Umesto što ‘tjera šegu’ sa Vučićevim jeftinim parizerom, ili se sprda
sa ‘potkupljivim penzionerima’, opozicija bi morala da nađe, makar jednu tačku
spajanja, kaže Cvijetin Milivojević.
Cvijetin Milivojević osnivač je i direktor respektabilne
agencije za istraživanje javnog mnjenja Pragma, konsultovane i dokazivane u
brojnim dosadašnjim proverama izborne volje birača u Srbiji i regionu. Iza sebe
ima plodonosnu novinarsku karijeru (nagrađivani novinar dnevnika Borba i Naša
borba, glavni urednik Demokratije). U intervjuu govori o predizbornoj Srbiji,
prirodi vlasti, propustima i prilikama opozicije.
“Ništa se nije promenilo, štaviše, mnogo toga u pogledu
izbornih uslova gore nego što je bilo na izborima 2020. i 2022. godine. Recimo,
zajednički zaključak u prošlogodišnjem predizbornom dijalogu vlasti i opozicije
bio je da se ti razgovori o poboljšanju izbornih uslova, pod patronatom
predstavnika Evropskog parlamenta, nastave i uoči ovih izbora. Međutim,
opozicija je besmislenim požurivanjem vanrednih parlamentarnih izbora, dala
carte blanche Vučiću da i ove izbore organizuje pod istim, neregularnim i
neravnopravnim, izbornim pravilima, pa čak mu je ‘poklonila’ i dodatni argument
da se pred Evropskom unijom vadi na to kako je, prosto, zbog kratke izborne
kampanje, i fizički neizvodljivo da se bilo šta menja na bolje u izbornoj
regulativi i praksi”, kaže Milivojević.
Ranije su se, ali
vidimo i ove godine, spiskovi u pojedinim izbornim jedinicama dopunjavali novim
nepostojećim biračima? Postoji li mogućnost da se to spreči i kako to učiniti?
– To je druga negativna posledica zahteva opozicije – a
Vučić je takav “zicer“ mogao samo da poželi – da se, zamislite sad, u istom
danu, održe i vanredni beogradski, dakle lokalni, ali i vanredni parlamentarni,
odnosno “veliki“ politički izbori. Nema zemlje u EU, niti bilo koje zemlje u
najužem okruženju Srbije u kojoj se parlamentarni ili predsednički izbori
održavaju istoga dana kada i lokalni.
Prosto zato što se na lokalu odlučuje u tome ko će najbrže,
najkvalitetnije i najjeftinije izgraditi kanalizaciju, asfaltirati ulicu ili
zakrpiti seoski put i ko je taj konkretan kandidat za predsednika opštine i
gradonačelnika u kog građani imaju poverenja da će to i učiniti.
Ovako, opozicija je, osim u Beogradu, “prizvala“ za isti dan
i prevremene lokalne izbore u još pola Srbije, dok će druga polovina Srbije,
koja tog dana ne glasa na lokalu, bez pardona, jer to, nažalost, naše
zakonodavstvo omogućava, da se privremeno odjavljuje iz svojih sela i gradova i
privremeno, po diktatu vladajuće stranke, prijavljuje svoje boravište, ali i
glasa u Beogradu i drugim mestima i time pojačava biračko telo vlasti. Kada,
krajem proleća, budu lokalni izbori i u drugoj polovini Srbije, taj predizborni
inženjering će biti nastavljen, seobom birača, samo u suprotnom smeru.
Često ste pred
dosadašnje izbore u organizaciji Srpske napredne stranke pominjali izborni
spisak.
– Posebna tema je činjenica da Srbija i danas nema uređen,
transparentan, birački spisak za sve nivoe izbora, iako se izbori održavaju za
samo mesec dana. Tako je Srbija redak primer u svetu, jer u njoj postoje i
takvi biseri da, u nekim sredinama, postoji više birača nego punoletnih
stanovnika, a neke opštine, pred same izbore, iznebuha, dupliraju broj birača.
Sprovodioci izbora,
državni organi koji su uglavnom i ispostave vladajućeg SNS-a, redovno oštete
opoziciju. Postoji li, zapravo, procent krađe koji ne može da se spreči?
– Klasična krađa na samim biračkim mestima je zanemarljiva u
odnosu na razne “bugarske vozove“, direktno potkupljivanje glasača ili
kupovinu, za relativno male pare, sigurnih glasova ispred biračkih mesta. Ali,
prava prekrađa u punom kapacitetu nastaje onda kada se, u Republičkoj i
lokalnim izbornim komisijama, u kojima liste vlasti, odnosno vlast, uvek imaju
većinu, prostim preglasavanjem, odbacuju sve žalbe opozicije na izborne
neregularnosti, a usvajaju zahtevi za ponavljanje glasanja na izbornim mestima
na kojima je izvesno da opozicija ne može, a vlast može da popravi svoj izborni
rezultat. Poslednji drastični primer je način na koji je, na nekoliko biračkih
mesta u Beogradu, ponovljeno glasanje tako da se lista bivšeg predsednika
Srbije Borisa Tadića i košarkaškog trenera Dušana Vujoševića ostavi ispod
cenzusa, čime je formalnopravno oteta pobeda opoziciji u glavnom gradu.
Predsednik Srbije
Aleksandar Vučić svakodnevno krši Ustav učešćem u predizbornoj kampanji. Onim
što je izgovorio u Smederevu, zastrašujući građane, te poistovetivši se sa državom
i svodeći izbore na za i protiv sebe, kao da je prešao sve granice. Šta mislite
o toj izjavi i možemo li da očekujemo nešto još opasnije?
– To je jedna besprizorna, psihološka i moralna ucena, pre
svega, njegovih birača. Po principu, jeste da ja kao predsednik Republike ne
mogu da budem kandidat na ovim izborima, na kojima se biraju poslanici i
odbornici, ali ako ne glasate za stranku za koju ja, kao predsednik svih
građana Srbije (!), agitujem, onda ću ja da vam napakostim, da se povučem i sa
mesta predsednika države, jer ne bih da delim vlast sa izbornim pobednicima!?
Podsetiću samo na nekoliko ustavnopravnih odredbi koje krši
predsednik Srbije. Predsednik Republike, po Ustavu, ne vodi unutrašnju i
spoljnu politiku, već to čini Vlada. Predsednik Republike, po Ustavu, ne sme da
obavlja drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost. Predsednik Republike
ima samo osam, više-manje, ceremonijalnih nadležnosti (uručuje odlikovanja,
unapređuje oficire, prima akreditivna pisma i slično), on nije nikakav “vrhovni
komandant“, kako se lažno predstavlja, jer Srbija, na sreću nije u ratu… Ali,
on se ponaša kao da je svevladar, samodržac, on je uzurpirao sve tri poluge
vlasti – i zakonodavnu, i izvršnu, i sudsku.
Moj stav je da je opozicija, zbog svega ovoga, posle
Vučićevog govora u Smederevu, trebalo da “zamrzne“ izbornu kampanju i tako
upozori svet da u Srbiji neće biti regularnih izbora 17. decembra.
Blokada kuće
poljoprivrednika iz Bavaništa Jovana Jovanova, jednog od organizatora protesta
zemljoradnika, predstavlja ogoljeno nasilje. Dokle će takvi potezi režima ići?
Da li je reč o zastrašivanju ili Vučić istinski podstiče sukob građana?
– Prema Ustavu, predsednik Republike “izražava državno
jedinstvo“, dakle, on ne sme da deli građane po bilo kom osnovu, političkom,
partijskom, nacionalnom, verskom i bilo kom drugom, a on to upravo čini. On
deli građane na “svoje“ i “njihove“. Ne zaboravimo: on je, uoči prošlih izbora,
tako podelio i poljoprivrednike koji su i tada protestovali, pa je “gongo“
delegaciji, “svojih“ paora Ana Brnabić, “u ime predsednika“, dala neka
obećanja. Čak ni ona nisu ispunjena.
Stvara se atmosfera u
kojoj se plasira teza da je čak i građanima koji su samo glasači Srpske
napredne stranke, u slučaju pobede opozicije, ugrožena egzistencija?
– Iako i sam predsednik Republike često kaže da jedva čeka
da završi i svoj drugi mandat i da ostane u svojoj zemlji da radi nešto drugo,
da bude, valjda, košarkaški trener, pravnik ili nešto treće, on lično i njegova
slugeranjska propaganda stvaraju atmosferu straha i kod sopstvenih simpatizera,
da će, ako oni padnu s vlasti, nastupiti sveopšti linč, apokalipsa, potop, a
“zla opozicija“, eto, njima, naprednjacima, neće dozvoliti čak ni da se
potrpaju u “Nojevu barku“ i spasu se.
Kolika je u ovom
trenutku podrška Evrope Vučićevom nedemokratskom i anticivilizacijskom
ponašanju? Da li će Evropska unija nastaviti da ga podržava dok ne ispuni ono
što je obećao (ako mislite da nešto jeste) i da li su ovi izbori njegova
poslednja prilika da uhvati evropski priključak?
– EU i SAD će Vučića podržavati sve dok misle da je on, bez
obzira na sve primedbe, ipak pouzdaniji i konstruktivniji pregovarač u procesu
odricanja Srbije od toga da, makar na simbolični način, Kosovo ostane u njoj. U
odnosu na neku potencijalnu novu vlast. Na drugoj strani, on je i Rusiji i
Kini, iz njihovih geostrateških ili ekonomskih interesa, prvi favorit u Srbiji.
Šta je briga Brisel, Berlin, Vašington, Moskvu ili Peking za nedostatak
vladavine prava, za korupciju i organizovani kriminal ili slobodu medija,
govora i zbora u Srbiji – sve dok Vučić, po onoj Blairovoj propagandnoj
recepturi, “isporučuje (neke druge) rezultate“?
Ne zaboravite, Vučić je, neposredno uoči izbora 2012, po
poslednji “befel“ ili “zeleno svetlo“ za preuzimanje vlasti, leteo upravo u
Berlin i Moskvu.
Daleko je, dakle,
Srbija od evropske integracije?
– Ne znam kako u ovom trenutku glasi to naše “Sezame, otvori
se“ za napredovanje Srbije ka Evropskoj uniji. Pet zemalja EU ne priznaje
Kosovo kao nezavisnu državu, EU nema jedinstven stav u vezi sa tim, mislim da
je neozbiljno tumačiti da je to “faktičko priznanje Kosova od strane Srbije“,
jer, bez obzira na to što je taj stav izgovorila Nemica Ursula von der Leyen,
ona je, ipak, samo briselska birokratkinja, a ne zajednički glas EU. Vučić
upravo u tome i vidi svoju šansu i, sudeći po podršci kod birača u Srbiji, ali
i razumevanju na koje nailazi na Zapadu, taj ples na tankoj žici, izgleda da
mu, kako-tako, uspeva.
Besomučno se blati
opozicija, režim joj pripisuje nameru da izazove haos ako izgubi izbore, dok, s
druge strane, opozicija insistira na aferama i kao da nema predizbornu
strategiju. Na čemu opozicija ne insistira, a mogla bi i morala?
– Umesto što “tera šegu“ sa Vučićevim jeftinim parizerom, ili
se sprda sa “potkupljivim penzionerima“, opozicija bi morala da nađe, makar
jednu tačku spajanja. Evo, recimo, da se usredsrede na korupciju i organizovani
kriminal, o tome mogu baš dosta da nauče iz Vučićeve kampanje 2012, on je baš
na tome došao, uzleteo, pa se, na kraju, i cementirao na vlasti. Mora tu da
bude mnogo više odlučnosti, a ne reaktivnog delovanja na Vučićeve “udice“. Mogu
da zaprete bojkotom izbora, povoda za to imaju dovoljno svakog dana. Zašto
takozvana rodoljubna opozicija ne zapreti bojkotom, ako predsednik srpskog
parlamenta ne raspiše lokalne izbore barem u srpskim opštinama na Kosovu, na
šta je, po Ustavu Srbije, obavezan? Zašto proevropska opozicija koja podržava
nemačko-francuski plan ne pripreti bojkotom ukoliko se Vučić hitno i dokumentovano
ne izjasni da li je ili nije prihvatio ili potpisao, na primer, Ohridski
sporazum?
Da li je, u tom
kontekstu, predizborna agenda prilagođena ovako kratkoj kampanji?
– Kampanja je prekratka, izbori su došli iznenada i prebrzo,
nema tu ni vremena, nažalost ni ideja, za nekakvu strategiju ili plan, već se
sve svelo na dnevna reagovanja na Vučićeve mamce. Ovo nisu “referendumski
izbori“, kao 2000, kada su se oba pola opozicije, svako sa svojim motivima,
složili u jednom – vreme je da Slobodan Milošević ode. Ovde ima i mnogo
šićardžijstva, dobar deo opozicije, zapravo, i ne očekuje promenu vlasti, nego
im je cilj da nekako “prebace“ tri odsto i sledećih nekoliko godina zbrinu
svoje finansijske brige pripadajućim novcem iz državnog budžeta.
A taj stranački egoizam nije tema koja će motivisati birače.
Opozicija u ovoj kampanji ne razmišlja kako da zahvati iz Vučićevog rezervoara
glasova, a bez toga nema pobede.
Da li je afektivno
reagovanje Vučića i ključnih eksponenata SNS-a utemeljeno ili je reč o paranoji? Koliko je uistinu
realna mogućnost da Vučić izgubi komad vlasti?
– Sve je kod Vučića naučeno ili priučeno, pa i ta takozvana
afektivna reagovanja. Njega su dosta efikasno poučili kako da kontroliše
agresivnog i besprizornog radikala u sebi. Tako ta povremena “iskakanja“ jesu
samo poruke onom delu njegovog biračkog tela koji i dalje, pre svega, voli
radikala u njemu, tim pre, što je sa, makar na lokalnim izbornim listama,
ponovo, sada i formalno, i njegov coach Vojislav Šešelj. Otkako je na vlasti,
Vučić pred svake izbore mobiliše svoje strančke i parastranačke strukture i
birače, pričajući priče o tome kako je on najveća žrtva u istoriji, kako muči
muke Isusove, kako su se ceo svet i cela domaća opozicija urotili protiv njega,
kako je on sam nikad slabiji, kako će sigurno izgubiti izbore… I hajde ti sad,
Srbine, kad je sve tako, ne izađi na izbore i ne glasaj za našeg mesiju?
Opozicija već računa
da je osvojila Beograd, što na momente deluje neozbiljno i neutemeljeno. Da li
je ta samouverenost opravdana, otkud ideja da će Vučić lako da prepusti
finansijske tokove koji su vezani za glavni grad i da se odrekne prodaje
beogradskog zemljišta od kojeg knjiži ogromnu količinu novca, time i moći?
– Građani Beograda su i na prethodnim izborima većinski glasali
za promenu vlasti. Iako je osvojila 70.000 glasova više od dve liste vladajuće
koalicije i iako je, na osnovu prebrojanih 99,49 odsto glasova (prema izveštaju
Gradske izborne komisije), rezultat po broju odbornika bio nerešen (55:55),
opozicija nije umela ili nije htela da sačuva tu svoju izbornu pobedu i pretoči
je u formiranje, makar privremene, vlasti u Gradu Beogradu.
Umesto toga, lider, u tom trenutku, najjače opozicione
partije Dragan Đilas otišao je na noge predsedniku najjače vladajuće partije i
pristao na “truli kompromis“: da, ipak, Vučićeva koalicija formira privremenu
vlast, a da vanredni beogradski izbori budu održani u roku od šest meseci, što
se, naravno, nije dogodilo.
Da se beogradski izbori, kao što je obećano građanima,
održavaju odvojeno od svih drugih, nemam dilemu da bi opozicija tada pobedila.
Ovako, i beogradski i svi drugi lokalni i parlamentarni natkriljeni su imenom i
prezimenom čoveka koji se nije kandidovao, ali njegov duh i lik lebde nad svima
nama: „Srbija ne sme da stane!“ (www.balkans.aljazeera.net,
portal, Bojan Tončić, 20.11.2023)
Нема коментара:
Постави коментар