то говори чиме се они баве. Знате, кад не  знате шта ћете више са собом, кад не знате како да победите... народ види ко се бори, не можете народ да слажете, народ види и емоцију, народ види и борбу, народ види ко колико ради, народ види резултате. Па, ви причате о Београду на води, па ви знате да је у Београду на води било пре неки дан 120.000 људи само у „Галерији“, у „Зимској бајци“ 500.000 људи.“
Уз ризик да ми Врховник још једном замери зато што нисам правник, већ само политиколог – комуниколог,  позивам све вас који препознајете свих 30 слова српске азбуке, да заједно прочитамо шта о „јавној функцији“ пише у српском законодавству.
Закон о спречавању корупције, у члану 2, дефинише да је јавна функција – „функција коју врши јавни функционер“. А „јавни функционер је свако изабрано, постављено или именовано лице у органу јавне власти, осим лица која су представници приватног капитала у органу управљања привредног друштва које је орган јавне власти“.
„Орган јавне власти“ је, пак, „орган Републике Србије, аутономне покрајине, јединице локалне самоуправе и градске општине, установа, предузеће или друго правно лице чији је оснивач или члан Републике Србија, аутономна покрајина, јединица локалне самоуправе или градска општина“.
Дакле, неспорно је да председник Републике – с тим се слагао и сам Врховник који је чак 20 пута јавно орочавао своје повлачење са друге своје функције, места шефа СНС - обавља јавну функцију председника Републике.
Или се, бар, тако чинило све до 2021. године, када је, наоко, ничим изазван, садашњи министар за јавну управу и локалну самоуправу, ономад шеф посланичке групе СНС у Скупштини Србије, Александар Мартиновић, предложио „аутентично тумачење члана 2, став 1 тачке 3 Закона о спречавању корупције“ који је, без образложења и ефеката који се тиме желе постићи,  без расправе (!), усвојен у Одбору за уставна питања и законодавство, те, као „оправдан“, достављен, у том моменту, једностраначком парламенту на усвајање.
Чак и нама, правним лаицима, две су ствари биле јасне након усвајања овог „аутентичног тумачења“. Прво, очигледно се хтела избећи јавна бламажа евентуалним изменама, још фришког, закона. И друго, оваквим „тумачењем“ умногоме се сузио круг лица (односно организација које представљају) која су се, убудуће (и ретроактивно) могла сматрати „јавним функционерима“. Сума сумарум: Др Мартиновић је појаснио да се појам „јавни функционер“ односи и примењује (само) „на лица која су непосредно бирана од стране грађана и лица која бира, именује или поставља Народна скупштина, Влада, скупштина АП, Влада АП и органа јединице локалне самоуправе“.
Ко уме да чита између редова, јасно му је да је др Мартиновић поручио да ништа од тога побројанога нису политичка странка и њен шеф, те да би Врховник и надаље требало да остане и председник СНС.
Идемо даље: Да ли је, ипак, врховно командовање / председниковање / директоровање Српском напредном странком у којој је, према официјелним подацима, учлањено више од 11 одсто грађана Србије (750.000) – јавна функција?
Одговарајући, пре четири и по месеца, на питање Радија Слободна Европа „да ли је Уставом Србије прописано да председник Републике може истовремено да буде и председник политичке партије“, Уставни суд Србије је одговорио да он „не одлучује о поднесцима којима се траже правни савети и мишљења“, а то зато да „иступима у јавности не би прејудицирао исход евентуалног поступка који би могао да буде предмет одлучивања пред Уставним судом“.
Нехотично или не, тек УСС је, у овом одговору, дао и идеју онима који су уверени да председник Републике, већ седму годину, крши Устав земље на чијем је челу: „Сагласно Уставу, УСС одлучује о повреди Устава од стране председника Републике у поступку који покреће Народна скупштина на предлог једне трећине укупног броја народних посланика.“
Но, вратимо се Закону о спречавању корупције који, у члану 2, означава и „политички субјект (у нашем случају, то је СНС) у смислу закона који уређује финансирање политичких активности“.  
А када се, тим трагом, уђе у текст Закона о финансирању политичких активности, већ у члану 3, став 1, пише да се „политички субјекти финансирају из јавних и приватних извора“.
Задржимо се на „јавним изворима“ (странка као организација која се финансира из јавних извора / јавна функција / јавни функционер) финансирања политичких активности. „Јавне изворе“ чине „новчана средства и услуге и добра које дају Републике Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе, њихови органи, као и организације чији су они оснивачи“.
Чланом 5 се набрајају „новчана средства из јавних извора“ која добијају политичке организације (међу њима и Врховников СНС), а то су „средства из буџета Републике, буџета аутономне покрајине и буџета јединице локалне самоуправе, намењена за финансирање политичких активности“.
Чланом 20 се посебно прецизира да се, у години у којој се одржавају избори, „обезбеђују средства из јавних извора за покриће трошкова изборне кампање, у износу од 0,07 одсто пореских прихода буџета Републике, покрајине, односно јединица локалних самоуправа“.
Примера ради, на претходним, априлским, изборима, странке којима су потврђене изборне листе могле су за трошкове изборне кампање да потроше укупно 922,5 милиона динара. Тако је СНС чији је председник човек који, као правник, тврди да његова партијска функција није јавна функција – на основу коначног финансијског извештаја те странке у коме се тврди да је „највећим делом кампања финансирана новцем из јавних извора“  – из државног буџета, из џепа свих грађана Србије, добила 2.508.729 евра, јавних средстава.
На изборима за председника Републике Србије, 2017, председнику СНС је, као победнику избора у првом кругу, припало око 2,8 милиона евра, а на прошлим изборима, у априлу 2022, пројекција је била да ће предлагач  (листа „АВ – заједно можемо све“) победника у првом кругу председничких избора добити више од четири и по милиона евра народних, „јавних“ пара.
А колико парламентарне странке добијају јавног новца, новца свих грађана, за своје „текуће пословање?  На основу успеха на последњим изборима - „Александар Вучић – заједно можемо све” је освојила око 44 одсто гласова (и 120 мандата) – Врховникова листа ће, на конто тога, све до неких наредних избора, месечно инкасирати 50.318.513 динара из државне касе („Политика“, 8.7.2022).
Вратимо се, за крај, поново Закону о спречавању корупције, одељак који дефинише сукоб интереса.
Члан 41 је кристално јасно дефинисао да је „сукоб интереса ситуација у којој функционер има приватни интерес који утиче, може да утиче или изгледа као да утиче на његово обављање јавне функије“. Уз додатно разјашњење за оне који би, попут нашег Врховника, одредбе Закона о спречавању корупције да читају не као „слово“, него попут тзв. високих представника у БиХ, као „дух“ закона: „Приватни интерес је било каква корист или погодност за јавног функционера или повезано лице“.
А шта ћемо са сукобом интереса и чланом 50, рецимо, који, додуше, допушта јавном функционеру да може да врши функцију у политичкој странци, односно политичком субјекту и да учествује у његовим активностима, али само – „ако то не угрожава вршење јавне функције и ако то није законом забрањено“!?
Или са ставом 2 истог члана који каже да „јавни функционер не може да користи јавне ресурсе за промоцију политичких странака, односно политичких субјеката“, посебно не сме да „користи јавне ресурсе у сврху јавног представљања учесника у изборима и њихових изборних програма, позивања бирача да за њих гласају на изборима“, итд. итд?
Или, шта онда са ставом 4 који забрањује јавном функционеру да „користи јавне скупове на којима учествује и сусрете које има у својству јавног функционера за промоцију политичких странака“... из чега су, и то је симптоматично, овим законом изузети народни посланици и одборници, али не и председник Републике!?
На другој страни, изгледа парадоксално, члан 49 забрањује да јавни функционер буде члан органа удружења или његов заступник, „ако између јавне функције и чланства у органу удружења постоји однос зависности који угрожава или би могао да угрози његову непристрасност“? Па, шта је онда политичка странка, риба или девојка, јер овако испада да је обично удружење грађана за заштиту жаба крастача у бари Рева важније од политичке странке (која није удружење грађана), макар она имала и 750.000 чланова?!
И, коначно – питање за милион долара: како то нека организација није јавна, већ „приватна“ или „удружење грађана“ (а њен председник није јавни функционер, већ приватно лице), ако се доминантно финансира из јавних средстава и користи јавне ресурсе? (cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 3.1.2023)

 

 

 

Srbija u 2022: Od Putina do Kosova

U Srbiji su lani održani izbori na svim razinama. Na referendumu je mijenjan Ustav, a nakon više od desetljeća obavljen je popis stanovništva.
Na vanjskom planu, državni vrh se zbog svojih odluka suočavao s novim međunarodnim pritiscima. No, to nije bitno utjecalo na epilog u kome je Rusija Srbiji i dalje blizak prijatelj, Evropa joj postala korak udaljenija, a Kosovo uz rastuće napetosti ostalo problem čije se rješenje prenosi na neku sljedeću godinu. (www.balkans.aljazeera.net, TV AJ, 2.1.2023)

https://www.youtube.com/watch?v=oFThhBwMMMA

понедељак, 2. јануар 2023.

Prva tema - Gost: Predsednik Srbije Aleksandar Vučić


Kако је ЦМ постао "прва тема" емисије "Прва тема" на ТВ "Прва" за Првог Човека Србије?

погледати у сегментима интервјуа:
од 0:30:10 - 0:33:15
од 0:47:30 - 0:49.10

а повод је било ово:

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/da-li-ce-vucic-vratiti-stranku-tomislavu-nikolicu-glavu-dajem-al-stranku-ne-dajem.html

Да ли ће Вучић вратити странку Томиславу Николићу - Главу дајем, ал’ странку не дајем

На Изборној скупштини Српске напредне странке (у загради, мало „б“ – бољшевика) Томислав Николић је поново изабран за председника ове партије, чиме отпочиње његов други мандат, пошто је, да подсетимо, Његова екс-Екселенција већ био шеф СНС од њеног оснивања 2008, па све до 2012, када су напредњаци, са њим на челу, дошли на власт.
Ако оваква вест, можда већ до Нове године, осване на насловним странама свих вучићоида – неће то бити никакво изненађење за најмање два милиона и 200 хиљада Срб(ијанац)а који чврсто и искрено верују да садашњи и бивши председник Републике, односно бивши и тренутни (ваљда, још?) председник СНС, држе јавно дату реч.
Уистину, реч коју је грађанима, у име председничког кандидата Николића, између два круга избора у мају 2012, дао његов менаџер кампање Вучић, да ће се, ако победи, Николић, онако како и налаже члан 115 Устава Србије, повући са места шефа странке (слоган који је Вучић смислио за Николића: „Председник свих грађана, а не партије!“) – Николић је и одржао. Његова екс-Екселенција се, већ у рану јесен, повукао са (јавне) функције председника СНС, па чак и изашао из те странке, а готову, увелико владајућу, СНС, добровољно, без борбе, изручио у руке изборном губитнику са избора за градоначелника Београда, Вучићу.
Кад је оно, у пролеће 2017, Вучић са места самозваног Канцелара изабран за председника Републике (после чега се самоунапредио у чин Врховника), он је, такође, обећао да ће „поштовати Устав“ и „колико сутра“ напустити страначку функцију.
Може ли све то да, заиста, на уставан, законит и, према шест милиона грађана Србије који нису чланови СНС, непристрасан начин ради и државом „председникује“ неко ко је, једновремено, и председник Републике који, по члану 115 Устава, „не може обављати другу јавну функцију или професионалну делатност“, а по члану 111 „изражава државно јединство Републике Србије“? Тешко, јер он, по члану 40. Статута СНС, иако председник свих грађана Србије – „представља, заступа и руководи (само једном) странком“!
У међувремену је то, у току свог минулог петогодишњег мандата, обећавао и орочавао још „округло“ 20 пута. Последњи пут, у мају, „за после формирања владе“, што би падало, отприлике, најкасније, до краја текуће године.
Али, има ту још једно „али“, што девојци срећу квари: Кад је оно, за трку (за други председнички мандат) приправни Николић, у фебруару 2017, уз мало „завртања руку“ (и подоста обећаних синекура), ипак прихватио да се „повуче у корист Вучића“, није пропустио да нагласи и то да је од Вучића тражио да, уколико овај буде изабран за председника државе, Николићу препусти место председника Владе и врати му, у исправном стању, странку и место лидера, сада већ СНС (б), у којој су Вучићеви напредњачки „бољшевици“, тројанским лукавством, увелико надгорњали Николићеве„мењшевике“.
Остало је урбана легенда.
Па, кад ће, дакле, ако неће сад?!
Ево, све му се наместило: Владин предлог буџета за следећу годину управо је усвојен, кабинет Врховникове Тајнице тако је зацементиран и, макар на годину дана, ушушкан са свих страна, да Врховник може да одахне…
И летимичан увид у Статут Српске напредне странке, наводи на невероватан закључак да та странка, заправо, већ две и по године, по једном, а годину дана, по другом тумачењу, заправо и – нема председника!
У члану 40. Статута пише да мандат председника странке траје четири године, али у пракси, други мандат Врховника на месту шефа СНС потрајао је, ево већ, шест и по година, тј. 30 месеци је у статутарном „прекорачењу“.
Наиме, он је, од 2012. један пун председнички мандат обрнуо до маја 2016, када је (тада је већ био и Канцелар), реизабран на још четири године, са „роком трајања“ до свибња 2020!
Према члану 43, председнику СНС „функција престаје истеком мандата“, што се, јелте, по слову партијског статута, догодило крајем маја 2020. године. У истом члану пише и да председник СНС може да буде поново биран на ту функцију, додуше, не и колико пута узастопно, пошто је већ потрошио два четворогодишња мандата.
Статут предвиђа и могућност да председнику странке функција може да престане и пре истека времена на које је биран - оставком, престанком чланства у странци или опозивањем од стране Скупштине. Све те могућности Врховник је успешно „ескивирао“ од пролећа 2017, када је први пут биран за председника Републике. Све противно Уставу и закону, јер када уђете у члан 45. Статута СНС који набраја надлежности партијског председника, свакоме ко уме да чита свих 30 слова, очевидно је да су те надлежности страначког председника у жестоком сукобу са низом чланова (између 40 и 50) Закона о спречавању корупције и обављањем функције шефа државе.
Да побројимо само неке: председник странке, рецимо, предлаже Главном одбору изборни програм и одлуку о учешћу странке на изборима на свим нивоима; спроводи политику (само те) странке; именује чланове (страначког) Изборног штаба; даје сагласност на формирање коалиција на локалном нивоу; утврђује критеријуме за утврђивање листе страначких кандидата за одборнике и посланике; предлаже партијску изборну листу за избор народних посланика итд. итд. Укратко: председник СНС (који је, од 2017, и председник Републике Србије) „газдује“ унутарстраначким животом једне политичке странке која за себе тврди да има чак 750.000 чланова.
Зашто о овоме ћуте „уставобранитељи“ кад наш Врховник, баш зато што и сам крши чланове 111. и 115. Устава земље на чијем је челу, не сме, рецимо, да се, током они отужних разговора о будућности Косова и Метохије, позове на тај исти Устав у коме пише да је КиМ део Србије!?
Може ли све то да, заиста, на уставан, законит и, према шест милиона грађана Србије који нису чланови СНС, непристрасан начин ради и државом „председникује“ неко ко је, једновремено, и председник Републике који, по члану 115 Устава, „не може обављати другу јавну функцију или професионалну делатност“, а по члану 111 „изражава државно јединство Републике Србије“? Тешко, јер он, по члану 40. Статута СНС, иако председник свих грађана Србије – „представља, заступа и руководи (само једном) странком“!
Статут СНС, међутим, не прописује како се председник странке може и практично померити са места страначког шефа, ако му је мандат истекао још пре две и по године! У међувремену, врх СНС није свог председника (?) формално „превео“ ни у в.д. стање.
Јер, последња је изборна скупштина одржана пре годину дана, на њој је бирано и ново руководство, али - не и председник СНС!
Парадоксално је да овакво противуставно стање као да никоме не смета. Хајде и да разумем зашто су моју маленкост, „у најбољој вери“ и намери, Борис Тадић, на једној, и Милош Јовановић, на другој страни, јавно упозоравали да не умем да читам Устав (члан 115: „Председник Републике не може да обавља другу јавну функцију или професионалну делатност.“) и да ништа не разумем... Јер, како написа Слободан Антонић: „Такви смо какви јесмо - с компрадорском елитом колонијалних колабораната и народом који је мање-више корумпиран конформизмом и малограђанским (материјалним) аспирацијама“.
Али, зашто о овоме ћуте „уставобранитељи“ кад наш Врховник, баш зато што и сам крши чланове 111. и 115. Устава земље на чијем је челу, не сме, рецимо, да се, током они отужних разговора о будућности Косова и Метохије, позове на тај исти Устав у коме пише да је КиМ део Србије!?
Шта више, уочи конституисања овог сазива Народне скупштине, група руководилаца СНС, на челу са новоизабраним председником парламента, у агресивној пропагандној кампањи позивала је председника Републике да настави да крши Устав и да се – ни у ком случају не повлачи са места председника СНС (б)?
Да би ова врста напредњачког егзибиционизма у инаћењу за највишим правним актима земље којом владају могла да закорачи у другу, још опаснију фазу лудила, видело се прошлог месеца, када је нишка СПС-активисткиња (и инфлуенсерка са, наводно, 110.000 пратилаца) Ана Гроздановић предложила да се сваки негативан (она рече: „лош“) коментар о лику и делу председника Србије Александра Вучића кажњава затвором! Ова социјалисткиња, широј јавности позната по тврдњама да су „само хришћани правили катодне и радио цеви“ и да „народ треба да се радује јер ће само у једној секунди велика светлост с неба да се појави, због које ће људи помислити да је у току нуклеарни рат“ – сматра, иначе, да нашем председнику „неки докони плански црпу енергију у тренутку када су велике одлуке пред њим“!
Да ли нас то, колико сутра, води као „реактивирању“ древног закона о заштити величанства или, нама ближем, закону о заштити имена, дела и лика Јосипа Броза Тита, пошто је, пре само неколико месеци, овде избачен и некакав пробни балон о „доживотној функцији“?
Проф. Коста Чавошки је, још 1993, критикујући ондашњу конструктивну, удворичку и „опозицију без душе“, приписао академику Љубомиру Тадићу да се, бранећи Слободана Милошевића од увреда у Скупштини, латио не класичног већ Тиберијевог тумачења древног закона о увреди величанства. Тадић старији је, наиме, у неком интервјуу подсетио да је још у старом праву сматрано да је величанство симбол једне државе и националне заједнице, те је заштита краља или председника те заједнице од клевета и увреда, заправо, заштита симбола нације: „Онај који бескрупулозно вређа тај симбол, њему до нације није стало, њему није ни до чега стало, он прави преступ, злочин, а за то се одговара.“
У историји Римског царства и права, Тиберије је, подсећања ради, забележен као први принцепс који није само спречавао своје противнике да му чине зло, већ их је најстроже кажњавао уколико су о њему зло говорили, па је ради тога увео ново тумачење и примену закона о увреди величанства (lex maiestatis). Тај закон, под сличним именом, постојао је још од доба Закона дванаест таблица, „али је“ – по Тацитовом („Историје“) казивању – „био уперен против другачијих преступа: ако би ко издајом нашкодио војсци, побунама народу, неодговорним вођењем државних послова угледу римског народа“. Дакле, предмет оптужбе била су дела, али речи нису кажњаване.
Ако је већ верни редов Вулин повукао ногу и властитим примером показао и доказао како се поштује Устав, можда сличан сценарио расплета „кваке 115“ буде примењен и у случају Врховника српског и целе Србије
Тиберије је, међутим, под плаштом овог закона почео да прогони писце критичких и погрдних списа и анонимних песама које су се шириле од уста до уста на рачун његове окрутности, надмености и неслоге између њега и мајке. Убрзо се усталила и пракса санкционисања сваког неистомишљеника и политичког противника као најопаснијег непријатеља државе. Потказивање се ширило као пошаст јер је било подстицано одговарајућим наградама, па су се чак и сенатори утркивали у потказивању и оптуживању најниже врсте; оптужен је могао бити било ко, а предмет оптужбе били су чак и догађаји које је увелико већ прекривала прашина.
Све је то навело Тацита да срочи чувену изреку да што је више покварености у држави, то има више закона (coruptissima res publica, plurimae leges). Од тада потиче и институција брисање из сећања (damnatio memoriae) која је представљала „прецртавање“ имена одређеног лица са свих јавних натписа и споменика и из анала.
У том смислу, ваља подсетити да је и у оној „великој Југославији“, 1977, три године пре Титове смрти, усвојен Закон о употреби грба, заставе и химне Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и о употреби лика и имена председника Републике Јосипа Броза Тита. Он је, у члану 3, наглашавао да се „лик и име Председника Републике не смеју се употребити на начин којим се нарушавају углед и достојанство личности Председника Републике“. Такође је било прописано да се „предмет са ликом Председника Републике, не сме употребљавати ако је оштећен или је својим изгледом неподобан за употребу“, као и да се „кад се јавно излаже или приказује заједно са предметима који садрже ликове других личности, предмет са ликом Председника Републике ставља на почасно место“.
Још тада, за Титовог живота, постојала је и, према члану 28, могућност да се, уз претходно одобрење Савезног извршног већа, „име Председника Републике може употребити као службени назив за место, насеље, улицу, трг или организацију“.
Након Титове смрти формиран је Одбор за заштиту његовог имена и дела, а у септембру 1984. донет је и нови Закон о заштити лика и дела Ј. Б. Тита.
Него, ако садашњи Врховник неће да следи „губитнички“ случај Његове екс-Екселенције који је, часно и одговорно, испоштовао члан 115. Устава из 2006, а не би волео ни да га упоређују са Борисом Првим Лепим који је, од 2006, као председник Републике, одбијао да се повуче са места председника Демократске странке – могао би да се поведе за примером Слободана Милошевића који се, после првих вишестраначких избора на којима је, у децембру 1990, биран за председника Србије, повукао са места шефа СПС-а.
Наиме, и у том Уставу, из септембра 1990, је, у члану 86, став 8, писало: „Председник Републике не може обављати другу јавну функцију или професионалну делатност.“
Главни одбор СПС је зато, у марту 1991, одлучио да функцију председника обавља Извршни одбор, уз образложење да „председник Републике не може обављати другу политичку функцију, али ће он, као оснивач СПС и њен најутицајнији члан, и даље деловати у СПС-у“.
Потом је (привремено), 24. маја 1991, за председника СПС изабран Борисав Јовић и он ће ту потрајати до 24. октобра 1992. Аутор овог текста је тада, као новинар који је секторски „покривао“ Народну скупштину и СПС, пратио и једну од последњих Јовићевих страначких прес конференција, на којој је председник СПС личио на „Алису у земљи чуда“ у земљи Србији под санкцијама, и подсећао на данашњу „премијерку“ која не зна колико дана може да се преживи са просечном платом.
Тек, уочи превремених парламентарних избора, крајем 1992, Јовић је експресно макнут из партијске председничке фотеље, а Милошевић је поново засео у њу, јер је процењено да једино он доноси сигурну победу странци.
Пошто је тиме поново настала уставна неспојивост функције председника државе и шефа странке, прибегло се, „уставној софистици српских социјалиста“, како је операцију „замрзавања“ Милошевићеве председничке позиције у СПС-у назвао Коста Чавошки („Зло власти“, Катена мунди, 2021).
Наиме, Милошевић је опет изабран за шефа партије, али је ту своју другу јавну политичку функцију, једноставно, „замрзнуо“, ма шта то значило?! Те чаробне формуле, промптно се, тада, досетио и вечни Милорад Вучелић који је, на питање како може једновремено да буде и генерални директор РТС и члан Извршног одбора СПС, одговорио да је његова партијска функција „замрзнута“, као и председникова!
А да не пада ивер далеко од кладе, доказ је и бивши уредник Вучелићевог „Печата“; бивши комесар за КиМ, министар рада, социјале и борачких питања, па одбране и заштите, нетом и попечитељ унутрашњих дела, а новоинсталирани директор БИА који је, дан пре намештења на чело тајне службе, поднео (бар тако пишу Вучелићеве „Новости“) оставку на место председника Покрета социјалиста и „замрзао чланство“ у тој странци.
Ако је већ верни редов Вулин повукао ногу и властитим примером показао и доказао како се поштује Устав, можда сличан сценарио расплета „кваке 115“ буде примењен и у случају Врховника српског и целе Србије. (cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 8.12.2022)