петак, 3. јануар 2020.

„Духовна колаборација“ - трећа књига политкомуниколошког трокњижја Цвијетина Миливојевића



Београд, 3.1.2020 - Нова књига Цвијетина Миливојевића, под насловом „Духовна колаборација“, као трећи део његовог својеврсног политкомуниколошког трокњижја о одрастању и сазревању српског политичког вишестраначја (1990 - 2019), управо је изашла из штампе.
Ова књига у којој Миливојевић, на есејистички начин, компарира актуелну политичку садашњост са нашом прошлошћу, махом оном из доба троједне Краљевине и из времена Недићеве Србије, садржи 34 изворна текста од којих је већина објављена на ауторовом блогу cvijetinmilivojevic.blogspot.com.
- Аутор путује од лекса специјалних правних пракси до грча фацијалисаних политичких дилетаната; од косметских светиња до генетских модификованих аветиња; од Петооктобарске „револуције“ до 1244. Резолуције; од шарених партијских котерија и кланова до западноевропских езотерија и 'компромисних' америчких планова... Било како било, Миливојевић, иако нигде експлицитно не вели, непрестано нас подсећа да су таблоиди мера разлике између новинара и стрвинара - написао је, између осталог, у рецензији др Владимир Илић.
Претходно је, јануара ове године, светло дана угледала Миливојевићева књига "Мостови и избори; политичко колумницирање у Србији 2009 - 2018", као збирка, избор политичких колумни које је аутор, током протекле деценије, објављивао, пре свега, у "Политици", "Данасу" и "Нашим новинама".
Реч је о штиву које је природан наставак прве Миливојевићеве књиге из овог тротомља (објављене 2008. године), "На прву лопту; политичко комуницирање у Србији 1990 - 2007", која је била замишљена као "објективна и субјективна историја" првих 18 година обновљеног политичког плурализма у Србији.
"Мостови и избори" конципирани су као анализа и синтезе друге фазе одрастања, сазревања и одумирања српске вишепартијске сцене, политичких странака и организација, лидера и кандидата за лидере - као једна врста "политичког воајерисања" те етапе политичког комуницирања у Србији.
"На прву лопту", као прва књига у оквиру ове трилогије, специфичан је политички дневник, политичка хронологија тог времена која прати процесе размене политичких проука и садржаја у троуглу власт - медији - јавно мњење. Све је у тој књизи, заправо - на прву лопту. Све је то већ аутор некада негде јавно публиковао и у књизи нема никакве накнадне памети и "историјске дистанце", а основни критеријум на основу кога је Миливојевић, међу неколико хиљада публикованих прилога из ове области, изабрао баш ове, није био, превасходно, њихов квалитет, већ жеља да овим записима покрије што више најважнијих догађаја и актера који су обележили овај период. 
Књиге се могу наручити у агенцији "Прагма", office@pragma.rs, тел. + 381 11 3234 439.
(пренето са портала: www.nspm.rs, www.srbin.info, www.insajder.in)

уторак, 31. децембар 2019.

Milivojević za Insajder: Šta će se dešavati u BiH, Srbiji, Crnoj Gori i na Kosovu u 2020.



Politički analitičar iz Beograda Cvijetin Milivojević tvrdi da je u regionu, umjesto demokratije, na sceni takozvana stabilokratija koja, prema njegovim riječima, podrazumijeva vladavinu po svaku cijenu trenutne vlasti, nezavisno od toga šta je većinski stav građana o bilo kojoj važnijoj temi.

- Nisam pristalica priče o stabilokratiji, odnosno da nam nije potrebna demokratija, da nije neophodno poštovanje izborne volje građana i da nije neophodno poštovanje demokratskih uslova ukoliko na drugoj strani imamo stabilnost, ma šta ta stabilnost značila. Nažalost, u izvedbi bosanskohercegovačke, srpske, crnogorske, pa ako hoćete i hrvatske političke elite, umjesto demokratije upravo imamo stabilokratiju. Ovdje vladajuća elita ide tako daleko da eventualne kritike na svoj račun, kao političke snage, tumači kao pokušaj rušenja države - kaže Milivojević za naš portal.

Predviđajući politička dešavanja u BiH u 2020. godini, Milivojević ističe da bi nedavno formiranje novog Savjeta ministara BiH moglo da predstavlja početnu fazu stvaranja stabilnosti.

- Kako će to izgledati u 2020. zavisiće prije svega od toga da li će međunarodni faktor, odnosno Brisel i Vašington, dozvoliti poštovanje onoga što je ustavno-pravno uređenje BiH proisteklo iz Dejtonskog sporazuma i, na drugoj strani, da li će na neki drugi način, kao što je to činio u protekle 23 godine, pritiskom prije svega na Srbe, donekle i na Hrvate, taj isti međunarodni faktor pokušati da pravi BiH koja ne postoji. Ukoliko međunarodni faktor bude dozvolio da predstavnici tri naroda u BiH pokušaju da sami dođu do nekakvog normalnog rješenja, onda je logično da ćete imati veće šanse za stabilnost. Ukoliko toga ne bude, već dođe do pokušaja intervencionizma na strani jednog, drugog ili trećeg naroda, onda u tom slučaju ne možete očekivati bilo kakvu vrstu stabilnosti - kaže Milivojević.

Što se tiče političke situacije u Republici Srpskoj, on ocjenjuje da opozicija, ukoliko ne dođe do radikalnih promjena u načinu njenog djelovanja, nema velike šanse da ozbiljnije uzdrma aktuelnu vlast.

- Mislim da opozicija u Srpskoj u ovom trenutku nema tu vrstu kapaciteta da ozbiljno uzdrma vlast čak ni na ulici, a kamoli na izborima. Zašto je to tako, to je pitanje koje traži jedan mnogo duži odgovor, a svodi se na ono što sam govorio još 2014. godine prije tadašnjih opštih izbora, a to je da ne može glavna stranka opozicije da pobjegne od same sebe. SDS je pokušavao i 2014. i 2018. godine da na izborima kandiduje program koji je duboko protivan identitetu te stranke, kao osnivača Republike Srpske. Dok god se SDS ne vrati korijenima, onome što jeste u biti i identitetu, nema ozbiljne šanse da ugrozi ovu tehnokratsku, pragmatičnu vlast koju personifikuje Milorad Dodik. Ovakva opozicija, na ovakav način i sa ovakvim porukama u kojima ne možeš "uhvatiti" da li je nacionalna ili građanska, nema ozbiljne šanse protiv jednog takvog pragmatičnog političara kao što je Dodik. Pragmatičnog u smislu da se prilagođava stvarnosti. Mislim da se SDS, kao ključna stranka opozicije, nije prilagođavao stvarnosti i da su ga neki događaji pretekli. Takođe, mislim da SDS, nažalost, i dalje trpi posljedice velike čistke koju je proveo Pedi Ešdaun, zabranjujući prvom ešalonu SDS-a da se bavi politikom - kaže Milivojević.

Komentarišući burna dešavanja u Crnoj Gori, odnosno pojedine spekulacije da su građanski protesti u toj državi "početak kraja" režima Mila Đukanovića, Milivojević kaže je političku sudbinu najdugovječnijeg vladara u Evropi teško prognozirati.

- Već 30 godina se govori o početku kraja vlasti Mila Đukanovića. On se nalazi na vlasti duže čak i od Lukašenka. Đukanović je, faktički, jedina preostala linija kontinuiteta iz bivše komunističke jednopartijske vlasti. Da li je ovo što se sada dešava početak njegovog kraja, iako postoje skoro svi uslovi da do toga dođe, teško je reći. Svi oni koji se u Crnoj Gori izjašnjavaju kao Srbi protiv su Đukanovića, isto kao i dobar dio pripadnika nacionalnih manjina koji razmišljaju kao vjernici i znaju da ovo što se radi Srpskoj pravoslavnoj crkvi sutra može da snađe i njihove vjerske zajednice. Tu postoji i dobar dio ljudi koji se osjećaju Crnogorcima, ali su u vjerskom smislu pripadnici SPC i tvrde da govore srpski jezik. Takvih je više od polovine građana Crne Gore. Međutim, nisam siguran da je ovo početak Đukanovićevog kraja iz prostog razloga što je u ovom trenutku ključni saveznik Đukanovićevog režima, iako to izgleda paradoksalno, aktuelni režim u Beogradu. To su pokazali i crnogorski izbori 2016. godine, kada je isključivo zahvaljujući režimu u Beogradu Đukanovićev DPS došao do bilo kakve pobjede, a režim u Beogradu je pripomogao i ubrzao i put Crne Gore u NATO - tvrdi Milivojević.

On dodaje da je zapanjujuće to da se aktuelna vlast u Srbiji gotovo uopšte ne oglašava o teškom položaju Srba u Crnoj Gori, koji je dodatno zakomplikovan usvajanjem spornog Zakona o slobodi vjeroispovjesti u crnogorskom parlamentu.

- To nevjerovatno ćutanje i nezanimanje za položaj srpskog naroda u Crnoj Gori, iako je to ustavna obaveza ovog režima, govori da postoji jedna vrsta dosluha sa Đukanovićem po principu "ne diram te, ne diraš me". Po toj logici stvari, plašim se da ako režim u Beogradu bude ćutao i narednih dana sljedeća stvar koja će se desiti je sličan scenario otimanja svetinja, srpskih spomenika i imovine SPC na Kosovu. Međutim, tu pravim malu ogradu jer Aleksandar Vučić je takva vrsta političara od koje vas ništa ne može iznenaditi. Kad je od ratnog huškača izrastao u jastreba mira, koji je spreman da se sa sopstvenim narodom obračunava zato što mu ne vjeruje apriori, onda je sasvim moguće da on napravi novu vrstu zaokreta i da ponovo izigrava velikog Srbina iz devedesetih godina - kaže Milivojević.

On, između ostalog, tvrdi da se predstojeće godine ništa značajnije neće mijenjati ni u vezi razgovora Beograda i Prištine o statusu Kosova.

- Ovdje postoji apsurd da je Vučić verbalno najogorčeniji protivnik politike tzv. zamrznutog konflikta na Kosovu. On kritikuje, a njegovi mediji diskvalifikuju sve opozicone političare i javne ličnosti koji govore da je bolji i zamrznuti konflkit nego predaja Kosova. Međutim, u praksi je Aleksandar Vučić najveći propagator zamrznutog konflikta. Šta je on to uradio za ovih sedam ili osam godina u vezi s Kosovom? Nije uradio ništa. To i jeste politika zamrznutog konflikta na djelu, koju on neće javno da prizna. Ako bi se njega pitalo, mislim da bi on nastavio da vodi ovu politiku zamrznutog konflikta, jer to je politika u kojoj on i dalje profitira i pobjeđuje na izborima, jer nema hrabrosti da se suoči s onim što je ne većinsko, nego skoro pa aklamativno gledište građana Srbije. Nedavno istraživanje, koje je rađeno pod patronatom države, pokazalo je da na pitanje da li biste podržali priznanje Kosova ukoliko je to uslov za ulazak Srbije u EU, 85 odsto građana Srbije je odgovorilo protiv. Vučić nije toliko hrabar da protivno takvoj volji građana učini neki potez koji od njega očekuju EU i Vašington, a to je prije svega formalno ili neformalno priznavanje Kosova - kaže Milivojević. (www.insajder.in, 31.12.2019)

Milivojević: Vučić se bavi svim i svačim, osim onim što mu je nadležnost


"Aleksandar Vučić je pobedio na izborima i ja želim da obavlja dužnost po Ustavu. On ima osam ustavnih nadležnosti. Treba da deli ordenje i unapređuje oficire. Sve ostalo čime se on bavi, ministar policije, sudija, tužilac, advokat, to je sve vanustavno. Mi da imamo Ustavni sud, on bi reagovao odavno. U vreme dok je bio premijer, ja sam ga zvao kancelarom, jer je uzuirpirao ono što ima kancelar u nemačkom ustavnom sistemu. Sad ga zovem vrhovnikom, jer se bavi svim i svačim, osim onime što mu je nadležnost", smatra Cvijetin Milivojević.
Milivojević smatra da je izlazak na izbore po sadašnjim uslovima sulud jer opozicija nema šansu da pobedi.
"Da pređu cenzus imaju šansu neke stranke te hiperkosntruktivne opozicije. Ja mislim da su za opozicionare koji smatraju da treba da budu vlast izbori besmisleni, pod ovakvim uslovima Vučić će da pobedi bez problema. Ali, vi ne možete voditi nihilističku politiku i govoriti da ništa ne valja što dolazi od vlasti. Kako je opozicija pobedila 2000? Pridobila je deo glasača Miloševića i deo političkih grupacija koje su mu bile bliske. Ne možete pobediti tako što ćete zadržati svoje biračko telo već morate da uzmete od Vučića i njegove birače", kaže on.
Dodaje i da je Vučić pobedio na izborima za predsednika, ali da dužnost treba da obavlja prema Ustavu Srbije.
"Mi nemamo Ustavni sud. U Austriji kad padne vlada, prelaznu formira predsednik Ustavnog suda. Kod nas se ne bave svojom funkcijom. Ne bave se Kosovom i briselskim sporazumima, penzijama. Oni ili ne donose odluke ili donose odluke koje im nalože organi vlasti. Meni nije bitno da li je Vučić ili neki drugi, on mora da bude doveden u ono što je sistem. Ne može predsednica Vlade kad je pitanju šta je politika za Kosovo da kaže ne znam, predsednik najbolje zna šta je politika za Kosovo".
Srpska napredna stranka će od juna 2020. godine imati potpuno novo rukovodstvo, najavio je nedavno predsednik SNS Aleksandar Vučić. On je izjavio i da se neće kandidovati za predsednika stranke.
"On godinama odlazi s vlasti, nema stranke ako Vučić ode, jedino ako želi da kazni stranku. Ako želi da stranka ostane na vlasti ne može da ode. Nije on bez razloga oteo tu stranku od Nikolića. Shvatio je da je vlast u stranci".
Godinu na izmaku obeležile su i afere poput Krušika, Jovanjice. Milivojević kaže da su to mogli da vide gledaoci N1 dok veći deo Srbije o tome nije informisan.
"Oni znaju da tamo neka opozicija želi da sruši namensku industriju Srbije. Za mene je utisak godine činjenica da smo mi u Srbiji dobili fašizam, da je opozicija fašistička. Mi to nismo imali 23 godine, imali smo proteste zbog krađe izbora 1996, i onda je jedan socijalista rekao da na ulici nisu studenti već 50 hiljada fašista koji kao Hitler žele da dođu na vlast. Mi tu retoriku nismo imali do ove godine, opozicija je prozvana fašističkom. Ako vi nemate mogućnost da poruku prenesete građanima preko medija koji su dostupni svima, morate na neki drugi način rezonovati. Do dan danas afera prebijanja Borka Stefanovića nije završena. Vučić je na jednom okruglom stolu ohrabrio uzbunjivače, onda neko ko se osmelio nije proglašen uzbunjivačem, već špijunom i nekim ko želi da hiljade ljudi ostavi bez posla".
Milivojević je poručio da ga čudi opozicija koja traži dlaku u jajetu u nekim potezima vlasti.
"Oni kad kritikuju Beograd na vodi i formiranje te firme, pa način na koji je rušeno u Savamali, i onda opozicija ode u drugu krajnost i kaže treba to srušiti - tu oni daju autogolove. A onde gde mogu da poentiraju poput Krušika i Jovanjice, oni ne umeju da poentiraju i prenesu poentu građanima. Umesto da procesuiraju te afere oni otvaraju nove priče. I stvari se rešavaju po šablonu, vi imate novu aferu i odmah kontraspin, otvori se Krušik odmah se uzvrati Bastaćem. I unutar opozicije postoji rivalitet, neko želi da bude vidljiviji. Ako se neko pojavi iz neke stranke koji je otvorio aferu, onda neko iz druge stranke takođe to želi. I oni se bore za svoje pozicije. Imate rivalitet unutar SZS, rivalitet između SZS i stranaka koje pregovaraju o izbornim uslovima. Uhvatili ste se Malog i njegovog doktorata, ali ne možete mu minimizirati njegovo znanje i da je bio jedan od boljih studenata. A imate 28.000 studenata jednog Univerziteta čije se znanje i kredibilitet može dovesti u pitanje, zašto se ne otvara ta priča, jer je dobar deo opozicije završio te fakultete. To nije principijelno. Otvarate priču o Malom a ne o nekom drugom, imate nekoliko ljudi iz vladajuće koalcije koji nisu zvršili ni srednju školu". (TV N1, www.rs.n1info.com, 31.12.2019)

https://www.google.rs/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=1&cad=rja&uact=8&ved=2ahUKEwjJx5vk5N_mAhWUQUEAHROHBzMQFjAAegQIAxAG&url=http%3A%2F%2Frs.n1info.com%2FVesti%2Fa556927%2FMilivojevic-Vucic-se-bavi-svim-i-svacim-osim-onim-sto-mu-je-nadleznost.html&usg=AOvVaw17QL9LcLACWeltyIkgXhVx

недеља, 29. децембар 2019.

Цвијетин Миливојевић: Олако обећана брзина или Србија 2200.


(* први пут објављено 28.12.2010, у дневном листу „Данас“ присетио се 28.12.2019, на дан промоције стратегије „Србија 2025“)

Свашта којечега визионарског згуснуло се у само једну недељу између Никољдана и Божића по новом календару: партијско провиђење Демократске странке „Србија 2020“; предлог, ем „штедљивог“ ем „развојног“, буџета за 2011, све „у функцији дугорочног развоја земље, оживљавања привреде и подизања социјалне одговорности“; те Цветковић-Ђелићев округли сто „Визија боље будућности (звучи познато: „За бољи живот“ - „Да живимо боље“?) - Србија 2020“.
Иако су, на измаку године, „златоусти“ из Немањине хорски запевавали „мисија и визија, стратегија и тактика“, до грађана је стизао једино самоуправни ехо „краткорочни, средњорочни, дугорочни планови“, и само нас је још обећање да ћемо, на пример, већ двехиљадедвестоте, сви орати „карактером“ Николетине Бурсаћа, делило од коначног решења једначине из „прве петолетке“: „индустријализација + електрификација = социјализам“, тј. Европска унија.
Потпредседник Динкић који није читао никакву „Србију 2020“, па о томе ни „нема дефинисан став“, слаже се са мном да је добро да Србија има промишљање на дуже стазе, али га, као и мене, више занима да знамо шта и како сутра, за годину или две. Ваљда зато што је старији од мене годину дана, па као ни ја, неће више да чека. Премијер нас је шокирао два пута, говором пуним оптимизма и брзином којом је излетео из сале, кад је схватио да и посланици треба да говоре - маестрално је суштину српског државног прорачуна за 2011. метафорисао Ел-де-пеов „отпораш„ Андрић.
Председник наше Владе указује да концепт развоја „Србија 2020“ даје визију боље будућности укупног развоја земље. Заклиње се да ће бруто друштвени производ по глави становника 2020. да буде 8.000 евра. Да ће број запослених порасти за више од 400.000. Да се привредни раст развија на производњи размењивих добара, повећању извоза и инвестиција. Па појашњава - као да смо и сумњали - да ова економска стратегија има за циљ да обезбеди већи стандард и бољи живот становништва, што се остварује кроз већу производњу која мора да буде дугорочно одржива. А буџет је, као, „подстицајан, стабилан и социјално одговоран“. Три у једном, тј. биће и све у једном кад заређају ребаланси...
Списак лепих жеља и силогизама типа „да ваздух буде бољи и чистији, треба мање да производимо или, можда, спорије дишемо“ или „да бисмо постигли запосленост, треба да радимо“, иако ће само у Фонд ПИО, следеће године, отићи чак петина буџета или три пута више од издвајања за инвестиције, а добар део новца од продаје „Телекома“ на неповољне комерцијалне кредите којима се држава задужила. Неопрезни Ђелић се већ, самом најавом да ће председник Србије ускоро покренути јавну расправу о концепту развоја Србије до 2020. која ће потрајати до првог квартала 2011. када ће бити усвојен коначни документ - изрекао да није реч ни о каквом стратешком бденију над Србијом већ о класичном наметању предизборне теме.
Оно јесте да је и Милошевић, крајем осамдесетих и почетком деведесетих, обећавао „шведски стандард“; оно јесте да је један од чланова Слобиног Председништва СР Србије (оног са Брациком Кертесом, Вучетићем, др Ђорђевићем итд.) данас главни економски саветник актуелног премијера... Али чак и, доскора први произвођач магле у Србији, у исповести „Данасу“, ваљда јединој искреној за деценију обитавања у нашим постоктобарским режимима, подсети да је „плаћање“ обећања о бесплатним акцијама преузео сам лично на себе, а сву политичку корист од тога преусмерио Борису Тадићу.
У чему је онда разлика између Динкићевих хиљаду евра, Дулићеве бесплатне легализације и Милошевићевог пројекта такорећи бесплатног откупа друштвених станова? У томе што је једино Милошевић испунио обећање, због кога трпе све генерације бескућника после 1990. године. Али, и у томе што је лидер одумирућег Г17 плус признао да је слагао, али слагао „у име вишег интереса“, да би Тадић, у изборном другом кругу, надгорњао Николића, што се Динкићу има узети као олакшавајућа околност. Јер, као што признаје свако правосуђе у свету, па и српско реформисано, пред судом, човек има право да се брани свим средствима, па и да лаже.
Мој негдашњи уредник Жаре послао ме ономад код пок. Драгише Буце Павловића, нетом прогнаног из српског јавног живота, да напишем 25 редова, ни редак више, нешто на тему „куцамо на врата заборављених асова“ и ништа о политици. Кад ја тамо, а оно - међутим: Прокужен и издан од пријатеља, Павловић позајмио паре, набавио неколико „самара“ и основао рент-а-кар агенцију. Буца, прва жртва „Олако обећане брзине“, крстио фирму именом грчког бога трговине и путовања: дакле, Хермес, симбол му корњача, а слоган - „споро, али достижно“.
Епилог „визије“ Слободана Милошевића дао му је за право. (www.danas.rs, www.nspm.rs)

субота, 28. децембар 2019.

Олако испаљене речи



За оне млађе: у те три опомињуће речи „Олако обећана брзина“ из 1987, сажела се суштина критике дотадашњег првог човека београдских комуниста др Драгише Павловића на рачун новопромовисане „косовске политике“, у том моменту, нетом изабраног првог комунисте Србије Слободана Милошевића.
Када сам, у пролеће 1990, радио интервју са Павловићем (он је тада већ био „мали привредник“, изван политике, имао рента-кар агенцију симптоматичног имена старогрчког бога корњаче „Хермес“, са слоганом „споро, али достижно“) – упутио ме је и на један, мени тада неразумљив, детаљ у његовој књизи „Олако обећана брзина“.
Он ту пише како га је Милошевић - два дана након оног говора који је, све док нам се није догодио данашњи Врховник, сматран „најисторијскијим међу историјским говорима у новијој српској историји“ (дакле, онај у Косову Пољу, априла 1987) – упозорио да он није само „председник Централног комитета, него и председник Комитета за општенародну одбрану и друштвену смаозаштиту Социалистичке Републике Србије“!?
Да онима који не разумеју шта је то, мојој и нешто старијим генерацијама, значило „ово, ОНО и ДСЗ“, преведем: То вам је као кад, ничим изазван, наш данашњи Врховник или неко из његовог Највишег Државног Климоглавства, као случајно, грађанима претећи скрене пажњу да он није само председник Републике Србије, већ и врховни командант свих јавних и нејавних сила, иако  Устав Србије на то упућује само у случајевима, Боже ми опрости, ратног стања!
Био је исто тако, једном тако један, ма такорећи врховни командант, иако формално само спикер парламента (тј. онај који председника државе само мења у случају велике нужде, али једном тако је Никол Кидман, пардон Наташа Мићићка, и стварно в.д. председавала Србијом две године) – коме се, још 1996, у време оних грађанских протеста против велике изборне крађе, привиђао не један фашиста, него му се, једне снежне вечери, изистински учинило да су свих оних 50.000 грађана што, по цичи зими, шетају – фашисти!
Елем, уживо, у Дневнику предрагог нам Ер-те-еса, тај је, толико година пре Врховника, Наше нам Маје и друштва, визионарски закључио: То што се догађа у Београду је фашизам, то нису никакви студенти, то су фашисти – тако је и Хитлер дошао на власт!
То са Хитлером се мало збунио, јер је Фирер „дошао на власт“ пошто је претходно задобио највише поверења слободољубивих Немаца, али та визија том је другу (господину) зацементирала челичну фотељу у власти све до Слобиног краја. Реч је о човеку о коме ће, накнадне памети и са безбедне историјске дистанце у прогнанству, све најгоре, у својом аутобиографији (успут, вреди прочитати, има ту и много других, и данас незаобилазних, имена!), исписати и покојна др Мирјана Марковић.



А онда су, 23 године касније, Наша Маја, Мирин Мали (да, Милошевићева удовица о свом бившем портпаролу, као и ружичанственом шефу маркетинга ЈУЛ-а, такође, пише с гнушањем!) и Александар Мартиновић (у даљем тексту: Каснопреумљеник), исту, а данас Врховникову омиљену, хорски подвриснули: „Фашисти!“
„Бошко је фашиста!“ – вришти тако Наша Маја, а као стручњак (прочитах негде да се похвалила да је завршила нижу балетску) додатно појашњава: „Може да каже за себе да је и балерина, али – Бошко је фашиста!“
Другостепени, тј. медијски, суд промптно потврђује њену првостепену пресуду.
Два дворска вучићоида се, скоро па у длаку, као да им је исти „Стручњак“ диктирао, слажу и у главном наслову. По једном, „Бошко дивљак је јурио Мартиновића, хтео да се бије“, а по другом, „Бошко дивљак упао у Скупштину и напао посланике“. Оно што обавештава „брзо, кратко, јасно“ пресудило је, без суђења“, да је „Бошко поново изазвао хаос“, док је пресуда преког суда најстарије штампане куртизане на Балкану била да је то био „Испад Обрадовића, посланици на ивици туче“.
А онај (јој, срамота ме што сам, као уредник, тај лист стварао и узгојио га, те 1996, до тиража од скоро 300 хиљада!), као фол немачки, после позива Одозго, експресно променио наслов „Општа туча у парламенту, Мартиновић насрнуо на посланика Двери“ у – „Општа туча усред седнице, Бошко Обрадовић оборио посланика“!?
Е, сад замислите шта је оволика машта била приправна да напише да, којим случајем, није било директног ТВ преноса скупштинске седнице!
Дакле, да се разумемо: Бошко Обрадовић је све осим - да се присетимо „оног покојног“ деветомартовског „плишаног еволуционара“ Лечића из 1991– вођа „свилене револуције“.
Али, је ли то довољно да му Највише Државно Климоглавство, са све противуставним Врховником лично, пресуди да је - фашиста и тачка?
Елем, народни посланик Обрадовић и партијски му садруг и народни посланик Костић, у дану у коме се српско народно собрање бавило свим другим темама, осим ониме што се српској цркви дешавало у Црној Гори, Старој Херцеговини, Брдима, Боки Которској, Малесији, Јужном Санџаку, Васојевићима итд,  како је преголемо име ове, за то име, премалене земље – „дверјани“ , понављам народни посланици, у велику скупштинску салу нису збиља унели конфете, али ни кубуре или топузине, већ два мала папирната транспарента.
На једном је (пошто су то, мало пре тога, исписали и на улазу у зграду Амбасаде Републике Црне Горе итд) био поновљен дверјански испис: „Мило, лопове, не дамо ти светиње!“
На другом је писало: „Мило и Вучић, браћа близанци“.
Шта мислите шта је од то двоје засметало, на пример, Каснопреумљенику, оном истом што је, као шеф посланичког клуба радикала, о двојцу на челу Ес-ен-еса, 2012. говорио и ово: „Сарадња са онима који су настали крађом мандата СРС није могућа, Николићу и Вучићу се не може веровати... СНС се финансира на апсолутно нелегалан начин, финансирају је такуни, мафијаши ии криминалци... Кад би сутра дошли на власт, издајници Вучић и Николић водили би гору политику од оне коју води Борис Тадић... Вучић и Николић су издали националну идеју и циљ им је да распарчају Србију и такву - у величини Београдског пашалука - је уведу у Европску унију...“?
Е, сад, чак и тај и такав Каснопреумљеник (који своју политичку прошлост пре него што му се указало напредњачко провиђење, дефинише као „био сам магарац“), признаје да је физичком силом, на срећу, само покушао да реагује управо он, а не посланик Обрадовић: „Постоје ситуације када немате другог начина да реагујете него физичком силом. Иако неки грађани и Вучић моје реаговање виде као грешку, сматрам да је част Србије и институција важнија од посланичког мандата.“
То, ипак, не смета двојици највиших представника извршне власти – шта више, двојици попечитеља силе – да усред парламента, опет (мени омиљен епитет) противуставно деле васпитне по туру непосредно изабраним народним представницима.
Онај војни, који у биографији има чак и диплому Правног са Државног у Крагујевцу, тврди да је реч о „љотићевском, фашистичком нападу на Скупптину“. Сва срећа те се не изјашњава је ли мисли на Фашисту по презимену Љотић, у народу испраног мозга мање познатом под крштеним именом Бошко Обрадовић, или је, можда, мислио на доктора правних наука Александра Мартиновића који се већ самопријавио.
Онај полицајни, који у биографији има и докторат са београдског „Џон Незбита“, али и менаџерску диплому истог тог „Мегатренд“ јуниверситија из Лондона, у који, по сопственом признању није крочио – пословнично је, осим кад није реч о реповима њега самог, полицијски, што би се рекло, прецизан: „Фашистички вид деловања који не сме да се дозволи!“
А како тек дочарати слику, жанровски примерену Булајићевим партизанским филмовима, када Наша Маја, као опарена, отрчава из посланичке клупе, у ходу навлачи еполете и, биће по команди Врховне команде, врши десант на сто председавајућих, преузима оперативну команду од допредседника парламента, и као Марија на Пркосима, стаје на грудобран узвикујући: „Фашизам! Посланици и обезбеђење да не наседају на унапред припремљене провокације Обрадовића!“...
Нешто се питам – не тврдим, само питам Стручњака, нпр. са овог подгоричко-беорадског бебећег Института за јавне и нејавне политике и врховне истине – а да Некога Тамо Горе није уплашила могућност да, Њему а не Богу верујући народ, сазна, рецимо, да Врховников пајташ, Господар Црне Горе, Брда, Старе Херцеговине, Боке, Малесије, Јужног Санџака итд. управо отима имовину само, ние неважно, српске цркве, док имовину осталих верских заједница не дира?
Или се Неко Тамо Горе прибојава да „овчица која не занесе своје руно у грм покрај пута“, па приупита а што се то Врховник српски прави да није одавде док му Пајташ чини то што чини? Јер, климаво му је (да на кажем, противуставно) образложење да то не чини јер су то „ствари друге суверене државе“. Или се боји да га неко не приупита: А зашто то „пријатељска суверена држава“ чији суверенитет поштујемо, не поштује суверенитет ове државе на 17 одсто њене територије, па се још и међународноправно разграничава са тим окупираним делом државе Србије?
Ја, ипак, верујем да наш Врховник није објавио „хајку на вука“ (мислим, Бошка) и наредио „истагу потурица“ (мислим, „фашиста“) због тога, не би он то. Ма, велики је он и препоштен Србин, него „то ови око њега, а он јадан и не зна шта му раде иза леђа“.
Слажем се, него се онако, сам за себе питам: А због чега наш Врховник, пре три године, директним уплитањем у црногорске изборе, оптужујући Русију и грађане своје земље да управо изводе државни удар против његовог Пајташа, усред изборног дана, пресуди те исте изборе у корист свог Пајташа и директно отера Црну Гору у НАТО? (cvijetinmilivojevic.blogspot.com)

петак, 27. децембар 2019.

Sučeljavanje - 25.12.2019. Iz kampanje u kampanju?



Da li će, u mesecima koji slede, izbori ili bojkot biti dominantno političko pitanje? Kakvu 2019. ispraćamo, i šta će morati na popravni u 2020. godini? Kojim putem ide politički život u Srbiji? Šta je generator dnevnika uvreda, koji svakodnevno pišu i vlast i opozicija? Kako, u društvu koje je zatrovano podelama na naše i njhove, na "prvu" i "drugu" Srbiju, u masi spinova, afera, tviteraških obračuna – prepoznati istinu? Da li je nama uopšte važna istina? Zašto se čini da ekonomski i infrastrukturno pravimo korake od sedam milja, a u demokratizaciji društva tapkamo u mestu, ili čak idemo unazad? Ako je, prema nekim mišljenjima, Srbija jedno "podeljeno i toksično društvo" kako nam onda tako dobro ide na ekonomskom i planu bilateralnih odnosa? Gde tu stanuje logika?
O utiscima i očekivanjima između dve godine, stavove sučeljavaju:
Sociolog - prof. dr Vladimir Vuletić
Politički analitičar - Branko Radun
Direktor agencije "Faktor plus" - Vladimir Pejić
Politikolog - Cvijetin Milivojević
Autorka: Aleksandra Popović
Sučeljavanje - 25.12.2019. – RTV Пре 2 дана - O utiscima i očekivanjima između dve godine, stavove sučeljavaju: Sociolog - prof. dr ... plus" - Vladimir Pejić Politikolog - Cvijetin Milivojević.

среда, 25. децембар 2019.

Milivojević: Erdogan pomirio Dodika i Bakira, ovim "zakovani" interesi Turske i Rusije u BiH



Politički analitičar iz Beograda Cvijetin Milivojević tvrdi da ogromne zasluge za "pomirenje" između Milorada Dodika i Bakira Izetbegovića, koje je dovelo do formiranja novog Savjeta ministara, nosi turski predsjednik Redžep Tajip Erdogan.
Milivojević, koji je za naš portal još prije više od dva mjeseca predvidio da će tadašnja posjeta turskog predsjednika Srbiji i sastanak koji je tamo imao sa članovima Predsjedništva BiH deblokirati proces formiranja vlasti, ističe kako je sada potpuno jasno da sva tri konstitutivna naroda u BiH, prema njegovim riječima, imaju svoje strane mentore.
- Bilo je manje-više logično kako će se stvari odvijati poslije Erdoganove posjete Beogradu, jer ako ste u poziciji da na regionalnom planu radite na uspostavljanju infrastrukturnih i saobraćajnih veza između Srbije i BiH, a na taj način i sa ostatkom Balkana, bilo je nephodno da neko ko ima ne samo ekonomski i geopolitički, već i nacionalni i vjerski interes stane iza takvih projekata. Na drugoj strani, dogodilo se ono što sam već mjesecima govorio da će se dogoditi, a to je da ovdje imamo samo dva ozbiljna igrača koji su direktno zainteresovani za rasplet u BiH i neku vrstu mirnog dogovora, a to su Rusija i Turska. Svi ostali, računajući NATO i SAD, tu su iz nekih drugih interesa, međutim, oni ovdje nemaju one ozbiljne interese koji bi, kad govorimo o bošnjačkom nacionalnom korpusu, mogli da se direktno vežu za Tusku, ili, u srpskom slučaju, za Rusiju. Erdogan je htio da na neki način pokaže da je on taj bez čije pomoći nije moguće formirati vlasti u BiH. Činjenica da se došlo do neke vrste kompromisa, koji se zove Program reformi, pokazala je da se može doći do rješenja koje ne može da se tretira ni kao poraz Dodika niti kao poraz Izetbegovića - kaže Milivojević za Insajder.
On, između ostalog, tvrdi da bez obzira na različita tumačenja u javnosti kontroverznog dokumenta kojeg su potpisala trojica članova Predsjedništva BiH, a koji je prije nekoliko dana poslat u sjedište NATO u Briselu, taj papir, prema njegovim riječima, ne predstavlja "nepovratan put" BiH prema Zapadnom vojnom savezu.
- To apsolutno nije nepovratni put prema NATO i to se jasno i vidi. O tome će se u jednom trenutku tek odlučivati. Mislim da je tu odrađeno najbolje što se moglo i da Program reformi predstavlja kompromisno rješenje kojim se ne zaustavlja put ka NATO, ali da taj put nije bespovratan. Tu nemamo onu suludu politiku, kakvu smo u jednom trenutku imali u Srbiji, a koja je glasila da EU nema alternativu. Uvijek postoji alternativa, osim smrti. U Programu reformi se navodi da u ovoj fazi postoji dio BiH koji nije zainteresovan za članstvo u NATO, ali to ne znači da nekad neće biti. Čak ni Srbija, koja je proglasila vojnu neutralnost, nikad nije rekla zauvijek ne ulasku u NATO. Program reformi je upravo jedno takvo rješenje. Time nije izgubio ni Izetbegović, koji je fanatični pristalica ulaska u NATO, ali nije izgubio ni Dodik, čija je politika proklamovana kroz deklaraciju Narodne skupštine RS o vojnoj neutralnosti. I jedan i drugi mogu pred svojim biračima reći da su ispunili svoj dio cilja. Nema apsolutnog pobjednika ni apsolutnog gubitnika - tvrdi Milivojević.
Na pitanje kako predviđa dalji rasplet situacije u BiH i kakva je uloga velikih sila u ovdašnjim političkim zbivanjima, Milivojević odgovara da su nezahvalne bilo kakve dugoročnije prognoze.
- Kad govorimo o odnosima između država i njihovim interesima, to je sve neka vrsta uzimanja vazduha pred nove sukobe. U nekom trenutku tenzije se smiruju, da bi se zatim povećale. Nigdje nema vječnog mira. U odnosima između velikih sila stalno imate smirivanje i dizanje tenzija, ali dobro je sve dok se to dešava na diplomatskom i političkom nivou. Što se tiče BiH, novoizabrani Savjet ministara dobio je šansu da nešto pokuša napraviti. Kako će to činiti, tek ćemo da vidimo. Međutim, ono što je jasno jeste to da su ovim i formalno i neformalno zakovani interesi Turske i Rusije u BiH, koje se pojavljuju kao mentori dva konstitutivna naroda, Srba i Bošnjaka. Kad je riječ o Hrvatima, još od 1989. i početka raspada Jugoslavije njihov prvi mentor je Njemačka, a drugi SAD. To nikad nije bilo sporno. Falilo je još i ovo, da se legalizuje i legitimiše stanje. Zašto bi se neko folirao da voli Njemačku, kad više voli Tursku, kakav je slučaj sa Bošnjacima, ili zašto bi se Srbi folirali da više vole Zapad od Rusije, kad to nije tačno - kaže Milivojević. (www.insajder.in, Banjaluka, 25.12.2019)