Дејтонско БХ-празновање: Збогом Свети Дејтон, мерхаба Свети Јован ЗАВНОБиХ Милостиви!

Полиција Републике Српске забранила је, за 25. новембар, поводом 80. рођендана ЗАВНОБиХ-а, најављене скупове (САБНОР-а БиХ, на једној и Општинске борачке организације, на другој страни) у Мркоњић Граду и (странке СДП БиХ) у Бањалуци јер би, пошто је реч о организацијама „које имају различита програмска опредјељења“ – стоји у образложењу МУП-а РС – „постојала стварна опасност да би, њиховим одржавањем, била угрожена безбедност људи и имовине и да би дошло до озбиљне опасности од насиља или нарушавања јавног реда и мира у већем обиму“.

Босна и Херцеговина, иначе, нема закон о празницима, имају га ентитети Федерација БиХ и Република Српска.

Зашто мислим да власти Републике Српске, као и већина грађана тог ентитета, имају и те како разлога да, осим 21. новембра („Светог Дејтона“) који увек „пада“ на Аранђеловдан (да ли и то, као Дан Српске који „пада“ на Светог Стефана, 9. јануара, смета тзв. Високом представнику самозване међународне заједнице?), ако већ не слави као државни празник, обележава макар као „преславу“ и Светога Јована Милостивога, тј. 25. студени, тј. Дан државности БиХ који признаје само бошњачки део ФБиХ?

Чак и не улазећи у мотиве унитаристичкобосанске политике која је за своју „крсну славу“ узела хришћанског Јована Милостивога, а не, рецимо, неког богумилског „свеца“ (можда Дјед Растудије, својевремени поглавар босанских богумила, патарена, торбеша, бабуна, независан и од Папе и од Византије), јер се ексклузивно позива на богумилство – сувише је компликовано за разумевање некоме ко са БиХ нема пуно додирних тачака.

Централистичко Сарајево би да тзв. Дан државности БиХ слави у Бањалуци, децентралистичка Бањалука не да. А управо Срби, иако не славе вештачки „рођендан“ БиХ, баш као и Хрвати у ФБиХ, имају напретек разлога да свакога 25. новембра громогласно промовишу добар део онога што, у славу конститутивности три народа у БиХ, пише баш у документима Првог заседања ЗАВНОБиХ-а (Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Босне и Херцеговине)  који су усвојени у Мркоњић Граду, 1943. године! Тим пре што то, несмотрено или недовољно промишљено, свакога 25. новембра од „дејтонског мира“, 1995, босански унитаристи дају „на извол'те“, па чак и натурају српским и хрватским заговорницима дејтонске, конфедерално- федералне, БиХ.

Комунистичка индоктринација после Другог светског рата урезивала је деценијама у свест тадашњих нараштаја да је актима ЗАВНОБИХ-а (Резолуција и Проглас народима БиХ) „истовремено изражена одлучност народа БиХ да њихова земља, која није ни српска, ни хрватска, ни муслиманска, него и српска и муслиманска и хрватска, буде збратимљена заједница у којој ће бити осигурана пуна равноправност свих Срба, Муслимана и Хрвата“.

Али, баш те кључне одлуке ЗАВНОБИХ-а  - све осим оне да је БиХ безалтернативно део Југославије - уграђене су и у темељ Дејтонског мировног споразума. Остављајући по страни, идеолошку заслепљеност и комунистичку искључивост, суштина оба текста ЗАВНОБиХ-а је у наглашавању пуне равноправности, односно конститутивности сва три народа у БиХ.

Већ у уводном говору, на Првом заседању ЗАВНОБиХ-а у Варцар Вакуфу (Мркоњић Граду),  председник АВНОЈ-а др Иван Рибар је истакао да је „БиХ створила услове за остварење принципа народног самоодређења; да Срби, Хрвати и Муслимани Босне и Херцеговине створе своје представништво у заједници са осталим јединицама Федеративне Демократске Југославије у којој БиХ треба да узме оно место које јој припада.”

И два главна референта нагласили су управо ту магичну реч - равноправност.

Родољуб Чолаковић је рекао да је „народноослободилачки покрет у БиХ исто онолико хрватски, колико и српски и муслимански.” Док је Осман Карабеговић, говорећи о стању у БиХ под Аустријом, у старој Југославији и распиривању мржње, оценио да је БиХ „била у рукама народних зулумћара, ни српска, ни хрватска, ни муслиманска…”, али и да ће „Босанци и Херцеговци својим властитим снагама постати по први пут градитељи новог живота, а БиХ ће онда заиста бити једнако српска, као и хрватска и муслиманска.”

Од укупно шест тачака Резолуције ЗАВНОБИХ-а, та конституивност, односно сва три народа поименично се, наравно уз идеолошку искључивост према дотадашњем „реакционарном“ режиму - помињу чак у четири.

У првој се, поред осталог, каже да „народи Босне и Херцеговине, Срби, Муслимани и Хрвати, с мржњом и презиром одбацују Недића, Павелића и друге отворене слуге окупатора … усташке банде криве за небројене злочине над српским народом и најбољим синовима Муслимана и Хрвата …и банде Драже Михаиловића, криве за своје злочине над нашим народима, нарочито над Муслиманима и над најбољим синовима српског народа“.

У трећој, ЗАВНОБиХ констатује да све више „заведеног српског, хрватског и муслиманског становништва“ прилази НОП-у.

У петој тачки се изричито каже да „народи Босне и Херцеговине, кроз своје једино политичко представништво ЗАВНОБиХ, хоће да њихова земља која није ни српска, ни хрватска, ни муслиманска него и српска и хрватска и муслиманска буде слободна и збратимљена БиХ, у којој ће бити осигурана пуна равноправност и једнакост свих Срба, Муслимана и Хрвата.” Међу најважнијим задацима истакнуто је да ЗАВНОБиХ „учвршћује братство народа Босне и Херцеговине“.

А у последњој тачки стоји да ће „Срби, Хрвати и Муслимани наставити заједничку борбу против окупатора до истеривања окупатора и његових помагача из наше земље и њиховог уништења“.

Четврта тачка упућује на неумитност заједничке будућности такве, „и српске, и муслиманске, и хрватске“ БиХ искључиво у оквиру Југославије. Ту стоји да „народи БиХ стварају у заједници са осталим народима Југославије нову демократску федеративну Југославију слободних и равноправних народа … извојевали су право да уреде своју земљу онако како то највише одговара вољи и интересима њих самих и свих народа Југославије. Народ Босне и Херцеговине данас представља једино ЗАВНОБиХ и АВНОЈ као врховно политичко веће …“

На овом заседању ЗАВНОБиХ усвојен је и „Проглас ЗАВНОБиХ-а народима БиХ” у коме се, између осталог, каже: „Ударен је темељ братској равноправној заједници свих народа Босне и Херцеговине … БиХ ће бити своја, то јесте и српска и муслиманска и хрватска (народа Босне и Херцеговине) … у великој демократској федеративној заједници народа Југославије равноправан члан са осталим земљама Југославије.”

Међутим, три дана касније у Јајцу, АВНОЈ је неуврштавањем шесте бакље у грб нове Југославије довео у питање одлуку ЗАВНОБИХ-а о равноправности сва три народа у БиХ.

Подсећања ради, и кроз главни документ са Другог заседања ЗАВНОБиХ-а (одржано је крајем јуна и почетком јула 1944, у Санском Мосту), у „Декларацији о правима грађана у БиХ“, даље је формално утемељивана равноправност три народа у БиХ. 

У тој декларацији, поред осталог, пише: "У пламену праведног ослободилачког рата искива се братство Срба, Муслимана и Хрвата, и тиме се удара сигуран темељ слободне и збратимљене БиХ, равноправне федералне јединице у Демократској федеративној Југославији. Први пут у историји Срби, Муслимани и Хрвати Босне и Херцеговине, уједињени у Народно-ослободилачком покрету, ступили су на исти пут, почели да изграђују свој заједнички дом, у чије су темеље узидане кости њихових најбољих синова. Први пут у историји они су постали ковачи своје судбине, чврсто решени да једном заувек сахране вијековну мрачну и тешку прошлост и да изграде државну заједницу у којој ће живети у равноправности, слободи, миру и благостању."

Из овог текста се намеће закључак да би босански унитаристи можда, ипак, требало више да славе датум овог Другог заседања ЗАБНОБиХ-а које је одржано у Санском Мосту јер одлуке Првог заседања више одговарају српским и хрватским (кон)федералистима.

Међутим, једнако је важно и предвечерје тог „25. новембра 1943.“ у Мркоњић Граду?

Комунистички (контра)револуционари су , вероватно хотећи да поштују одлуке свог Четвртог (Дрезденског) конгреса КПЈ (овог новембра је тачно 95 година од тада)  – ломили копља у вези са статусом БиХ у будућој социјалистичкој Југославији. Наиме, тај конгрес је „пресудио“ Југославији и још те 1928. КПЈ је позвала на самоопредељење и отцепљење „угњетених народа“ и „донела одлуку“ о стварању независних држава - Хрватске, Црне Горе, Македоније и Словеније, док би мађарски и албански народ имали право да се одвоје, јер је закључено да је њихову земљу „анектирала српска буржоазија“.  Дакле, комунисти тада никаву БиХ нити Муслимане нису видели у својим „визијама“.

Елем, на Првом заседању АВНОЈ-а (Бихаћ, новембар 1942) најављено је да ће БиХ бити само аутономно подручје, мање више у својим историјским границама (практично, у границама под Аустро-Угарском из 1878, без Санџака). БХ-комунисти, пре свега Срби, све до пред крај следеће године, супростављали су се идеји да БиХ добије статус посебне јединице у Југославији, пошто то није имала ни до 1941. године, ни у Краљевини Југославије ни у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

На Заседању ЗАВНОБиХ-а у Мркоњић Граду, такође се оштро дискутовало о политичком статусу БиХ. Муслимани су желели аутономију БиХ, већина Срба се противила. Тако је и, после Првог заседања ЗАВНОБиХ-а и Другог заседања АВНОЈ-а (одржаних у размаку од само неколико дана, крајем новембра  1943. године), политички статус БиХ остао недефинисан: федерална јединица или само аутономна покрајина унутар Југославије?

Уместо тога, Резолуција Првог заседања ЗАВНОБиХ-а понудила је соломонско „решење“ национално-политичке припадности и статуса БиХ: „Данас Народи Босне и Херцеговине кроз своје једино политичко представништво, Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Босне и Херцеговине, хоће да њихова земља, која није ни српска, ни хрватска, ни муслиманска него и српска и муслиманска и хрватска буде слободна и збратимљена Босна и Херцеговина, у којој ће бити осигурана пуна равноправност и једнакост свих Срба, Муслимана и Хрвата. Народи Босне и Херцеговине суделоваће равноправно са осталим нашим народима у изградњи народне демократске федеративне Југославије.“

Избегнуто је помињање будућег политичког статуса БиХ. Само неколико дана после тога, на Другом заседању АВНОЈ-а, у оближњем Јајцу, одбачена је и идеја да су муслимани народ.

Друго заседање АВНОЈ-а обелоданиће да су Србија, Хрватска, Словенија, Црна Гора с Бококоторским заливом, Санџак и Македонија предвиђени као будуће федералне јединице. Босна и Херцеговина, Војводина и Косово (Космет) нису били споменути у овој изјави јер су њихови статуси у новој федеративној конструкцији били спорни, пре свега статус БиХ и Војводине јер су се ту суковљавали српски и хрватски интереси, с тим да је „српска ствар“, у том тренутку, стајала боље.

Ондашњи комунисти углавном су прихватали оцену да у БиХ живе само два народа, српски и хрватски, и да ће се босански муслимани временом утопити у Србе или Хрвате. Дилема је била да ли БиХ треба да функционише као аутономна покрајина Србије или Хрватске или да директно буде у надлежности југословенске федерације. Зато БиХ тада није ни додељен статус федералне јединице.

Наиме, совјетски модел државног уређења се базирао на чињеници да федералне јединице треба да буду устројене као националне републике, а етнички измешане историјске регије као аутономне покрајине или области прикључене појединим републикама.

Тек када су Тито и Кардељ схватили да ће БиХ, вероватније, постати аутономна јединица Србије (теже је било замислити у тадашњим политичко-историјским приликама, тада још постојеће геноцидне НДХ, да би се придружила Хрватској) одлучили су да БиХ постане посебна федерална јединица.

Та дилема је коначно разрешена тек на Другом заседању ЗАВНОБиХ-а у Санском Мосту 1944. године (30. јун – 2. јул 1944), када је БиХ проглашена федералном јединицом, равноправном с другим федералним јединицама (Војводина, Косово, Санџак и Бока которска нису доживеле исто признање).

На Уставотворној скупштини ФНРЈ-а, када је усвојен грб Југославије с пет буктиња као симболом пет народа (Срба, Хрвата, Словенаца, Црногораца и Македонаца), иако је било шест република – послата је порука да се Муслиманима не признаје да су народ, што ће се променити тек почетком седамдесетих година 20. века.

БиХ је била једина република у Другој Југославији која није имала свој матични народ, него два конститутивна народа: Србе и Хрвате. На попису из 1948. Муслимани су се могли изјаснити као Срби или Хрвати, од 1953. и као Југословени (или неопредељени), а назнака признања нације појавит ће се на попису 1961. када су се могли, у смислу етничко-верске припадности, могли уписати као Муслимани - етничка припадност.

Свако поштовање уставноправне поставке БиХ као заједнице три конститутивна народа које је потврђивано и кроз највише правне акте БиХ током постојања социјалистичке Југославије, силом је поништено оног тренутка када су политички представници два прегласали представнике трећег конститувног народа, расписујући, а потом и организујући референдум о независности БиХ, 1992. године, што је изазвало грађански рат у БиХ.

Јер, те 1992. године, два конститутивна народа прегласавањем су прогласили отцепљење БиХ од југословенске федерације, што је био и формални крај и АВНОЈ-а, али и ЗАВНОБиХ-а који данас као Дан државности, данашње „дејтонске“ БиХ, желе да прослављају, сада већ, само представници једног од три конститутивна народа.

Република Српска свој је државни благдан (и нерадни дан) имала на Аранђеловдан, тј. Дан успостављања Општег оквирног споразума за мир у БиХ, односно службеног признања и међународне потврде ентитета Република Српска.

На нивоу БиХ не постоје заједнички државни празници.

У време комунизма, 25. новембар је био Дан Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине (али, БиХ у саставу СФРЈ!) коме се данас у делу политички елите једног од три конститутивна народа покушава продужити живот и дати нови значај који он, као некадашњи симболички кохезиони фактор, више нема.

Јер, позивање на тај датум од пре осам деценија, као на „рођендан“ данашње БиХ, призива одмах и суштину „крштенице“ којом је, на крхотинама, тада још увек постојеће, међународно признате, Краљевине Југославије, распаљивано шест буктиња које ће се, након окончања социјалистичке (контрареволуције), стопити у нову југословенску комунистичку државу. А суштина и Резолуције и Прогласа које су изгласали комунистички делегати (без мандата грађана) на Првом заседању ЗАВНОБиХ-а заснивала се на одредници да „БиХ није ни српска, ни хрватска, ни муслиманска, већ је и једно, и друго, и треће“.

Званичници РС примећују да је „наметање“ 25. новембра као некаквог „Дана државности“, још један „покушај селективног гледања на историју, односно њено скрнављење“, јер „не иде“ обележавање једног празника или „празника“ (дан ЗАВНОБИХ-а) који је везан за некадашњу Југославију, а да се истовремено не обележава и датум одржавања Другог заседања АВНОЈ-а који је, само четири дана касније, исте 1943. године, одржан у Јајцу.

На другој страни, политичко Сарајево данас инсистира на континуитету „босанске државности“ која се тражи не само од ЗАВНОБиХ-а наовамо, него се враћа и на 1878 (прелазак из отоманске у аустроугарску окупацију), а све су гласнији и они који говоре о „миленијумском континуитету“. Иако је у Сарајеву преименована чак и улица која је носила име првог председавајућег ЗАВНОБиХ-а Војислава Кецмановића Ђеде. (cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 24.11.2023)