Crvena linija: Može li verbalna agresija političara biti zamenjena dijalogom

Ulični dripac, uštogljeni eurobirokrata, patetičan autokrata, sejač mržnje, staložen, bez emocija i harizme, kafanski kabadahija. Može li verbalna agresija političara u skupim odelima sa jeftinim rečima biti zamenjena dijalogom koji vodi rešenjima, a ne novim problemima? Da li građani zemalja u regionu bez kontinuiteta državnih institucija uopšte mogu imati drugačiju vladajuću elitu? O komunikaciji političara u regionu u Crvenoj liniji govore Krešimir Macan, komunikacijski savetnik, Cvijetin Milivojević, politički analitičar i Zarfa Hrnjić Kuduzović, komunikološkinja. (www.rs.n1info.com, TV N1, “Crvena linija”, Marina Fratucan, 8.7.2022)

https://rs.n1info.com/video/crvena-linija/crvena-linija-moze-li-verbalna-agresija-politicara-biti-zamenjena-dijalogom/

Šta se u Srbiji više „prima“, političke stranke ili pokreti?

 Politički pokreti kao udruženja građana lakše se i jeftinije osnivaju od političkih stranaka i to je glavni razlog zbog kojeg se veliki broj aktera na političkoj sceni pre odlučuje za pokrete kao meke forme organizovanja nego za političke stranke.
Većina ljudi koji slobodno razmišlja, koji ne živi od politike, nije njom opterećen i ne razmišlja da mu je politika potrebna da bi ostvario životni cilj beži od članstva u partijama, jer čim uđete u stranku imate obavezu da poštujete pravila koja su često ozbiljna i rigidna.
Ipak, bolje je u proces motivacije ljudi ulaziti sa pozicije političke stranke jer u strankama nema improvizacije, već jasne organizacije i zato što stranka može da se širi po dubini, kroz lokalne odbore, kažu sagovornici Danasa koje smo pitali da li je bolje u Srbiji osnovati politički pokret ili stranku i čemu građani više pristupaju.
Protekle nedelje registrovana je nova organizacija „Srbija centar“ čije je najprepoznatljivije lice predsednički kandidat Zdravko Ponoš, koji je, kao i mnogi političari pre njega, umesto partije, odlučio da registruje udruženje.
Ključna razlika u osnivanju partije i takozvanog pokreta, odnosno udruženja građana je u 10.000 potrebnih potpisa za registraciju političke stranke, dok je za udruženje potrebno samo tri potpisa.
Kada se na to pridoda i to da svaki potpis mora biti overen i da se overa plaća više desetina dinara, osnivanje partije u startu košta nekoliko desetina hiljada evra.
Zato su u Srbiji poslednjih godina i zastupljeniji „pokreti“ koji su okupili i motivisali veliki brog građana, a čak su učešćem na izborima postali i politički subjekti, od Pokreta slobodnih građana Saše Jankovića i Dosta je bilo (koji je postao partija ove godine), preko Ne davimo Beograd (koji najavljuje prerastanje u stranku), Lokalnog fronta iz Kraljeva, do Ekološkog ustanka Aleksandra Jovanoivića Ćute, do Kreni-promeni Sava Manojlovića (koji do sad nije bio na izborima).
Trenutno u Registru političkih partija, koji vodi Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, navedeno je 124 partija od kojih je 113, bar prema ovom dokumentu, aktivno.
Politikolog Cvijetin Milivojević za Danas kaže da se pokret ne osniva već se stvara i nastaje.
– Većina ljudi koji misli da se bavi politikom kreće tako što osnuje nešto što je u pravnom smislu NVO i deo civilnog sektora, da mu pompezniji naziv poput pokreta i, ako zaživi, sprema se za transformaciju u stranku. Imali smo i druge načine. Opozicione stranke poslednjih godina nastaju i tako što su za novac kupovale već registrovane političke stranke ili se inkorporirale u te stranke menjajući im imena. Tako je nastala i stranka gospodina Tadića, Đilasa, Jeremića. To je legitimno. Imali smo i stranke kojima je trebalo mnogo vremena da iz nečega što je bilo pokret dođu u poziciju da skupe potpise za stranku. Tu je primer DJB Saše Radulovića, ili Zdrava Srbija Milana Stamatovića – podseća on.
Kako dodaje, proces je takav da se testira ta politika, ideja i program tako što se izađe na ulicu, poput Ćute il Kreni-promeni, postane se prepoznatljiv i neko u koga se veruje ili ne, i u jednom trenutku to postane nešto što vredi da bude politička organizacija.
Upitan da li se češće građani učlanjuju u stranke ili pokrete, odgovara da je danas malo ljudi koji su spremni da se učlane u stranku, sem onih koji se po inerciji učlanjuju u vladajuću stranku.
– Većina ljudi koji slobodno razmišlja, koji ne živi od politike, nije njom opterećen i ne razmišlja da mu je politika potrebna da bi ostvario životni cilj, beži od članstva. Ne zaboravite, nijedna politička stranka nije organizacija slobodoumnih ljudi. Čim uđete u stranku imate obavezu da poštujete pravila koja su često ozbiljna i rigidna. Nijedna stranka nije demokratska. Ljudi koji imaju simpatije ili daju glas na izborima nekoj slobodoumnoj priči retko će se odlučiti da i formalno uđu u partiju osim ako nemaju ozbiljne političke ambicije – kaže Milivojević.
On navodi da u Srbiji postoji jedna masovna partija koja je ustvari keč ol pokret nastao na talasu vlasti sa 750.000 članova.
– Kad ste u poziciji opozicione stranke to ne možete ni sanjati. U ovom trenutku, mislim da retko koja stranka ima više od nekoliko hiljada članovima. A aktivista još i manje – procenjuje naš sagovornik.
Bojan Klačar, izvršni direktor Cesid, dodaje da su posle 2012. a posebno posle 2014. politički akteri procenili da pokreti imaju veće šanse od stranaka zato što je poverenje u stranke u Srbiji relativno nisko.
– Takođe, neki od aktera su se pozivali da su i na Zapadu pokreti bili u narastanju, međutim, to je bila loša procena jer na Zapadu gde su se u jednom momentu osnaživali pokreti nije došlo do napuštanja ozbiljnog političkog organizovanja što se u Srbiji počelo da dešava posle 2014. i to po pravilu na strani opozicije, ne na strani vlasti – ukazuje on.
Kada je reč o mobilizaciji i motivaciji ljudi, Klačar kaže da nije presudno da li je nešto stranka ili pokret, nego ideja, strategija, način komunikacije, ljudi i vera u uspeh.
– U Srbiji smo bili svedoci da je svojevremeno i DJB i PSG imao relativno uspešnu motivaciju ljudi da se okupe oko njih kao pokreta, ali je problem nastajao što nije bilo dovoljno kohezivnog tkiva pa su njihovi uspesi kratko trajali. Zato je puno bolje u proces motivacije ljudi ulaziti sa pozicije političke stranke jer u strankama nema improvizacije, već jasne organizacije i zato što se stranka može da širi po dubini, kroz lokalne odbore. Politika i parlamentarizam su, pre svega, pitanje političkih stranaka kao čvrstih organizacija i tome nas uči iskustvo razvijednih demokratija – navodi on.
Kako zaključuje, pokreti nisu nedostatak, ali je prvi korak u osnaživanju pluralizma stabilan i ozbiljan stranački život, kontinuitet i redovnost izlaska na izbore.
– Trenutno, Srbija nema razvijen stranački život i potrebnije su joj jake i velike stranke, nego mnoštvo istih ili sličnih pokreta koji neretko deluju i liče na nevladine organizacije – kaže Klačar. (www.danas.rs, Danas, L. Valtner, 9.7.2022)

ČIJA SRCA MOŽE DA OSVOJI "SRCE"?

Ponoš počinje političku karijeru, i to je već u najavi PROBLEM za dve stranke sa kojima je sarađivao
Koliko srca birača u Srbiji može da osvoji novoosnovana politička organizacija "Srbija centar" (SRCE), glavno je pitanje nakon što je Zdravko Ponoš, predsednički kandidat koalicije "UjedinjenI za pobedu Srbije" i zvanično osnovao svoj pokret.
Analitičari ocenjuju da je nova politička organizacija uvek dobrodošla u Srbiji, ali to sa oduševljenjem neće pozdraviti doskorašnji Ponoševi saborci u Narodnoj stranci i Stranci slobode i pravde (SSP), jer su upravo njihovi glasači ti koji bi mogli da se priklone bivšem načelniku Generalštaba Vojske Srbije.
A da bi to mogao da bude scenario, "Blic" je već pisao, jer su se njegovoj organizaciji pridružili, između ostalog, bivši predsednici odbora Narodne stranke u Kraljevu, Somboru i Staroj Pazovi.
Ipak, i bez obzira na trzavice koje je imao i sa svojom bivšom Narodnom strankom, koju je napustio, ali i sa SSP koja ga je predložila za predsedničkog kandidata, on ne isključuje saradnju sa opozicijom.
Nije imenovao na koje stranke konkretno misli, ali je rekao da je za "sklanjanje SNS sa vlasti potreban širok front", kao i da je to "elementarna stvar oko koje se mora sarađivati".
Samo, pitanje je ko će sa njim sarađivati, s obzirom na "istoriju trzavica" sa pojedincima iz opozicije, ali i na to što su glasači dela opozicionih stranaka njegovi potencijalni glasači.
"Blizu SSP, a iznad Narodne stranke"
Da je dobrodošla nova stranka na političkom nebu, smatra programski direktor agencije "Faktor plus" Predrag Lacmanović ali, dodaje, pod uslovom da bude bolja od aktuelnih opozicionih stranaka.
- Ponoš svakako ne može sam da ostvari politički uspeh, ali mislim da nije dobro što se već na stratu stavio u inferioran položaj u odnosu na vlast, pošto je rekao da je neophodna šira koalicija opozicionih stranaka - podvlači Lacmanović.
Kako kaže, nije siguran ni koliko je Ponoš dobar menadžer.
- Prvi put će biti na čelu političke organizacije, napustio je stranku u kojoj je bio, a nije ni sklon kompromisima. Trenutno mu rejting nije veliki. Blizu je SSP-a, a iznad je Narodne stranke. Mnogo toga će zavisiti ne samo od ideja Ponoševog pokreta nego od načina kako ih ta organizacija plasira - naglašava Lacmanović.
Objašnjava i da će SRCE da deli biračko telo sa dojučerašnjim Ponoševim najbližim političkim saradnicima.
- Pre svega mislim da bi mogao da odnese deo glasova SSP, jer je na nedavnim izborima bio deo priče sa tom strankom, a ima i sličan program. Takođe, mogao bi da oduzme i deo biračkog tela Narodnoj stranci, jer sigurno postoje ljudi koji su glasali za tu stranku zbog Ponoša. Ali sve to će zavisiti i od njega samog, i njegovog pokreta, odnosno načina na koji prezentuju program - priča on.
 
Zakasnio sa osnivanjem pokreta?
Politikolog Cvijetin Milivojević kaže za "Blic" da je uvek za to da "cveta hiljadu cvetova", ali da misli kako je Ponoš "malo zakasnio" sa formiranjem nove političke organizacije.
- Trebalo je taj korak da napravi odmah posle izbora i da na taj način zaokruži izborni rezultat. Ovako ispalo je prvo da je neželjen čak i u spostvenoj koaliciji - kaže Milivojević.
Kako objašnjava, nije siguran ni koliko će mu političkih poena doneti poruke sa osnivačke konferencije.
- Sa porukama kao što su zalaganje za uvođenje sankcija Rusiji ne ruši se SNS vlast. Ne ulazim u to da li je takav stav dobar ili loš. Sklanjanje Vučića sa vlasti se neće učiniti sa takvom vrstom poruka gde je većina građana protiv uvođenja sankcija Rusiji. Kako tražiti biračko telo sa takvim stavom, pogotovo što su mnogi birači i zaboravili ko je Ponoš - ocenjuje Milivojević.
"Ljudi od struke i uverenja"
Iako je, praktično, do pre petnaestak dana bilo neizvesno da li će nastaviti političku karijeru, ili će se povući, Ponoš je ipak presekao jer, kako kaže, "čeka nas nedovršen posao".
- A šta bi bio dovršen posao? Treba da uredimo državu da se stvari ne vraćaju unazad, da imamo jake i stabilne institucije, da se oprostimo od vlasti SNS. Mi smo se okupili oko takve Srbije - rekao je Ponoš, dodavši da se SRCE zalaže za ulazak u Evropsku uniju.
Govorio je i o sankcijama Rusiji, ali je za to da "biramo korake da prođemo manje loše jer teško da može da se prođe dobro".
Tri meseca nakon što je na predsednički izborima osvojio 18 odsto glasova, a tako i drugoplasirani kandidat, Ponoš je odlučio da osnuje pokret i po prvi put postane lider jedne političke organizacije. Pre toga je napustio Narodnu stranku Vuka Jeremića čiji je bio višegodišnji potpresednik.
Kako je danas rekao, SRCE okuplja ljude od struke, koji su već ostvareni.
- Želimo da naša kritika ne bude paušalna, da nudimo rešenja. Trebaju nam ljudi od struke i uverenja - rekao je Ponoš i otkrio da će deo pokreta, između ostalih, biti istoričar Bojan Dimitrijević, privrednik Zoran Drakulić, pravnica Sofija Mandić... (www.blic.rs, Blic, Marko Tašković, 7.7.2022)

Šanse za novi sukob ili potpuna predaja Zapada: Kako će Džonsonova ostavka uticati na sukob Rusije i Ukrajine?

Ostavka premijera Velike Britanije može biti znak za uzbunu, jer se čini da su zapadne zemlje spremne na sve kako bi imale potpunu kontrolu u sukobu između Rusije i Ukrajine
Baš na 134. dan ruske vojne operacije u Ukrajini, na drugom kraju sveta došlo je do novog potresa. Britanski premijer Boris Džonson odlučio je da se povuče i podnese ostavku nakon što mu je većina vladinih zvaničnika okrenula leđa. Istog dana, Moskva je izdala zvanično saopštenje u kojem je navela da se sa mesta premijera Britanije povukao čovek koji je glavni rusofob, ali i da bi ista sudbina mogla da zadesi i ostale evropske lidere.
Odlazak Džonsona u već nestabilnoj Evropi mogao bi da znači dve stvari. Ili da lideri kakve poznajemo, a koji na sve načine pokušavaju da kroz mnogobrojne malverzacije kontrolišu ostatak sveta, više nisu u stanju da se bore sa zemljama koje su u punoj snazi (Rusija, Kina).
Ili da je najvećim silama, poput Sjedinjenih Američkih Država, potreban neko među evropskim liderima ko bi zauzeo ratoborniji stav i ko bi njihove radikalne ideje uspeo da sprovede u delo, a sve kako bi u Evropi pokazao nadmoć i pokušao da, sada već zvanično, uđe u sukob u Ukrajini.
Očigledno da poklon u vidu sistema višecevnih raketnih lansera koje je Britanija poslala Ukrajini početkom juna nije bio dovoljan da se pod izgovorom "zaštite od ruske artiljerije" ta zemlja dokaže američkoj dubokoj državi, i da je iznos od 1,5 milijardi evra bio nedovoljan za jedinstvo zapadnih država u borbi protiv Rusije. 
Iako se činilo da se NATO na neki način povlači iz rusko-ukrajinskog sukoba, zbog izjave generalnog sekretara Stoltenberga da Ukrajina može do mira jedino ako Rusiji ustupi deo svoje teritorije, sada je više nego očigledno da je to bila još jedna u nizu prljavih igara Alijanse. O tome najbolje govori činjenica da će Finska i druga nordijska država Švedska uskoro da se, ubrzano, pridruže NATO.
Ostavka britanskog premijera Džonsona samo je podgrejala sumnje da Zapad ne namerava da odustane i da je u svojoj želji da potisne Rusiju iz Evrope spreman na sve, pa se zato postavlja pitanje kojom brzinom će Britanija izabrati novog premijera, ali i ono bitnije, ko bi mogao da se nađe na njegovom mestu.
Peskov o Džonsonovoj ostavci
Na pitanje da li se Džonsonova verovatna ostavka može tumačiti kao krah antiruske politike i da li ima nade da će novi kabinet zauzeti balansiraniji stav, portparol Kremlja Dmitrij Peskov je odgovorio:
- Mislim da pitanje nije pravilno postavljeno, nije to nikakav krah i nije na nama da dajemo ocene retorike britanske vlade. Tamo je veoma komplikovan politički sistem i na čelu vlade može da bude i neko ko uopšte nema podršku u društvu. Britanci treba sami da daju ocenu rada svoje vlade.
Čak je i sam Džonson, u prethodnim danima, očajnički pokušavao da ostane na tom mestu, uz izgovor da ne može da napušta premijersko mesto u veoma teškoj situaciji za svet, ali je i spomenuo oružje koje je obećao Ukrajini. Na taj način kao da je hteo da se opravda i dokaže da će se, svim silama, umešati u rat u Ukrajini, ali je očigledno za njega bilo kasno i "neko" više nije imao vremena da čeka da preuzme stvar u svoje ruke.
Da ne govorimo o tome da su se njegove ranije iznenadne posete Zelenskom završavale razgovorom o izvozu žitarica za Ukrajinu, a to, reklo bi se, nije zadovoljilo potrebe onih koji žele pogoršanje situacije na tom tlu.
"Odlazak Džonsona neće sprečiti antirusku histeriju"
Ipak, novinar i analitičar Cvijetin Milivojević za 24sedam kaže da Džonsonov odlazak neće mnogo uticati na ulogu Britanije kada je reč o antiruskoj propagandi.
- U ovom slučaju potpuno je nevažno ko je na vlasti, ko je ministar. Oni imaju sličnu politiku kao SAD i prilagođavaju je NATO. Njegov odlazak neće promeniti odnos ka Rusiji, niti smanjiti sankcije, a siguran sam da će i novi premijer raditi isto ono što i SAD i NATO. Zato ne treba obraćati mnogo pažnje na ove promene - objašnjava naš sagovornik.
- Džonson je na neki način pokazao nesvakidašnje ponašanje i odnos koji ima prema Rusiji, ali to je ono što čini Zapadni blok takvim kakav je. Sankcije koje je uveo su pokazale da želi da bude jedan od predvodnika te antiruske histerije. Ne treba zaboraviti da narod u Britaniji na njega ne gleda kao na nekog velikog lidera, već samo na osobu koja je uspela da iznese referendum i tu zemlju "izvuče" iz Evropske unije. Ono što sa sigurnošću mogu da kažem je da se odnos ka Rusiji neće promeniti i da o tome ne odlučuju ni političari, ni predsednici, ni premijeri, već strukture koje nama nisu toliko poznate i vidljive - kaže Milivojević.
- Na njegovom mestu naći će se neko ko će u svakom slučaju biti prihvatljiviji za Britance. On je bio neuobičajen i hiperosetljiv, a neko takav ne može ozbiljno da upravlja državom - zaključuje on.
"Britaniji se sankcije vraćaju kao bumerang"
Sličnog stava je i politički analitičar Dragomir Anđelković, koji za 24sedam kaže da Džonson nije u stanju da vodi ekskluzivnu politiku u Britaniji i da je u biti britanskog naroda antiruska politika.
- Bilo da se radi o vlasti ili opoziciji, oni će zauvek imati antiruski stav, i neće se to mnogo promeniti. Džonson je oličavao uličarski nastup, i oni će sada možda odmerenije da se ponašaju, ali će i dalje imati rusofobni kurs - rekao nam je Anđelković, i dodao:
- Ono što je najvažnije jeste to da se britanska vlada zatalasala najviše zbog ekonomije, a to je upravo rezultat sankcija Rusiji, i sada im se sve vratilo kao bumerang. Sasvim je moguće da će elita sada da omekša stav, zato što su svesni toga da nisu spremni za sukob, jer bi to bio nuklearni obračun, kojeg se Rusija najmanje pribojava. Sve ovo što radi Zapad, sa ulaskom Finske i Švedske u NATO, radi zbog javnog mnjenja, kako bi stvorili predstavu da nešto čine da bi doveli do navodnog mira.
"Sukob Rusije i NATO nije nemoguć, kao ni nuklearni rat"
Aleksandar Radić, vojni analitičar, tvrdi za 24sedam da se rat neće zaustaviti, bez obzira na Džonsonovu ostavku.
- Rusija je prethodnih meseci pokušavala da uspostavi bar neki kontakt sa Zapadom, ali se niko nije javljao. SAD i Engleska i taj anglosaksonski svet imali su ulogu koja je prednjačila u podršci Ukrajini, slali su naoružanje, ali realno gledano ne dovoljno, jer su sve zemlje sada smanjile proizvodnju oružja. Engleska je bila motor zapadne podrške Ukrajini i pored SAD, koje imaju najviše resursa, donosi odluke o nastavku sukoba. Ostavka Džonsona neće uticati na promenu spoljnopolitičkog kursa, ali Britanija uglavnom sve što radi, radi uz konsultacije sa Amerikom - objašnjava Radić.
Pored toga, kaže naš sagovornik, ne treba zanemariti proširenje NATO na Švedsku i Finsku, jer na taj način Zapad želi da pritisne Rusiju što više.
- Efekat rata je suprotan onome što su želeli postići. Postoji velika šansa za proširenje sukoba, ali NATO sada nije spreman za to. Iako istoričari prikazuju to kao logičan sled, ovo je nepredvidljiva situacija i jedino što je sigurno je da će ovo biti dugotrajan rat. Sasvim je moguće da će se proširiti na druge zemlje, i od jeseni će se situacija samo pogoršati. Dugotrajnost rata upravo omogućava razne scenarije, a sukob NATO i Rusije nije nemoguć. Svakako, to bi dovelo do nuklearnog rata, iako to iz ovog ugla zvuči neracionalno, mogućnost postoji - zaključuje Radić. (www.24sedam.rs, Mussab Al Shukeir, 7.7.2022)

“Jer volimo prepisivanje“ ili NEMAMO IDEJA: Isti predizborni slogani dominiraju Srpskom i Srbijom

“Jer volimo Srpsku” slogan je najveće vladajuće partije SNSD za predstojeće opšte izbore u BiH, što su u DNS odmah ocijenili kao plagijat, prepisan od nekadašnjeg Narodnog pokreta OTPOR u Srbiji, koji je bio ključan za svrgavanje Slobodana Miloševića sa vlasti.
Savez nezavisnih socijaldemokrata je 1. jula svečano predstavio svoj logo, koji predstavlja goluba mira, i slogan za naredne izbore.
Lider te stranke, Milorad Dodik, pojasnio je da je odabir slogana trajao dugo, te da je na kraju izbor pao upravo na “Jer volimo Srpsku”.
– Animacija goluba mira treba simbolizovati ono što želimo istaknuti, da je mir potreba, ne samo nas, nego svih ljudi koji žive na ovim prostorima – rekao je Dodik.
Ubrzo nakon toga uslijedila je reakcija iz DNS, koji je optužio najveću vladajuću partiju u Srpskoj da su ukrali i slogan i logo, te da nije riječ o originalnoj ideji već nečemu što je ranije već viđeno u Srbiji.
Logo je, tvrde u DNS, prerađena verzija nekadašnjeg amblema JUL Mirjane Marković u Srbiji, dok je slogan kopija onoga koji je koristio OTPOR – “Jer volim Srbiju”.
– SNSD je vizuelnim rješenjem demonstrirao sve svoje osobine zbog kojih su promjene neophodne i neminovne. Uzimaju tuđe, i u tom uzimanju bahato pokušavaju nemoguće – da spoje JUL, Mirjanu Marković i OTPOR. Ruku na srce, ono što ih spaja je da su, kao i OTPOR, prilikom dolaska na vlast bili pomognuti sa Zapada, a da je i vlast JUL-a i Mirjane Marković okončana prve nedjelje oktobra – naveli su u DNS.
Najčešća riječ
I dok se u ove dvije stranke “prepucavaju” ko je ukrao čiji slogan i da li je riječ o originalnoj ideji ili ne, Srpskainfo je istražila kakve sve slogane su proteklih godina koristile stranke iz Srpske za izbore u BiH.
Vidljivo je da se u većini slučajeva u sloganima koristila riječ “Srpska”, pa ni za ove izbore vjerovatno neće biti ništa drugačije.
Za sada su, pored SNSD, još tri partije u Srpskoj objelodanile svoj izborni slogan. SPS će tako koristiti slogan „Srpska iznad svega“, Ujedinjena Srpska slogan “Srpska su ljudi”, a DNS „Treći put – DNS”.
I dok stručnjaci za marketing tvrde da je suština dobre kampanje, između ostalog, i udarni slogan kako bi se privukao određen broj neopredijeljenih birača, za slogane koje koriste partije u Srpskoj iz izbornog ciklusa u ciklus tako nešto ne važi.
Naime, kada bi se sa plakata uklonio naziv stranke ili lider, birači apsolutno ne bi mogli prepoznati kojoj političkoj stranci pripadaju koji slogani.
Osim što će na osnovu slogana političkih stranaka birači teško moći da shvate kako i na koji način političari misle da riješe njihove probleme, vidljivo je da se manje-više u krug vrte jedni te isti slogani, koji su isti ili slični kao oni koje koriste političke partije u Srbiji.
Već viđeno
„Bez dileme – Srpska prije svega“; „Okupljanje za Srpsku“; „Srpska po mjeri svih građana“; „Naprijed Srpska“; „Srpska zauvijek“; „Snaga Srpske“; “Srpska mora bolje“ – samo su neki od slogana korišteni proteklih godina u Republici Srpskoj.
To što DNS sada optužuje SNSD da koristi slogan koji je već viđen u Srbiji, nije prvi takav slučaj.
Najveća vladajuća partija u Srpskoj je i prije dvije godine za lokalne izbore bila optužena za plagijat.
Tada su, naime, na izbore izašli sa sloganom “Okupljanje za Srpsku”, a ubrzo nakon toga je otkriveno da je isti takav slogan 2014. godine koristio LDP i njen lider Čeda Jovanović – “Okupljanje za Srbiju”.
I slogan “Za pobjedu Srpske”, koji je SNSD koristio u izbornoj kampanji 2014. godine, naišao je na kritike javnosti jer je podsjećao na slogane koji su ranije već viđeni u Srbiji, tačnije 2003. godine – “Pobijedi za Srbiju”, i za izbore 2020. godine – “Pobjeda za Srbiju”.
SNSD je na izbore 2008. godine koristio slogan “Moja kuća Srpska”, a isti takav je četiri godine ranije već viđen za lokalne izbore u Srbiji. Riječ je o sloganu Demokratske stranke – „Srbija – naša kuća“. Zanimljivo je da je čak i logo koji je SNSD koristio 2008. godine – kuća iz koje izlazi dim, isti kao što je koristio DS četiri godine ranije.
I nije samo SNSD proteklih godina bio na meti kritika zbog neoriginalnih slogana.
“Ništa novo”
SDS je na jednim od proteklih izbora imala slogan „Zajedno za Srpsku“, koji su 2003. godine SPO i NS koristili u Srbiji – „Zajedno za Srbiju“. DNS je za jedne od proteklih izbora izašao sa sloganom „Mi znamo kako“, a isti takav slogan je Srpska radikalna stranka u Srbiji koristila za izbore 1993. godine.
– Ništa novo – poručuje politički analitičar i vlasnik PR agencije „Pragma“ Cvijetin Milivojević iz Beograda.
On ističe da je već poznato da se slogani iz Srbije koriste i u Srpskoj, što pripisuje manjku kreativnih ideja, ali i činjenici da iste agencije rade kampanje s obje strane Drine.
– Od prvih višestranačkih izbora na prostoru bivše Jugoslavije imate faktički prepisivanje ideja u novonastalim državama. Slogani su često vezani uz ime naroda ili države, entiteta. U principu, to nije dobitna kombinacija, ali jeste „sigurica“, odnosno varijanta u kojoj ne možete da omanete – ističe Milivojević za Srpskainfo.
Dodaje da u BiH izbori vrlo često izgledaju kao nacionalno prebrojavanje, tako da se sa sloganima koji su „patriotskog“ prizvuka ne može omanuti.
Milivojević kaže da dobar dio istih agencija radi na prostoru bivše Jugoslavije i često isti slogan djelimično prilagođavaju u zavisnosti za koje podneblje rade.
Nekada, kako dodaje on, čak i ne prilagode već prosto prekopiraju slogan i ponude klijentu u drugoj državi bivše Jugoslavije.
Milivojević ističe da slogan ne može da učini čudo, već postoji kako bi eventualno uvjerio glasača u već donijetu odluku ili da podsjeti građane da je ta stranka garant da će se ta neka politika kontinuiteta nastaviti.
Recikliranje
Na pitanje koliko su slogani koje stranke koriste u Srpskoj uopšte kreativni, komunikolog Mladen Bubonjić ističe da je i u ostatku demokratskog svijeta primjetna oseka političkih ideja, što se reflektuje i u oblasti političkog marketinga i uopšte političke komunikacije.
– Ne samo kada je riječ o politici, to se može primjetiti i u umjetnosti i slično. Sve je manje novih, kreativnih ideja. Dolazi do prepakivanja ili recikliranja ideja, u konkretnom slučaju slogana. To je postao globalni trend – ističe Bubonjić za Srpskainfo.
On kaže da je primjetno da stranke u Srpskoj, ne samo one iz vlasti, već i iz opozicije, u značajnoj mjeri kopiraju trendove iz Srbije, konkretno ono što radi SNS.
Bubonjić ocjenjuje da smo mi još uvijek demokratija u povoju, te da birači i dalje ne cijene stranku na osnovu programa, već na osnovu ličnosti ili prosto glasaju uvijek za jednu te istu stranku iz različitih pobuda.
– Iz tog razloga te poruke i slogani kod nas gube smisao. Oni više imaju smisla za političku baru koju kod nas u značajnoj mjeri čine neopredijeljeni, ali oni ne izlaze na izbore i do njih ne dopiru slogani i poruke. Stalnom glasačkom tijelu kakav god slogan da postavite oni će svakako glasati za jedne, druge ili treće. To ukazuje i na stanje i nivo demokratske političke prosvećenosti u društvu. Stalno biračko tijelo ima svoje zacrtane favorite i do njih slogani ne dopiru – zaključuje Bubonjić.
ILI „SRPSKA“ ILI IZDAJNIK
Isticanje riječi „Srpska“ u sloganima za Cvijetina Milivojevića, takođe, nije nikakva novina. On ističe da skoro sve stranke u Srpskoj, bilo da su vlast ili opozicija, naglašavaju to Srpska u svom sloganu jer smatraju da se time faktički legitimišu kao neko ko neće izdati svoj entitet u BiH. To se, dodaje Milivojević, pogotovo odnosi na opoziciju, koja se plaši da će ih vlast optužiti za izdaju srpskog nacionalnog interesa.
– Onda kada u slogan dodate „Srpska“ to je „sigurica“ da niste izdajnici – zaključuje Milivojević. (www.srpskainfo.com, EuroBlic, Snježana Karić, 6.7.2022)

Vulin ima ideju – da li idemo na referendum o političkoj neutralnosti?

Nakon što je portparol EU Peter Stano rekao da Kosovo ima pravo da postepeno ukine tablice sa srpskim oznakama, ministru policije Aleksandru Vulinu sinula je jedna nova ideja koja donekle nadopunjuje onu o srpskom svetu. Stav briselskog zvaničnika naveo je Vulina da predloži predsedniku Vučiću da pita građane Srbije, da li je pored vojne - vreme i za političku neutralnost?
Više pogledajte u prilogu Đure Svilara. (TV Nova S, emisija „Među nama“, 5. jul 2022, www.nova.rs)

https://nova.rs/emisije/vulin-ima-ideju-da-li-idemo-na-referendum-o-politickoj-neutralnosti/

SVI SU TU, SAMO ĐILASA NEMA Narodna stranka za vikend okupila opoziciju, ali je jedna POZIVNICA IZOSTALA

Raslojavanje opozicije ne jenjava, a poslednji događaj koji se odigrao tokom vikenda još jednom je potvrdio ono što je sada već svima jasno, da je nemoguće spojiti nespojivo, odnosno da je nemoguće spojiti Narodnu stranku Vuka Jeremića i SSP Dragana Đilasa.
Upravo tako se može protumačiti izostanak pozivnice, pa samim tim i prisustva, bilo koga iz SSP-a na događaju koji je organizovala Narodna stranka u subotu, kada je birala beogradsko rukovodstvo.
Na tom skupu kao gosti prisustvovali su i proevropski i desničarski orjentisana opozicija: Biljana Stojković iz Skupštine slobodne Srbije, Izvršni direktor Demokratske stranke Srđan Milivojević, pokreta ''Ne davimo Beograd', pa čak i predstavnici Dveri, Zavetnika, Nove DSS, ali ne i dojučerašnji najveći koalicioni partner Stranka slobode i pravde.
Istina, nije bio ni njihov nekadašnji potpredsednik i kandidat za predsednika Srbije Zdravko Ponoš, ali to je već manje iznenađujuće.
Ako bi se ovo posmatralo kroz prizmu najavljenih izbora u Beogradu, to bi možda mogao da bude signal novih opozicionih "blokova".
Prestrojavanje u susret izborima
Zli jezici bi rekli da je to samo nastavak sage o udaljavanju opozicije, jer na sastanak koji je prošle nedelje organizovan na inicijativu stranke "Zajedno", a na kojem je trebalo da se dogovore o budućim koracima, nisu došli predstavnici Narodne, ali ni Demokratske stranke, ni pokreta Ne davimo Beograd.
Nezvanično se moglo čuti da su kamen u cipeli bile nesuglasice sa Đilasom, ali i najavljeno prisustvo Zdravka Ponoša.
Pitanje je šta je po sredi? Da li je Narodna stranka "zaboravila" da pošalje pozivnicu, ili je ona ipak stigla na pravu adresu ali se kadar SSP nije odazvao?
Komentarišući ova dešavanja politički analitičar Cvijetin Milivojević kaže za "Blic" da bi se ovi događaju mogli protumačiti kao najava prestrojavanja opozicije.
- Ne znamo da li je pozivnica poslata ili ne, u simboličkom smislu to može da bude poruka da sledi novi način grupisanja opozicije, i to na način da bude ideološki srodna. Ali ja mislim da na izborima u Beogradu nema mesta za ideološke podele, ali ih i te kako ima na republičkim, i da je prirodinje da opozicija pravi idološki bliske blokove - napominje Milivojević.
Ove trzavice, dodaje on, ne čude jer postoje još od sastanka Vučić-Đilas, ali i nakon što je jedan deo opozicije počeo da priča drugu priču oko sankcija protiv Rusije.
Prokletstvo malih razlika
To misli, kaže, prevashodno na Đilasa.
- Prvo su izbegavali da se izjašnjavaju, a onda su počeli da pričaju da bi podržali potez vlasti koji bi značio uvođenje sankcija. To znači da nisu dosledni i da su prevarili birače. Postoji nešto i što prethodi svim ovim sukobima, a to je sukob sujeta i prokletstvo malih razlika. Svi oni iz opozicije dolaze iz istog miljea, svaki sukob unutar opozicije završi se novim podelama, i onda oni do kraja karijere ne mogu da svare jedni druge - ističe Milivojević.
"Blic" je pitao i predstavnike Narodne stranke i SSP da li je odstustvo slučajno, zbog obaveza ili neposlate pozivnice, ali su oni ostali tajanstveni i bez odgovora.
Pukotine u opoziciji evidentne su mesecima unazad, a čini se da su postale fatalne nakon što je Đilas pozvao na sastanak predsednika Srbije Aleksandra Vučića i zatražio nove izbore da bi se, kako je rekao, rešila politička kriza u Beogradu nastala nakon aprilskih izbora.
Kamenje u cipeli
Usledio je stampedo kritika i sumnjičenja, oko toga ko nudu slamku spasa Vučiću, ko je prvi hteo jedinstvo opozicije a ko ne, a ko bacio bombu nepoverenja.
Usled toga se raspala i Ujedinjena opozicija Srbije, a onda je pre tri dana osvanuo "tajni" dokument EU koji je potvrdio da u opoziciji vlada rasulo.
Štaviše, izveštaj je otvorio novi front i to na liniji SSP - Ne davimo Beograd, i poslužio za novo prebrojavanje ko zaliva, a čiji šef seče drveće.
Raskol je postao evidentan i kada je obelodanjen "tajni" izveštaj izrađen za potrebe evropske birokratije, a koji je Đilasa nazvao "trojanskim konjem". Usledila je nova tura optužbi, a sve se dešavalo pod balastom trazavica koje su nastale još uoči izbora.
Najveća od njih nastala je kada je Đilas samoinicijativno predložio Ponoša za predsedničkog kaniddata opozcije, mimo odobrenja Narodne stranke. (www.blic.rs, Blic, Danijela Luković, 5.7.2022)