четвртак, 07. октобар 2021.

Забрањено за младеж испод 88 година

Да се, као савестан грађанин самопријавим: ја сам онај који је, у јесен 1996, па потом и годину дана касније (први пут, као заменик глодура и уредник политичке рубрике „Блица“; други пут, као одговорни уредник „Демократије“) саботирао – ма, каква саботажа, била је то диверзија – од Бога и народа дату, власт Јула и Се-пе-сеа, у њиховој накани да, кроз институцију изборне тишине, у данима када су они сами водили громогласну функционерску кампању, опозицији залепи фластерчину на јавна уста.
Тај сам што је - признајем то са четврт века доцње - кршећи обавезујућа изборна правила, у сред среде изборне ћутње, организовао и свесно пуштао извештаје новинара „Блица“ и „Демократије“ са предизборних митинга опозиције и власти, насловљавајући их као: „књижевна трибина писца В. Драшковића“, „предавање на отвореном философа З. Ђинђића и професора права В. Шешеља“ итд. пред више хиљада, оли љубитеља писане речи, оли права и философије... Био је то наш, наивни чин новинарског бунта против чињенице да су, за све ово време обновљеног вишестраначја у Србији, увек постојали изборни и медијски закони као створени за извргавање руглу од стране онога коме је топузина у рукама, и да су опстајала и опстају безвезна упутства и правила, „само да би нас удавила и скроз пошашавила“.
Уздам се у правну застарелост.
Присетих се овога док гледам, како на једном колосеку (оном „без странаца“), сирота опозиција трља рука јер је „избоксовала“  часну пионирску реч од Врховника да он и његови неће водити функционерску кампању у последњој недељи пред изборе. И док се, онај други део опорбе што је, преговарао под „фасилизаторизацијом“ октроисаног председника нашег парламента и европарламентараца из партије помајке Ес-ен-еса (дакле, „под странцима“), хвали како се изборио за невероватан „уступак“ - за „бесплатно представљање листа и кандидата на јавним медијским сервисима“, као и да се ценовник закупа простора у изборној кампањи на телевизијама обелодани унапред, што, иначе, још од 1990. постоји, а углавном и „ради“, као законска обавеза, нпр, РТС-а!?
Мо'ш мислит' на шта се свела амбиција, част изузецима, већег дела самозване српске опозиције, док караване пролазе ли пролазе!
Председник Ес-ен-еса, у функцији председника Републике (или беше обрнуто, не могу да похватам, али поуздано знам да је, „два у једном“, свакако „на ратној нози“ са чланом 115 Устава Србије), чак седам месеци пре следујушћијих избора које он сам и расписује у вакат кад му најбоље одговара, јер на њима он и учествује, већ је, по властитом специјалном самодопуштењу - ушао у изборну кампању.
Креирао за се спот са наравоученијем „пре мене ништа, и после мене, ако, не дај Боже, изгубим, опет ништа, тј. потоп“, још пре него што су и окончани они „железнички монолози“ на два колосека и на више перона између октроисане власти и уличне опозиције (пошто парламентарну овај режим, за сада, не узгаја), па га и благоизволео емитовати по свим националним фреквенцијама иако је то – позитивним изборним и медијским законодавством у Србији, пре расписивања избора – строго забрањено!  Ако ово није спот председника Ес-ен-еса, већ реклама председника Републике, тим горе по правну државу и демократију – јер је исти човек, паралелно и противуставно, и на челу партије од 750.000 чланова која је у перманентном рату против свих оних који не хвале ту странку!
Сви знамо или, макар, слутимо да је свака врста партијске пропаганде, ван изборне кампање, забрањена у свим демократским политичким системима.
Но, то овде не смета „националним фреквенцијама“, са све Јавном кућом медијском на челу, да, без пардона, не само да уживо преносе централну отаџбинску / домовинску управу најглавније владајуће странке, него и, скоро свакодневне, редовне или изванредне, прес конференције председника те партије...
Но, хајде мало да ми правни лаици (то нам је предност, јер од превеликога правничкога знања, човек може да обневиди!), прочитамо шта на ову тему каже изборно и медијско законодавство у овој земљи.
Закон о избору народних посланика, већ у члану 5, за оног ко не жели да се прави ћорав, разрешава већину могућих дилема дилема:
„Грађани имају право да преко средстава јавног обавештавања буду обавештени о изборним програмима и активностима подносилаца изборних листа, као и о кандидатима са изборних листа.
Средства јавног обавештавања дужна су да обезбеде равнорпавност у обавештавању о свим подносиоцима изорних листа и кандидатима са тих листа.
Изборна пропаганда преко средстава јавног обавештавања и јавних скупова и објављивање процене резултата избора забрањени су 48 часова пре дана одржавања избора и на дан одржавања избора до затварања бирачких места.“
А члан 25 прописује да се „одлуком о расписивању избора одређује дан одржавања избора и дан од кога почињу тећи рокови за извршење изборних радњи“ – дакле, никакве изборне партијске пропаганде пре тога не сме да буде!
Такође, уредници и водитељи  - макар на телевизијама „чији је оснивач Република Србија“ и барем „у току изборне кампање“ – обавезни су да независно и објективно представљају све кандидате, а водитељи емисија да имају непристрасан однос према свим заступљеним политичким, социјалним и етничко-културним програмима политичких странака и кандидата.
Ван контекста, али је врло симптоматичан члан 4 став 3 Закона о политичким странкама  који каже да политичка странка не може непосредно вршити власт нити је потчинити себи!
Исто као и члан 17 који предвиђа да се политичка странка може оснивати и организовати (ваљда једино ту и деловати?) само по територијалном – никако „по дубини“, по државним институцијама или јавним предузећима – принципу.
А посебно боде очи следећи члан који је изричит да судије Уставног суда, судије, јавни тужиоци, заштитник грађана, припадници полиције и војске, као и друга лица чија је функција у складу са законом неспојива са чланством у политичкој странци (да ли се овде „угнездио“ члан 115 Устава?), не могу бити чланови (ваљда ни „ванстраначки активисти“?) - политичких странака.
Члан 3, кроз тачку 3, Закона о оглашавању самопројектује надлежност овог закона и на поље политичке пропаганде: „изборне кампање и друге промотивне активности политичких организација које се врше у складу са прописима који уређују изборе, као и прописима који уређују електронске медија“.
Члан 6 је посвећен „друштвеној одговорности“ на терену оглашавања. Ту, између осталог, лепо пише да се огласном поруком „не сме изазивати мржња или нетолеранција, злоупотребљавати поверење, однос зависности, лаковерност, недостатак искуства или знања и сујеверје прималаца огласне поруке“. Као и да „огласна порука мора да буде истинита, у складу са законом, и професионалном етиком“!
Члан 8 забрањује подстицање дискриминације по било ком основу, а „посебно по основу уверења, националне, етничке, верске, родне или расне припадности, политичког, сексуалног или другог опредељења, друштвеног порекла, имовинског стања, културе, језика, старости, или психичког или физичког инвалидитета“.
Оглашивачима (дакле, и политичким странкама) је забрањено и „обмањујуће оглашавање“, а то је оно рекламирање које, на било који начин, уључујући начин приказивања, обмањује или је вероватно да ће обманути примаоце огласе поруке, које, због такве поруке, може да утиче на њихово понашање или које због тога шкоди или је вероватно да ће нашкодити конкуренту оглашивача. 
Чланом 12 је забрањено и „прикривено оглашавање“, а то је, на пример, представљање неког политичког субјекта које, заправо, у позадини има сврху оглашавања и може да доведе јавност у заблуду.
Забрањено је и „пласирање производа“, а то је оно „подземно оглашавање“ које се састоји у приказивању или упућивању на неког (политичког) актера у току редовних (неоглашивачких) програмских садржаја (поготово у вестима, програмима о актуелним друштвено-политичким догађајима итд) неког медија.
Завиримо мало и у Закон  о јавним медијским сервисима (ЈМУ Радио-телевизија Србије и ЈМУ Радио-телевизија Војводине) којим се уређује начин на који би јавни сервиси требало да остварују јавни илити општеграђански интерес.
У опису посла јавног медијског сервиса је, по члану 2, остваривање јавног интереса у области јавног информисања и да пружа медијске услуге које подразумевају информативне, образовне, кутурне и забавне садржаје намењене свим деловима друштва.
Према члану 4, рад јавног медијског сервиса би морао да се заснива на следећим начелима: „истинито, непристрасно, потпуно и благовремено информисање; независност уређивачке политике; независност од извора финансирања; забрана сваког облика цензуре и незаконитог утицаја на рад јавног медијског сервиса, редакције и новинара; примена међународно признатих норми и принципа, а нарочито поштовање људских права и слобода и демократских вредности; примена међународно признатих норми и принципа, а нарочито поштовање људских права и слобода и демократских вредности.“
Медијски сервис би, према члану 7, морао да „поштује и подстиче плурализам политичких и других идеја“, „поштовање и представљање основних људских права и слобода, демократских вредности и институција и унапређивање културе јавног дијалога“, али и „задовољавање потреба у информисању свих делова друштва без дискриминације“; „непристрасно обрађивање (између осталих, и) политичких питања, омогућавајући равноправно сучељавање различитих становишта“...
Према Закону о електронским медијима, у делокругу рада Регулаторног тела за електронске медије (Регулатора) је да, рецимо, контролише рад пружалаца медијских услуга и стара се о доследној примени одредаба овог закона; изриче мере пружаоцима медијских услуга; прописује обавезујућа правила за пружаоце медијских услуга; одлучује о пријавама у вези са програмским деловањем пружалаца медијских услуга...
И овај закон (члан 47) наглашава обавезу свих пружалаца медијских услуга (не само јавних сервиса, него и комерцијалних електронских медија!) да поштују забрану политичког оглашавања ван предизборне кампање, а да у току предизборне кампање свим странкама, коалицијама и кандидатима обезбеди заступљеност без дискриминације.
Регулатор је (члан 51) обавезан и да се стара да програмски садржај пружаоца услуге не садржи говор мржње и информације којима се, на отворен или прикривен начин, подстиче мржња и насиље, између осталог, и због разлога политичких убеђења, али и да се (члан 50) „поштују људска права, а нарочито достојанство личности“.
Али, упркос свакодневним прекршајима овакве природе од стране неколико пружалаца медијских услуга који користе националне фреквенције као јавно добро свих грађана – РЕМ нити једном (!) није изрекао привремену забрану објављивања програмског садржаја, а некмоли меру одузимања дозволе за емитовање неком медију, што, примера ради, предвиђају чланови 28 или 32 овог закона.
Као што је и наша Републичка изборна комисија, без пардона, у ожујку прошле године, потврдила као легитимну и легалну изборну листу која се, за те октроисане изборе, пријавила под слоганом Националсоцијалистичке радничке партије Немачке са избора у марту 1936: „Unseren Kindern – die Zukunft durch A.H”.
Када је лидер Националсоцијалистичке радничке партије Немачке Адолф Хитлер први пут изабран за једног од претходника Ангеле Меркел на месту канцелара, један од првих потеза било је формирање „Министарства Рајха за народно просвећивање и пропаганду“, а нетом изабрани министар др Јозеф Гебелс је обнародовао: „Министарство има задатак да спроведе духовну мобилизацију у Немачкој!“ Већ за три месеца све радио-станице су, по налогу Министарства, потчињене  „глајхшалтунгу“ – сви медији су доведени „на исту линију“ и ауторитарно „уподобљени“.
А Макс Аман, газда најутицајнијих и најдуговечнијих, националсоцијалистичких  партијских новина „Фелкишер беобахтер“ (излазиле од 1923, па све до краја рата), чак је, у SS хијерархији (копчу војничког опасача сваког „есесовца“ красио је, иначе, слоган – заклетва Фиреру: „Оданост је моја част“) - имао чин „обергрупенфирер“, што је био еквивалент генералу „Вермахта“... („Досије НУНС о медијима“, 6.10.2021, cvijetinmilivojevic.blogspot.com)

Нема коментара:

Постави коментар