Ko će duže izdržati: vlast SNS-a ili studenti u blokadama | Kontekst

Vlast predvođena Srpskom naprednom strankom i predsjednikom Aleksandrom Vučićem i dalje nema odgovor na studentske zahtjeve, a represivne mjere i zastrašivanja se nastavljaju.

Studenti širom Srbije nastavili su blokade fakulteta i saobraćajnica u 11:52, odajući počast za 15 žrtava nesreće u Novom Sadu. Pozvali su građane da im se pridruže u blokadi Mostarske petlje u Beogradu sutra, 10. januara. Za subotu, 11. januara, najavili su okupljanje ispred Bezbjednosno-informativne agencije, a protesti ispred Ustavnog suda zakazani su za nedjelju. Na sva okupljanja pozvali su srednjoškolce, prosvjetne radnike, poljoprivrednike i građane.

Vlast predvođena Srpskom naprednom strankom i predsjednikom Aleksandrom Vučićem i dalje nema odgovor na studentske zahtjeve, a represivne mjere i zastrašivanja se nastavljaju. Ko će pokazati veću otpornost i izdržljivost, za Kontekst govore: Smiljana Milinkov, vanredna profesorica na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, Cvijetin Milivojević, politolog, i Jovan Rajić, advokat.

Emisiju uredila i vodila Žana Kovačević. (www.balkans.aljazeera.net, TV AJ Balkans, emisija Kontekst, 9.1.2024)

https://www.youtube.com/watch?v=z4HsH1N2z-4&pp=ygVHS28gxIdlIGR1xb5lIGl6ZHLFvmF0aTogdmxhc3QgU05TLWEgaWxpIHN0dWRlbnRpIHUgYmxva2FkYW1hIHwgS29udGVrc3Q%3D

 

https://balkans.aljazeera.net/program/kontekst/2025/1/9/ko-ce-duze-izdrzati-vlast-sns-a-ili-studenti-u-blokadama-kontekst

Analitičari iz Sarajeva i Beograda: Zašto je 9. januar neprihvatljiv datum za obilježevanje Dana RS

U Republici Srpskoj danas obilježava se Dan RS, a ove godine pod sloganom "Za vječnost rođena".

Obilježavanje dana ovog entiteta od prvih proslava izaziva brojne reakcije, a najčešće nailzi i na osude političara iz drugog entiteta.

Republika Srpska obilježava 9. januar, u sjećanje na dan kada su je proglasili poslanici srpske nacionalnosti u tadašnjoj Skupštini Bosne i Hercegovine 1992. godine, prije ratnih dešavanja na prostoru Bosne i Hercegovine, pod prvobitnim nazivom Srpska Republika BiH.

Ustavni sud Bosne i Hercegovine je u dva navrata proglasio neustavnim Dan Republike Srpske, s tim što nisu dovodili u pitanje pravo da RS obilježava svoj Dan kao praznik, već sam datum 9. januar. Naime, Ustavni sud BiH nije osporio pravo vjernicima da obilježavaju krsnu slavu Svetog Stefana, kao ni Dan Republike Srpske, ali je utvrdio da Dan RS ne može biti 9. januar, jer je vjerski praznik sa kojim se ne poistovjećuju svi građani u Republici Srpskoj.

Nakon prve presude, Narodna Skupština Republike Srpske iz Zakona o praznicima izbacila je Dan RS, ali je potom usvojila poseban Zakon o Danu RS i svake godine ga svečano obilježava.

Multietnički entitet

Bh. univerzitetski profesor, poznati sociolog i filozof, akademik Asim Mujkić za Euronews BiH još jednom je podsjetio da je Ustavni sud BiH 9. januar proglasio neustavnim na osnovu vrlo jednostavnog razloga te misli da svako racionalan treba da stvari posmatra na taj način.

"Koji je to razlog? Republika Srpska je multietnički entitet u Bosni i Hercegovini, dakle praznici koji su od entitetskog značaja treba da reflektiraju tu multietničnost i na temelju činjenice da se većinom pripadnici hrvatskog i bošnjačkog naroda ne mogu identificirati s tim praznikom. Samim tim taj datum ne može da reflektira multietnički karakter Republike Srpske, on je proglašen neustavnim. Dakle, naprosto kada gledamo iz te perspektive, stvari jasno stoje i meni je žao što niko od rukovodstva Republike Srpske nije pokrenuo to pred Ustavnim sudom kako bi se multietnički karakter Republike Srpske mogao obilježiti nekim drugim praznikom. To čak nije praznik srpskog naroda, jer u predaji srpskog naroda nema nikakvih događaja vezanih za taj datum", rekao je.

Mujkić je stava da je to naprosto ideološki praznik one ideologije koju možemo nazvati radikalno nacionalističkom protiv koje se baš slučajno ovih dana mladost u Srbiji bori.

"Dakle, ako je to ideološki praznik, a nažalost jeste, onda možemo zaključiti da on služi isključivo za provokativne svrhe koje imaju za cilj da podignu tenzije, koje imaju za cilj da učvrste opstanak na vlasti one političke elite koja insistira na njemu i on će trajati toliko dok traje i vladavina te elite", istakao je.

Profesor Mujkić navodi da je svakako poželjna snažnija reakcija od međunarodne zajednice, ali u nizu izjava zvaničnika međunarodne zajednice jasno se vidi da osuđuju obilježavanje Dana RS 9. januara i podržavaju odluke Ustavnog suda BiH.

"S te strane međunarodna zajednica je napravila taj prvi korak u potpunosti odbacivši ideju obilježavanja tog praznika. A što se tiče drugih koraka, bilo bi dobro kada bi se Evropa pridružila sankcijama Sjedinjenih Američkih Država, ali mislim da, imajući u vidu i ovo što se dešava u Srbiji i da se ljulja vladavina takvog ideološkog opredeljenja, mislim da će taj praznik sam od sebe izgubiti na značaju", zaključio je Mujkić.

Tjeranje inata

Politički analitičar iz Beograda Aleksandar Popov za Euronews BiH kazao je da proslava Dana RS 9. januara ništa drugo, nego tjeranje inata predsjednika Republike Srpske Milorada Dodika.

"On ne priznaje ni institucije Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, a tjera inat i prema visokom predstavniku međunarodne zajednice i to već više godina. Ja mislim da je prošlo sedam godina od odluke i presude Ustavnog suda da se Dan Republike Srpske održava 9. januara. Međutim, nije to jedina stvar gdje tjera inat i međunarodnoj zajednici i visokom predstavniku, tako da će on nastaviti. Sad je u toku suđenje njemu za nepoštovanje odluka visokog predstavnika, pa ćemo vidjeti, bit će zanimljivo vidjeti da li će i kakva će presuda biti i šta će poslije nje uslijediti", poručio je.

Popov je istakao da Dodik u svemu tome ima podršku Beograda.

"Beogradu odgovara to što on radi zato što na taj način podupire taj velikosrpski koncept srpskog svijeta, a s druge strane skreće pažnju sa unutrašnjih problema koji su sad poveliki u Srbiji, mada to sad više i ne pali", zaključio je Popov.

Cvijetin Milivojević, politolog i novinar, ipak misli da obilježavanje Dana RS 9. januara nakon odluke Ustavnog suda BiH nije sporno jer se više ne vezuje za vjerski praznik.

Ispoštovana odluka Ustavnog suda BiH

"Kada je riječ o toj odluci Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, ona bi imala logiku i imala je u onom dijelu koji kaže da Republika Srpska kao entitet koji pripada Bosni i Hercegovini ne može slaviti svoju slavu. U prvim godinama poslije potpisivanja sporazuma to se tretiralo, makar medijski, kao slava Republike Srpske. Dakle, slava je nešto što je individualno pravo svakog građanina, bilo da je Srbin, Bošnjak ili Hrvat, ali ona ne može da bude kolektivna slava jednog entiteta ili, na primjer, cijeloj Bosni i Hercegovini", rekao je.

Milivojević smatra da je u tom dijelu ta intervencija bila na mjestu.

"Koliko sam ja razumio, od te odluke Ustavnog suda Republika Srpska to slavi kao Dan RS, odnosno dan kada je proglašena tzv. Srpska Republika Bosne i Hercegovine 9. januara 1992. godine. Dakle, svaki izlazak iz tog dijela priče bi značio politiziranje koje, kao što znate u Bosni i Hercegovini, ne možete izbjeći bez obzira iz kog ugla gledati. Istovremeno ja sam primijetio da je na primjeru Republike Srpske državni praznik zapravo dan potpisivanja Dejtonskog sporazuma. A ako se ja dobro sjećam, on upravo pada na jednu također slavu kod hrišćana koja je riječ o Aranđelovdanu. Dakle, što bi značilo da bi u tom smislu riječi Ustavni sud bi sutra mogao na neku inicijativu da zabrani to, jer pada na Aranđelovdan", kazao je.

Pretpostavlja da se i dio praznika koji se obilježavaju u ostatku Bosne i Hercegovine, u Federaciji Bosne i Hercegovine također može poklopiti sa nekim vjerskim praznikom od bilo koga od tri naroda Bosne i Hercegovine.

"Također, ja ne znam zaista vjerske kalendare sve tri najzastupljenije vjere u Bosni i Hercegovini, ali ako biste gledali, moguće je da neki državni praznik pada na praznik u nekoj vjeri. Dakle, meni je ova čitava priča besmislena od onog minuta kada je Ustavni sud donio presudu. Ako se nešto desi nekog dana, vi to ne možete pomjerati bez obzira na to što je neki vjerski praznik. U tom smislu je ta odluka na neki način bila nedorečena", mišljenja je.

Milivojević je naveo da od odluke Ustavnog suda BiH Dan RS se ne slavi kao slava RS.

"To je ono što je po meni bio rezultat koji je, pretpostavljam, trebao da bude. Pa sada tražiti da se pomjera nešto što ne može, to bi isto bilo kad bi se pojavio neko iz RS i kaže 'pa daj da pomjerimo 1. mart, jer, Bože moj, 1. marta se desilo nešto što nije u tom trenutku bilo po volji većine Srba u Bosni i Hercegovini. Desio se referendum o nezavisnosti Bosne i Hercegovine koji su Srbi u najvećoj mjeri bojkotovali i sada to ne može biti 1. mart, već mora da bude, na primjer, 2. mart ili 28. februara'. Pošto mi koji živimo na ovim prostorima razumijemo to, ali vjerovatno nekom ko to gleda sa strane to pomalo izgleda kao jedna vrsta tragikomedije", zaključio je Milivojević. (www.euronews.ba, Sarajevo, portal, Irmana Gabela, 9.1.2025)

Jedini rečnik koji SNS razume je sila narodne bune!

Gost naše najnovije emisije bio je politikolog Cvijetin Milivojević.

Preporučujemo vam da pogledate najnoviji intervju o istoрijskoj borbi protiv izdajničkog režima.

Autor i voditelj Vuk Rosandić (X 33, youtube kanal, 5.1.2025)

https://www.youtube.com/watch?v=2K3md8XKJOI&t=176s&pp=ygUEeCAzMw%3D%3D

Година коју је појела криза: Политика у 2024. - од спорних парламентарних избора до масовног протеста на Славији

Чак и за Србију, земљу коју бије глас да системски производи вишак историје, 2024. година је била необично продуктивна. У годину се ушло са кризом легитимитета изборног процеса, а из исте се излази са кризом легитимитета власти, акцентоване најмасовнијим грађанским протестом у последњих двадесетак година. Током читавих дванаест месеци криза је пулсирала у друштву, а ако је привремено и деловало да ће тензија кренути да попушта, испостављало се да је то било само узимање предаха и хватање замаха.

Година је почела већ наелектирисана оптужбама на рачун легитимности парламентарних и локалних избора. Снимци дезоријентисаних гласача и аутобуса паркираних код Београдске арене служили су као крунски доказ „изборног туризма“, који је жестоко пољуљао већ наручени интегритет избора. Криза је добила убрзање када је у фебруару Европски парламент убедљивом већином изгласао резолуцију којом се инсистира на независној међународној истрази која ће детаљно испитати наводе о изборним неправилностима. Европски парламент је позвао Европску комисију да иницира истрагу, али и да суспендује претприступне фондове Србији ако се наводи покажу истинитим.

Знајући да резолуције ЕП нису обавезујуће ни за кога, понајмање за Европску комисију, прва реакција власти била је да уђе у низ вербалних дуела са појединим европарламентарцима. Међутим, убрзо је постало евидентно да је интернализација изборне кризе у Србији, за шта су добре заслуге имали представници опозиције који су недељама обилазили европске политичаре, дала неке резултате. Власт је показала своје конструктивно лице, отворивши серију састанака са опозиционим лидерима како би се макар локални избори у трећини општина и градова одржали под колико-толико нормалним условима.

Зима постизборне кризе

Кључну платформу за разговоре власти и опозиције представљале су фамозне „ОДИХР препоруке“, најкоришћенија синтагма у политичком животу у првом делу године. У њима је ово тело ОЕБС-а, које је пратило изборе, сублимирало највеће проблеме у начину на који грађани Србије бирају своје представнике и издало 25 корака који морају да буду испуњени да би се изборни терен изравнао. Власт је формирала комисију, сачињену од представника власти, опозиције и цивилног сектора задужену за предлагање мера по којима би се препоруке примениле, а у комбинацији са отпочињањем преговора у Скупштини, деловало је да је криза на путу деескалације.

Према мишљењу политичког аналитичара Цвијетина Миливојевића, политички догађаји из 2024. године су били последица проблематичних избора који су одржани крајем 2023. године.

„Ти избори и све оно што им је уследило је делегитимизовало ову власт и све политичке институције које су оформљене након избора остале су упитне легитимности. Остала је једна недовршена прича, која је прерасла у једну политичку нестабилност. Одатле почиње проблем, све остало су последице“, наводи Миливојевић.

Политиколог Огњен Гогић се, међутим, не слаже са констатацијом да су децембарски избори изворишна тачка свих потоњих политичких криза.

„Та прича ни тада није добила ширу подршку грађана и протести који су организовани након избора нису били у стању да привуку већи број људи. Најзад, видели смо како је опозиција прошла на јунским изборима. Због тога ја сматрам да ми можемо да говоримо о друштвеној, а не политичкој кризи. И даље постоји дискрепанција између незадовољства грађана и нивоа подршке коју ужива опозиција. Опозиција не успева да привуче те грађане себи. Зато су грађани узели ствар у своје руке. Међутим, ова криза мора добити политички епилог и незадовољство се мора каналисати кроз институције. Док год тога не буде, радиће улица. Питање је само ко је тај политички актер који то може да каналише, ко је тај ко може овај бунт да преведе у институције. Тога тренутно нема на хоризонту и могуће је да из ових таласа протеста изникне нека нова политичка групација“, каже Гогић.

Паралелно са отпочињањем преговора власти и опозиције, за председника Владе изабран је Милош Вучевић, човек који је већ пола године пре тога формално водио и Српску напредну странку. Овај корак, који је Вучић најавио две године раније, подразумевао је прекоманду Ане Брнабић на позицију председнице Народне скупштине. И иако су резултати децембарских избора и овога пута омогућавали СНС-у да без превеликих потешкоћа формира већину, власт је до крајњих граница растегла законске одредбе и тек пола године од избора Србија је добила Владу у пуном капацитету. Колико је кадровска комбинаторика била компликована, показује и податак да нову Владу чини чак 31 министар, од чега њих пет без портфеља.

А са формираном Владом, није постојала препрека за расписивање нових избора. На ред је дошло гласање у трећини градова и општина у којима је истицао мандат локалних власти, између осталих у Нишу, Новом Саду, београдским општинама. Оптимизам опозиционо оријентисаних бирача посебно је будио резултат децембарских избора. И иако су владајуће странке релативно глатко победиле на нивоу Републике, у Београду је ситуација била на ивици ножа. Након пребројавања гласова, постало је јасно да ни власт, ни опозиција нису могли да формирају локалну самоуправу. То је у први план избацило покрет доктора Бранимира Несторовића, доста живописног проруски оријентисаног пулмолога који је на брзину склепао групу грађана. На изненађење многих, Несторовићев покрет био је тас на ваги. Ипак, убрзо је постало јасно да он нема намеру да се приклони ниједном јату, чинећи нове изборе најизгледнијим исходом. У том моменту, како то у Србији пречесто бива, Несторовићев млади покрет се поцепао, отпадањем двоје одборника који јасно нагињу ка сарадњи са странкама власти. Са њима, СНС и СПС су могли да сакупе 56 од 110 одборника и да формирају најтању могућу већину у Београду. Ипак, власт је под несумњивим притиском оптужби за изборне махинације одлучила да „подигне лествицу легитимитета“ и у изборни бубањ убаци и гласање за Скупштину Београда.

Пролећни колапс опозиције

Тај у суштини изнуђени потез се показао као прави благослов за власт. Како је време одмицало, преговори власти и опозиције су се све мање бавили изборним условима. Времена за дубинске промене, пре свега ревизију бирачког списка, више није било. То је разговоре преоријентисало ка теми датума избора и тога да ли ће локални и поновљени београдски избори да се одрже истог дана. Власт је привидно у том тренутку била у дефанзиви и пристајала је на низ уступака на којима су инсистирали опозиционари. На крају, као датум избора одређен је 2. јун, а и одлучено је да се сви избори одрже истог дана. Ова последња одлука показала се као „тројански коњ“ власти који је целокупну политичку динамику преокренуо у једном дану.

Опозициона колона „Србија против насиља“ поцепала се готово по средини. Власт је у кампању ушла спокојно, посматрајући како се дојучерашњи партнери међусобно оптужују. На крају, епилог је био очекиван – власт је убедљиво победила у свим локалним самоуправама, укључујући и централне београдске, где је по свим анкетама опозиција, док је била јединствена, била у великој предности. Из јунских избора, као једина енклава међу локалним самоуправама у којима је победио СНС или његови коалициони партнери, остао је Ниш.

Прво бројање гласова у Нишу показало је да опозиција има довољно гласова да формира власт, а као најјачи опозициони фактор испливали су нишки кардиолог Драган Милић и његова група грађана. Ипак, накнадна пребројавања гласова утврдила су да коалиција око СНС-а, заједно са мањинском Руском странком, може да формира најтању могућу власт, што је отворило вишемесечну агонију пребројавања, жалби и тужби. На крају, већина СНС-а је преживела све административне провере, али је Милићева листа несумњиво нарушила статус кво на опозиционом политичком пољу. Притом, опозиција јесте успела да формира власт у нишкој општини Медијана, чинећи је једином локалном самоуправом у којој на власти није СНС или његови традиционални партнери.

Окошталост опозиционе политичке понуде начета је и у Београду, где је после више година спекулација у активну политичку трку ушао покрет „Крени-промени“. Ова активистичка група, коју предводи правник Саво Манојловић, искористила је расцеп у коалицији „Србија против насиља“ и на београдским локалним изборима успела да оствари најбољи резултат. И иако у збиру није било шансе да се угрози позиција СНС-а, Манојловић је дефинитивно овим резултатом, заједно са још неколико мањих успеха у другим општинама, успео да се профилише као равноправан учесник политичког живота.

Убедљив тријумф власти на локалним изборима означио је крај дугог циклуса који је подразумевао три изборна процеса у три године. СНС је победио на председничким, парламентарним и локалним изборима, што је практично значило да је њихова позиција недодирљива до 2027. године. Почетком лета деловало је да је криза коначно готова. Мало ко је знао да се она тек захуктава.

Вруће литијумско лето

Прво се појавио интервју председника Вучића у “Фајненшел тајмсу” у којем је најавио оживљавање пројекта копања литијума. Потом је у свега неколико дана Уставни суд напрасно одлучио да је Уредба владе којом је заустављен пројекат крајем 2022. године била неуставна, да би Влада одмах усвојила нову уредбу. Када је правна припрема терена била готова, у Београд је дошао немачки канцелар Олаф Шолц да присуствује потписивању меморандума о сарадњи.

Овај развој догађаја проузроковао је талас еколошких протеста. Почело је у Лозници, да би се ускоро проширило широм земље. И док ниједан од ових протеста није био сам по себи импресивно посећен, оно што је изненадило је чињеница да су организовани махом у оним местима у којима је власт била добро укорењена. Антилитијумски протести су обележили лето, а тема је добила своју политичку надградњу када је опозиција успела да наметне ову тему у Скупштини. Ипак, цела ствар је остала без епилога и чекала се јесен да се „литијумска борба“ настави.

Јесења трагедија

А онда је 1. новембра пала надстрешница у Новом Саду усмртивши 15 особа. Одсуство брзе реакције тужилаштва, али још више прва реакција власти, која је тврдила да надстрешница није била обухваћена реконструкцијом, довели су до великог протеста у Новом Саду. Миран скуп више од 20.000 грађана је прерастао у вандализовање Градске куће, због чега је више особа ухапшено. То је покренуло читав ланац догађаја који је укључивао нове протесте, опозиционе блокаде тужилаштва, као и петнаестоминутне комеморативне блокаде саобраћајница. Једна таква, испред Факултета драмских уметности на Новом Београду, кризу е подигла на ниво који није виђен дуже од двадесет година.

Студенте ФДУ-а који су блокирали улицу напали су грађани који су били незадовољни због ограничења њихове слободе кретања. Убрзо се, међутим, показало да су у питању чланови СНС-а. Ово је била иницијална каписла – студенти неколико београдских факултета су блокирали Ректорат и матичне факултете, истакнувши списак од пет захтева. Две недеље касније, готово да није било факултета у земљи који није био у блокади, а и све већи број средњих школа се придруживао. Подршка студентима је почела да стиже са свих страна, а штрајк су организовали просветари и адвокати. Власт је покушала да испуни захтеве студената, али су они понуђено глатко одбили, тврдећи да ниједан од њихових захтева није испуњен. Додатно, изричито су рекли да председник Србије није особа са којом желе да разговарају, инсистирајући да су институције права адреса за њихове захтеве. То је кулминирало масовним скупом на београдском тргу Славија, на који су позвали студенти. Бројке варирају, али је већина сагласна да је у питању био највећи јавни скуп од 5. октобра.

Гогић напомиње да протести који су никли након пада надстрешнице и они који су организовани због питања литијума имају заједнички именитељ.

„Код једне и друге теме, ми имамо незадовољство због корупције и нетранспарентности, као и мањак поверења у институције. У неку руку, на Железничкој станици се догодило оно на шта су упозоравали протестанти против копања литијума – да ће због јавашлука у извођењу јавних пројеката доћи до негативних последица по грађане“, истиче Гогић.

Шта у 2025?

Слика Славије из недеље 22. децембра и чињеница да криза у овом моменту делује безизлазно широм отвара питање – шта нас чека у наредној години. Саговорници НИН-а сагласни су да ће неки вид политичког решења морати да уследи.

Гогић наглашава да су добре шансе да ћемо наредне године на гласање, додајући да актуелна криза тешко да може да се реши без избора.

„Избори се обично организују када власт упадне у кризу легитимитета. Овде имамо кризу, али не и то да влади пада подршка на рачун неке друге групације. Међутим, председник Србије је и раније посезао за изборима као начином да дезавуише незадовољство грађана. Назнаке тога видим и у поновним најавама да ће бити формиран покрет за народ, који ће вероватно бити употребљен у изборну сврху. Најзад, избори су за власт и добар начин да дисциплинује сопствено чланство“, наводи Гогић.

Миливојевић, опет, напомиње да би идеја о прелазној влади, коју је изнело више представника опозиције, могла под одређеним условима да буде добра излазна стратегија из кризе.

„То би могао да буде излаз ако би та влада имала јасан задатак да омогући одржавање слободних избора. Уколико би опозиција покушала том владом без избора да приграби власт, онда то не би било решење ничега. Исто тако, ни избори у овом тренутку, као ни саветодавни референдум о поверењу председнику не би допринели решењу проблема. Изборни услови су тренутно такви да на њима Вучића не би могли да победе ни Милошевић, ни Коштуница у напону снаге“, истиче Миливојевић. (www.nin.co.rs, НИН, Вук Јеремић, 31.12.2024)

Lojalisti po Bogonoscu

Počelo je tvrdnjom doktora prava i aktuelnog popečitelja poljoprivrede da „mrtav čovek nije vlasnik sopstvenih organa“, te država, nakon smrti svoga podanika, može s njima, elem organima, da čini što joj se prohte; nastavilo se aksiomom doktoranda prava i najuposlenijeg državnog odvjetnika da su „deca, do punoletstva, vlasništvo države“, a ne svoje vlastito ili, makar, „vlasništvo“ svojih roditelja ili staratelja.

Rešenje ovog silogizma dato je, unapred, u izbornoj kampanji pod naslovom „Aleksandar Vučić – za našu decu“. Dakle, ako je AV Srbija, kako se samopredstavlja, znači – sva deca Srbije su njegova deca!

Što bi značilo, i ova nestašna, nepoćudna i neposlušna, a mladalački ljubopitljiva, na ulicama i po blokiranim fakultetima.

Upozoravao sam, početkom te 2020, najdobronamernije, predsednika svega ovoga ovde, kuda bi moglo sve to da nas, ne daj Bože, povede i odvede, ako predsednik legitimiše izbornu kampanju stranke čiji je tada bio predsednik, koju mu je neki saboter i diverzant, a u svakom slučaju neprijatelj, iz najbližeg okruženja podmetnuo, a koja se, da podsetim, na izborima zvala (i sličila kao jaje jajetu onoj Hitlerovoj, sa nemačkih izbora u martu 1936. godine): “Unseren Kinder – Die Zukunft durch A.H.”

Ili, na srpski prevedeno: “A.V – (budućnost) za našu decu”.

Samo u knjizi “Nulta 2020 tačka”, toj sam temi posvetio nekoliko tekstova: “A deca puna mašte, (naša) deca su ukras Es-en-esa”; “Ko je smestio Zeki Rodžeru”; “Miris poljskog “snopa” fašističkog cveća”; Preti li nam Zakon o prenosu ovlašćenja (Ermächtigungsgesetz)?”; “Kako je “Za našu decu” evoluiralo u “Jedan narod, jedna država, jedan vođa”…

Naravno da me nije poslušao.

Izabrao je potpuno suprotnu, opet instant, trasu.

O Svetom Ignjatiju Bogonoscu (bačen lavovima u Rimu, jer je odbio da prizna idolopoklonstvo), 2025, tepa joj terminom – „lojalizam“.

U političkoj teoriji, lojalista je osoba koja pokazuje nepokolebljivu odanost i podršku određenom cilju, vođi ili, od vođe proklamovanom, „državnom /nacionalnom razlogu“.

U praksi, prva asocijacija na lojalizam je američki (građanski) rat za nezavisnost, u osmoj deceniji 18. veka, u kome se većina kolonista (zvali su se „patrioti“) borila za samostalnost, a manjina tih novodoseljenih (to su bili „lojalisti“ ili „rojalisti“, „kraljevi ljudi“), tek oko pet odsto tadašnjeg američkog stanovništva, ostala verna britanskoj kruni i ratovala za njene interese.

Inicijatori okupljanja naprednjačkih „lojalista“ tvrde da je prekretnica bio 3. novembar 2024, „kada se videlo ko je za politiku radi dece, a ko radi profita“, a u međuvremenu se pokazalo i „da nam takozvani studenti ne dozvoljavaju da imamo Novu godinu“. To su ljudi (samoizbrojali su se: ukupno ih je 1.027) koji „punim srcem podržavaju politiku predsednika Vučića zato što poručuje najbolje za naš narod, našu decu“ i koji „imaju svoju zavete“.

Šta je tih 1.027 ili 1.019, ili 17.000, koliko ih, za sada, različiti izvori izbrojaše, u odnosu na 750.000, očito, nedovoljno lojalnih i nepouzdanih članova?

I šta su oni – teorijska ili praktična, paraformacija Esenesa? Reče li naš najvažniji Neko da su neki od tih lojalista ona nabildovana „deca od 18-19 godina“, koja su hrabro, „deset na jednoga“ (pardon, na dvojicu) udarila ili se branila od Đilasa i onog njegovog jednoga?

Predsednik Republike ih zove „čuvarima vatre, jednim krilom, časnim ljudima unutar SNS-a“, za njegov ukus, „pomalo ekstremnima, uglavnim proruskima, koji su za slobodnu i samostalnu Srbiju, a izrazito su protiv onih koji bi da sprovode obojenu revoluciju.“

Ali, ono što je važnije, naš Poglavica Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice tvrdi, da on „nije deo tog tima, uvek je mislio da je to preterivanje, ali su mu tu veoma bliski ljudi, i tu niko nije protiv njega“:

„Tu ih je sada već više od 17.000, među kojima i moj brat i još neko iz moje porodice. Nisu bogati, uvek su se žestoko borili protiv struja koje su dolazile iz zapadnog obaveštajnog sektora, samo pozitivno mogu da govorim o njima. Oni su me opomenuli jedanput pre pet godina i rekli da se sa ‘žutim ološem’ ne može u koaliciju, kada su mediji prenosili kako ćemo da idemo sa Demokratskom strankom u koaliciju, nekom od tih demokratskih stranaka, sad ih ima 50, nije ni važno. Oni su se čak i na krv tamo zaklinjali, nikada sa žutim ološem i ovakvima i onakvima. Malo su tvrđi ljudi. To su uglavnom muškarci, samo mali broj žena. I oni su došli kod mene i rekli mi nikad ti nismo tražili ništa, ne trebaju ministarska mesta, mi se ne bavimo biznisom. Ti ljudi su upozorili sve one koji misle na različite načine da je potrebno da se ide protiv mene, da neće imati nikakvu podršku unutar stranke.“

A posebno je važno da su „spremni da se bore”.

Svojevremeno su se, u Šešeljevom odsustvu, radikali koje su predvodili Njegova eks Ekselencija i današnji Poglavica, zaklinjali „svemogućim Bogom, pravoslavnom verom, imenom i čašću, slavom svojih predaka i budućnošću svojih potomaka“  i da će se bezuslovno pokoravati stranci koja će, u svakom trenutku, raspolagati njihovim poslaničkim mandatoma – da nikada neće izdati ideale i program SRS. 

„Kako ja ovu zakletvu poštovao i ispunjavao, tako mi Bog pomogao“, potpisivali su svi redom, sve dok, u leto 2008, T.N. iznenada nije, negde u fioci, zaturio kovertirane ostavke naprednjačkih prebega, potpisane u crkvi Aleksandra Nevskog.

Tako nekako, i ovi aktuelni “lojalisti” su „bili prvo u jednoj maloj crkvi, to je njihov običaj“.

Sreća u nesreći je da je Poglavica svega ovoga ovde zaključio da je „važno da Srbija ne ide u to do kraja“, i da je zato važno da se formira  - pokret.

Da, dobro ste čuli, da se podgreje ideja o onome što se meni otpočetka pričinjavalo kao „Pokret za bespogovornu podršku Aleksandru Vučiću o bilo čemu bilo šta, makar i protivustavno, da odluči“. Ali, bolje i to, ako Poglavica već ne može bez toga, nego, daleko bilo, nekakva „bratstva i plemstva“, „ultrakopi“, “zakletve na krv i nož, znoj i suze”, “navijačke grupe”, ove ili one „garde“...

Jer, u kontekstu moga upozorenja s početka ovog teksta, nije zgoreg podsetiti se da su, kada je reč o stranačkim para(vojnim)formacijama u modernoj istoriji, najpoznatije baš one pri Nacionalsocijalističkoj radničkoj partiji Nemačke, čiju je kampanju iz 1936. prekopirala naša Srpska napredna.

Dvadesetih godina prošlog veka u modi je bilo da pripadnici rivalskih političkih partija – komunisti, pre svih - upadaju na skupove političkih protivnika i izazivaju masovne tuče.

Zato je vođa Nacionalsocijalističke radničke partije Nemačke (NSDAP) Adolf Hitler poželeo da, po uzoru na stranačku organizaciju Musolinijevih fašista, i unutar svoje stranke formira takvu vrstu paraformacije. Hitleru je bilo izuzetno važno osvajanje najvažnijeg javnog prostora toga doba – ulice. Njegovi batinaši su zato (izvor: „Hitlerovi jahači apokalipse“, Zoran Z. Cvetković, Agnosta, 2018) - imali zadatak da protivnicima uteraju strah u kosti i da ih „eliminišu iz javnosti“  (čitaj: proteraju sa ulica), ali i da zadive kolebljivce prikazivanjem hrabrosti, organizovanosti i beskomprisnosti u borbi za stranačke ciljeve“.

Prve grupe za redarske poslove NSDAP je osnovao još početkom 1920-tih: Salšuc („Zaštitna dvorana“), potom Šucštafel („Zaštitni odred“), obe sa skraćenicom SS, mada nisu imale direktne veze sa potonjim SS-om.

Potom nastaje Šturmabtajlung (nem. Sturmabteilung, SA) kao paraformacija NSDAP-a, u prevodu sa nemačkog – „jurišni odred“. Ova formacija je imala ključnu ulogu u Hitlerovom usponu na vlast tridesetih godina 20. veka. SA-ovci su bili poznati kao „smeđokošuljaši“ zbog boje njihove uniforme.

SA je bila prva nacistička paravojna grupa koja je razvila pseudo-vojne titule za svoje članove. Činove SA preuzele su i neke druge grupe Nacističke partije, pa i ona najozloglašenija (“crnokošuljaška”) SS.

Hitler je lično, u Minhenu, 1920, osnovao i Ordnertrupen (nem. Ordnertruppen); odred mišićavih nacista, bivših vojnika i pivničkih izbacivača, telohranitelja u današnjem smislu, sa zadatkom da održavaju red, štite zborove i okupljanja Nacističke partije od komunista koji su pokušavali da rasture te mitinge.

Ubrzo je ime kamuflirano u Športabtajlung (nem. Sportabteilung), skrivajuće ime s značenjem „sportski odred“, opet skraćeno SA, a potom i u poslednju verziju: Sturmabteilung. Već 1922. NSDAP stvara omladinsku sekciju, Jugenbund (nem. Jugendbund), za mladiće između 14 i 18 godina.

SA odredi su se, uglavnom, upuštali u ulične tuče sa komunistima, socijalistima i Jevrejima.

Kad je Hitler preuzeo vlast 1933, SA je videla sebe kao zamenu za nemačku vojsku, što je razljutilo komandu regularne armije Rajhsver koje nije simpatisalo naciste, i nazivalo SA „smeđim šljamom“. SA se smatrala opasnom i radikalnom organizacijom i zato što je opšti običaj u SA bio polaganje zakletve lojalnosti lokalnim čelnicima SA, a ne Hitleru ili Nacističkoj partiji u celini. Hitler je zato naredio smaknuće Ernsta Rema i vođstva SA, u “Noći dugih noževa”, između 30. juna i 1. jula 1934. SA od tada biva marginalizovana u nacističkoj vladajućoj strukturi.

Mnogo poznatija je bila ozloglašena SS ili Šucštafel (nem. Schutzstaffel — Odbrambene snage) je bila velika paravojna organizacija koja je bila glavni deo Nacističkoj partiji. Lider SS-a bio je Hajnrih Himler od 1929. do njenog raspuštanja posle kapitulacije 1945.

I pre početka Drugog svetskog rata, nacisti su smatrali SS elitnom jedinicom, „pretorijanskom stražom“ partije sa svim članovima odabranim po rasnim i ideološkim kriterijima. SS se razlikovao od nemačke vojske, Nacističke partije i nemačkih državnih zvaničnika i po činovima, oznakama jedinica i uniformama. Pored toga, pripadnici SS-a su na podlaktici ruke imali istetoviran broj na desnoj ruci. Manji broj označavao je viši rang u SS-u. Na kopčama opasača pripadnika Vafen SS-a bio je utisnut slogan “Odanost je moja čast!”.

U Hitlerovoj naredbi od 7. novembra 1930, pisalo je: “Prvi zadatak SS-a je da izvršava policijske zadatke unutar partije.” Izvorni zadatak mu je bio da bude partijski organ bezbednosti, partijska policija.

Borbene jedinice SS-a, nazivane Vafen-SS (nem. Waffen-SS), su se razvile u sposobne i efektivne vojnike, u mnogo slučajeva superiornije od nemačke vojske to jest Vermahta zbog žestokog ideološkog naboja i bolje vojne opreme.

„Deo tih mladića upravo iz redova lojalista ste videli kako su se suprotstavili Đilasu i njegovim batinašima, iako su bežali, izbegavali, izbegavali, izbegavali i na kraju im pokazali da se ne plaše ni najmanje. Kao miševe su ih postrojili tamo. To je samo mali deo ljudi.“ – ovim rečima predstavio je presednik svih građana Srbije prvi ešalon svojih stranačkih “lojalista”.

Onda ide slika kako to desetoro “dece” (“omladine koju su, dok je obavljala stranačke poslove, krvnički napali Dragan Đilas, jedan njegov saradnik sa suprugom i trogodišnjim detetom”), nabildovano, k'o da im je teretana jedino zanimanje, nevino stoji postrojeno, sve u stavu za borbu, sa komesarem naprednjaka „drugom Rajom“.

Tako to obično biva kada neko neovlašćeno ispomeša decu, “državnu” i “stranačku”, “našu” i “njihovu”.

Umesto da je makar tu decu, kao Sveti Ignjatije, očinski “povukao za uvo, da brže porastu u ovoj godini”, naš Poglavica je, i prvih dana nove, neovlašćeno pozivao studente na razgovor, unapred ih diskvalifikujući da su ostali bez argumenata. Iako ti visokoškolci upravo prizivaju odmetnute državne funkcionere, a Poglavicu posebno, da se prizovu institucijama, odnosno svojim ustavnim nadležnostima.

Državne institucije, a šta to behu institucije koje ne znamo čemu služe, a uz to i ne rade?

A dovoljno bi bilo samo da ga se, njega Poglavicu, svede u okvire ustavnih nadležnosti predsednika Republike i da baš on oslobodi institucije čija je ovlašćenja uzurpirao za se. Jer studenti, pa i većina građana, ne traži njegovu “glavu”, nikakvu, čak ni političku. Neka u miru i zdravlju, a po Ustavu, izgura do kraja mandata 2027. godine. Samo to zahtevaju  naša, pa, valjda se podrazumeva, i “njihova” deca. (cvijetinmilivojević.blogspot.com, 3.1.2025)

“Obojene revolucije” u Srbiji i Republici Srpskoj: Povezanost političkih sudbina i propagandne mašinerije Dodika i Vučića

Vlast u Beogradu i Banjaluci po oprobanom receptu svaki protest organizovan bilo kojim povodom proglašava za obojenu revoluciju a svako onaj ko se usudi da pita ili usprotivi postaje izdajnik!

Studentske proteste koji već danima traju u Srbiji tamošnja vlast sve glasnije pokušava da prikaže kao pokušaj obojene revolucije ili hibridnog rata koji se vodi protiv te zemlje i njenog predsjednika Aleksandra Vučića. Zanimljivo je da iste kvalifikacije, kada se radi o protestima u Srbiji, ali i onima koji su se nedavno odvijali u Banjaluci i Bijeljini, koriste i vlasti u Republici Srpskoj. Prema njihovim tvrdnjama, prvi čovjek Srpske Milorad Dodik i aktuelna vlast u RS takođe se nalaze na meti “obojenih revolucionara”, koji su plaćeni negdje izvana.

Tako je, na primjer, portparol SNSD-a i delegat te stranke u Domu naroda parlamenta BiH, Radovan Kovačević, komentarišući proteste studenata u svim većim gradovima Srbije nedavno izjavio kako su “trenutne međunarodne prilike mnogi prepoznali kao posljednju priliku da se konačno obračunaju sa Srbijom i Srpskom”.

“U tome im ne smijemo pomagati. Naše jedinstvo je jedini pravi odgovor”, rekao je Kovačević.

U “raskrinkavanju” onih koji bi, po “stranim nalozima”, rušili vlast u Srbiji i Republici Srpskoj posljednjih mjeseci izuzetno je aktivan i ministar za naučnotehnološki razvoj i visoko obrazovanje u Vladi RS, Željko Budimir. Na pretposljednjoj posebnoj sjednici Narodne skupštine Republike Srpske, u vrijeme kada su u Banjaluci i Bijeljini još trajali protesti zbog vladine odluke da se tim gradovima smanje prihodi od PDV-a, Budimir je za govornicom poručivao kako mu je “jasno šta radi opozicija”, a prijetećim tonom je nagovještavao i kako je vlast na sve spremna.

Inače, vrijedi podsjetiti da je ministar Budimir, uoči održavanja lokalnih izbora u oktobru prošle godine, maltene, otvoreno najavljivao “obojenu revoluciju” u Banjaluci u režiji Draška Stanivukovića, krsteći istim terminom i višemjesečne proteste koji su se 2018. godine odvijali u najvećem gradu Srpske zbog nerazjašnjenog ubistva Davida Dragičevića.

“Radi se o ekipi ljudi koja je za izbore iskorištavala tragediju porodice Dragičević, pokušaj obojene revolucije protiv vlasti u Republici Srpskoj. Očigledno da je ova ekipa mladih ljudi spremna na sve, ponašaju se kao vlastodršci, nisu spremni da lako odustaju od vlasti i pretpostavljam da takav scenario nije nemoguć”, upozoravao je Budimir na Stanivukovićeve “obojene revolucionare” pred izbore 2024.

O studentskim protestima u Srbiji, ali i onima koji su se događali u Banjaluci i Bijeljini sličnim tonom govorio je i bivši Dodikov savjetnik, Srđan Perišić.

“Evidentno je da prozapadne strukture u Republici Srpskoj, Srbiji i regionu žele da Zapad otvori novo žarište ovdje kako bi te opcije došle na vlast. Podjela PDV-a se diže na takav nivo da se zovu građani Republike Srpske da izlaze na demonstracije da brane Bijeljinu ili Banjaluku. To su gluposti. Očigledno je da su centri moći oličeni u CIA, američkim službama, britanskim, francuskim upetljani duboko u to”, tvrdi Perišić.

Da li je u Srbiji i Republici Srpskoj na sceni zaista neki novi pokušaj “obojene revolucije”, ili je u pitanju nešto drugo, pitali smo za mišljenje političkog analitičara iz Beograda, Cvijetina Milivojevića. Kada je riječ o studentskim protestima u Srbiji, on kaže da se od strane tamošnjih vlasti mogu čuti dvije vrste optužbi na račun demonstranata.

“Prva glasi da je to indirektni pokušaj državnog udara, a druga je da je to obojena revolucija iliti hibridni rat. Te dvije optužbe sada više ne idu samo na račun političke opozicije u Srbiji, nego i na račun studenata, kao glavne energije ovih protesta”, kaže Milivojević za Gerilu.

Optužba da se radi o pokušaju državnom udaru, kako navodi, potpuno je neodrživa jer se državni udar, objašnjava Milivojević, uvijek izvodi iz institucija vlasti.

“Državni udar ne može da izvede neko van institucija vlasti, ni opozicija ni neki građanski aktivisti, ili u ovom slučaju studenti. To je smiješno. Druga optužba je još smješnija, zato što se priča o obojenoj revoluciji, na početku ovih studentskih protesta, prevela u varijantu da svi zapravo rade protiv interesa države Srbije, a na kraju se to svodi protiv vlasti Aleksandra Vučića. Ako neko kritikuje Aleksandra Vučića, taj hoće da sruši Srbiju”, ističe Milivojević.

Podsjeća da se na početku studentskih protesta govorilo o tome kako podjednako svi centri moći, i sa istoka i sa zapada, imaju isti interes da sruše Vučića.

“To je u jednom trenutku postalo neodrživo, s obzirom da je američki ambasador usred protesta došao i faktički podržao Vučića na otvaranju Moravskog koridora. Na drugoj strani, Marija Zaharova je prije nekoliko dana rekla da ovo jeste obojena revolucija, hibridni rat, kao i da to rade ovi sa Zapada, tako da je sve to postalo smiješno”, navodi Milivojević.

Na pitanje da prokomentariše dovođenja u korelaciju protesta u Srbiji s protestima koji su se dešavali u Banjaluci i Bijeljini, Milivojević odgovara da postoje jasni pokušaji da se to tako prikaže.

“Kad je gradonačelnik Bijeljine samo lajkovao fotografiju s najvećeg studentskog protesta, onog na Slaviji kome je prisustvovalo 100.000 ljudi, Ljubiša Petrović je prošao “toplog zeca”, čak i više nego kada se usprotivio kopanju litijuma na Majevici i Ozrenu. Pogledao sam naslove kako bih vidio šta je on uradio tako strašno. Jedini Petrovićev grijeh bilo je to što je ispod fotografije sa Slavije napisao: “E, ovo je protest”. To je bilo dovoljno da ga čak i vlast u Beogradu, odnosno njihov propagandni štab, uzme pod svoje pa su ga dva dana “rešetali” zbog toga. Šta to u prevodu znači? To znači da ni ti protesti, koji su bili u Bijeljini i Banjaluci protiv uzimanja dijela PDV-a od tih gradova i davanje tzv. siromašnijim opštinama i gradovima, nisu obojena revolucija”, kaže naš sagovornik.

Jasno je i da je vlast, dodaje Milivojević, prije svega u Srbiji, gadljiva na svaku kritiku i da pokušava da od komarca napravi slona.

“Takođe je jasno da previše inventivnosti nema ni kod Dodikove propagande i da i ona, manje- više, pogotovo u posljednje dvije godine, bukvalno prati ne samo narativ, nego i kanale i oruđa Vučićeve propagande i samo se na njih oslanja. To je više nego jasno”, smatra Milivojević.

Ono što je takođe bitno, dodaje on, jeste to da najbolji dokaz kako studentski protest u Srbiji nije nikakva obojena revolucija ili hibridni rat, jesu zahtjevi protestanata.

“To je nešto potpuno novo u Srbiji, da se zahtjevi studenata uopšte ne poklapaju sa zahtjevima političke opozicije. Opozicija traži prelaznu Vladu, koja bi obezbijedila regularne vanredne izbore, dok studenti traže da institucije poštuju ono što je njihova ustavna i zakonska nadležnost, što očigledno posebno iritira Vučića jer je upravo on primjer čovjeka koji s pozicije predsjednika Republike, s osam protokolarnih nadležnosti, u ovom trenutku se ponaša kao svevladar u sve tri grane vlasti – sudskoj, zakonodavnoj i izvršnoj. Vučić studentima prvo malo prijeti, pa im malo nešto nudi, a oni ga i dalje ignorišu i to ga, očigledno, najviše boli”, ističe naš sagovornik.

On pretpostavlja da bi se ista stvar desila i u Republici Srpskoj da su protesti u Banjaluci i Bijeljini bili masovniji.

“Međutim, oni ne mogu biti masovni iz prostog razloga što je energija drugačija. I u Srbiji je, do ovih protesta, godinama unazad falilo te građanske energije. Očigledno je da jedino mladi ljudi mogu ponijeti tu energiju. Trebalo im je mnogo vremena da se pokrenu, ali kad se pokrenu to je onda nešto sasvim drugo i sada dolazi do spontane podrške od njihovih roditelja, baka i deka. Iako je vlast u Srbiji i Republici Srpskoj do sada igrala na kartu da proba da okrene roditelje, bake i deke protiv sopstvene djece i unuka, ovaj put im to nije prošlo”, kaže Milivojević.

Što se tiče povezanosti političkih sudbina Milorada Dodika i Aleksandra Vučića, odnosno na pitanje da li bi u slučaju Vučićevog pada s vlasti ubrzo slično zadesilo i Dodika, Milivojević navodi kako mu se čini da Dodik, ponekad bespotrebno, vezuje svoju sudbinu za Vučića, a ponekad se takvo ponašanje čini i logičnim.

“Kada, na primjer, Dodik govori o ekonomskom opstanku Republike Srpske, vrlo vjerovatno je da u nekom segmentu ekonomski opstanak Srpske zavisi od podrške Srbije. Opet, ne zaboravimo da bi i Srbija doživjela kolaps svog elektroenergetskog sistema da nije bilo pomoći i podrške iz Republike Srpske prije dvije ili tri godine. Zato je ta podrška uzajamna. Međutim, jedna stvar se tu izdvaja. Vučić jeste Dodiku strahovito važan za njegov politički opstanak, ali ne samo Vučić. Kad bi se desilo da ga Vučić potpuno pusti niz vodu, Dodik može opstati ukoliko ne izostane podrška Moskve. Sjetite se onih prethodnih opštih izbora, prije dvije godine, kad je Vučić bio spreman da Dodika pusti niz vodu. Da nije bilo signala iz Moskve, teško da bi Dodik obezbijedio svoj politički opstanak”, zaključio je Milivojević. (www.gerila.info, portal, Banjaluka, 2.1.2024)

Ko su Vučićevi lojalisti, njih 17.000 koji su spremni da proliju krv za odbranu njegove vlasti i zašto Tužilaštvo još nije saslušalo predsednika

Kao grom iz vedra neba, naravno, nimalo slučajno, neposredno pred Novu godinu predsednik Srbije Aleksandar Vučić bacio je novu "bombu" u srpski politički narativ, ustalasavši duhove kao nikad pre.

Šta je to ovog puta „lupio“ neprikosnoveni vladar političkog života u Srbiji što izlazi iz okvira uobičajenog spinovanja i skretanja teme s vrele političke zime koja mu se dešava ispred nosa i kao nikad dosad preti da zaljulja njegovu vlast?

Ni manje, ni više nego pretnja sukobima na ulici. Na jednoj strani, pretpostavljamo, narod, studenti i svi oni koji se mesecima na ulicama i univerzitetima bune zbog selektivne pravde posle pada nadstrešnice u Novom Sadu 02. novembra prošle godine, kojom prilikom je poginulo 15 nedužnih ljudi.

Na drugoj strani, Vučićeva pretorijanska garda. Jer kako drugačije nazvati priču o „lojalistima“, tajnoj frakciji unutar SNS kojoj pripada i njegov brat Andrej Vučić, a koja je, prema predsednikovim rečima, ekstremna čak i za njegov ukus. Sastaju se u crkvi, zaklinju Vučiću na krv, spremi su na osvetu samo da ne dođe do (nasilne) promene vlasti – tako otprilike glasi opis mlađeg od braće Vučić ovih takozvanih „lojalista“.

Na pitanje ko su lojalisti o kojima je govorio Dragan J. Vučićević, koji se takođe pridružio ovoj bizarnoj skupini, Vučić je kazao da ima jedno krilo unutar Srpske napredne stranke i da su pre nekoliko dana imali svoj poslednji skup.

„Bili su prvo u jednoj maloj crkvi. To je njihov običaj. Ja nisam deo tog tima. Uvek sam mislio da je to preterivanje, ali su mi tu veoma bliski ljudi, deo su toga. Oni su me opomenuli jedanput pre pet godina i rekli da sa ‘žutim ološem’ ne može u koaliciju kad su mediji prenosili kako ćemo da idemo s Demokratskom strankom u koaliciju, nekom od tih demokratskih stranaka, sad ih ima 50, nije ni važno. I oni su došli kod mene i rekli – nikad ti nismo tražili ništa, ne trebaju nam ministarska mesta, mi se ne bavimo biznisom. Reč je o časnim ljudima, koji nisu bogati. Oni su tu kao čuvari vatre. Samo pozitivno mogu da govorim o njima, jedino su malo ekstremni za moj ukus“, priznao je Vučić.

Prema njegovim rečima, ti ljudi su upozorili sve one koji misle na različite načine da je potrebno da se ide protiv njega, da neće imati nikakvu podršku unutar stranke.

Zaklinjanje na krv i brat Andrej

Vučić je potvrdio je da deo lojalista i njegov brat Andrej, uz još jednog člana porodice.

„To su uglavnom muškarci, samo mali broj žena. Oni su se čak i na krv tamo zaklinjali, nikad sa žutim ološem i ovakvima i onakvima. Malo su tvrđi ljudi. Da, moj brat je deo tog tima, ja nisam. Još je neko iz moje porodice deo tog tima, a ostali nisu. Ali on je samo jedan od sada već više od 17.000 ljudi. Uglavnom su oni proruski orijentisani, kad kažem proruski to znači za slobodnu, samostalnu Srbiju, ali ako moraju da biraju uvek će biti više proruski. Izrazito su protiv onih koji bi danas da sprovode obojenu revoluciju, oni su spremni da se bore. Deo tih mladića ste videli kako su se suprotstavili Đilasu i njegovim batinašima, iako su bežali, izbegavali i na kraju im pokazali da se ne plaše ni najmanje. Kao miševe su ih postrojili tamo“, opisao je sukob Dragana Đilasa s njegovim falangama koje su lepile uvredljive plakate protiv Đilasa na beogradskim ulicama. Tom prilikom, jedan od onih koji se sukobio s Đilasom bio je i Luka Petrović, visoki funkcioner SNS i gradski sekretar za investicije, neki kažu i čovek moćniji od gradonačelnika Beograda Aleksandra Šapića.

Da li je ovaj nasilni akt bio dovoljan da se Luka Petrović „upiše“ u lojaliste ili je već odranije pripadnik ove grupe, nije poznato.

Tek, nekoliko dana je prošlo od najbizarnijeg u moru bizarnih intervjua Aleksandra Vučića, a na ovu nimalo naivnu najavu sukoba dve suprotstavljene grupe građana, ovog puta iz usta samog Aleksandra Vučića, nije reagovao niko. Ponajmanje Tužilaštvo, koje bi, prema rečima naših sagovornika, trebalo da pozove na saslušanje prvog čoveka Republike da objasni šta sve zna o ovom potencijalnom sukobu i zašto do kraja nije otkrio imena ljudi „lojalista“ koji su spremni i krv da proliju da on ostane na vlasti.

Tepić: A šta kaže Porfirije, u kojoj se to crkvi skupljaju?

„Uz precizan podatak da je broj pripadnika ove paraformacije porastao sa 1.019 na 17.000, predsednik države obavestio je javnost da se isti sastaju u nekoj maloj crkvi“, navela je Marinika Tepić.

Prema njenim rečima, nije se oglasio ni patrijarh srpski Porfirije da objasni koju to „malu crkvu“ koriste ekstremisti da spremaju osvetu protiv svih onih kojima se ne dopada Vučićeva diktatura.

 „Živimo u zemlji u kojoj najviši državni funkcioneri tvrde da studenti rade po nalogu hrvatskih obaveštajnih službi i gde se njihove kolege koje su došle na proslavu Nove godine nazivaju hrvatskim špijunima,“ predočila je Tepić i dodala da je Vučić javno priznao i da su Dragana Đilasa i Đorđa Aleksića napali pripadnici Srpske napredne stranke.

Tepić je pozvala Tužilaštvo da hitno reaguje i pronađe ko su ti ekstremisti spremni da proliju krv onih koji se mirno, demokratskim sredstvima, bore za primenu zakona i Ustava.

Prelević: Vučićeva izjava suprotna zakonima i ustavu zemlje

Advokat Božo Prelević ističe za Nova.rs da predsednik Srbije Aleksandar Vučić daje izjave koje su suprotne po formi i suštini zakonima i Ustavu ove zemlje.

„Mi imamo problem s predsednikom jer on daje izjave koje su po formi i suštini suprotne zakonima i ustavima ove zemlje i njegovim nadežnostima. I u svojoj suštini predstavljaju krivično delo zloupotrebe službenog položaja predsednika“, ističe Prelević.

Dodaje da predsednik spominjanjem lojalista preti ljudima na protestu i svojim koalicionim partnerima.

„On pokušava da okuraži svoje članove stranke jer je u očiglednoj defanzivi i da oblikom ili formom, a to su lojalisti, negira sve institucije u ovoj zemlji, zbog čega bi tužilac morao da reaguje. On tom izjavom, nekakvim lojalistima, preti drugom delu građanstva čiji je on takođe predsednik. To radi iz iskustva znajući da studentski protesti nisu njegova omiljena relacija Đilas-Vučić jer studenti i ljudi koji su uz njih kažu: „Nećemo da pričamo s tobom“. To njega izbacuje iz modusa operandi. On u ovoj varijanti ako je nebitan, ne zna kakve korake da učini. Jer sve što je uradio, uradio je kao alfa i omega i sad odjednom nije bitan“, smatra advokat.

Podvlači da su predsednikove izjave u 21. veku neshvatljive.

„To Putinu ne bi palo na pamet, verujte. Da li to postoji ili ne, to je potpuno druga stvar, ali se ipak ovom izjavom otvaraju mnogo kompleksnija pitanja. U stvari, hvala mu na toj izjavi jer sad znamo da se ne sme prokockati šansa koja je napravljena ovim protestima“, poručuje advokat.

Ponoš: Videla žaba (Vučić) da se konj (Tramp) potkiva, pa i ona digla nogu

Predsednik Srbija centra general Zdravko Ponoš smatra da Vučić pričom o lojalistima pokušava da uplaši studente i sve one koji su ustali protiv ove vlasti i njenog zločinjenja, te da je „basnu“ o tome smislio po uzoru na Trampovu priču o lojalistima koji su stali uz njega 6. januara.

„Vučić se neretko ponaša kao pubertetlija sklon fasciniji različitim idolima i potrebom da ih oponaša. Basnu o svojim lojalistima smislio je po uzoru na Trampovu priču o lojalistima koji su stali uz njega 6. januara. Videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Vučić je odlučio da i on ima tako neki prelomni datum, pa je izabrao 3.novembar. To je dan kada je Srbija oplakivala žrtve u Novom Sadu, a za Vučića taj datum ima sasvim drugo značenje. Za njega je to dan kad se osetio ugroženim“, navodi Ponoš za Nova.rs.

Bez obzira što je priča o frakciji unutar SNS-a „impotentna“, ona je, naglašava Ponoš, pravno i bezbednosno problematična.

Veselinović: Opasno i tragikomično

Predsednik opozicionog Pokreta za preokret (PzP) Janko Veselinović ocenio je danas da je priča koju je predsednik Srbije Aleksandar Vučić „darovao“ građanima za Novu godinu o postojanju 17.000 njemu odanih „lojalista“ u Srpskoj naprednoj stranci (SNS) koji su se na „krv zakleli“ u crkvi da će čuvati njegov režim – „istovremeno i vrlo opasna, ali i tragikomična“.

„To ne samo što je opasno već predstavlja krivično delo udruživanja za vršenje dela protiv ustavnog poretka pošto ustavni poredak ne dozvoljava taj vid udruživanja jer, iako predsednik to nije rekao, to je očito privatna vojna formacija“, naveo je Veselinović.

I politikolog Cvijetin Milivojević dotakao se „lojalista“ o kojima je predsednik pričao.

„Kada spomenete lojaliste, odmah vam padaju na pamet oni američki lojalisti iz rata za nezavisnost iz 1776. godine. To su zapravo oni koji su uprkos većinskom stavu tih kolonista koji su živeli na prostoru današnjih kolonista SAD, zapravo ostali verni britanskoj kruni. Ovo kako danas izgleda – mi sada tražimo put. Ja hoću da se nadam da je reč o nečemu drugom, da je konačno Aleksandar Vučić shvatio da mu stranka od 750.000 ljudi koja je, ako uporedimo sa ukupnim brojem stanovnika Srbije, brojčano nadmoćnija u odnosu na nekadašnji Savez komunista Jugoslavije, da je to stranka koja ne vodi ničemu i da je potrebno imati stranku u kojoj će se stvarno ideološki slagati“, objašnjava on.

Možda je to taj cilj, naglašava Milivojević.

„Možda je cilj da lojalisti budu jezgro formiranja te čiste Srpske napredne stranke koja će kao takva ući u nekakav front koji ja zovem kao Pokret za blanko podršku Aleksandru Vučiću da bilo šta o bilo čemu odluči, a koju on ponovo najavljuje na proleće. Možda želi to. Nijedna opcija nisu opcije od koje bi građani Srbije koji nisu u stranci, imale koristi. Predsednik se bavi mešetarenjem unutar sopstvene političke stranke čiji, makar formalno, nije više predsednik“, naglašava Milivojević. (www.nova.rs, portal i list „Nova“, Sanja Radovanović’’, 3.1.2025)