Потезе СНС карактерише копи пејст пропаганда - иста особа командује и њиховом и пропагандом Мила Ђукановића

          

Протести подршке Александру Вучићу који се ових дана организују у градовима по Србији, а чији су непосредан повод насловне стране НИН-а и Данаса, само су наставак замене теза режимске пропаганде, сматрају саговорници Данаса, додајући да се све ради како би се скренула пажња са великих афера попут Крушика.

Истовремено, „спонтана окупљања грађана“ у Нишу и Лесковцу пресликавају потезе опозиције настављајући тренд у коме режим и режимски медији копирају сваку критику која стиже на њихов рачун.

Политички аналитичар Цвијетин Миливојевић потезе Српске напредне странке карактерише као „копи пејст пропаганду“.

– Командант напредњачке пропаганде истовремено је и командант Ђукановићеве пропаганде а био је командант ДОС-ове пропаганде од петог октобра до убиства премијера Зорана Ђинђића. Нема ту шта ново да се смисли. Подсетићу вас на изложбу „Нецензурисане лажи“. Исти такозвани институт је то организовао у Црној Гори. А подсетићу и на време када је Александар Вучић био министар информисања и на тадашњи Закон о информисању. Као што данас неке НН особе организују протесте против Коракса рецимо, тада су постојале фантомске организације које су заправо водили активисти ЈУЛ-а, а које су тужакале све медије који би нешто објавили против власти, па би они били осуђени по хитном поступку – каже Миливојевић.

Када власт оптуже за насиље, они одговарају да они трпе насиље. То је део медијског наступа. Власт није одговорна ни за шта. Оно што је помало смешно је што имамо феномене који се ретко виђају, рецимо да власт протестује против опозиције

Миливојевић истиче да се и сада, као што је то било за време Милошевићеве власти, изједначавају представници власти и држава.

– Они који бране слободу у Србији се проглашавају за рушиоце државе. Свако ко нешто критички каже о власти проглашава се не за непријатеља власти већ за непријатеља државе. Овде имамо симплификацију држава то сам ја. Држава је Вучић. Ако критикујете Вучићеве сараднике ви заправо рушите Вучића а тиме што рушите Вучића рушите Србију. Све је то виђено у не тако далекој прошлости – додаје Миливојевић, подсећајући на период након убиства премијера Ђинђића и догађаје током НАТО бомбардовања.

На другој страни, професор Факултета политичких наука Ђорђе Павићевић протесте види као пример на који начин власт себе пере од одговорности.

– Када власт оптуже за насиље, они одговарају да они трпе насиље. То је део медијског наступа. Власт није одговорна ни за шта. Оно што је помало смешно је што имамо феномене који се ретко виђају, рецимо да власт протестује против опозиције – каже Павићевић, додајући да се на овај начин релативизује свака одговорности коју власт може да има у друштву.

Протестима против опозиције она покушава да у други план помери бројне афере у којима се буквално дави. Наравно, ефекат је потпуно гротескан. Нигде у свету власт не протестује против опозиције

– Све ово прати и релативизација оних феномена који надилазе једну власт, као што је насиље, и оних вредности које успут страдају да би се власт опрала од одговорности – сматра Павићевић.

На „несвакидашњост“ протеста власти против опозиције указује и социолог Јово Бакић.

– Реч је о нервози власти. Протестима против опозиције она покушава да у други план помери бројне афере у којима се буквално дави. Наравно, ефекат је потпуно гротескан. Нигде у свету власт не протестује против опозиције – оцењује Бакић.

Коментаришући поруке које су се могле видети на протестима власти против опозиције, попут – Наша мета су мир и стабилност, социолог каже да власт покушава да представи независна средства масовног општења и опозицију као агресивну, против мира и стабилности, представљајући себе као њиховог јемца.

– Наравно, управо је обрнуто, јер ова власт је мафијашка, у дословном смислу те речи, па је реч о необичном политичком цинизму – закључује Бакић.

Воштинић: „Крваве кошуље“ постаће важне

Предраг Воштинић из Локалног фронта каже за Данас да је основни циљ протеста да се скрене пажња „са крупних и врло оптужујућих ствари које излазе на видело“.

– По сваку цену зауставити актуелне дебате у чијем су фокусу ужасно велике проневере новца и поверења људи. И поред контроле огромне већине медија, друштвена дебата вођена на слободним медијима и друштвеним мрежама, успевала је да формира вредносни суд у свести великог броја људи. Када су то утврдили на истраживањима, пажљиво су одредили и степен осетљивости бирача на поједине теме, а потом и методу борбе против последица. У основи те методе је релативизација, међутим кад треба да релативизујете значај јако крупних афера онда то изгледа овако гротескно. Па ипак, не треба сумњати да се ради о јако успешној методи. Ако се довољно дуго буде помињао „крвави сценарио“, немојте сумњати да ће „крваве кошуље“ постати једнако важне великој већини – каже Воштинић.

Власт све чини да дође до сукоба

Упитан да ли приступ „одбрани“ режима од демонстрација грађана и опозиције води у могуће сукобе већих размера, социолог Јово Бакић истиче да су сукоби увек могући, јер, како каже, власт све чини да их буде.

– Напад на једног организатора демонстрација „1 од 5 милиона“ протеклог викенда, порука је шта чека опозиционе активисте. Вероватно је давитељ припадник службе СНС-а. Имају страначку службу безбедности – сматра Јово Бакић. (www.nspm.rs, www.danas.rs, 5.12.2019)

Руски "прелазни" фактор

Описујући предратну атмосферу у Берлину уочи Великог рата, аустријски историчар Ханес Лајдигер закључује како се на двору Вилхелма Другог наивно веровало да ће руски цар, ипак, да одустане од заштите малене Србије, пошто је војна интервенција Беча тумачена као одговор на убиство престолонаследника, а руски цар, јелте, "неће штитити убице Франца Фердинанда јер је он представник монархитичког покрета"!?

Испоставило се да није било тако: руски цар је ушао у рат на страни Србије, у рат који нису преживели ни царска Русија, ни цар ни цела царска породица. И, зато, данас, у београдског парку "Хор Александров", преко пута Старог двора Обреновића и Новог двора Карађорђевића, поносно стоји споменик Николају Другом Романову.

Ево већ, више од годину дана - откако трају грађански протести са циљем заустављања пропагандне агресије на здрав мозак и обезбеђивања пристојних изборних услова у Србији - сведоци смо колико је Европску унију, са све Вашингтоном, баш брига за степен демократичности избора у Србији, све док је Врховништво овдашње кооперативно, конструктивно, да не кажем "компромисно", гледе Косова и Метохије.

Зато су, најпре под Шорошевим, а потом и "под медијацијом", пазите сад, бивших (!) посланика Европског парламента и организовани криптодијалози само да би замајавали наивне и радознале, а не да би постигли некакав резултат. Јер, било какво померање у правцу изласка у сусрет изборним захтевима тзв. праве опозиције, увело би нас у ризик да се васколиком српству прода прича о историјском "компромису" у вези с Косовом, све по формули територијалне размене "своје за своје"!

Зато је тако болно, међу преумљеним радикалима, тзв. нововиделистима, одјекнула руска "непристојна понуда" нашему Врховнику - пренео ју је, још пролетос, посланик Путинове Јединствене Русије Јевгениј Примаков (Унук) - да формира прелазну, техничку владу са Ђитлером, Фашистом и Лоповом која би организовала цивилизоване изборе!

Је ли се то, коначно, исплатио вишедеценијски теренски рад мог познаника са факултета Млађе Ђорђевића? И хоће ли се на овај "челенџ" упецати и декадентни Брисел, о пословично активном Вашингтону да и не зборим, ако ни због чега другог, онда макар зато што у влади тзв. Врховникове Тајнице седе још најмање два проказана русољуба, један мој "земо" и један ми другар са године...?

Зашто верујем да је било "непристојне понуде" коју бих ја пре назвао подршком руских пријатеља Врховнику да направи мост ка спасоносном острву?

Русија је, још пре две године, схватила да наш Врховник није, каквим се беспризорно представља, "једини гарант" да ће Срби и даље волети Русију и гледати у њу као у највећег пријатеља.

Званична Москва је то дефинитивно укапирала када је Врховник овдашњи директно погурао улазак Црне Горе у НАТО, мимо воље њеним грађана. Учинио је то на најбезобзирнији начин, непосредно се и јавно сврставајући, усред изборног дана у Црној Гори, на партијску страну тродеценијског Господара Црне Горе, Брда, Старе Херцеговине, Боке и Малесије, и то тако што је, безрезервно, уперио прст у Русију као организатора тзв. државног удара.

Врховниково Највише Државно Врховништво, непрофесионалним мешањем у опозиционе протесте у С. Македонији, убрзало је и долазак НАТО експонената на власт у некадашњој Јужној Србији.

Већ седам и по година, Државно Врховништво ове земље која се идентифијује као "војно неутрална", иако је у царском немањићком Урошевцу две деценије стационирана америчка НАТО база - замајава Русе не додељујући Српско-руском хуманитарном центру у Нишу, чак ни (само) службени, а некмоли дипломатски статус! На то да сваки НАТО (дакле, и немачки и хрватски и албански и амерички) војник, приликом боравка или пропутовања кроз Србију ужива апсолутни имунитет, боље је и не подсећати...

Брутална медијска пропаганда поводом "откривања рупе на саксији" (да није нашег свезнајућег Врховника никада не бисмо сазнали да се страни војни представници баве, између осталог, и шпијунажом за рачун своје земље!) слуђено српског грађанство и остало сељаштво довела је до невероватног закључка - да јадну Србију нико не шпијунира осим наших највећих непријатеља Руса!

Да су чудни путеви господњи сазнадоше браћа Руси пратећи итинерер "братских српских мина", преко Пољске, оф-шор Кипра итд. итд, до братске Доњецке (руске? украјинске?) Републике којима је пуцано на руске индепендисте...

Било је и превише повода, у току ових прохујалих напредних година, да Москва и дефинитивно укапира да је у Србији, можда и више русофобије и антируса у тренутној српској власти него у тзв. правој, плус већем делу тзв. конструктивне опорбе приде!

Па, погледајте само ехо јучерашњег Врховниковог лета у Сочи и све те покушаје превођења непреводивог и шустерског фалсификовања онога што је говорио и говори Владимир Владимирович Путин, а што није у складу са колаборационистичком политиком српског Врховништва. Беспризорни "преводи" Путинових речи са руског на српски, уз надљудске "преводилачке" напоре овдашњих јавних и ружичастих парамедијских кућа, по којима испада да је Русија променила своју позицију и да, ето, само што не моли нашег Врховника да спроведе свој "комрпомис", нису чак ни спин него гола лаж.

Ко ми не верује, нека поново прочита прву Путинову поруку: "Русија није променила своју позицију - основ за решавање питања КиМ треба да буде Резолуција 1244 Савета безбедности Уједињених нација!"

Да све буде неморалније, то акцијашко навођење Путиновог јасног става о Косову на воденицу нашега Богомданог, поклопило се баш са тренутком када је Шишко Менчетић, уживо, из Сарајева, поручивао официјелном Београду како, "на крају пута, мора да уследи међусобно признање Србије и Косова"!?

Путин се, нека ме исправи ко има контраргументе, поклањајући јуче нашему Врховнику пушку кнеза Милана (Обреновића), приклонио Кораксу и Ђулибрку. И, мада, ако је принципа, очекујем ове Бебине да, а пропо Путиновог "цртања мете", хорски закмече - пре ће бити да је Лукашенко, прекјуче, у нашој Народној скупштини држао последњи час "оне" демократије, објашњавајући како је фантастично што у његовом парламенту нема опозиције чак ни за корова, тј. макар за украс...

А што би се Врховника који не води "ни проамеричку ни проруску, већ просрпску политику" тицало шта мисли "тамо неки" Путин, с којим се састајао "кад је хтео и може кад хоће"? Па, ако ни због чега другога, можда и због онога што је чак и неписмени књаз Милош одлично разумео, уграђујући у прве чланове свог Сретењског устава (1835) оно знаменито да је "... Сербија нераздјелно и у правленију свом независимо Књажевство по признанију Султана Махмуда Другога (али) и - Императора Николаја Првога"!

Ако ни због чега другог, можда се управо због овог неочекиваног (?) корака Великог Медведа, пробуде и успавани Еуропљани који су, до сада, очекивали да, ваљда "по дифолту", Срби грлом у јагоде хрле у ЕУ, одричући се успут, не само права на демократију, него и самих себе. А не да их "тамо неки нецивилизовани Руси" уче демократији.

И, да ли још неко верује да би, на неким изборима које би припремила техничка влада, Врховник освојио више од 35 - 40 одсто гласова? А о томе како би, уласком у један такав сценарио, кренула и фронтална бежанија ударних песница овог режима - живи били, па гледали. (cvijetinmilivojevic.blogspot.com)

EU uopšte ne zanima demokratičnost izbora u Srbiji

opozicijanajednommestu.rs › video-glas-mla...

(VIDEO) Glas mladih - Cvijetin Milivojević- EU uopšte ne ...

Пре 2 дана - (VIDEO) Glas mladih – Cvijetin Milivojević- EU uopšte ne zanima demokratičnost ... Današnji gost je bio Cvijetin Milivojević, politički analitičar.

Спрема се „црни дан“ за прелетаче

Прелетачима, макар у Скупштини Србије, могао би осванути „црни дан“ уколико буде усвојен предлог Социјалистичке партије Србије (СПС) да се посланицима онемогући да се учлане у други клуб када напусте клуб листе на којој су ушли у Парламент.

Појава „прелетања“ довела је до тога да су поједине странке изгубиле посланичке групе, а пут до промена такве праксе води кроз измену Пословника, али и Закона о Народној скупштини, сматрају у СПС-у.

Идеја је да се члану 30 Закона о Народној скупштини дода део који се односи на то да посланик после мењања странке не може да уђе у други клуб.

Прелетачи — узрок или последица

Извршни директор „ЦеСида“ Бојан Клачар каже за Спутњик да је иницијатива СПС-а лечење последица, а не узрока, и као таква ће можда решити неке проблеме, али не све. Према његовим речима, узрок је изборни систем, а прелетаче имамо зато што посланици не одговарају бирачима, већ странкама.

„Ако би се суштински желело приступити решавању проблема прелетача, требало би изменити изборни систем на такав начин да посланици имају одговорност према бирачима, да комуницирају са њима и да знају да могу бити кажњени смањењем броја гласова на изборима, у случају да мењају странке не водећи рачуна ни о програму, ни о идеологији ни о принципима“, сматра он.

    „То је, у суштини, једини прави начин како се може третирати проблем прелетача. Свако друго решење, па и ово решење СПС-а, добродошло је, али неће решити трајно овај проблем, зато што је у српској политици улог увек велики и зато што су посланици свесни да мењањем странка могу битно да утичу на политички живот“, каже Клачар.

„Уз то, прелетачи су свесни да не могу бити кажњени од бирача, и када се погледа историја људи који су променили много партија у Србији, види се да нико од њих није кажњен за то, већ су врло често и награђени, зато што су своју позицију из једне пренели у другу странку“, истиче наш саговорник.

Како се праве листе

„Прелетачи најчешће иду из слабије у јачу странку“, каже Клачар и напомиње да листе нису састављене по рејтинзима које би ти људи могли да имају, већ по принципу у коме страначко руководство одлучује ко ће се наћи на њима.

Он сматра да би у пакету са иницијативом СПС-а требало решити проблеме посланичких клубова у Парламенту, зато што сада имамо ситуацију у којој се на изборима појави једна коалиција, а после се у Парламенту направи потпуно другачији посланички клуб, што је такође вид изигравања воље бирача.

Зато би нови изборни систем требао да понуди персонализацију, јачање одговорности између посланика и људи који за њих гласају, као и већу географску репрезентативност, односно смањивање такозване метрополизације скупштине — превеликог утицаја великих градова у републичком Парламенту.

Терање на одговорност

„Ту би се могло пронаћи неколико решења која би била на прагу већинског или мешовитог система, а ’ЦеСид‘ се залаже за персонализовани пропорционални систем, где би се поделила Србија на онолико изборних јединица колико има посланика“, додаје Клачар.

„Ту би био кључни принцип да људи са највећим бројем гласова улазе у Парламент“, истиче Клачар.

    „Изборни систем је добро решење, зато што се њим дефинишу правила игре која могу да утичу на политичке странке. Друго решење је заправо оно за које оптира СПС, а то је да мењате политичке странке или саме политичаре, али ми мислимо да то неће довести до решења. Једино решење је да ми на неки начин ’натерамо политичаре‘ правилима игре да постану одговорни“, каже саговорник Спутњика.

Из шупљег у празно

Политиколог Цвијетин Миливојевић, директор Агенције за јавно мњење и пи-ар маркетинг „Прагма“, каже да је предлог СПС-а бесмислен, јер сама чињеница да се посланику дозвољава да задржи мандат по напуштању странке на чијој је листи изабран „говори да је овде реч о несхватању разлике између већинског и пропорционалног изборног система“.

„Управо је за време коалиционе власти демократа и СПС-а силом донета одлука, наводно, уз препоруку Венецијанске комисије, да се у једном чистом пропорционалном систему дозволи народним посланицима који су изабрани на партијским листама да задрже мандате по напуштању партија“, подсећа Миливојевић.

„Мислим да је решење да се уведе чист већински изборни систем, међутим, то не одговара странкама на власти, јер би, практично са институцијом другог изборног круга и могућношћу да се кандидују имена, а не странке са анонимним кандидатима, дошле у позицију да не могу да имају оволики број посланика колико имају данас“, каже Миливојевић.

„Друга могућност је да се уведе персонализовани пропорционални изборни систем, као у Босни и Херцеговини, где се гласа директно за листу, али и за неког ко је фаворит на тој листи, тако да странке немају велику могућност манипулације“, додаје он.

„Партије би у том случају у Парламент делегирале управо оне кандидате са својих листа који су добили највећи број гласова грађана“, објашњава Миливојевић и додаје да је све остало „пресипање из шупљег у празно“.

Личности уместо полтрона

Према његовим речима, персонализовани пропорционални изборни систем довео би до тога да странке на својим листама имају не само „највеће полтроне“, него квалитетне људе, јер би у том случају онај који гласа размишљао не само о листи, већ и о људима који су се на њој нашли.

„У том случају не би се олако дешавало да нека НН особа са партијске листе која је ушла у Парламент промени посланичку групу, а истовремено задржи мандат“, сматра Миливојевић.

У ситуацији у којој више од 50 одсто посланика у Скупштину долази из Београда, већински систем био би идеалан да омогући да готово сви градови у Србији имају своје посланике.

„У персонализованом пропорционалном систему, не бисмо имали идеалну позицију као у већинском, али би се свака странка потрудила да и географски покрије целу Србију“, додаје саговорник Спутњика.

„Једино тако може се заслужити поверење грађана у свим деловима Србије и, у сваком случају, то би био озбиљан помак“, каже Миливојевић и пита се зашто то још увек није учињено, јер је то „једино што је логично“.

    „Једино уколико у већини странака постоји страх лидера од оних који их окружују да би неко од њих могао после избора да ’исплива‘ као нови лидер. Јер осим тога што би то били избори за све грађане Србије, то би били и избори унутар самих странака, да се види ко је од њихових партијских активиста у свести грађана перципиран као неко ко је најбољи и ко има највеће поверење грађана“, закључио је Миливојевић. (www.rs.sputniknews.com, 30.11.2019, Владимир Судар)

Mediji i predizborna kampanja

KTV Zrenjanin, Emisija "Bez cenzure", gosti: Zeljko Bodrozic, Srdjan Skoro i Cvijetin Milivojevic.

https://www.youtube.com/watch?v=Yck3Vo85p38

Код Милоша је и попо могао да добије штапом по туру

"Питам се, питам се, шта је старије - кока или јаје?" Или: "Која кока не носи јаје је - ...?"

Сећате се, верујем, сви тих неодољивих Змај-Јовиних загонетања и одгонетања које су, у Бајфордовој легендарној серији "Невен", изговарале брката куварица бр. 1 Оливера Марковић и, у женско пеобучен(а), куварица бр. 2 Драган Зарић.

Е, па, једна од најпоучнијих питалица, гласила је овако: "Питам се, питам се, шта је то тако лако да га може подићи и најмање дете, а преко собе не може пребацити ни сам Краљевић Марко?"

У одгонетки ове загонетке лежи суштина одговора на све тренутне конфликте унутар српскога друштва: "То је перо!"  

Кад већ то перо не може да пребаци, можда би онај који се у све меша и обнаша улогу "кадије који и тужи и суди", барем, једнако лако, и ПРАВО могао да благоизволи да лично пренесе тамо где му је и место - у српски Ареопаг.

И, онда би грађани, уместо да се, на крв и нож, деле на "тужиоце", "кадије" и "дрвене адвокате", могли да се посвете сопственим малим животима, а да, у њихово име, ПРАВОСУДНА ВЛАСТ, "ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога", ради оно за шта је плаћена.

Војујући битку за аутономију своје мале кнежевине, Књаз Милош је, још 1926. (своју, а не Ђитлерову, прим.Ц.М), Народну канцеларију претворио у Београдски суд надлежан за читаву Нахију београдску, чије је седиште било у Рогачи код Сопота.

Пред теразијама Магистрата у Рогачи СВИ СУ БИЛИ ЈЕДНАКИ, пандури нису хтели да "зажмуре" ни оним најмоћнијима и најугледнијим, па је чак и отац попо могао да - добије понеку васпитну по туру.

У "Протоколу Наие Београдске 1828, 1829, 1830. и 1831", тако можете да прочитате и судску цртицу од 18. јуна 1829: "Павле попов из Врбовне покраде у Сибници Марка Станића вино, за које Панта пандур послан буде. И он се пандуру противио, на које пандур јави кнезу Станковићу. Кнез повиче да га вежу, а поп Михаило, стриц његов, повиче: нећемо се везати. Зато поп призван буде и призна. За ми са сагласијем протопрезвитета (свештеника, оп.а) Илије Поповића из Сибнице, за противљење попово, решено да казњен буде са 25 штапа, за које волевши у новцу платити, положи у касу 25 гроша."

У судском дневнику од 13. априла 1828, и следећи записник са суђења: „Иван Михаиловић, слуга Димитрија, мејанџије из Великих Црљена, тужбу предложио противу својего газде, који је пре неколико дана одбегао и своју механу оставио, да му је от настале плаће дужан остао 31 грош. На предложено прошеније, од остављениј ствари истога Димитрија, наплаћен буде.“

А да видите тек пресуду која је капетану космајском прослеђена 27. јуна 1833! Јован Петровић из села Рипња, „који се усудио лажно изнети да је са девојком Анђелијом из истог села плотско смешеније учинио, данас је по решенију њиовог сијатељства милостивог господара Јефрема Обреновића из апса одпуштен, с тим условијем да му се 35 батина по телу удари“. А уместо „правне поуке“, стајао је позив судском извршиоцу, цитат: „Зато вам препоручујем да на Павлов дан дођете у Рипањ, и да онде пред свим народом који се код цркве совокупи, решеније ово над Јованом у дејствије приведете.“

Зато што је, дакле, неџентлменски оклеветао невину девојку, несрећни Рипањац, пре 186 година, јавно је ишибан – читам то док прелиставам насловнице натиражнијих, Врховнику најоданијих медија, лета Господњег 2019. А ударни наслови су: "Бошко напао Маринику због секса", „Жути хејтери нокаутирани – убили се болесним лажима“, „Ђилас отео грађанске протесте“; „Руски шпијуни гурају Србију у НАТО“; „Ћосић шиптарски плаћеник“; „Вучић на ВМА, опозиција пуна мржње слави“ и томе слично.  

"Све судије да суде по законику, а не по страху од царства ми" - своју потенцијалну царску самовољу овако је добровољно оградио и у свој чувени законик уградио чак и највећи владар у српској историји, цар Душан Немањић.

Шта о непристрасности и независности српског правосуђа мисли тамо нека (невладина) Венецијанска комисија, занима ме као лањски снег. Једнако као и шта су, у извештају о напретку Србије ка ЕУ, написали они што небаждареним кантаром мере колико је Србија, у поглављу том и том, напред(н)овала у реформи правосудног система.

Али ме зато, као и сваког грађанина који поштује највиши правни акт своје земље, занима шта се све, у међувремену, исподогађало откако је, после баш пооодужег, једногодишњег размишљања, Уставни суд Србије, оно ономад, одбацио захтев за оцену уставности Бриселског споразума.

И то, већином гласова одлучио да је – ту реч о политичком, а не о правном питању! Било је то 10. децембра 2014.

И то тако што је, претходно, пола године раније, ондашњи министар правде (сада Врховников генсек) Никола Селаковић „топло препоручио“ УСС-у да треба да се прогласи ненадлежним за утврђивање уставности Бриселског споразума између Београда и Приштине јер је – погађате – „реч о политичком акту“.

Прецизније, казао је тада да „Уставни суд није надлежан да оцењује политички акт, јер ће тиме преузети улогу Владе Србије за утврђивање и вођење политике”!

Занимљиво, како је, крајем 2013, то "нежурење са поступком" образлагала тадашња "прва међу богозаветним сестрама кармелићанкама у вечном завету ћутње",  из УСС. "Не одуговлачимо са оценом уставности Бриселског споразума", бранио се тада председник УСС Душан Слијепчевић, ако се тога имена неко још сећа, од оптужби да развлачи решавање иницијатива Де-ес-еса и радикала за оцене уставности и законитости тог споразума. А онда је неопрезно признао да се влада Вучек - Дачек И ТЕ КАКО МЕША у одлуке Уставног суда, следећом реченицом: "Уставни суд је уважио захтев Владе Србије да се застане у поступку у односу на оспорене уредбе - о административним прелазима, матичним књигама, катастру и признавању факултетских диплома - уз истовремено одређење рока од шест месеци за отклањање уочених неуставности."

Наравно, да ни та, ни владе које су долазиле после ње, нису "својим одлукама предузимале мере за отклањање тих неуставности", нити је Влада све то, како јој је УСС касније наложио, усклађивала са Уставом. Тј. јесте: Врховникове владе су, до дана данашњег, све што су, на правном и политичком плану чиниле у вези с Косовом и на Косову, чиниле у складу са Уставом Републике Косово!

А Његова екс-екселенција, онај знаменити студент права и мастер менаџмента, коме је управо уставна обавеза била ДА ШТИТИ ИНТЕГРИТЕТ И СУВЕРЕНИТЕТ СРБИЈЕ, све је то отћутао, писао "крокије крокија", својим кукавичлуком унижавао институцију председника Републике Србије, а онда, са све имунитетом за нечињење, уместо да изађе на мејдан сину Бруту, збрисао у привилеговану политичку пензију!

Зашто онда толике афере, у вези са најмоћнијим људима из врха власти, „ћуте“ у некој забаченој фиоци као несрећни Екс-екселенцијин „кроки крокија платформе о Косову“, уместо да изађу пред госпођу Јустицију?

Врховнику, као и Доглавнику, осим „жутог олоша“ кога, по дифолту, мрзе, на путу колаборације и претеће капитулације, као највећа препрека стоји – политички покојни Коштуница и његов, да цитирам Врховника, „Устав који може да узме под мишку и понесе на Косово“. Онај из 2006. чије Проклете преамбуле, садашње Највише Државно Климоглавство никако не може да се ратосиља.

У то име, уочи скорашњег 185. рођендана првог српског устава, који је Србију увео међу малобројне земље Европе онога времена које су тада имале устав – ето, идеје: ако Врховнику не ваља Коштуничин, нека врати Милошев!

Макар због ових неколико чланова:

„... Сербија је нераздјелно и у правленију свом независимо Књажевство по признанију Султана Махмуда Другога и Императора Николаја Првога.

... Власти Србске јесу три: законодатељна, законоизвршитењна и судејска.

... Власт судејска. Судија не зависи у изрицањеу своје пресуде ни от кога у Сербији до от законика Србског; никакава, ни већа ни манја, власт у Сербији не има права, отвратити га от тога, или заповједити му, да другачије суди, него што му закони предписују. Тому треба и да се закуне при наименованију.

... Књаз Србски издаје при ступању на достоинство своје народу на честном крсту и светом Еванђелију ову заклетву: "Заклињем се светом, једносушчном и нераздјелном Тројицом, да ћу устав Књажевства Сербије држати точно и совјестно у цјелости; и да ћу сваког придржавати, да га такође у цјелости држи; да ћу бранити неповредивост православне восточне цркве у Сербији; да ћу свим силама и средствима чувати цјелост Сербије, и обштенародну слободу личности, и безбједност имања и права свакога Србина; а најпосле, да ћу се свакојако старати, да обезбједим и узвисим благостојаније и свега народа Србскога воопште и сваког Србина поособ. Тако ми Бог помогао!“

Кад би Устав данашње Србије, у пракси, макар оволико (за)устављао и ограничавао тежњу данашњег владаоца ка узурпацији уставних права и овлашћења – без размишљања бих потписао да, ако му је до титулисања, наш Врховник слободно препише и овакав један члан Сретењског устава: „Књаз и Књагиња Србска имају титулу 'Височества', синови и браћа Књаза и њина дјеца: 'Свјетли господара', а жене њине, снае, и кћери титулу 'Свјетли Госпођа'...“

Е, да, знам одговор и на прво „Невеново“ питање: Кока која не носи јаје је - петао!

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)

„Ruski špijun“ zbunio naprednjake

Pokretanje afere „Ruski špijun“ nije pozitivna poruka za birače SNS koji su više nego rusofilni. Tako da su oni sad verovatno zbunjeni, smatra politički analitičar Cvijetin Milivojević, komentarišući efekte objavljivanja snimka na kojem se vide ruski obaveštajni agent Georgi Kleban i srpski potpukovnik u penziji Z.K.

S obzirom na to da deo javnosti smatra da je afera pokrenuta radi „poklapanja“, za javnost bitnije, priče o učešću Branka Stefanovića, oca ministra policije Nebojše Stefanovića, u poslovima trgovine oružjem, reakcija vlasti i njena afera morala je da bude jednako intenzivna.

Stoga je povodom snimka u četvrtak uveče održana i sednica Saveta za nacionalnu bezbednost što je doprinelo ozbiljnosti i dramatičnosti situacije u koju treba da veruju glasači vlasti.

Milivojević navodi da se birači SNS posle ovog snimka i izjava predsednika države Aleksandra Vučića ili zbunjeni ili tužni što se to dešava ili su ogorčeni.

– Ne znam nijednog birača naprednjaka koji je rusofilan, a koji je mislio da je super što su otkriveni ruski špijuni koji hoće da vrbuju srpsku vojsku i to u trenutku kada srpska vlast pet godina laže Ruse da će im dozvoliti makar službeni ako ne diplomatski status za njihovu humanitarnu misiju u Nišu – kaže Milivojević. Kako dodaje, možda se neko našalio s naprednjacima, neko ko ih savetuje kako da vode svoju brutalnu propagandu. A sumnja se da to čini štab koji vodi propagande i u Podgorici i u Beogradu. Ili se taj štab grdno našalio sa biračima i rukovodstvom SNS ili je u pitanju pokušaj slanja pozitivne poruke nekome vani. Verovatno nekome u NATO krugovima koji nisu zadovoljni činjenicom da Srbija igra na dve stolice, odnosno na vojnu neutralnost, a ima vojne vežbe sa NATO i Rusima, paralelno kupujući naoružanje iz Rusije, ali i od zemalja članica NATO. Poruka bi bila da mi evo zaista hoćemo da budemo neutralni, pa jurimo sve špijune. Moguće i da će ovih dana biti otvorena i neka afera sa špijunima iz zemalja NATO. Siguraa sam da sad mora postojati i neki balans u odnosu na ovo – tvrdi Milivojević.

Na osnovu fotografija sa prethodnih sednica Saveta može se uočiti da je raspored sedenja na njima uvek isti. Na „čelu stola“ s jedne strane predsednika države Aleksandra Vučića sedi premijerka Ana Brnabić a sa druge ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović. Sa strane sede direktor BIA Bratislav Gašić i ministar odbrane Aleksandar Vulin i ministar pravde Nela Kuburović.

Ipak, u situaciji u kojoj je deo javnosti uveren da umešanost oca ministra Stefanovića u poslove koji štete državnoj firmi koja se bavi proizvodnjom oružja narušava odnos predsednika i ministra, fotografija na kojoj oni sede jedan do drugog i razmatraju, kako prenose tabloidi, „ozbiljnu situaciju“ može da odaje utisak jedinstvo stranke na vlasti.

Milivojević, pak, smatra da u SNS postoji jedan Vučić, a da je sve ostalo promenjivo, kao i politika naprednjaka.

– Od nacionalne, da ne kažem nacionalističke a devedesetih i ratnohuškačke, pravite stranku koja je nemački protestantska. Toliko malo nacionalna, da je pomalo i anacionalna, pa pokušavate da preverite birače da od pravoslavnih hrišćana postanu protestanti i veberovci. Pa iz ratnohuškačke politike prelazite u politiku jastrebova mira i tražite neverne Tome i vršite istragu poturica, kako kaže Njegoš. Ranije su vam smetali oni koji nisu Srbi, a sad vam smetaju oni koji nisu dovoljno napredni Srbi. Kada imate takvu vrstu stranke u kojoj možete bez problema da promenite politiku, sasvim je logično da ljudi koji čine stranku sutra ne moraju da budu tu, kao što ni saradnici Vučića ne moraju da budu tu. Zašto bi Nebojša Stefanović bio bitan? Jer ako Vučić hoće da ga pomeri, on će da ga pomeri – zaključuje Milivojević.

Podrška socijalista

Kako naprednjaci s vremena na vreme, uvek pred izbore, opomenu svoje koalicione partnere da dovoljno ne brane predsednika na udaru, povodom ove afere o špijunima javili su se i socijalisti. Predsednik poslaničke grupe SPS Đorđe Milićević rekao je da SPS pruža punu podršku predsedniku Srbije Aleksandru Vučići i Savetu za nacionalnu bezbednost u zaštiti državnih i nacionalnih interesa. Ivica Dačić, lider SPS-a, važi za političara koji ima najbolje veze sa Ruskom Federacijom, mada i SNS, ali i druge stranke i u vlasti i van nje (SNP ministra Nebojše Popovića, Dveri, NSP Miroslava Parovića) održavaju kontakte sa političkim predstavnicima Rusije.

Potpisana dva sporazuma

Vidljiva su istovremeno i nastojanja da se izbegnu negativni utisci kod birača, budući da je objavljeno da su u petak u Moskvi ministar Nebojša Stefanović i Nikolaj Patrušev, ruski sekretar Nacionalnog saveta za bezbednost, potpisali su dva sporazuma o saradnji u oblasti borbe protiv terorizma i organizovanog kriminala. (Danas, www.danas.rs, L. Valtner, 23.11.2019)