RTV Sunce – „Aktuelno“ – Cvijetin Milivojević, politički analitičar, 6.5.2021.
TV Sunce, Aranđelovac
https://www.youtube.com/watch?v=Ni9njtFSJV0
петак, 7. мај 2021.
RTV Sunce – „Aktuelno“ – Cvijetin Milivojević, 6.5.2021
четвртак, 6. мај 2021.
Srpska opozicija u dve kolone pregovora o izbornim uslovima
Srpska napredna stranka uživa podršku 163 poslanika (od
ukupno 250), delom i zahvaljujući opozicionom bojkotu izbora od 21. juna 2020.
Deo opozicije traži izmenu izbornih uslova i za izbore najavljene za 2022. Na
fotografiji poslanici vlasti na sednici Skupštine iz maja 2020.
Srpska napredna stranka uživa podršku 163 poslanika (od ukupno 250), delom i zahvaljujući opozicionom bojkotu izbora od 21. juna 2020. Deo opozicije traži izmenu izbornih uslova i za izbore najavljene za 2022.
Put u propast, komentar je političkog analitičara Cvijetina Milivojevića na dve pregovaračke platforme opozicije za poboljšanje izbornih uslova u Srbiji.
Dok deo stranaka o tome već razgovara direktno sa vlašću, druga opoziciona grupacija želi pregovore koje bi vodili predstavnici Evropskog parlamenta.
“Mislim da je predsednik Srbije i vladajuće Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić time postigao svoj cilj. Umesto da se opozicija pre ulaska u dijalog izborila za jednog nepristrasnog posrednika, obe kolone polakomile su se za obećanjima da će im uslovi biti ispunjeni”, navodi Milivojević za Radio Slobodna Evropa (RSE).
U praksi to izgleda tako da je proevropski deo opozicije 5. maja preko interneta, iz prostorija Delegacije Evropske unije u Beogradu, imao konsultacije sa evroposlanicima u pripremama za razgovor sa vlastima, dok je sedam dana ranije u zgradi Skupštine Srbije održan međustranački dijalog uz učešće ostalih partija koje nisu na vlasti, kao i vladajućih Srpske napredne stranke (SNS), Socijalističke partije Srbije (SPS) Ivice Dačića i Srpskog patriotskog saveza (SPAS) koji predvodi Aleksandar Šapić.
Zoran Lutovac, predsednik Demokratske stranke (DS) koja je u grupi proevropskih opozicionih partija, nakon onlajn sesije rekao je za Radio Slobodna Evropa (RSE) da medijacija Evrope nema alternativu.
“Paralelni dijalog sprovodi se da bi obesmislio ovaj pravi, kako bi lider vladajućeg SPS-a Dačić i šef najveće stranke Vučić svojim biračima relativizovali činjenicu da se razgovara o slobodnim i poštenim izborima”, ocenio je Lutovac.
Druga opoziciona strana, koju predvodi nacionalno orijentisana Demokratska stranka Srbije (DSS) čiji predsednik je Miloš Jovanović, čvrsta je u stavu da će nastaviti jedino započeti dijalog, bez posredovanja EU.
DSS: O unutrašnjim pitanjima bez stranaca
“Nije red da se o unutrašnjim pitanjima priča pred strancima, niti verujem da oni mogu nešto da pomognu. Neprimereno bi bilo i zbog dostojanstva države, nije Srbija od juče, kakvi god da smo to su naše stvari i sami moramo da ih rešavamo”, rekao je Jovanović za RSE.
Sastanku 26 političkih opcija, među kojima su bile partije koje su odbile medijaciju evroparlamentaraca, prisustvovao je predsednik Srbije i vladajuće Srpske napredne stranke (SNS) Aleksandar Vučić, a vodio ga je predsednik Narodne skupštine Ivica Dačić.
Dačić je nastavak ovog dijaloga najavio za posle uskršnjih i prvomajskih praznika. Osim DSS-a i Srpske Radikalne stranke (SRS), iz koje je pre desetak godina proistekao SNS, između ostalih tu su bili i opozicioni evroskeptični pokret Dosta je bilo (DJB) i desničarski Pokret Dveri.
Evroposlanici žale zbog odvojenog dijaloga
Evropski zastupnici koji učestvuju u međustranačkom dijalogu 30. aprila izrazili su žaljenje što Ivica Dačić vodi odvojene konsultacije sa političkim strankama koje ne žele medijaciju Evropskog parlamenta.
"Žalimo zbog ovakvog stava, ali podvlačimo da je međustranački dijalog dobrovoljan proces i zasnovan na posvećenosti, volji i sposobnosti učesnika da postignu konsenzus u cilju poboljšanja političke klime uoči sledećih izbora", stoji u saopštenju koje su potpisali zastupnici koji u ime EP učestvuju u planiranom međustranačkom dijalogu Vladimir Bilčik, Tanja Fajon, Knut Flekenšrajn (Fleckenstein) i Eduard Kukan.
Na pripremnom sastanku 5. maja sa sadašnjim i bivšim poslanicima iz Evropske unije Bilčikom, Fajon, Flekenštajnom i Kukanom bili su predstavnici 11 partija, među kojima Boris Tadić iz Socijaldemokratske stranke (SDS), predsednik Zajedno za Srbiju Nebojša Zelenović, Dragan Đilas iz Stranke slobode i pravde (SSP) i Pavle Grbović iz Pokreta slobodnih građana (PSG).
Veći deo ovih partija bojkotovao je prošlogodišnje parlamentarne izbore 21. juna, koji su istog dana održani zajedno sa lokalnim izborima, upravo nakon neuspelog dijaloga koji su vodili evroparlamentarci.
Kakvi su efekti pregovora na dva koloseka?
Analitičar Cvijetin Milivojević smatra da pregovori na dva koloseka, sa već razjedinjenom opozicijom, ne mogu da imaju očekivani efekat.
“Idealan bi bio jedan dijalog u kom bi posrednici bili predsednik Srbije i neko iz Evropskog parlamenta. Ali samo pošto Aleksandar Vučić prethodno podnese ostavku na mesto predsednika Srpske napredne stranke, na šta ga inače Ustav obavezuje. Tako bi to trebalo da izgleda ako se želi uspeh pregovora”, navodi Milivojević.
Po članu 115 Ustava Srbije o nespojivosti funkcija, predsednik Republike ne može obavljati drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost.
Milivojević smatra da bi radi objektivnosti bilo dobro da u medijatorskoj delegaciji ne budu predstavnici iz redova Evropske narodne partije (EPP), kao što je trenutno slučaj sa Vladimirom Bilčikom, jer je vladajuća Srpska napredna stranka od pre četiri godine pridružena članica te političke grupacije.
Šta je glavni zahtev opozicije?
I pred parlamentarne izbore 2022, koje je vlast najavila za april, kao i izbore u Beogradu, zahtevi opozicije su isti kao pre godinu i po dana, najpre slobodno i objektivno izveštavanje medija, prvenstveno javnog servisa Radio-televizije Srbije (RTS), prestanak funkcionerske kampanje i obustavljanje pritiska na birače od strane vladajuće SNS.
Miloš Jovanović, lider DSS-a, kaže da nije preveliki optimista jer veruje da je kroz razgovore moguće ostvariti jedino malo više pluralizma.
“Ima mnogo prostora da medijska scena profesionalnije radi kako bi se čulo i kritičko mišljenje. Najvažnije za opoziciju je da obezbedi valjan nadzor izbornog procesa. Ako na svakom biračkom mestu budemo imali kontrolore biće osetno smanjena mogućnost za manipulacije”, ističe Jovanović.
Demokrata Zoran Lutovac rekao je za RSE da je jedan od ključnih zahteva grupe u kojoj je DS i razdvajanje izbora.
“Svakako je ideja da budući beogradski izbori budu odvojeni. Ali suština je da se sistemski uredi da se više lokalni izbori ne vezuju za parlamentarne. Sada se demokratija obesmišljava preko popularnih političara i centralnih kampanja koje se ne tiču ljudi koji žive tamo”, zaključio je Lutovac.
Samo tri meseca nakon izbora za parlament i na lokalu 2020, u vreme kada još nije bila formirana nova Vlada Srbije, predsednik SNS-a i šef države Aleksandar Vučić najavio je da će krajem marta ili početkom aprila 2022. zajedno biti održani novi vanredni parlamentarni i redovni predsednički izbori, koji dolaze u terminu redovnih izbora u Beogradu nakon četvorogodišnjeg mandata gradske skupštine.
Politički analitičar Cvijetin Milivojević slaže se da je razdvajanje izbora ključna stvar za slobodne izbore, kao i da sa tim u paru mora da ide zahtev za profesionalno izveštavanje medija.
“Bez toga opozicija ne bi trebalo da izađe na izbore. Sada se pod kišobranom Aleksandra Vučića krije stranka koja faktički ne postoji, iako ima 750.000 članova, i pod njegovim imenom pobeđuje u 180 opština u Srbiji”, zaključio je Milivojević.
Na poslednjim izborima 21. juna 2020. Srpska napredna stranka učestvovala je sa listom koja se zvala Aleksandar Vučić – za našu decu.
Nakon pripremnog onlajn susreta 5. maja proevropska opozicija saopštila je da se nada da će se razgovori uživo nastaviti u Briselu ili Beogradu, kada uslovi u pandemiji korona virusa budu dozvolili putovanja.
Upozorenja iz Evropskog parlamenta
Poslanici Evropskog parlamenta usvojili su 25. marta ove godine rezoluciju o Srbiji u kojoj su izrazili zabrinutost zbog funkcionisanja novog parlamenta Srbije u kom ne postoji parlamentarna opozicija, a čiji legitimitet osporavaju opozicione stranke.
Izveštaj o Srbiji usvojen je sa 538 glasova za, 69 protiv i 79 uzdržanih.
U dokumentu su, između ostalog, konstatovali pogoršanje slobode medija u Srbiji, porast broja slučajeva upotrebe uvredljivog rečnika, zastrašivanja, čak i govora mržnje, prema članovima parlamentarne opozicije, nezavisnim intelektualcima, nevladinim organizacijama, novinarima i uticajnim pojedincima, od strane članova vladajućih partija.
Evropski parlament izrazio je žaljenje što je deo opozicije 2020. bojkotovao izbore i istakao da, u svetlu izveštaja misije Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) i Kancelarije za demokratske institucije i ljudska prava (ODIHR) koji je ukazao na nedostatak pluralizma i rascepkanost političke scene u Srbiji, sve političke snage, posebno vlasti, imaju odgovornost za unapređenje izbornih uslova. (Radio Slobodna Evropa, www.slobodnaevropa.org, Zoran Glavonjić, 6.5.2021)
Srpska napredna stranka uživa podršku 163 poslanika (od ukupno 250), delom i zahvaljujući opozicionom bojkotu izbora od 21. juna 2020. Deo opozicije traži izmenu izbornih uslova i za izbore najavljene za 2022.
Put u propast, komentar je političkog analitičara Cvijetina Milivojevića na dve pregovaračke platforme opozicije za poboljšanje izbornih uslova u Srbiji.
Dok deo stranaka o tome već razgovara direktno sa vlašću, druga opoziciona grupacija želi pregovore koje bi vodili predstavnici Evropskog parlamenta.
“Mislim da je predsednik Srbije i vladajuće Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić time postigao svoj cilj. Umesto da se opozicija pre ulaska u dijalog izborila za jednog nepristrasnog posrednika, obe kolone polakomile su se za obećanjima da će im uslovi biti ispunjeni”, navodi Milivojević za Radio Slobodna Evropa (RSE).
U praksi to izgleda tako da je proevropski deo opozicije 5. maja preko interneta, iz prostorija Delegacije Evropske unije u Beogradu, imao konsultacije sa evroposlanicima u pripremama za razgovor sa vlastima, dok je sedam dana ranije u zgradi Skupštine Srbije održan međustranački dijalog uz učešće ostalih partija koje nisu na vlasti, kao i vladajućih Srpske napredne stranke (SNS), Socijalističke partije Srbije (SPS) Ivice Dačića i Srpskog patriotskog saveza (SPAS) koji predvodi Aleksandar Šapić.
Zoran Lutovac, predsednik Demokratske stranke (DS) koja je u grupi proevropskih opozicionih partija, nakon onlajn sesije rekao je za Radio Slobodna Evropa (RSE) da medijacija Evrope nema alternativu.
“Paralelni dijalog sprovodi se da bi obesmislio ovaj pravi, kako bi lider vladajućeg SPS-a Dačić i šef najveće stranke Vučić svojim biračima relativizovali činjenicu da se razgovara o slobodnim i poštenim izborima”, ocenio je Lutovac.
Druga opoziciona strana, koju predvodi nacionalno orijentisana Demokratska stranka Srbije (DSS) čiji predsednik je Miloš Jovanović, čvrsta je u stavu da će nastaviti jedino započeti dijalog, bez posredovanja EU.
DSS: O unutrašnjim pitanjima bez stranaca
“Nije red da se o unutrašnjim pitanjima priča pred strancima, niti verujem da oni mogu nešto da pomognu. Neprimereno bi bilo i zbog dostojanstva države, nije Srbija od juče, kakvi god da smo to su naše stvari i sami moramo da ih rešavamo”, rekao je Jovanović za RSE.
Sastanku 26 političkih opcija, među kojima su bile partije koje su odbile medijaciju evroparlamentaraca, prisustvovao je predsednik Srbije i vladajuće Srpske napredne stranke (SNS) Aleksandar Vučić, a vodio ga je predsednik Narodne skupštine Ivica Dačić.
Dačić je nastavak ovog dijaloga najavio za posle uskršnjih i prvomajskih praznika. Osim DSS-a i Srpske Radikalne stranke (SRS), iz koje je pre desetak godina proistekao SNS, između ostalih tu su bili i opozicioni evroskeptični pokret Dosta je bilo (DJB) i desničarski Pokret Dveri.
Evroposlanici žale zbog odvojenog dijaloga
Evropski zastupnici koji učestvuju u međustranačkom dijalogu 30. aprila izrazili su žaljenje što Ivica Dačić vodi odvojene konsultacije sa političkim strankama koje ne žele medijaciju Evropskog parlamenta.
"Žalimo zbog ovakvog stava, ali podvlačimo da je međustranački dijalog dobrovoljan proces i zasnovan na posvećenosti, volji i sposobnosti učesnika da postignu konsenzus u cilju poboljšanja političke klime uoči sledećih izbora", stoji u saopštenju koje su potpisali zastupnici koji u ime EP učestvuju u planiranom međustranačkom dijalogu Vladimir Bilčik, Tanja Fajon, Knut Flekenšrajn (Fleckenstein) i Eduard Kukan.
Na pripremnom sastanku 5. maja sa sadašnjim i bivšim poslanicima iz Evropske unije Bilčikom, Fajon, Flekenštajnom i Kukanom bili su predstavnici 11 partija, među kojima Boris Tadić iz Socijaldemokratske stranke (SDS), predsednik Zajedno za Srbiju Nebojša Zelenović, Dragan Đilas iz Stranke slobode i pravde (SSP) i Pavle Grbović iz Pokreta slobodnih građana (PSG).
Veći deo ovih partija bojkotovao je prošlogodišnje parlamentarne izbore 21. juna, koji su istog dana održani zajedno sa lokalnim izborima, upravo nakon neuspelog dijaloga koji su vodili evroparlamentarci.
Kakvi su efekti pregovora na dva koloseka?
Analitičar Cvijetin Milivojević smatra da pregovori na dva koloseka, sa već razjedinjenom opozicijom, ne mogu da imaju očekivani efekat.
“Idealan bi bio jedan dijalog u kom bi posrednici bili predsednik Srbije i neko iz Evropskog parlamenta. Ali samo pošto Aleksandar Vučić prethodno podnese ostavku na mesto predsednika Srpske napredne stranke, na šta ga inače Ustav obavezuje. Tako bi to trebalo da izgleda ako se želi uspeh pregovora”, navodi Milivojević.
Po članu 115 Ustava Srbije o nespojivosti funkcija, predsednik Republike ne može obavljati drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost.
Milivojević smatra da bi radi objektivnosti bilo dobro da u medijatorskoj delegaciji ne budu predstavnici iz redova Evropske narodne partije (EPP), kao što je trenutno slučaj sa Vladimirom Bilčikom, jer je vladajuća Srpska napredna stranka od pre četiri godine pridružena članica te političke grupacije.
Šta je glavni zahtev opozicije?
I pred parlamentarne izbore 2022, koje je vlast najavila za april, kao i izbore u Beogradu, zahtevi opozicije su isti kao pre godinu i po dana, najpre slobodno i objektivno izveštavanje medija, prvenstveno javnog servisa Radio-televizije Srbije (RTS), prestanak funkcionerske kampanje i obustavljanje pritiska na birače od strane vladajuće SNS.
Miloš Jovanović, lider DSS-a, kaže da nije preveliki optimista jer veruje da je kroz razgovore moguće ostvariti jedino malo više pluralizma.
“Ima mnogo prostora da medijska scena profesionalnije radi kako bi se čulo i kritičko mišljenje. Najvažnije za opoziciju je da obezbedi valjan nadzor izbornog procesa. Ako na svakom biračkom mestu budemo imali kontrolore biće osetno smanjena mogućnost za manipulacije”, ističe Jovanović.
Demokrata Zoran Lutovac rekao je za RSE da je jedan od ključnih zahteva grupe u kojoj je DS i razdvajanje izbora.
“Svakako je ideja da budući beogradski izbori budu odvojeni. Ali suština je da se sistemski uredi da se više lokalni izbori ne vezuju za parlamentarne. Sada se demokratija obesmišljava preko popularnih političara i centralnih kampanja koje se ne tiču ljudi koji žive tamo”, zaključio je Lutovac.
Samo tri meseca nakon izbora za parlament i na lokalu 2020, u vreme kada još nije bila formirana nova Vlada Srbije, predsednik SNS-a i šef države Aleksandar Vučić najavio je da će krajem marta ili početkom aprila 2022. zajedno biti održani novi vanredni parlamentarni i redovni predsednički izbori, koji dolaze u terminu redovnih izbora u Beogradu nakon četvorogodišnjeg mandata gradske skupštine.
Politički analitičar Cvijetin Milivojević slaže se da je razdvajanje izbora ključna stvar za slobodne izbore, kao i da sa tim u paru mora da ide zahtev za profesionalno izveštavanje medija.
“Bez toga opozicija ne bi trebalo da izađe na izbore. Sada se pod kišobranom Aleksandra Vučića krije stranka koja faktički ne postoji, iako ima 750.000 članova, i pod njegovim imenom pobeđuje u 180 opština u Srbiji”, zaključio je Milivojević.
Na poslednjim izborima 21. juna 2020. Srpska napredna stranka učestvovala je sa listom koja se zvala Aleksandar Vučić – za našu decu.
Nakon pripremnog onlajn susreta 5. maja proevropska opozicija saopštila je da se nada da će se razgovori uživo nastaviti u Briselu ili Beogradu, kada uslovi u pandemiji korona virusa budu dozvolili putovanja.
Upozorenja iz Evropskog parlamenta
Poslanici Evropskog parlamenta usvojili su 25. marta ove godine rezoluciju o Srbiji u kojoj su izrazili zabrinutost zbog funkcionisanja novog parlamenta Srbije u kom ne postoji parlamentarna opozicija, a čiji legitimitet osporavaju opozicione stranke.
Izveštaj o Srbiji usvojen je sa 538 glasova za, 69 protiv i 79 uzdržanih.
U dokumentu su, između ostalog, konstatovali pogoršanje slobode medija u Srbiji, porast broja slučajeva upotrebe uvredljivog rečnika, zastrašivanja, čak i govora mržnje, prema članovima parlamentarne opozicije, nezavisnim intelektualcima, nevladinim organizacijama, novinarima i uticajnim pojedincima, od strane članova vladajućih partija.
Evropski parlament izrazio je žaljenje što je deo opozicije 2020. bojkotovao izbore i istakao da, u svetlu izveštaja misije Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) i Kancelarije za demokratske institucije i ljudska prava (ODIHR) koji je ukazao na nedostatak pluralizma i rascepkanost političke scene u Srbiji, sve političke snage, posebno vlasti, imaju odgovornost za unapređenje izbornih uslova. (Radio Slobodna Evropa, www.slobodnaevropa.org, Zoran Glavonjić, 6.5.2021)
среда, 5. мај 2021.
U regionu samo Vučić i Milo vode i stranku i državu
Aleksandar Vučić i Milo Đukanović jedini su predsednici
država u regionu koji su istovremeno i na čelu vladajućih partija. Predsednik
Srbije je do sada najmanje tri puta obećavao da će se povući sa funkcije u SNS,
ali do danas to nije učinio. Sve to uprkos činjenici da sve vreme krši Ustav
Srbije.
Biti na čelu stranke i istovremeno biti predsednik svih građana, nije po Ustavu, a mnogi će se složiti i prilično je loša politička praksa.
Stoga nije začuđujuće to što je u velikoj većini država regiona predsednik države nestranačka ličnost ili se onog trenutka kada stupi na ovu funkciju povlači sa čela stranke. Tako je bar u Hrvatskoj, Sloveniji, Severnoj Makedoniji, Albaniji, Mađarskoj…
U Srbiji i Crnoj Gori nije takva situacija.
Aleksandar Vučić od početka svog mandata najavljuje povlačenje sa čela SNS, ali se to ne dešava. Milo Đukanović takođe je predsednik države, ali i njegovog DPS-a. On sada nema većinu te nije formirao Vladu, ali do nedavno je bilo tako.
Tri godine od prvog obećanja
Zvanično je predsednik Srbije najavio da će se povući sa čela Srpske napredne stranke najmanje tri puta.
Prvi put u vreme kada je Tomislavu Nikoliću isticao predsednički mandat i kada je na medijske spekulacije odgovarao da mu „ne pada na pamet“ da se kandiduje za novog šefa države. Iste te 2017. godine rekao je da će SNS novog lidera dobiti 2019, a potom i za Vidovdan prošle godine. Taj plan poremetila je korona.
Za danas popodne zakazana je sednica Predsedništva SNS, na kojoj će se kako je Vučić najavio razgovarati o mnogim temama, ali da će biti reči i o promenama u SNS.
Na pitanje da li te promene mogu uključivati i ispunjenje davnašnjeg obećanja predsednika Srbije, politički analitičar Cvijetin Milivojević kaže da to može biti jedna od tema današnjeg Predsedništva SNS.
„Ja se čudim političkoj javnosti, pre svega liderima opozicije koji ne govore o tome da Vučić krši Ustav time što je i dalje predsednik SNS. To traje od 2017, protivustavno je i protivzakonito. Najviše se čudim pravnim stručnjacima ove zemlje koji ne reaguju na to što nam predsednik države krši Ustav i najmanje još pet zakona pride“, kaže Milivojević i dodaje:
„Reč je o stranci koja obuhvata oko 12 odsto građana Srbije sa 750.000 članova. To je procentualno u odnosu na broj stanovnika više nego što ima Komunistička partija Kine ili stranka nemačke kancelarke Angele Merkel. Ovo je i stvar političkog (ne)morala, jer Vučić praktično predvodi vojsku koja je spremna na „rat“ protiv ostalih građana Srbije, kojima je gle ironije baš on predsednik“.
Jedini način da preživi
Ipak, kaže da je uveren da će predsednik svoje davno dato obećanje ispuniti.
„Ja mu zaista verujem, jer je to jedini način da politički preživi. Pre svega zato što to od njega traži Evropska unija i ovim potezom bi popravio imidž i u EU i u svetu. Zatim i zbog dijaloga sa opozicijom, u kojem ne učestvuju stranci. On bi naime mogao da tu bude posrednik, samo kao predsednik republike. Ukoliko je na čelu vladajuće stranke to je jedna lakrdija. Ako bi se povukao sa čela SNS mogao bi sa punim pravom i legitimno da se pojavi na sledećim predsedničkim izborima i na njima najverovatnije pobedi. Velika istina je da bi na ovaj način uveliko odmogao SNS, ali bi pomogao demokratiji u Srbiji. Zato po mom mišljenju nije isključeno da danas na Predsedništvu Vučić kaže „ja moram da se povučem“, a da onda krene kuknjava celokupnog članstva“, kaže Milivojević i dodaje:
„On ne može tu odluku doneti danas, to se ne radi na sednici Predsedništva, ali može reći da o tome razmišlja. Moja je procena da je krajni rok za ovakav Vučićev potez septembar mesec, kada zaista počinje stvarni dijalog sa opozicijom, a tada je Vučić najavio i Izbornu Skupštinu SNS“, zaključuje Milivojević.
Na poziciji predsednika vladajuće stranke ali i države bio je i bivši predsednik Boris Tadić. S druge strane Tomislav Nikolić po preuzimanju predsedničke funkcije podneo je ostavku na mesto predsednika SNS. Epilog njegove odluke je da je kasnije stranku preuzeo Aleksandar Vučić. Na tome se nije zaustavio već se kandidovao i za predsednika države. (www.nova.rs, Jelena Jelovac, 6.5.2021)
Biti na čelu stranke i istovremeno biti predsednik svih građana, nije po Ustavu, a mnogi će se složiti i prilično je loša politička praksa.
Stoga nije začuđujuće to što je u velikoj većini država regiona predsednik države nestranačka ličnost ili se onog trenutka kada stupi na ovu funkciju povlači sa čela stranke. Tako je bar u Hrvatskoj, Sloveniji, Severnoj Makedoniji, Albaniji, Mađarskoj…
U Srbiji i Crnoj Gori nije takva situacija.
Aleksandar Vučić od početka svog mandata najavljuje povlačenje sa čela SNS, ali se to ne dešava. Milo Đukanović takođe je predsednik države, ali i njegovog DPS-a. On sada nema većinu te nije formirao Vladu, ali do nedavno je bilo tako.
Tri godine od prvog obećanja
Zvanično je predsednik Srbije najavio da će se povući sa čela Srpske napredne stranke najmanje tri puta.
Prvi put u vreme kada je Tomislavu Nikoliću isticao predsednički mandat i kada je na medijske spekulacije odgovarao da mu „ne pada na pamet“ da se kandiduje za novog šefa države. Iste te 2017. godine rekao je da će SNS novog lidera dobiti 2019, a potom i za Vidovdan prošle godine. Taj plan poremetila je korona.
Za danas popodne zakazana je sednica Predsedništva SNS, na kojoj će se kako je Vučić najavio razgovarati o mnogim temama, ali da će biti reči i o promenama u SNS.
Na pitanje da li te promene mogu uključivati i ispunjenje davnašnjeg obećanja predsednika Srbije, politički analitičar Cvijetin Milivojević kaže da to može biti jedna od tema današnjeg Predsedništva SNS.
„Ja se čudim političkoj javnosti, pre svega liderima opozicije koji ne govore o tome da Vučić krši Ustav time što je i dalje predsednik SNS. To traje od 2017, protivustavno je i protivzakonito. Najviše se čudim pravnim stručnjacima ove zemlje koji ne reaguju na to što nam predsednik države krši Ustav i najmanje još pet zakona pride“, kaže Milivojević i dodaje:
„Reč je o stranci koja obuhvata oko 12 odsto građana Srbije sa 750.000 članova. To je procentualno u odnosu na broj stanovnika više nego što ima Komunistička partija Kine ili stranka nemačke kancelarke Angele Merkel. Ovo je i stvar političkog (ne)morala, jer Vučić praktično predvodi vojsku koja je spremna na „rat“ protiv ostalih građana Srbije, kojima je gle ironije baš on predsednik“.
Jedini način da preživi
Ipak, kaže da je uveren da će predsednik svoje davno dato obećanje ispuniti.
„Ja mu zaista verujem, jer je to jedini način da politički preživi. Pre svega zato što to od njega traži Evropska unija i ovim potezom bi popravio imidž i u EU i u svetu. Zatim i zbog dijaloga sa opozicijom, u kojem ne učestvuju stranci. On bi naime mogao da tu bude posrednik, samo kao predsednik republike. Ukoliko je na čelu vladajuće stranke to je jedna lakrdija. Ako bi se povukao sa čela SNS mogao bi sa punim pravom i legitimno da se pojavi na sledećim predsedničkim izborima i na njima najverovatnije pobedi. Velika istina je da bi na ovaj način uveliko odmogao SNS, ali bi pomogao demokratiji u Srbiji. Zato po mom mišljenju nije isključeno da danas na Predsedništvu Vučić kaže „ja moram da se povučem“, a da onda krene kuknjava celokupnog članstva“, kaže Milivojević i dodaje:
„On ne može tu odluku doneti danas, to se ne radi na sednici Predsedništva, ali može reći da o tome razmišlja. Moja je procena da je krajni rok za ovakav Vučićev potez septembar mesec, kada zaista počinje stvarni dijalog sa opozicijom, a tada je Vučić najavio i Izbornu Skupštinu SNS“, zaključuje Milivojević.
Na poziciji predsednika vladajuće stranke ali i države bio je i bivši predsednik Boris Tadić. S druge strane Tomislav Nikolić po preuzimanju predsedničke funkcije podneo je ostavku na mesto predsednika SNS. Epilog njegove odluke je da je kasnije stranku preuzeo Aleksandar Vučić. Na tome se nije zaustavio već se kandidovao i za predsednika države. (www.nova.rs, Jelena Jelovac, 6.5.2021)
понедељак, 3. мај 2021.
Слободан Ракитић, књижевник и шеф посланичке групе СПО: Власт нам није дом (1992)
INTERVJU -
VREMEPLOV
Povodom tri
decenije od obnavljanja političkog pluralizma na prostorima bivše SFRJ i prvih
višepartijskih izbora, ovde ćemo objavljivati izbor intervjua sa sagovornicima
koji su, od kraja osamdesetih do početka dvehiljaditih godina, obeležili
politički život na ovim prostorima.
Intervjue je
vodio Cvijetin Milivojević, a prenosimo ih u izvornom sadržaju i originalnoj
redakcijskoj opremi, onako kako su premijerno publikovani. Do sada su, na ovom
mestu, govorili: dr Dragiša Buca Pavlović (intervju iz 1990), Radmilo Kljajić
(1990), Krist Gegaj (1990), Fikret Abdić i Asim Dizdarević (1990), Milica Rajić
(1990), prof. dr Vojin Dimitrijević (1990); Vuk Drašković i Rasim Ljajić
(1990), Milan Paroški (1990), dr Dragoljub Mićunović (1990), Veljko Guberina
(1990), Alija Izetbegović (1990), mr Veljko Đurić (1990), dr Zoran Đinđić
(1992), Ivica Dačić (1992), dr Vladan Kutlešić (1992), Slobodan Rakitić (1992)...
Борба, 7-8.11.1992.
Слободан Ракитић,
књижевник и шеф посланичке групе СПО
Власт нам није дом
И кад бисмо се данас одрекли своје
традиције, сутра би нам традиција била наше данашње одрицање. Педесет година
морал је званично сматран непотребном малограђанском вредношћу. Југославији је
већ унапред био одређен век трајања. Повезаност ДЕПОС-а са Удружењем књижевника
доживљавам као комплимент имајући у виду шта све у нашем политичком животу за
развој демократије значи Француска 7
Рашка.
„Стихире Његошу“. Песник у политици. Човек који је у „Бартоломејским ноћима“
иза претпрошлог 9. марта молио „српску младост“ да остане само на деветом
марту.
Слободан Ракитић, шеф посланичке групе СПО у Народној скупштини Србије, књижевник који не истиче чињеницу да никада није био комуниста (шта више!)...
„Рашке напеве“, Вашу збирку песама из 1968, сачекале су „адекватне друштвене критике“. Оскар Давичо, на пример, оценио ју је као „поповску и идеолошки назадну“. Какве су Вас још оцене стизале због превелике окренутости српској традицији?
-Та критика била је искључиво идеолошка и као таква није вредна анализе. Она је израз једног несрећног времена. Тада је свако бављење српском традицијом имало политичку конотацију, као уосталом и данас, с тим што они који нису дали да се изговори српско име, сада успевају да компромитују све чега се националног дотакну.
Питање је колективне мудрости српског народа да ће видети превару. Окретање традицији данас, на један приземан и фолклоран начин, како се то најчешће чини, у искључивој је функцији одржања власти. Од како су бивше комунистичке структуре постале социјал-националистичке, српском народу прети потпуно уништење. Као да се ради о пакленом коминтерновском плану из радних двадесетих година овог века по коме Србију треба ослабити до уништења.
Највећа штета се догађа у самом српском народу који се одриче своје традиције зато што је намерно компромитују они којима је мало стало и до традиције и до идентитета српског народа.
Уверен сам да без поштовања традиције није могућ напредак ни у једној области живота, као што то није могуће ни у уметности. И кад бисмо се данас одрекли своје традиције, сутра би нам традиција била наше данашње одрицање. Ако се зло не може сакрити нити поништити, а као хуманисти ми верујемо да је тако, онда је бесмислено скривати и поништавати оно што је у традицији добро.
Сматрају Вас и за једног од најспиритуалнијих српских песника. Ваша књига „Свет нам није дом“ темељи се на питању „краја века“. Може ли један тренутак, дуг само као људски живот, човеку бити довољан за самопотврђивање? Једноставно: има ли смисла чинити и друге ствари сем простог упражњавања малих животних задовољстава?
-Као највећи песимизам видим дилему о постојању смисла људског живота. Не правим разлику између малих људских задовољстава, како Ви кажете, и великих прегнућа и стваралачких напора. Уосталом, и то је ствар слободног избора и осећања живота.
„Свет нам није дом“, и као синтагма и као цела књига, јесте једна биполарна метафора о свету који би могао бити наш дом, али то често није, и није свима. Доминантно, застрашујуће значење је само мамац, изазов за размишљање и тражење сасвим супротних могућности. Неки су у књизи „Свет нам није дом“ видели апокалиптични доживљај света, а неки катарзу. Као суштинско питање, које се у овом контексту не може мимоићи, јесте питање идентитета.
Југославија, касно створена
Повратак историји, традицији, православљу – без мере и од стране „погрешних „ људи – уместо праћења токова модерног света и окретања будућности, за многе је један од кључних разлога тренутне српске несреће. Да ли је било других, ефикаснијих основа на којима је могла да се обави нужна хомогенизација српског народа?
-Српски покрет обнове је у први план ставио моралну обнову српског народа. Педесет година морал је званично сматран непотребном малограђанском вредношћу. Постојао некакав комунистички морал који као систем вредности нико до сада није успео да објасни, ни теоријски, а још мање практично.
Последња битка за хомогенизацију српског народа, или бар његовог већег дела, пропуштена је давне 1918. Године, када је, уместо модерне српске државе, по узору на европске моделе, створена једна крхка творевина, на јаким духовним темељима, али са слабом материјалном основом. При том је та нова држава прихваћена са сасвим различитим циљевима. Срби су мислили да су стварањем заједничке државе Јужних Словена решили своје национално питање, док су Словенци и Хрвати на Југославију пристали сасвим условно, прихвативши је само као прелазну творевину на путу ка стварању својих националних независних држава. Југославији је већ унапред био одређен век трајања.
Југославија је, осим тога, створена касно у односу на време стварања држава таквог типа у Европи, а трајала је сувише кратко да би дошло до суштинског уједињења. Зато данас имамо Југословене без Југославије.
Српски народ се, дакле, ни у првој Југославији, ни у комунистичкој Југославији, а на жалост ни данас, није хомогенизовао, чак ни по питању минималних националних интереса.
Србима је било онемогућено да се културно и духовно интегришу, а још мање да у целини путем самоопредељења изразе своју националну вољу. Сан о целини остао је до данас само идеал. Чини ми се да се у последње време спонтано ствара свест о потреби чвршћег повезивања.
Искуство нас учи да се песници, књижевници, углавном нису „прославили“ у политици. Српски покрет обнове – ДЕПОС поготово – управо је странка коју, неки комплимента ради, неки злурадо – зову „Удружењем књижевника Србије“. Да ли код нас може да буде изузетка из негативног правила?
-Када бих Вам навео писце који су се врло успешно бавили политиком, могло би се помислити да се сасвим нескромно поредим са њима, како као писац тако и као политичар. Унапред се ограђујем од таквих асоцијација, подсећам Вас на Волтера, Сен Џон Перса, Лоренса Дарела, Октавија Паса, затим Андрића, Дучића, Ракића, Нушића, да не помињем античке политичаре, римске војсковође и српске средњовековне владаре.
Ваше запажање о повезаности ДЕПОС-а са Удружењем књижевника Србије доживљавам као комплимент, и за једну и за другу асоцијацију, имајући у виду шта све у нашем политичком животу значи адреса Француска 7. ДЕПОС је, ипак, много шири форум, боље рећи асоцијација, него што је то Удружење књижевника Србије. ДЕПОС је успео да обједини велики број странака и нестраначких личности, а да при том не буде угрожен било чији субјективитет. Нас окупљају заједнички политички циљеви у чијој је основи неминовност промена и рађање модерне демократске Србије.
-Крив си јер ћутиш: Тешко да се улога интелектуалаца код нас може поредити са улогом интелектуалаца у демократским, модерним и развијеним земљама. Постоји дисконтинуитет у развоју политичке мисли и политичког ангажмана појединаца који је трајао педесет година. Бавити се политиком код нас има негативну конотацију и мислим да није тешко наћи где су корени таквог гледања на политичко ангажовање. Политички ангажман у ширем значењу треба разликовати од професионалног бављења политиком.
Модерне демократије још увек признају античку демократију као свој нуклеус, а познато је даје тада бављење политиком била обавеза сваког грађанина. Сасвим је природно учествовати у одређивању сопствене судбине, и у мирним и у спокојним временима, а поготову у оваквом како је наше.
Катастрофалне последице кашњења
Чудан спој темперамената делује на врху најмасовније опозиционе странке. За Вука Драшковића, председника СПО, већина политичких „кибицера“ склона је рећи да су неки његови потези исувише нагли, експлозивни, понекад и „неполитички“. За Вас, пак, важи оцена да сте умеренији, те стога и ефикаснији на плану међустраначких контаката, поготово са владајућим социјалистима. Како функционише та „веза“?
-Разлике које сте навели проистичу из различитости функција које обављамо. Вук Драшковић је председник једног, још увек, масовног политичког покрета са несразмерно малим бројем посланика у парламенту, што је резултат изборног система и манипулација Социјалистичке партије и режима, на изборима 1990. Та диспропорција захтева специфичан начин деловања. На себи својствен начин, Вук Драшковић комуницира са разнородним политичким структурама, тако да његова експлозивност, коју Ви помињете, може да завара и доведе до погрешних закључака. Потези Вука Драшовића се увек процењују посебним мерилима јер је он председник највеће опозиционе странке и сасвим специфична личност.
Као председник посланичке групе СПО у парламенту имам битно различиту функцију са посебним захтевима и неминовним поштовањем процедуре скупштинског рада.
Посланичка група СПО је, заједно са осталим опозиционим посланичким групама, обављала један пионирски посао. Нико, иоле политички обавештен, није могао очекивати да ће предлози опозиције бити усвојени у Скупштини у којој СПС има апсолутну већину. Наша једина реална могућност била је да указујемо како би Скупштина требало да ради и шта да ради, и колико је социјалистичка већина у Скупштини далеко од заступања интереса својих бирача. У томе смо, и поред своје малобројности, у потпуности успели.
Може ли се рећи да опозиција, нарочито СПО – као што тврде из СПС – „разговара само језиком ултиматума“?
-Српски покрет обнове је на многе суштинске проблеме упозоравао на време, што се у реалној политици показало као преурањено. Социјалистичка партија Србије је до сада, у последњем тренутку, а често после њега, прихватала политичке неминовности. Последице тог кашњења су катастрофалне.
Опозиција је, како видим, до сада далеко више водила рачуна о државним и националним интересима од владајуће партије. Као пример, навео бих исхитрени Устав СР Југославије и нелегално и, на брзину, расписане изборе који већ сада показују своју мањкавост. Тада Социјалистичка партија Србије није желела да опозиција учествује на изборима и учинила је све да то спроведе. Сада смо сви на губитку. Надамо се да ће владајућа партија извући одговарајућу поуку и одустати од демонстрирања своје самовоље, ароганције и бахатости у предизборној кампањи која је већ почела, а да се још нисмо договорили о условима за равноправне демократске изборе.
Српски покрет обнове бори се за равноправно учешће на изборима. Ми желимо учешће у власти сразмерно подршци грађана нашим програмима и људима који нас представљају. СПС се тешко одриче апсолутне власти.
Наше учествовање на изборима подразумева велику одговорност зато што изласком обезбеђујемо легалитет избора. Ми не смемо поновити ситуацију из 1990. године, када смо жељни промена наивно прихватили већински изборни систем, неравноправно представљање у медијима, отворене бирачке спискове и све остале неповољне услове.
Наше искуство је показало да је узалудно бити толерантан са нетолерантнима. То не значи да смо одустали од толеранције, али како још увек нисмо у прилици да иницирамо дијалог, за сада смо спремни да толерантно одговоримо на толерантну иницијативу власти. То смо и учинили прихватањем девер изборних јединица за републичке изборе, иако смо били свесни да је предложених 20 изборних јединица о стране СПС само преговарачка позиција. Напрасни уступак СПС у погледу броја изборних јединица требало је да скрене пажњу са главног захтева опозиције о деблокади медија. Удружена опозиција је свесна те варке и зато још увек није донела одлуку о изласку на изборе.
Српски покрет обнове на почетку је „био глас“ да је исувише милитантан, екстремно националистички устројен; цитирана је Вукова изјава о „сечењу руку са зеленим барјацима“... Како објашњавате тај заокрет ка миротворству, упркос чињеници да чланство Ваше странке и даље, углавном, чине исти људи?
-Српски покрет обнове никада није био милитантан. Ми смо покрет светосавске оријентације. Уочи избора 1990. објавили смо Декларацију о националном помирењу што је, на жалост, још увек неприхваћено од владајуће партије. Стари расколи су непревазиђени, а на помолу су нови. Ужаснут сам од помисли да ће Социјалистичка партија прибећи новом сукобу унутар српског народа као последњем средству да остане на власти. Пре избијања рата нисмо имали потребе да будемо миротворци, зато нема никакве тајне ни заокрета у програмској оријентацији Српског покрета обнове.
Разумели смо Србе из крајина
... но, то, у нашим условима, обично води ка „издаји националног (српског) интереса“. Јесте ли издали Србе из Крајина?
-Не постоји ниједан исказ, ни писани ни усмени, против интереса српског народа, ма где он живео. Разумели смо Србе из Крајина када су били противу опозиције и, наравно, противу дела српског народа чије интересе та опозиција исказује, правдајући то, пре свега, необавештеношћу, затим природном потребном да траже подршку од власти матичне државе и, на крају, тешким положајем у коме су се нашли после распада Југославије. Оптужбу да је Српски покрет обнове издао српске националне интересе видим као алиби режима у Србији за сопствене неуспехе. Природно је да Срби на својим етнички просторима имају право на самоопредељење као и сви други народи. Уосталом, посланичка група Српског покрета обнове благовремено је предлагала да се прихвати легално изражена воља народа Крајине о присаједињењу Србији. Вољом владајуће СПС већине у парламенту Србије тај приједлог је одбијен.
Данас је најексплозивнији управо Ваш, рашки завичај...
-Мислим да Рашка област за сада дели судбину Србије, односно Југославије. Рашка је, уз Косово и Метохију, основна српска земља, коју Србији нико не може оспорити већ зато што је уграђена у српску духовност и културу. Али, данас морамо бринути о народу који тамо живи, без обзира које је националности и вере. Страдање једног народа изазвало би неминовно страдање другог народа.
Неки покушаји „помирења“ власти и опозиције, бар на пољу суштинских, националних и државних интереса су чињени. Претпрошлог лета, чак, председник Милошевић уприличавао је и сусрете са шефовима посланичких група. Могу ли се поновити неки од тих контаката?
-Жалосни деветомартовски догађаји 1991. године условили су неке уступке владајуће партије опозицији, од који је најзначајнији директан телевизијски пренос скупштинских заседања. Крај тог периода попуштања поклапа се са сусретима председника посланичких група са председником Милошевићем поводом реконструкције владе Србије јула месеца 1991. Године. Разговори нису довели до резултата, иако су се водили у духу толеранције, али и неразумевања. Прекинути су нагло и изгледа дефинитивно. Данас не постоје никакве основе за разговор. Тада сам покушао да уговорим сусрет председника Милошевића са шефом СПО Вуком Драшковићем, што се није остварило, иако сам имао утисак да је председник Милошевић то прихватио. У међувремену је био један званичан сусрет представника опозиције са председником Милошевићем, чији су ток и исход добро познати јавности. Иначе, о неки другим контактима опозиције са председником Србије немам сазнања.
Иницијатива за смену председника Савезне владе Панића?
-Чини ми се, најблаже речено, неозбиљно да исти људи који су пре само три месеца гласали за избор господина Панића на место савезног премијера, сада траже његову оставку, а да у међувремену није дошло до погоршања положаја Србије на међународном плану. Нема додуше ни видних позитивних резултата, али је неспорно да господин Панић има заједнички језик са представницима међународне заједнице и да је унеколико ублажио притисак, макар на психолошком плану.
Може ли опозиција „победити саму себе“ и обједињена изаћи на изборе, наравно, под условом да их уопште буде?
-Садашња ситуација је резултат одлагања и избегавања слободних демократских избора у Србији. Чини ми се да је управо то схватио Добрица Ћосић када је свој први председнички говор почео обећањем да ће омогућити превремене изборе до краја године. Када би то било једино што је Добрица Ћосић урадио на свом садашњем положају, то ће бити довољно за успешност његовог мандата. Под условом, наравно, да ти избори заиста буду демократски.
Иако је уједињавање демократске опозиције императивна потреба за промене, свест о неопходности заједничког деловања сазрева тек у последње време. Резултат тог сазревања је масовно прихватање ДЕПОС-а. Стварањем те асоцијације премошћена е још једна баријера страха који је усађиван у минулих пола века. Политичке странке су у том периоду биле, на жалост, негативан појам.
ДЕПОС је створен да би се изашло на изборе. Изборни резултати ће одредити његову даљу судбину. Суштински услов за излазак опозиције на изборе је деблокада медија. Највећем броју грађана Србије доступан је само први и други програм Телевизије Београд који је у потпуности инструментализован за очување постојеће власти.
Постоји жеља и интерес и оних опозиционих странака које нису у ДЕПОС-у да у оквиру одређеног модела удруживања заједнички наступе у предстојећим изборима.
Смете ли прогнозирати исход?
-Надам се да је српски народ схватио да више нема шта да изгуби. Зар неко има право да неколико генерација лиши веза са светом и трајно их онеспособи за уклапање у међународну заједницу. Видели смо да нема вредности коју нам недемократска власт не може узети. Иако смо већ превише ојађени, може нам бити и горе. Могу нам још срушити куће, узети све што имамо. И наши животи су њихови и животи наших најближих. Имамо ли права на апатију и равнодушност, и у име чега?
Очекујем да српски народ гласа за промене. Ако су Американци имали храбрости да се, гласајући за Била Клинтона, определе за нови и непознато, свесни су да су промене неминовне, а при том нису имали неке за то преке потребе, онда се од сваког грађанина Србије очекује храброст за један мали потез оловком на гласачком листићу.
Слободан Ракитић, шеф посланичке групе СПО у Народној скупштини Србије, књижевник који не истиче чињеницу да никада није био комуниста (шта више!)...
„Рашке напеве“, Вашу збирку песама из 1968, сачекале су „адекватне друштвене критике“. Оскар Давичо, на пример, оценио ју је као „поповску и идеолошки назадну“. Какве су Вас још оцене стизале због превелике окренутости српској традицији?
-Та критика била је искључиво идеолошка и као таква није вредна анализе. Она је израз једног несрећног времена. Тада је свако бављење српском традицијом имало политичку конотацију, као уосталом и данас, с тим што они који нису дали да се изговори српско име, сада успевају да компромитују све чега се националног дотакну.
Питање је колективне мудрости српског народа да ће видети превару. Окретање традицији данас, на један приземан и фолклоран начин, како се то најчешће чини, у искључивој је функцији одржања власти. Од како су бивше комунистичке структуре постале социјал-националистичке, српском народу прети потпуно уништење. Као да се ради о пакленом коминтерновском плану из радних двадесетих година овог века по коме Србију треба ослабити до уништења.
Највећа штета се догађа у самом српском народу који се одриче своје традиције зато што је намерно компромитују они којима је мало стало и до традиције и до идентитета српског народа.
Уверен сам да без поштовања традиције није могућ напредак ни у једној области живота, као што то није могуће ни у уметности. И кад бисмо се данас одрекли своје традиције, сутра би нам традиција била наше данашње одрицање. Ако се зло не може сакрити нити поништити, а као хуманисти ми верујемо да је тако, онда је бесмислено скривати и поништавати оно што је у традицији добро.
Сматрају Вас и за једног од најспиритуалнијих српских песника. Ваша књига „Свет нам није дом“ темељи се на питању „краја века“. Може ли један тренутак, дуг само као људски живот, човеку бити довољан за самопотврђивање? Једноставно: има ли смисла чинити и друге ствари сем простог упражњавања малих животних задовољстава?
-Као највећи песимизам видим дилему о постојању смисла људског живота. Не правим разлику између малих људских задовољстава, како Ви кажете, и великих прегнућа и стваралачких напора. Уосталом, и то је ствар слободног избора и осећања живота.
„Свет нам није дом“, и као синтагма и као цела књига, јесте једна биполарна метафора о свету који би могао бити наш дом, али то често није, и није свима. Доминантно, застрашујуће значење је само мамац, изазов за размишљање и тражење сасвим супротних могућности. Неки су у књизи „Свет нам није дом“ видели апокалиптични доживљај света, а неки катарзу. Као суштинско питање, које се у овом контексту не може мимоићи, јесте питање идентитета.
Југославија, касно створена
Повратак историји, традицији, православљу – без мере и од стране „погрешних „ људи – уместо праћења токова модерног света и окретања будућности, за многе је један од кључних разлога тренутне српске несреће. Да ли је било других, ефикаснијих основа на којима је могла да се обави нужна хомогенизација српског народа?
-Српски покрет обнове је у први план ставио моралну обнову српског народа. Педесет година морал је званично сматран непотребном малограђанском вредношћу. Постојао некакав комунистички морал који као систем вредности нико до сада није успео да објасни, ни теоријски, а још мање практично.
Последња битка за хомогенизацију српског народа, или бар његовог већег дела, пропуштена је давне 1918. Године, када је, уместо модерне српске државе, по узору на европске моделе, створена једна крхка творевина, на јаким духовним темељима, али са слабом материјалном основом. При том је та нова држава прихваћена са сасвим различитим циљевима. Срби су мислили да су стварањем заједничке државе Јужних Словена решили своје национално питање, док су Словенци и Хрвати на Југославију пристали сасвим условно, прихвативши је само као прелазну творевину на путу ка стварању својих националних независних држава. Југославији је већ унапред био одређен век трајања.
Југославија је, осим тога, створена касно у односу на време стварања држава таквог типа у Европи, а трајала је сувише кратко да би дошло до суштинског уједињења. Зато данас имамо Југословене без Југославије.
Српски народ се, дакле, ни у првој Југославији, ни у комунистичкој Југославији, а на жалост ни данас, није хомогенизовао, чак ни по питању минималних националних интереса.
Србима је било онемогућено да се културно и духовно интегришу, а још мање да у целини путем самоопредељења изразе своју националну вољу. Сан о целини остао је до данас само идеал. Чини ми се да се у последње време спонтано ствара свест о потреби чвршћег повезивања.
Искуство нас учи да се песници, књижевници, углавном нису „прославили“ у политици. Српски покрет обнове – ДЕПОС поготово – управо је странка коју, неки комплимента ради, неки злурадо – зову „Удружењем књижевника Србије“. Да ли код нас може да буде изузетка из негативног правила?
-Када бих Вам навео писце који су се врло успешно бавили политиком, могло би се помислити да се сасвим нескромно поредим са њима, како као писац тако и као политичар. Унапред се ограђујем од таквих асоцијација, подсећам Вас на Волтера, Сен Џон Перса, Лоренса Дарела, Октавија Паса, затим Андрића, Дучића, Ракића, Нушића, да не помињем античке политичаре, римске војсковође и српске средњовековне владаре.
Ваше запажање о повезаности ДЕПОС-а са Удружењем књижевника Србије доживљавам као комплимент, и за једну и за другу асоцијацију, имајући у виду шта све у нашем политичком животу значи адреса Француска 7. ДЕПОС је, ипак, много шири форум, боље рећи асоцијација, него што је то Удружење књижевника Србије. ДЕПОС је успео да обједини велики број странака и нестраначких личности, а да при том не буде угрожен било чији субјективитет. Нас окупљају заједнички политички циљеви у чијој је основи неминовност промена и рађање модерне демократске Србије.
-Крив си јер ћутиш: Тешко да се улога интелектуалаца код нас може поредити са улогом интелектуалаца у демократским, модерним и развијеним земљама. Постоји дисконтинуитет у развоју политичке мисли и политичког ангажмана појединаца који је трајао педесет година. Бавити се политиком код нас има негативну конотацију и мислим да није тешко наћи где су корени таквог гледања на политичко ангажовање. Политички ангажман у ширем значењу треба разликовати од професионалног бављења политиком.
Модерне демократије још увек признају античку демократију као свој нуклеус, а познато је даје тада бављење политиком била обавеза сваког грађанина. Сасвим је природно учествовати у одређивању сопствене судбине, и у мирним и у спокојним временима, а поготову у оваквом како је наше.
Катастрофалне последице кашњења
Чудан спој темперамената делује на врху најмасовније опозиционе странке. За Вука Драшковића, председника СПО, већина политичких „кибицера“ склона је рећи да су неки његови потези исувише нагли, експлозивни, понекад и „неполитички“. За Вас, пак, важи оцена да сте умеренији, те стога и ефикаснији на плану међустраначких контаката, поготово са владајућим социјалистима. Како функционише та „веза“?
-Разлике које сте навели проистичу из различитости функција које обављамо. Вук Драшковић је председник једног, још увек, масовног политичког покрета са несразмерно малим бројем посланика у парламенту, што је резултат изборног система и манипулација Социјалистичке партије и режима, на изборима 1990. Та диспропорција захтева специфичан начин деловања. На себи својствен начин, Вук Драшковић комуницира са разнородним политичким структурама, тако да његова експлозивност, коју Ви помињете, може да завара и доведе до погрешних закључака. Потези Вука Драшовића се увек процењују посебним мерилима јер је он председник највеће опозиционе странке и сасвим специфична личност.
Као председник посланичке групе СПО у парламенту имам битно различиту функцију са посебним захтевима и неминовним поштовањем процедуре скупштинског рада.
Посланичка група СПО је, заједно са осталим опозиционим посланичким групама, обављала један пионирски посао. Нико, иоле политички обавештен, није могао очекивати да ће предлози опозиције бити усвојени у Скупштини у којој СПС има апсолутну већину. Наша једина реална могућност била је да указујемо како би Скупштина требало да ради и шта да ради, и колико је социјалистичка већина у Скупштини далеко од заступања интереса својих бирача. У томе смо, и поред своје малобројности, у потпуности успели.
Може ли се рећи да опозиција, нарочито СПО – као што тврде из СПС – „разговара само језиком ултиматума“?
-Српски покрет обнове је на многе суштинске проблеме упозоравао на време, што се у реалној политици показало као преурањено. Социјалистичка партија Србије је до сада, у последњем тренутку, а често после њега, прихватала политичке неминовности. Последице тог кашњења су катастрофалне.
Опозиција је, како видим, до сада далеко више водила рачуна о државним и националним интересима од владајуће партије. Као пример, навео бих исхитрени Устав СР Југославије и нелегално и, на брзину, расписане изборе који већ сада показују своју мањкавост. Тада Социјалистичка партија Србије није желела да опозиција учествује на изборима и учинила је све да то спроведе. Сада смо сви на губитку. Надамо се да ће владајућа партија извући одговарајућу поуку и одустати од демонстрирања своје самовоље, ароганције и бахатости у предизборној кампањи која је већ почела, а да се још нисмо договорили о условима за равноправне демократске изборе.
Српски покрет обнове бори се за равноправно учешће на изборима. Ми желимо учешће у власти сразмерно подршци грађана нашим програмима и људима који нас представљају. СПС се тешко одриче апсолутне власти.
Наше учествовање на изборима подразумева велику одговорност зато што изласком обезбеђујемо легалитет избора. Ми не смемо поновити ситуацију из 1990. године, када смо жељни промена наивно прихватили већински изборни систем, неравноправно представљање у медијима, отворене бирачке спискове и све остале неповољне услове.
Наше искуство је показало да је узалудно бити толерантан са нетолерантнима. То не значи да смо одустали од толеранције, али како још увек нисмо у прилици да иницирамо дијалог, за сада смо спремни да толерантно одговоримо на толерантну иницијативу власти. То смо и учинили прихватањем девер изборних јединица за републичке изборе, иако смо били свесни да је предложених 20 изборних јединица о стране СПС само преговарачка позиција. Напрасни уступак СПС у погледу броја изборних јединица требало је да скрене пажњу са главног захтева опозиције о деблокади медија. Удружена опозиција је свесна те варке и зато још увек није донела одлуку о изласку на изборе.
Српски покрет обнове на почетку је „био глас“ да је исувише милитантан, екстремно националистички устројен; цитирана је Вукова изјава о „сечењу руку са зеленим барјацима“... Како објашњавате тај заокрет ка миротворству, упркос чињеници да чланство Ваше странке и даље, углавном, чине исти људи?
-Српски покрет обнове никада није био милитантан. Ми смо покрет светосавске оријентације. Уочи избора 1990. објавили смо Декларацију о националном помирењу што је, на жалост, још увек неприхваћено од владајуће партије. Стари расколи су непревазиђени, а на помолу су нови. Ужаснут сам од помисли да ће Социјалистичка партија прибећи новом сукобу унутар српског народа као последњем средству да остане на власти. Пре избијања рата нисмо имали потребе да будемо миротворци, зато нема никакве тајне ни заокрета у програмској оријентацији Српског покрета обнове.
Разумели смо Србе из крајина
... но, то, у нашим условима, обично води ка „издаји националног (српског) интереса“. Јесте ли издали Србе из Крајина?
-Не постоји ниједан исказ, ни писани ни усмени, против интереса српског народа, ма где он живео. Разумели смо Србе из Крајина када су били противу опозиције и, наравно, противу дела српског народа чије интересе та опозиција исказује, правдајући то, пре свега, необавештеношћу, затим природном потребном да траже подршку од власти матичне државе и, на крају, тешким положајем у коме су се нашли после распада Југославије. Оптужбу да је Српски покрет обнове издао српске националне интересе видим као алиби режима у Србији за сопствене неуспехе. Природно је да Срби на својим етнички просторима имају право на самоопредељење као и сви други народи. Уосталом, посланичка група Српског покрета обнове благовремено је предлагала да се прихвати легално изражена воља народа Крајине о присаједињењу Србији. Вољом владајуће СПС већине у парламенту Србије тај приједлог је одбијен.
Данас је најексплозивнији управо Ваш, рашки завичај...
-Мислим да Рашка област за сада дели судбину Србије, односно Југославије. Рашка је, уз Косово и Метохију, основна српска земља, коју Србији нико не може оспорити већ зато што је уграђена у српску духовност и културу. Али, данас морамо бринути о народу који тамо живи, без обзира које је националности и вере. Страдање једног народа изазвало би неминовно страдање другог народа.
Неки покушаји „помирења“ власти и опозиције, бар на пољу суштинских, националних и државних интереса су чињени. Претпрошлог лета, чак, председник Милошевић уприличавао је и сусрете са шефовима посланичких група. Могу ли се поновити неки од тих контаката?
-Жалосни деветомартовски догађаји 1991. године условили су неке уступке владајуће партије опозицији, од који је најзначајнији директан телевизијски пренос скупштинских заседања. Крај тог периода попуштања поклапа се са сусретима председника посланичких група са председником Милошевићем поводом реконструкције владе Србије јула месеца 1991. Године. Разговори нису довели до резултата, иако су се водили у духу толеранције, али и неразумевања. Прекинути су нагло и изгледа дефинитивно. Данас не постоје никакве основе за разговор. Тада сам покушао да уговорим сусрет председника Милошевића са шефом СПО Вуком Драшковићем, што се није остварило, иако сам имао утисак да је председник Милошевић то прихватио. У међувремену је био један званичан сусрет представника опозиције са председником Милошевићем, чији су ток и исход добро познати јавности. Иначе, о неки другим контактима опозиције са председником Србије немам сазнања.
Иницијатива за смену председника Савезне владе Панића?
-Чини ми се, најблаже речено, неозбиљно да исти људи који су пре само три месеца гласали за избор господина Панића на место савезног премијера, сада траже његову оставку, а да у међувремену није дошло до погоршања положаја Србије на међународном плану. Нема додуше ни видних позитивних резултата, али је неспорно да господин Панић има заједнички језик са представницима међународне заједнице и да је унеколико ублажио притисак, макар на психолошком плану.
Може ли опозиција „победити саму себе“ и обједињена изаћи на изборе, наравно, под условом да их уопште буде?
-Садашња ситуација је резултат одлагања и избегавања слободних демократских избора у Србији. Чини ми се да је управо то схватио Добрица Ћосић када је свој први председнички говор почео обећањем да ће омогућити превремене изборе до краја године. Када би то било једино што је Добрица Ћосић урадио на свом садашњем положају, то ће бити довољно за успешност његовог мандата. Под условом, наравно, да ти избори заиста буду демократски.
Иако је уједињавање демократске опозиције императивна потреба за промене, свест о неопходности заједничког деловања сазрева тек у последње време. Резултат тог сазревања је масовно прихватање ДЕПОС-а. Стварањем те асоцијације премошћена е још једна баријера страха који је усађиван у минулих пола века. Политичке странке су у том периоду биле, на жалост, негативан појам.
ДЕПОС је створен да би се изашло на изборе. Изборни резултати ће одредити његову даљу судбину. Суштински услов за излазак опозиције на изборе је деблокада медија. Највећем броју грађана Србије доступан је само први и други програм Телевизије Београд који је у потпуности инструментализован за очување постојеће власти.
Постоји жеља и интерес и оних опозиционих странака које нису у ДЕПОС-у да у оквиру одређеног модела удруживања заједнички наступе у предстојећим изборима.
Смете ли прогнозирати исход?
-Надам се да је српски народ схватио да више нема шта да изгуби. Зар неко има право да неколико генерација лиши веза са светом и трајно их онеспособи за уклапање у међународну заједницу. Видели смо да нема вредности коју нам недемократска власт не може узети. Иако смо већ превише ојађени, може нам бити и горе. Могу нам још срушити куће, узети све што имамо. И наши животи су њихови и животи наших најближих. Имамо ли права на апатију и равнодушност, и у име чега?
Очекујем да српски народ гласа за промене. Ако су Американци имали храбрости да се, гласајући за Била Клинтона, определе за нови и непознато, свесни су да су промене неминовне, а при том нису имали неке за то преке потребе, онда се од сваког грађанина Србије очекује храброст за један мали потез оловком на гласачком листићу.
Разговор
водио: Цвијетин Миливојевић
петак, 30. април 2021.
Др Владан Кутлешић, o пројекту „треће Југославије“: Постоје услови за стабилну државу (1992)
INTERVJU -
VREMEPLOV
Povodom tri
decenije od obnavljanja političkog pluralizma na prostorima bivše SFRJ i prvih
višepartijskih izbora, ovde ćemo objavljivati izbor intervjua sa sagovornicima
koji su, od kraja osamdesetih do početka dvehiljaditih godina, obeležili
politički život na ovim prostorima.
Intervjue je
vodio Cvijetin Milivojević, a prenosimo ih u izvornom sadržaju i originalnoj
redakcijskoj opremi, onako kako su premijerno publikovani. Do sada su, na ovom
mestu, govorili: dr Dragiša Buca Pavlović (intervju iz 1990), Radmilo Kljajić
(1990), Krist Gegaj (1990), Fikret Abdić i Asim Dizdarević (1990), Milica Rajić
(1990), prof. dr Vojin Dimitrijević (1990); Vuk Drašković i Rasim Ljajić
(1990), Milan Paroški (1990), dr Dragoljub Mićunović (1990), Veljko Guberina
(1990), Alija Izetbegović (1990), mr Veljko Đurić (1990), dr Zoran Đinđić
(1992), Ivica Dačić (1992), dr Vladan Kutlešić (1992)...
Борба, 27.2.1992.
Разговор с поводом: Др
Владан Кутлешић, један од идејних твораца пројекта „треће Југославије“ о заједничкој држави
Србије и Црне Горе
Постоје услови за стабилну
државу
Проверени, класични федерални модел – Да
је дословно примењен принцип „један бирач – један глас“, Србија бирала 18 пута
више посланика од Црне Горе – Председник ће бити протоколарна личност – Ништа
необично у смањењу државне територије
Пројекат
заједничке државе Србије и Црне Горе који у државном смислу чини Југославију
континуираном, наишао је на различита реаговања политичких субјеката и у Србији
и Црној Гори. Шта тај пројекат заправо
значи, које су му предности, недостаци и каква ће та држава бити уколико
грађани Црне Горе одговоре позитивно на предстојећем референдуму, за „Борбу“ је
прихватио да говори др Владан Кутлешић, саветник председника Републике Србије
за уставно-правна питања. Професор Кутлешић је учествовао у више договора о
заједничкој држави, а за онај стручни, на Жабљаку, каже да није било већих
проблема у усаглашавању.
Да ли би, овако замишљена, заједничка држава заиста била стабилна држава? Посебно ако већ имамо ово несрећно искуство друге, сада већ бивше, Југославије...
-Из ове скице, предлога за ново уставно уређење, може се закључити да су начела нове државе предложена управо на принципима струке. У овој фази текста има и политичко-начелних места којих сигурно неће бити у Уставу. Сам појам заједничка држава у уставноправном смислу не значи ништа.
С обзиром да таква држава – то се већ из овог папира види – има карактеристике провереног класичног федералног модела, и ако се начела буду поштовала, ако се тако постави и организација власти – то ће бити стабилна држава. С једне стране, то није једна етатистичка држава која ће се мешати у привредни живот у већој мери него што је то пракса у свету. С друге стране, имаћемо принцип поделе власти у коме ће, на пример, председник републике бити срого протоколарна личност...
Афирмација грађанског приступа
Дакле, постоје сви предуслови за једну стабилну државу. Наравно, пракса може да има своје независне токове, али у овом тренутку постоје сви предуслови за ту стабилност.
Овлашћења председника...?
-У свим бившим социјалистичким земљама председник републике има велика овлашћења. Чувени демократа Лех Валенса има,на пример, овлашћења равна Митерану. Јер, један од начина да се ти системи стабилизују јесу и таква нормативна решења.
При писању Устава Србије, никакав притисак нисмо трпели, поготово не од председника Републике. Ето, сад моје колеге из опозиционих партија говоре како је суспензивни вето нешто што нико нема. Зашто је председник вратио Закон о враћању имовине Српској православној цркви? Па, зато што је директно противуставан! Нема државне цркве, све су верске заједнице равноправне, не може се једна црква фаворизовати.
Имајући у виду да се, за сада, говори о заједничкој држави две републике толико непропорционалне и по територији и по броју становника – може ли то бити сметња за будућу федерацију?
-Код федерализма има један од ставова да би федералне јединице требало да буду уравнотежене и да неједнака територија, број становника, привредна развијеност могу да буду отежавајући фактори. То је и начелан став, а дешавало се да због тога неке федерације и пропадну.
Међутим, баш због тога, идемо на то да заједничка држава обезбеђује само онај обим надлежности који је нужан да – на првом месту – функционише јединствен привредни простор, јединствено тржиште, слободно кретање робе и људи, затим класичне државне функције и, треће – домен људских права. То је, ипак, узак круг надлежности. Све то може да буде опасност, али би политички живот и независно од ових разлога могао да доведе до неке нестабилности. Посебно , када су у питању национални проблеми (Чешкословачка, на пример)... Наравно, ми тек изграђујемо инфраструктуру која би морала да изражава неке кохезионе елементе заједничке државе. На првом месту, тржиште, а на другом политички живот – да политичке партије делују на целом простору заједничке државе, да поред националних партија, постоје и грађанске, да се афирмише улога грађанина као стабилизирајућег фактора.
Осим странака на власти у Србији и Црној Гори, те неких опозиционих странака које се залажу за нову федерацију, у политичком животу две републике постоје и опције за независну Србију и независну Црну Гору... Може ли се Устав заједничке државе помирити са политичком праксом?
-Ја очекујем афирмацију грађанског приступа политичком животу, тим пре што је Устав Србије управо израђен на том основу. Тако је замишљен и овај „кроки“, а вероватно да ће на сличним принципима бити заснован и нови Устав Црне Горе.
Партије ће се повезивати програмски
Нису ли, ипак, неки ставови са титоградског договора руководства две републике отклон од принципа грађанске државе ка неком договорном парламентаризму? Конкретно, шта значи одступање од принципа „један бирач – један глас“ приликом избор аза Веће грађана будућег савезног парламента?
-Не бих рекао да је то отклон ка договорном федерализму, с обзиром да ће, према овом решењу, бирачко тело у Србији бирати три и по пута посланика више него бирачи у Црној Гори. Сем тога, у парламенту ће се одлучивати већином гласова.
Да је дословно примењен принцип“један бирач – један глас“, дошло би до тога да се у Србији бира 18 пута више посланика него у Црној Гори. Иначе, то није непознато решење у компаративној пракси. У САД, у представнички дом Род Ајленд, ипак, бира једног посланика, иако има само 450.000 становника, а Калифорнија више од 25 милиона... Ишло се, заправо, за тим да се заштити грађанин и у другој републици.
Осим тога, партије ће се повезивати програмски, а не национално и територијално. Тако је у свим демократским државама. Нормално је да се посланици са листе СПС-а повезују са црногорским ДПС-овцима, реформисти Црне Горе са српским реформистима, да се националисти (не у ружном смислу) „бјелаши“ црногорски повезују са српским, а против „зеленаша“... Колико ће брзо то да заживи – то није ствар уставног текста. Узмите европски парламент. Тамо се гласа по програмским, а не националним и територијалним блоковима.
Зашто је превагнула опција федералне државе Срба и Црногораца кад национална и државна искуства ова два народа познају и друге начине заједничког живота? Пре 74 године дошло је и до – просто – уједињења...
-То је, најпре, политичко питање. Партија на власти у Црној Гори у свом програму има заједничку државу, другачије структуисану него досадашњу федерацију. Неке друге партије су за просто уједињење, неки за а приори раздвајање, а они који су добили поверење бирача – траже заједничку државу.
Имајући у виду околности под којима настаје та нова држава...
-Не настаје, она само мења уставно уређење. Југославија постоји од 1918. Она је од тада мењала и територију и државно уређење, пет пута је мењала име, али то ништа није утицало на континуитет државне личности. Мењали су се и унутрашњи односи, од три конститутивна народа дошли смо до шест, мењало се и друштвено-политичко уређење... Дакле,ништа необично што се сада смањује државна територија. Па, мењала се и Велика Британија.
Рационално је нешто друго
Због чега се инсистира на континуитету Југославије?
-Нећу да улазим у социолошки, културни, национални аспект, али међународноправни континуитет обезбеђује нам да немамо потребу за међународним признањем, поновним примањем у чланство међународних организација. На другој страни, остајање у оквиру међународноправног система неопходно је и за привредни живот. Услови за признање данас су такви да чак укидају и легитимитет власти у таквим државама, условљава се и поновним изборима, променом имена... Ту је и нужност примања у међународне уније, приступање изузетно важним конвенцијама. Све су то, само на изглед, практично-правни проблеми, али они, у суштини, могу да доведу и до међународне изолације и међународне блокаде.
Могуће би било замислити и везивање међународноправног континуитета на стање од пре 1918, али је то толико стручно компликовано и неизвесно, да не би могло да буде прави пут.
Зашто би било компликовано? Из неких кругова управо се предлаже такво решење...
-Зато што би то захтевало ревизију стања фиксираног на крају Другог светског рата. Значи, и границе. Отворило би се, редимо, питање односа са аустроугарском монархијом... Дакле, то би нам била судбина. Рационално је нешто друго. Политика мора да се поводи за интересима.
Нема разлога за референдум
Зашто се у Србији инсистира на томе да је територијално смањивање Југославије производ сецесије, а не права на самоопредељење?
-Иза те расправе стоји тенденција да, ако дође до раздвајања – сви смо пред истим условима. Теорија о растварању, раздруживању, де факто, у повољнији положај ставља оне који су хтели да изађу. Иза тога покушаја стајала је опција да се олакша сопствена позиција при изласку из државе. Због тога су сецесију везали за самоопредељење јер им је то звучало више правно, а сецесија у међународном праву јесте недозвољива јер је фактички циљ, а не право.
Међутим, чини ми се да последњи догађаји, па и последњи састанак у Бриселу, иду на превладавање овог другог модела, о државној сукцесији, отприлике модификованој руској варијанти о континуитету. Па, и то инсистирање из Европске заједнице на било каквим унутрашњим везама на територији бивше Југославије, јесте покушај да се покаже како сецесија на овим просторима нема снагу преседана. Јер, онда ће моћи да затворе уста и претендентима на исти поступак у својим земљама, од Ирске, Сицилије, Баскије, Шкотске... Словенија никако, а и Македонија у Бриселу не пристају, ипак, ни на шта сем чисте билатерале...
То одговара Србији...
-Одговара у том мери што Србија није заинтересована за везе типа слободног трговинског подручја, што би био најобичнији трговински колонијализам, чак и без економског резона. У свему осталом они хоће мини-КЕБС, мини-ЕФТУ и мини-Интерпол на тлу бивше Југославије...
Навлачи ли се Србији „мртвачки покров Југославије“ – као што добар део опозиције тврди – а да се претходно о томе, путем референдума или плебисцита, није питао?
-Такве оптужбе су чисте политичке манипулације. Аргументи у прилог континуитету то демантују. Што се тиче референдума, не улазећи у политичке процене, владајуће странке у Србији и Црној Гори добиле су изборе на платформи о Југославији. Референдум се расписује само ако има озбиљних индикатора да се мишљење бирачког тела променило...
Уосталом, они који се сада залажу за референдум у Србији такође у својим програмима (можда има изузетака) залажу се за федеративну државу. Нисам против референдума, али на њега се иде кад за то постоје разлози (тренутно их не видим), а његово заказивање је у сфери политичке одлуке.
Председник црногорске Владе већ је поменуо и конкретан ред поступака (и термин) за конституисање органа нове заједнице...
-То је чисто политичка процена. Документ не говори о техничком делу, то ће се развити у скупштинској процедури обе републике. Није нереално, чини ми се, да се то доврши до краја маја.
Да ли би, овако замишљена, заједничка држава заиста била стабилна држава? Посебно ако већ имамо ово несрећно искуство друге, сада већ бивше, Југославије...
-Из ове скице, предлога за ново уставно уређење, може се закључити да су начела нове државе предложена управо на принципима струке. У овој фази текста има и политичко-начелних места којих сигурно неће бити у Уставу. Сам појам заједничка држава у уставноправном смислу не значи ништа.
С обзиром да таква држава – то се већ из овог папира види – има карактеристике провереног класичног федералног модела, и ако се начела буду поштовала, ако се тако постави и организација власти – то ће бити стабилна држава. С једне стране, то није једна етатистичка држава која ће се мешати у привредни живот у већој мери него што је то пракса у свету. С друге стране, имаћемо принцип поделе власти у коме ће, на пример, председник републике бити срого протоколарна личност...
Афирмација грађанског приступа
Дакле, постоје сви предуслови за једну стабилну државу. Наравно, пракса може да има своје независне токове, али у овом тренутку постоје сви предуслови за ту стабилност.
Овлашћења председника...?
-У свим бившим социјалистичким земљама председник републике има велика овлашћења. Чувени демократа Лех Валенса има,на пример, овлашћења равна Митерану. Јер, један од начина да се ти системи стабилизују јесу и таква нормативна решења.
При писању Устава Србије, никакав притисак нисмо трпели, поготово не од председника Републике. Ето, сад моје колеге из опозиционих партија говоре како је суспензивни вето нешто што нико нема. Зашто је председник вратио Закон о враћању имовине Српској православној цркви? Па, зато што је директно противуставан! Нема државне цркве, све су верске заједнице равноправне, не може се једна црква фаворизовати.
Имајући у виду да се, за сада, говори о заједничкој држави две републике толико непропорционалне и по територији и по броју становника – може ли то бити сметња за будућу федерацију?
-Код федерализма има један од ставова да би федералне јединице требало да буду уравнотежене и да неједнака територија, број становника, привредна развијеност могу да буду отежавајући фактори. То је и начелан став, а дешавало се да због тога неке федерације и пропадну.
Међутим, баш због тога, идемо на то да заједничка држава обезбеђује само онај обим надлежности који је нужан да – на првом месту – функционише јединствен привредни простор, јединствено тржиште, слободно кретање робе и људи, затим класичне државне функције и, треће – домен људских права. То је, ипак, узак круг надлежности. Све то може да буде опасност, али би политички живот и независно од ових разлога могао да доведе до неке нестабилности. Посебно , када су у питању национални проблеми (Чешкословачка, на пример)... Наравно, ми тек изграђујемо инфраструктуру која би морала да изражава неке кохезионе елементе заједничке државе. На првом месту, тржиште, а на другом политички живот – да политичке партије делују на целом простору заједничке државе, да поред националних партија, постоје и грађанске, да се афирмише улога грађанина као стабилизирајућег фактора.
Осим странака на власти у Србији и Црној Гори, те неких опозиционих странака које се залажу за нову федерацију, у политичком животу две републике постоје и опције за независну Србију и независну Црну Гору... Може ли се Устав заједничке државе помирити са политичком праксом?
-Ја очекујем афирмацију грађанског приступа политичком животу, тим пре што је Устав Србије управо израђен на том основу. Тако је замишљен и овај „кроки“, а вероватно да ће на сличним принципима бити заснован и нови Устав Црне Горе.
Партије ће се повезивати програмски
Нису ли, ипак, неки ставови са титоградског договора руководства две републике отклон од принципа грађанске државе ка неком договорном парламентаризму? Конкретно, шта значи одступање од принципа „један бирач – један глас“ приликом избор аза Веће грађана будућег савезног парламента?
-Не бих рекао да је то отклон ка договорном федерализму, с обзиром да ће, према овом решењу, бирачко тело у Србији бирати три и по пута посланика више него бирачи у Црној Гори. Сем тога, у парламенту ће се одлучивати већином гласова.
Да је дословно примењен принцип“један бирач – један глас“, дошло би до тога да се у Србији бира 18 пута више посланика него у Црној Гори. Иначе, то није непознато решење у компаративној пракси. У САД, у представнички дом Род Ајленд, ипак, бира једног посланика, иако има само 450.000 становника, а Калифорнија више од 25 милиона... Ишло се, заправо, за тим да се заштити грађанин и у другој републици.
Осим тога, партије ће се повезивати програмски, а не национално и територијално. Тако је у свим демократским државама. Нормално је да се посланици са листе СПС-а повезују са црногорским ДПС-овцима, реформисти Црне Горе са српским реформистима, да се националисти (не у ружном смислу) „бјелаши“ црногорски повезују са српским, а против „зеленаша“... Колико ће брзо то да заживи – то није ствар уставног текста. Узмите европски парламент. Тамо се гласа по програмским, а не националним и територијалним блоковима.
Зашто је превагнула опција федералне државе Срба и Црногораца кад национална и државна искуства ова два народа познају и друге начине заједничког живота? Пре 74 године дошло је и до – просто – уједињења...
-То је, најпре, политичко питање. Партија на власти у Црној Гори у свом програму има заједничку државу, другачије структуисану него досадашњу федерацију. Неке друге партије су за просто уједињење, неки за а приори раздвајање, а они који су добили поверење бирача – траже заједничку државу.
Имајући у виду околности под којима настаје та нова држава...
-Не настаје, она само мења уставно уређење. Југославија постоји од 1918. Она је од тада мењала и територију и државно уређење, пет пута је мењала име, али то ништа није утицало на континуитет државне личности. Мењали су се и унутрашњи односи, од три конститутивна народа дошли смо до шест, мењало се и друштвено-политичко уређење... Дакле,ништа необично што се сада смањује државна територија. Па, мењала се и Велика Британија.
Рационално је нешто друго
Због чега се инсистира на континуитету Југославије?
-Нећу да улазим у социолошки, културни, национални аспект, али међународноправни континуитет обезбеђује нам да немамо потребу за међународним признањем, поновним примањем у чланство међународних организација. На другој страни, остајање у оквиру међународноправног система неопходно је и за привредни живот. Услови за признање данас су такви да чак укидају и легитимитет власти у таквим државама, условљава се и поновним изборима, променом имена... Ту је и нужност примања у међународне уније, приступање изузетно важним конвенцијама. Све су то, само на изглед, практично-правни проблеми, али они, у суштини, могу да доведу и до међународне изолације и међународне блокаде.
Могуће би било замислити и везивање међународноправног континуитета на стање од пре 1918, али је то толико стручно компликовано и неизвесно, да не би могло да буде прави пут.
Зашто би било компликовано? Из неких кругова управо се предлаже такво решење...
-Зато што би то захтевало ревизију стања фиксираног на крају Другог светског рата. Значи, и границе. Отворило би се, редимо, питање односа са аустроугарском монархијом... Дакле, то би нам била судбина. Рационално је нешто друго. Политика мора да се поводи за интересима.
Нема разлога за референдум
Зашто се у Србији инсистира на томе да је територијално смањивање Југославије производ сецесије, а не права на самоопредељење?
-Иза те расправе стоји тенденција да, ако дође до раздвајања – сви смо пред истим условима. Теорија о растварању, раздруживању, де факто, у повољнији положај ставља оне који су хтели да изађу. Иза тога покушаја стајала је опција да се олакша сопствена позиција при изласку из државе. Због тога су сецесију везали за самоопредељење јер им је то звучало више правно, а сецесија у међународном праву јесте недозвољива јер је фактички циљ, а не право.
Међутим, чини ми се да последњи догађаји, па и последњи састанак у Бриселу, иду на превладавање овог другог модела, о државној сукцесији, отприлике модификованој руској варијанти о континуитету. Па, и то инсистирање из Европске заједнице на било каквим унутрашњим везама на територији бивше Југославије, јесте покушај да се покаже како сецесија на овим просторима нема снагу преседана. Јер, онда ће моћи да затворе уста и претендентима на исти поступак у својим земљама, од Ирске, Сицилије, Баскије, Шкотске... Словенија никако, а и Македонија у Бриселу не пристају, ипак, ни на шта сем чисте билатерале...
То одговара Србији...
-Одговара у том мери што Србија није заинтересована за везе типа слободног трговинског подручја, што би био најобичнији трговински колонијализам, чак и без економског резона. У свему осталом они хоће мини-КЕБС, мини-ЕФТУ и мини-Интерпол на тлу бивше Југославије...
Навлачи ли се Србији „мртвачки покров Југославије“ – као што добар део опозиције тврди – а да се претходно о томе, путем референдума или плебисцита, није питао?
-Такве оптужбе су чисте политичке манипулације. Аргументи у прилог континуитету то демантују. Што се тиче референдума, не улазећи у политичке процене, владајуће странке у Србији и Црној Гори добиле су изборе на платформи о Југославији. Референдум се расписује само ако има озбиљних индикатора да се мишљење бирачког тела променило...
Уосталом, они који се сада залажу за референдум у Србији такође у својим програмима (можда има изузетака) залажу се за федеративну државу. Нисам против референдума, али на њега се иде кад за то постоје разлози (тренутно их не видим), а његово заказивање је у сфери политичке одлуке.
Председник црногорске Владе већ је поменуо и конкретан ред поступака (и термин) за конституисање органа нове заједнице...
-То је чисто политичка процена. Документ не говори о техничком делу, то ће се развити у скупштинској процедури обе републике. Није нереално, чини ми се, да се то доврши до краја маја.
Разговор
водили: Ц. Миливојевић и Д. Бисенић
четвртак, 29. април 2021.
Licemerje pod maskom demokratije: Šta je Bajden između redova i otvoreno poručio tokom jubilarnog govora?
O svim ovim temama i
načinu na koji je Bajden govorio o njima prilikom obraćanja u Kongresu za
portal 24sedam pričao je novinar i analitičar Cvijetin Milivojević
U govoru koji je Džozef Bajden održao povodom 100 dana na mestu predsednika Sjedinjenih Američkih Država mogli smo otvoreno da čujemo kakav je njegov stav po pitanju Rusije, koju smatra političkim suparnikom, i Kine, koju kao i njegov prethodnik vidi kao najvećeg ekonomskog konkurenta. Osim toga, Bajden se osvrnuo na povlačenje američkih trupa iz Avganistana, obećavši da će SAD nastaviti da budu obazrive povodom terorističkih pretnji bez obzira na to odakle one dolaze. Dotakao se i jednog od pitanja koje je najviše interesovalo građane Amerike, kontrole naoružanja, istakavši da ne može sam da utiče na to i tražeći od članova Kongresa da mu pomognu u nameri da pojača kontrolu korisnika oružja.
O svim ovim temama i načinu na koji je Bajden govorio o njima prilikom obraćanja u Kongresu za portal 24sedam pričao je novinar i analitičar Cvijetin Milivojević, koji se dotakao i njegove namere da odvoji milijarde za jačanje infrastrukture, ističući da predsednik SAD nije transparento objasnio šta podrazumeva pod tim.
– Prvo treba u vidu imati ambijent – reč je o njegovom prvom govoru u Kongresu, o jubileju 100 dana na funkciji predsednika. Zbog toga ta vrsta govora ima oblik strateške poruke, kao i obraćanje naciji. Nije to sve novo. Za mene je ovde nova jedna stvar, a to je taj front prema Rusiji. Kad je reč o frontu prema Kini, taj front je na neki način sve četiri godine svog mandata držao i prethodni predsednik Tramp. On je Kinu proglasio finansijskim neprijateljem broj 1 u svetu, dok je prema Rusiji bio blaži iz prostog razloga što mu je tadašnja vlast Demokratske stranke zapravo imputirala da je Tramp na prethodnim izborima pobedio na neki način uz pomoć tih sajber-napada, uz pomoć te gerila kampanje koja je vođena pomoću interneta. Ipak, Tramp je pri kraju mandata na neki način slao dosta jake poruke, čak pomalo i nediplomatske, vadeći se pomalo na priču sa Ukrajinom, sa aneksijom Krima, sa Donbasom. I on je, takođe, obraćajući se svojim biračima, smatrao da ta pojačana negativna retorika prema Rusiji može da mu donese deo glasača – rekao je Milivojević i dodao:
– Ono što je sada novo jeste da u ovom Bajdenovom govoru imamo čak i cifre. Zanimljivo je to što on u jednom delu govora pominje jednu kinesku poslovicu, ne naglašavajući da je kineska, gde kaže da država “pretvara opasnost u mogućnost, a krizu u priliku”. To je kineska poslovica koju mnogi teoretičari i praktičari takozvanog kriznog menadžmenta koriste u poslednjih deset godina. Čak i u tom govoru, koji je negativno intoniran prema Kini, Bajden nije mogao da odoli da ne ukrade jednu kinesku poslovicu. Što se tiče cifara, on je u jednom delu govora obrazložio da jedini način da Amerika drži balans u ekonomskom ratu sa Kinom jeste da investira milijarde u infrastrukturu. Meni je prva acosijacija na to bilo ono što je Amerika radila u poslednjih sedam-osam decenija, a to je bespoštedno štancanje dolara bez pokrića u onome što se zove ekonomski rast, društveni proizvod, prirodna ili neka druga bogatstva – štancovanje i izvoženje tih dolara bez pokrića s one strane Atlantika. To je stara američka ekonomska priča. U ovom govoru nedostajalo je objašnjenje u koju infrastrukturu bi se ulagalo – u infrastrukturu SAD ili u infrastrukturu širom sveta? Ako je to ukopavanje u neke infrastrukture širom sveta, s ciljem zaustavljanja ekonomskog proboja Kine ili vojnog i političkog uticaja Rusije, onda je to zaista jedna vrsta otvorenog licemerja. Većina američkih predsednika je proteklih decenija na neki način uvek te poruke slala u nekim “oblandama”, pa niste mogli da kažete “ovo je licemerje”, a ovde je to toliko ogoljeno. Još ako bismo uzeli da tumačimo šta stoji iza tih strateških poruka… Na primer priča o izvozu takozvanog američkog glasa – to nema veze sa ekonomskom logikom, nego sa političkim ciljem da se spreči da Rusija, koja je najveći snabdevač gasa cele Evrope, bude lider u tom domenu.
Povlačenje trupa iz Avganistana Bajden je nazvao “krajem najdužeg rata u istoriji Amerike”. Time je opravdao svoje predizborno obećanje da će tokom njegovog mandata SAD težiti miru, ne pominjući bombardovanje objekata u Siriji, koje je bilo prva vojna akcija Amerike otkad je on stupio na vlast. S obzirom na Bajdenovu istoriju i zagovaranje vojnih akcija u mnogim zemljama, pa i činjenicu da se zalagao za bombardovanje Srbije, Milivojević smatra da se trenutnom predsedniku Amerike ne može verovati kada priča o nameri da doprinese miru u svetu.
– Naravno da mu se ne može verovati. Bajden je ta linija kontinuiteta. Što bi mi sa ovih prostora rekli – od Tita naovamo – on je u svakoj čorbi mirođija. Možda to Amerikanci shvataju ozbiljno, ali on na tako licemeran način govori o nastavku borbe protiv terorizma, a ako se u obzir uzmu azisjke zemlje i zemlje severne Afrike – sve do jedne u kojima su SAD intervenisale, uvek sa nekim objašnjem “borba protiv diktature” ili “borba protiv terorizma”, predistorija je sledeća: upravo su SAD forsirale terorističke grupe i terorističke politike i po pravilu su se onda, pod oblandom borbe za demokratiju, rušili režimi u zemljama koje u većini slučajeva nisu bile demokratske, što je tačno, ali su te zemlje bile veoma stabilne demokratije. U kom smislu stabilne demokratije? Sa stanovišta bezbednosti, sa stanovišta prava, sa stanovišta socijalne pravde, to su bile ozbiljne zemlje. Manjak demokratije je postojao u formalnom smislu reči, ali i višak onoga što se zove “normalan život”. Amerikanci su intervenisali i u Libiji, i u Siriji, i u Iraku, i u Avganistanu, sa istom pričom kako se oni bore protiv terorizma, a prethodno su gajili taj terorizam. Obično su u početku, kako su se stvarali problemi u tim zemljama, Amerikanci podsticali, negovali i razvijali potencijalne terorističke grupe, a onda su se one, nekad samostalno, a nekad opet voljom Amerikanaca, razvijale u opasne terorističke bande, od kojih su neke postajale i terorističke države. Tako funckioniše spoljna i vojna politika SAD. Tako je bilo krajem osamdesetih, sa Irakom i Kuvajtom, i tako je već tri i po decenije. Te njihove priče retko ko shvata ozbiljno, pa čak i partneri u NATO. Vi imate najveću zemlju na ovom delu Evrope, na Balkanu, Tursku, koja je članica NATO, ali koja vodi potpuno autonomnu vojnu politiku, s kojom se možemo, a ne moramo slagati, ali je po pravilu u najvećoj meri disonantna sa vojnom politikom SAD – objasnio je on.
Kad je reč o kontroli naoružanja, za koju je Bajden u kampanji obećao da će se zalagati ako dođe na vlast, malo toga je urađeno do sada, što našeg sagovornika ne čudi jer smatra da je i to obećanje licemerno jer nije u skladu sa ekonomskim težnjama Amerike.
– Ja sam primetio da on pojačava poreze za ljude sa najvećim primanjima. To može da bude ta vrsta dotoka u budžet. Kad govorimo inače o tome, reč je o delu politike koji često nije vidljiv. Ni u jednoj državi nije transparentan, a pogotovo u tako velikim državama, koje su jedan od najvećih proizvođača, najvećih potrošača i najvećih prodavaca oružja, kako legalnim, tako i ilegalnim putem. Pokazalo se da kad god postoji višak oružja na njihovim lagerima, oni ga po pravilu potroše tako što otvore neku krizu, intervenišu negde tvrdeći da su zabrinuti za svetsku demokratiju i svetski mir. Utroše to što je ostalo pošto ga prethodno prodaju zaraćenim stranama u tim zemljama, pa se onda ponovo stvar smiruje. To je način funckionisanja većeg dela američke vojne industrije – zaključio je Milivojević. (www.24sedam.rs, Vladimir Tanacković, 29.4.2021)
U govoru koji je Džozef Bajden održao povodom 100 dana na mestu predsednika Sjedinjenih Američkih Država mogli smo otvoreno da čujemo kakav je njegov stav po pitanju Rusije, koju smatra političkim suparnikom, i Kine, koju kao i njegov prethodnik vidi kao najvećeg ekonomskog konkurenta. Osim toga, Bajden se osvrnuo na povlačenje američkih trupa iz Avganistana, obećavši da će SAD nastaviti da budu obazrive povodom terorističkih pretnji bez obzira na to odakle one dolaze. Dotakao se i jednog od pitanja koje je najviše interesovalo građane Amerike, kontrole naoružanja, istakavši da ne može sam da utiče na to i tražeći od članova Kongresa da mu pomognu u nameri da pojača kontrolu korisnika oružja.
O svim ovim temama i načinu na koji je Bajden govorio o njima prilikom obraćanja u Kongresu za portal 24sedam pričao je novinar i analitičar Cvijetin Milivojević, koji se dotakao i njegove namere da odvoji milijarde za jačanje infrastrukture, ističući da predsednik SAD nije transparento objasnio šta podrazumeva pod tim.
– Prvo treba u vidu imati ambijent – reč je o njegovom prvom govoru u Kongresu, o jubileju 100 dana na funkciji predsednika. Zbog toga ta vrsta govora ima oblik strateške poruke, kao i obraćanje naciji. Nije to sve novo. Za mene je ovde nova jedna stvar, a to je taj front prema Rusiji. Kad je reč o frontu prema Kini, taj front je na neki način sve četiri godine svog mandata držao i prethodni predsednik Tramp. On je Kinu proglasio finansijskim neprijateljem broj 1 u svetu, dok je prema Rusiji bio blaži iz prostog razloga što mu je tadašnja vlast Demokratske stranke zapravo imputirala da je Tramp na prethodnim izborima pobedio na neki način uz pomoć tih sajber-napada, uz pomoć te gerila kampanje koja je vođena pomoću interneta. Ipak, Tramp je pri kraju mandata na neki način slao dosta jake poruke, čak pomalo i nediplomatske, vadeći se pomalo na priču sa Ukrajinom, sa aneksijom Krima, sa Donbasom. I on je, takođe, obraćajući se svojim biračima, smatrao da ta pojačana negativna retorika prema Rusiji može da mu donese deo glasača – rekao je Milivojević i dodao:
– Ono što je sada novo jeste da u ovom Bajdenovom govoru imamo čak i cifre. Zanimljivo je to što on u jednom delu govora pominje jednu kinesku poslovicu, ne naglašavajući da je kineska, gde kaže da država “pretvara opasnost u mogućnost, a krizu u priliku”. To je kineska poslovica koju mnogi teoretičari i praktičari takozvanog kriznog menadžmenta koriste u poslednjih deset godina. Čak i u tom govoru, koji je negativno intoniran prema Kini, Bajden nije mogao da odoli da ne ukrade jednu kinesku poslovicu. Što se tiče cifara, on je u jednom delu govora obrazložio da jedini način da Amerika drži balans u ekonomskom ratu sa Kinom jeste da investira milijarde u infrastrukturu. Meni je prva acosijacija na to bilo ono što je Amerika radila u poslednjih sedam-osam decenija, a to je bespoštedno štancanje dolara bez pokrića u onome što se zove ekonomski rast, društveni proizvod, prirodna ili neka druga bogatstva – štancovanje i izvoženje tih dolara bez pokrića s one strane Atlantika. To je stara američka ekonomska priča. U ovom govoru nedostajalo je objašnjenje u koju infrastrukturu bi se ulagalo – u infrastrukturu SAD ili u infrastrukturu širom sveta? Ako je to ukopavanje u neke infrastrukture širom sveta, s ciljem zaustavljanja ekonomskog proboja Kine ili vojnog i političkog uticaja Rusije, onda je to zaista jedna vrsta otvorenog licemerja. Većina američkih predsednika je proteklih decenija na neki način uvek te poruke slala u nekim “oblandama”, pa niste mogli da kažete “ovo je licemerje”, a ovde je to toliko ogoljeno. Još ako bismo uzeli da tumačimo šta stoji iza tih strateških poruka… Na primer priča o izvozu takozvanog američkog glasa – to nema veze sa ekonomskom logikom, nego sa političkim ciljem da se spreči da Rusija, koja je najveći snabdevač gasa cele Evrope, bude lider u tom domenu.
Povlačenje trupa iz Avganistana Bajden je nazvao “krajem najdužeg rata u istoriji Amerike”. Time je opravdao svoje predizborno obećanje da će tokom njegovog mandata SAD težiti miru, ne pominjući bombardovanje objekata u Siriji, koje je bilo prva vojna akcija Amerike otkad je on stupio na vlast. S obzirom na Bajdenovu istoriju i zagovaranje vojnih akcija u mnogim zemljama, pa i činjenicu da se zalagao za bombardovanje Srbije, Milivojević smatra da se trenutnom predsedniku Amerike ne može verovati kada priča o nameri da doprinese miru u svetu.
– Naravno da mu se ne može verovati. Bajden je ta linija kontinuiteta. Što bi mi sa ovih prostora rekli – od Tita naovamo – on je u svakoj čorbi mirođija. Možda to Amerikanci shvataju ozbiljno, ali on na tako licemeran način govori o nastavku borbe protiv terorizma, a ako se u obzir uzmu azisjke zemlje i zemlje severne Afrike – sve do jedne u kojima su SAD intervenisale, uvek sa nekim objašnjem “borba protiv diktature” ili “borba protiv terorizma”, predistorija je sledeća: upravo su SAD forsirale terorističke grupe i terorističke politike i po pravilu su se onda, pod oblandom borbe za demokratiju, rušili režimi u zemljama koje u većini slučajeva nisu bile demokratske, što je tačno, ali su te zemlje bile veoma stabilne demokratije. U kom smislu stabilne demokratije? Sa stanovišta bezbednosti, sa stanovišta prava, sa stanovišta socijalne pravde, to su bile ozbiljne zemlje. Manjak demokratije je postojao u formalnom smislu reči, ali i višak onoga što se zove “normalan život”. Amerikanci su intervenisali i u Libiji, i u Siriji, i u Iraku, i u Avganistanu, sa istom pričom kako se oni bore protiv terorizma, a prethodno su gajili taj terorizam. Obično su u početku, kako su se stvarali problemi u tim zemljama, Amerikanci podsticali, negovali i razvijali potencijalne terorističke grupe, a onda su se one, nekad samostalno, a nekad opet voljom Amerikanaca, razvijale u opasne terorističke bande, od kojih su neke postajale i terorističke države. Tako funckioniše spoljna i vojna politika SAD. Tako je bilo krajem osamdesetih, sa Irakom i Kuvajtom, i tako je već tri i po decenije. Te njihove priče retko ko shvata ozbiljno, pa čak i partneri u NATO. Vi imate najveću zemlju na ovom delu Evrope, na Balkanu, Tursku, koja je članica NATO, ali koja vodi potpuno autonomnu vojnu politiku, s kojom se možemo, a ne moramo slagati, ali je po pravilu u najvećoj meri disonantna sa vojnom politikom SAD – objasnio je on.
Kad je reč o kontroli naoružanja, za koju je Bajden u kampanji obećao da će se zalagati ako dođe na vlast, malo toga je urađeno do sada, što našeg sagovornika ne čudi jer smatra da je i to obećanje licemerno jer nije u skladu sa ekonomskim težnjama Amerike.
– Ja sam primetio da on pojačava poreze za ljude sa najvećim primanjima. To može da bude ta vrsta dotoka u budžet. Kad govorimo inače o tome, reč je o delu politike koji često nije vidljiv. Ni u jednoj državi nije transparentan, a pogotovo u tako velikim državama, koje su jedan od najvećih proizvođača, najvećih potrošača i najvećih prodavaca oružja, kako legalnim, tako i ilegalnim putem. Pokazalo se da kad god postoji višak oružja na njihovim lagerima, oni ga po pravilu potroše tako što otvore neku krizu, intervenišu negde tvrdeći da su zabrinuti za svetsku demokratiju i svetski mir. Utroše to što je ostalo pošto ga prethodno prodaju zaraćenim stranama u tim zemljama, pa se onda ponovo stvar smiruje. To je način funckionisanja većeg dela američke vojne industrije – zaključio je Milivojević. (www.24sedam.rs, Vladimir Tanacković, 29.4.2021)
среда, 28. април 2021.
DRŽAVA I MEDIJI
Vladimir Vuletić
povukao kandidaturu za člana Upravnog odbora RTS-a
Dosadašnji predsednik UO RTS-a, koji je dva puta odbijao Dragana Bujoševića na konkursu za direktora javnog servisa, povukao je svoju kandidaturu pred sednicu Saveta REM-a na kojoj je trebalo da se odlučuje o novim članovima UO. Sagovornici Cenzolovke smatraju da UO nije dobro radio i da u takvom telu treba da sede ljudi sa kredibilitetom i harizmom
Posle dva propala pokušaja da se izaberu novi članovi upravnih odbora dva javna medijska servisa na aprilskim sednicama Saveta Regulatornog tela za elektronske medije (nije bilo kvoruma), naredni sastanak Saveta zakazan je za 14. maj.
Od 61 kandidata treba izabrati 12, po šest za upravne odbore Radio-televizije Srbije (RTS) i Radio-televizije Vojvodine (RTV). Pitanje je da li će kandidati dobiti potreban broj glasova, posebno zato što je Savet REM-a i dalje u krnjem sastavu. U slučaju da se to ne desi, sledi novi konkurs.
Kako saznaje Cenzolovka, od kandidature je odustao Vladimir Vuletić, dosadašnji predsednik Upravnog odbora RTS-a. Na naše pitanje za razloge povlačenja, Vuletić je poslao SMS: „Moj mandat u UO RTS je istekao 18. aprila.“
Kandidaturu je vrlo brzo nakon objavljivanja liste kandidata, u novembru prošle godine, povukla i dr Maja Radonić, dok je sa liste skinut Šćepan Praščević, koji je krajem prošle godine izabran u Upravni odbor RTS-a, na upražnjeno mesto.
Razlog povlačenja – sukob sa Bujoševićem?
Sudeći prema Vuletićevim izjavama i odlukama UO tokom dva neuspela pokušaja izbora novog direktora RTS-a, kao i prema pojedinim navodima medija, nije teško zaključiti da se prvi čovek Upravnog odbora ozbiljno razmimoilazio ili čak bio u sukobu sa Draganom Bujoševićem.
Bujošević je nedavno po drugi put izabran za generalnog direktora javnog servisa, i to tek u trećem pokušaju.
Razlozi za odbijanje njegove kandidature delovali su suviše formalno, u jednom slučaju čak bizarno – zato što nije potpisao kandidaturu. Tokom drugog pokušaja izbora generalnog direktora, kandidati nisu dobili dovoljan broj glasova članova Upravnog odbora, pa ni Bujošević.
Portal nova.rs objavio je da Vuletić nije glasao za izbor Bujoševića.
Vuletić je posle toga za RTS izjavio da se nada da će se na novi konkurs prijaviti veći broj kvalitetnih kandidata, što takođe govori o njegovom odnosu prema dotadašnjem direktoru RTS-a.
Poznato je i da je Upravni odbor, sa Vuletićem na čelu, u decembru 2018. godine tražio od Državne revizorske institucije da proveri poslovanje RTS-a. Revizor je, kako je Beta objavila, pronašao niz nepravilnosti u vezi sa javnim nabavkama, zaradama i raspodelom dobiti.
Odgovarajući na pismo potpredsednice Stranke slobode i pravde Marinike Tepić upućeno RTS-u, Vuletić je tada, kako je preneo Danas, rekao da Upravni odbor nije zvanično upoznat sa svim finansijskim tokovima u RTS-u.
Članovi UO „partijski deputati“
Istraživač javnog mnjenja Zoran Gavrilović iz organizacije BIRODI podseća da je Vuletić „u nekoliko nastupa ukazivao na potrebu da se RTS otvori prema publici“. „S obzirom na to da se to nije dogodilo, to može da bude razlog zašto je povukao kandidaturu.“
Politikolog Cvijetin Milivojević ne želi, kako kaže, da ulazi u lične odnose Bujoševića i Vuletića, ali smatra da Vuletić nije dobro radio svoj posao. Za Cenzolovku ističe da, kao građanin, nije zadovoljan ni radom Upravnog odbora, ni kompletnim funkcionisanjem RTS-a.
Najveći problem RTS-a, smatraju naši sagovornici, jeste politički, odnosno partijski pritisak na javni servis. Upravni odbor, smatra Milivojević, treba da čine ljudi sa harizmom i kredibilitetom, što trenutno nije slučaj.
„Šta je konkretno za to mesto preporučilo Šćepana Praščevića, koji je nedavno izabran za člana Upravnog odbora javnog medijskog servisa? Član UO je i neki čovek koji se predstavlja da je istoričar, a ujedno je i PR menadžer neke bolnice i politički analitičar SNS-a. Tu su i neki novinari koji nikada ranije nisu radili na televiziji. Slična je situacija i u Savetu REM-a koji bira članove upravnih odbora, to su isti takvi ljudi, bez harizme i kredibiliteta, što me navodi na zaključak da je reč o partijskim deputatima“, smatra Milivojević.
Iako bi RTS, kao javni medijski servis, trebalo da bude glasilo svih građana Srbije, Milivojević smatra da on to nije, jer se ne bavi svojom misijom.
„On ne informiše narod, već propagira, i to isključivo jedno mišljenje na sve teme. On žmuri umesto da gleda otvorenih očiju. Tako je već proteklih devet godina, i ja nisam video da se Upravni odbor potrudio da nešto izmeni“, zaključuje Milivojević.
Haos počeo sa kašnjenjem skupštinskog odbora
Upravni odbori RTS-a i RTV-a od 18. aprila ne rade, jer je istekao mandat šest članova (od devet). Iz RTS-a nisu odgovorili Cenzolovci kako komentarišu to što Savet REM-a nije uspeo da u zakonskom roku izabere nove članove UO i da li će to dovesti do problema u funkcionisanju RTS-a.
Olivera Zekić je za Cenzolovku rekla da je namera Saveta REM-a bila da u zakonskom roku izabere nove članove upravnih odbora RTS-a i RTV-a, ali da to zbog bolesti članova Saveta nije bilo moguće. Dodatno, kako kaže, bilo je mnogo nagomilanog posla, ponovo zbog kovida.
Kada je Savet odlučio da je vreme da izabere nove članove upravnih odbora javnih servisa, u kratkom roku je ostao bez dva člana – prvo je u decembru prošle godine Slobodan Cvejić podneo ostavku na to mesto, a u aprilu ove godine Zoran Simjanović je preminuo.
Slična je situacija i u Savetu REM-a koji bira članove upravnih odbora RTS-a i RTV-a, to su isti takvi ljudi, bez harizme i kredibiliteta, što me navodi na zaključak da je reč o partijskim deputatima
Tako je Savet ostao da radi sa sedam članova. Po dva člana se nisu pojavila na sednicama u aprilu, zbog bolesti. Odluke o izboru članova UO se donose dvotrećinskom većinom, tako da sa pet članova Savet nije imao kvorum.
Do zastoja u radu Saveta REM-a ipak nije moralo da dođe. Da je Odbor za kulturu i informisanje Narodne skupštine na vreme raspisao konkurs za izbor novog člana Saveta umesto Slobodana Cvejića, Savet REM-a bi sada imao osam članova. Naime, umesto 6. januara, kada je bio zakonski rok da se objavi konkurs, Odbor je to učinio čak tri meseca kasnije – 6. aprila.
U toku je i procedura za izbor novog člana Saveta REM-a. U roku od 15 dana od smrti člana Saveta, prema zakonu, Odbor bi trebalo da pokrene novi konkurs. S obzirom na to da je Zoran Simjanović preminuo 11. aprila, konkurs je trebalo da bude raspisan 26. aprila.
Na pitanje koji je razlog za opstrukciju ovog procesa izbora novih članova upravnih odbora javnih servisa, Zoran Gavrilović kaže da je razlog taj što se zakoni ne poštuju i što „pravila nema, jer je vladavina prava podređena dogovornom pravu“.
S druge strane, Cvijetin Milivojević smatra da je „opstrukcija naređena sa najvišeg državnog nivoa, kako bi se obesmislila svaka priča o upristojavanju medijskih uslova za izbore“. (www.cenzolovka.rs, Ivana Predi ć, 28.4.2021)
Dosadašnji predsednik UO RTS-a, koji je dva puta odbijao Dragana Bujoševića na konkursu za direktora javnog servisa, povukao je svoju kandidaturu pred sednicu Saveta REM-a na kojoj je trebalo da se odlučuje o novim članovima UO. Sagovornici Cenzolovke smatraju da UO nije dobro radio i da u takvom telu treba da sede ljudi sa kredibilitetom i harizmom
Posle dva propala pokušaja da se izaberu novi članovi upravnih odbora dva javna medijska servisa na aprilskim sednicama Saveta Regulatornog tela za elektronske medije (nije bilo kvoruma), naredni sastanak Saveta zakazan je za 14. maj.
Od 61 kandidata treba izabrati 12, po šest za upravne odbore Radio-televizije Srbije (RTS) i Radio-televizije Vojvodine (RTV). Pitanje je da li će kandidati dobiti potreban broj glasova, posebno zato što je Savet REM-a i dalje u krnjem sastavu. U slučaju da se to ne desi, sledi novi konkurs.
Kako saznaje Cenzolovka, od kandidature je odustao Vladimir Vuletić, dosadašnji predsednik Upravnog odbora RTS-a. Na naše pitanje za razloge povlačenja, Vuletić je poslao SMS: „Moj mandat u UO RTS je istekao 18. aprila.“
Kandidaturu je vrlo brzo nakon objavljivanja liste kandidata, u novembru prošle godine, povukla i dr Maja Radonić, dok je sa liste skinut Šćepan Praščević, koji je krajem prošle godine izabran u Upravni odbor RTS-a, na upražnjeno mesto.
Razlog povlačenja – sukob sa Bujoševićem?
Sudeći prema Vuletićevim izjavama i odlukama UO tokom dva neuspela pokušaja izbora novog direktora RTS-a, kao i prema pojedinim navodima medija, nije teško zaključiti da se prvi čovek Upravnog odbora ozbiljno razmimoilazio ili čak bio u sukobu sa Draganom Bujoševićem.
Bujošević je nedavno po drugi put izabran za generalnog direktora javnog servisa, i to tek u trećem pokušaju.
Razlozi za odbijanje njegove kandidature delovali su suviše formalno, u jednom slučaju čak bizarno – zato što nije potpisao kandidaturu. Tokom drugog pokušaja izbora generalnog direktora, kandidati nisu dobili dovoljan broj glasova članova Upravnog odbora, pa ni Bujošević.
Portal nova.rs objavio je da Vuletić nije glasao za izbor Bujoševića.
Vuletić je posle toga za RTS izjavio da se nada da će se na novi konkurs prijaviti veći broj kvalitetnih kandidata, što takođe govori o njegovom odnosu prema dotadašnjem direktoru RTS-a.
Poznato je i da je Upravni odbor, sa Vuletićem na čelu, u decembru 2018. godine tražio od Državne revizorske institucije da proveri poslovanje RTS-a. Revizor je, kako je Beta objavila, pronašao niz nepravilnosti u vezi sa javnim nabavkama, zaradama i raspodelom dobiti.
Odgovarajući na pismo potpredsednice Stranke slobode i pravde Marinike Tepić upućeno RTS-u, Vuletić je tada, kako je preneo Danas, rekao da Upravni odbor nije zvanično upoznat sa svim finansijskim tokovima u RTS-u.
Članovi UO „partijski deputati“
Istraživač javnog mnjenja Zoran Gavrilović iz organizacije BIRODI podseća da je Vuletić „u nekoliko nastupa ukazivao na potrebu da se RTS otvori prema publici“. „S obzirom na to da se to nije dogodilo, to može da bude razlog zašto je povukao kandidaturu.“
Politikolog Cvijetin Milivojević ne želi, kako kaže, da ulazi u lične odnose Bujoševića i Vuletića, ali smatra da Vuletić nije dobro radio svoj posao. Za Cenzolovku ističe da, kao građanin, nije zadovoljan ni radom Upravnog odbora, ni kompletnim funkcionisanjem RTS-a.
Najveći problem RTS-a, smatraju naši sagovornici, jeste politički, odnosno partijski pritisak na javni servis. Upravni odbor, smatra Milivojević, treba da čine ljudi sa harizmom i kredibilitetom, što trenutno nije slučaj.
„Šta je konkretno za to mesto preporučilo Šćepana Praščevića, koji je nedavno izabran za člana Upravnog odbora javnog medijskog servisa? Član UO je i neki čovek koji se predstavlja da je istoričar, a ujedno je i PR menadžer neke bolnice i politički analitičar SNS-a. Tu su i neki novinari koji nikada ranije nisu radili na televiziji. Slična je situacija i u Savetu REM-a koji bira članove upravnih odbora, to su isti takvi ljudi, bez harizme i kredibiliteta, što me navodi na zaključak da je reč o partijskim deputatima“, smatra Milivojević.
Iako bi RTS, kao javni medijski servis, trebalo da bude glasilo svih građana Srbije, Milivojević smatra da on to nije, jer se ne bavi svojom misijom.
„On ne informiše narod, već propagira, i to isključivo jedno mišljenje na sve teme. On žmuri umesto da gleda otvorenih očiju. Tako je već proteklih devet godina, i ja nisam video da se Upravni odbor potrudio da nešto izmeni“, zaključuje Milivojević.
Haos počeo sa kašnjenjem skupštinskog odbora
Upravni odbori RTS-a i RTV-a od 18. aprila ne rade, jer je istekao mandat šest članova (od devet). Iz RTS-a nisu odgovorili Cenzolovci kako komentarišu to što Savet REM-a nije uspeo da u zakonskom roku izabere nove članove UO i da li će to dovesti do problema u funkcionisanju RTS-a.
Olivera Zekić je za Cenzolovku rekla da je namera Saveta REM-a bila da u zakonskom roku izabere nove članove upravnih odbora RTS-a i RTV-a, ali da to zbog bolesti članova Saveta nije bilo moguće. Dodatno, kako kaže, bilo je mnogo nagomilanog posla, ponovo zbog kovida.
Kada je Savet odlučio da je vreme da izabere nove članove upravnih odbora javnih servisa, u kratkom roku je ostao bez dva člana – prvo je u decembru prošle godine Slobodan Cvejić podneo ostavku na to mesto, a u aprilu ove godine Zoran Simjanović je preminuo.
Slična je situacija i u Savetu REM-a koji bira članove upravnih odbora RTS-a i RTV-a, to su isti takvi ljudi, bez harizme i kredibiliteta, što me navodi na zaključak da je reč o partijskim deputatima
Tako je Savet ostao da radi sa sedam članova. Po dva člana se nisu pojavila na sednicama u aprilu, zbog bolesti. Odluke o izboru članova UO se donose dvotrećinskom većinom, tako da sa pet članova Savet nije imao kvorum.
Do zastoja u radu Saveta REM-a ipak nije moralo da dođe. Da je Odbor za kulturu i informisanje Narodne skupštine na vreme raspisao konkurs za izbor novog člana Saveta umesto Slobodana Cvejića, Savet REM-a bi sada imao osam članova. Naime, umesto 6. januara, kada je bio zakonski rok da se objavi konkurs, Odbor je to učinio čak tri meseca kasnije – 6. aprila.
U toku je i procedura za izbor novog člana Saveta REM-a. U roku od 15 dana od smrti člana Saveta, prema zakonu, Odbor bi trebalo da pokrene novi konkurs. S obzirom na to da je Zoran Simjanović preminuo 11. aprila, konkurs je trebalo da bude raspisan 26. aprila.
Na pitanje koji je razlog za opstrukciju ovog procesa izbora novih članova upravnih odbora javnih servisa, Zoran Gavrilović kaže da je razlog taj što se zakoni ne poštuju i što „pravila nema, jer je vladavina prava podređena dogovornom pravu“.
S druge strane, Cvijetin Milivojević smatra da je „opstrukcija naređena sa najvišeg državnog nivoa, kako bi se obesmislila svaka priča o upristojavanju medijskih uslova za izbore“. (www.cenzolovka.rs, Ivana Predi ć, 28.4.2021)
Пријавите се на:
Постови (Atom)