Бирачи у Хрватској, судећи према првим резултатима посљедњих
локалних избора, окрећу леђа великим партијама које су деценијама
неприкосновене на тамошњој политичкој сцени, те се одлучују да дају шансу новим
лицима. Иако многи у томе виде позитиван сигнал и додатни вјетар у леђа
развоју, у осталим земљама насталим распадом СФРЈ такав заокрет се још не
назире.
Први круг мајских избора у Хрватској је завршен уз велика изненађења и то, прије свега, у два највећа хрватска града - Загребу и Сплиту, гдје су ХДЗ и СДП претрпјели пораз. Најубједљивији је уписан управо у главном граду, јер су у други круг прошли Томислав Томашевић из зелено-лијеве коалиције "Можемо" и кандидат десног Домовинског покрета Мирослав Шкоро.
У Сплиту је побиједио кандидат организације "Центар" Ивица Пуљак, док је у други круг прошао и кандидат ХДЗ-а Вице Михановић.
Иако ће коначни побједници тих избора бити познати почетком јуна, када се одржи други круг гласања у 14 жупанија, главном граду и још 55 градова и 87 општина гдје ниједан од кандидата није у првом кругу освојио гласове више од половине бирача, саговорници "Гласа" су углавном сагласни да се у Хрватској очигледно мијења перцепција код грађана, те да је тај талас још далеко од осталих држава са којима је у заједничкој творевини до почетка деведесетих била и та република.
Јединствен став
Велике промјене у Хрватској почеле су, без сумње, да се дешавају 2013. када су постали пуноправни дио Европске уније. Управо у томе многи виде кључ промјена и код бирача, те повезницу због чега тога још нема, на примјер, у БиХ и Србији. Политички аналитичар из Београда Цвијетин Миливојевић за "Глас" истиче да је Хрватска довршена држава, за разлику од осталих из бивше заједнице.
- Теме које су на дневном реду у БиХ или Србији сигурно нису на дневном реду у земљи која је чланица ЕУ. Други разлог је што је Хрватска успела за две деценије да, од дела комунистичке Југославије, републике који никада није имала своју потврђену државност, први пут у историји добије државу. Ту је дошло до апсолутног општенационалног консензуса по том питању и зато код великих хрватских партија СДП-а и ХДЗ-а нема разлика у погледу докле је та земља и шта је хрватска територија. Нема разлике ни у односу према положају Хрвата изван Хрватске, ни према суседима. Нема разлика у односу према језику којим се говори о последњем рату на простору бивше Југославије. Сви кажу да је Србија агресор, да су Хрвати бранили домовину, сви су домољуби. У таквим земљама је на дневном реду онај прави живот - истакао је Миливојевић.
Логично је, додаје, да у Србији и БиХ није тако, јер су недовршене државе, а ту има и грешака грађана, али много више спољне интервенције с циљем да никада и не буду завршене.
- У Србији је противправно, без одлуке УН и тако даље, на сцени узурпација. Најпре агресија, затим окупација од стране НАТО-а 17 одсто њене територије, и у трећој фази десило се признање Косова од стране највећих сила те алијансе. Бивша Југославија се растурала по обрасцу Бадинтерове комисије 1991. године, а коју је формирао западни део међународне заједнице. Распала се по шавовима бивших република. Настаје њих шест, а не седам. Никакво Косово се не помиње 1991. као држава. У БиХ имате Дејтонски мировни споразум, који је зауставио рат, јасан текст, односно Анекс четири који је претворен у њен Устав, а онда стиже, неколико година касније, намерно, лицемерно и навијачко тумачење појединих делова споразума. Сад не знамо да ли је БиХ оно што је из Дејтона, односно врста државне заједнице три конститутивна народа и два конститутивна ентитета или је оно што желе да кажу Брисел или Вашингтон - каже Миливојевић.
У том смислу у БиХ и Србији, такозване, животне теме су можда видљиве на локалним изборима у срединама које погоде неке природне катастрофе.
- Иначе, на великим изборима, па и на локалним, доминирају "велике" теме државног, националног типа које потенцирају странке - подсјећа Миливојевић.
Ипак, враћајући се на новонасталу ситуацију Хрватској након избора, сматра да се ни Томашевићеве изјаве, када би га питали нешто на тему нације или хрватске државе, не би разликовале од оних које дају челници ХДЗ-а и СДП-а.
- Е, то је Хрватска. Тамо се, такозвано домољубље схвата као апсолутан консензус о ономе докле је Хрватска, шта је њено право хрватског народа и однос према грађанском рату. Сви други су агресори, само су они бранили домовину - закључио је Миливојевић.
Пажњу на чињеницу да је Хрватска дио ЕУ скреће и професор Факултета политичких наука у Бањалуци Ђорђе Вуковић. Истиче да, упркос чињеници да смо некада живјели у заједничкој држави, три деценије након разлаза свака држава бивше Југославије има своје аутентично политичко искуство друштвене и културне специфичности, због чега треба бити опрезан приликом сваке политичке компарације.
- За разлику од Србије, БиХ, Црне Горе и Македоније, Хрватска не само што је у ЕУ, већ је држава са готово потпуно етнички хомогеним становништвом, заокруженим државним и националним питањем, али и много слободнијим медијима, нарочито јавним сервисом. Хрватски интелектуалци храбрије и разноврсније наступају у јавности, дебате су зрелије, а власт подложнија промјенама. Према индексу демократије који се сваке године објављује у часопису "Економист", већ дуго котирају много боље од осталих држава, што, наравно, не значи да у Хрватској нема популизма, шовинизма, криминала, кршења људских права, поготово озбиљних социјалних проблема и слично - истиче Вуковић.
Он додаје да, када је ријеч о нивоу политичке писмености и партиципације, у Хрватској је очигледно годинама уназад могућа афирмација нових имена и покрета, без обзира на њихове касније домете, политичку виталност и амплитуде популарности.
- И тамо се воде жучне политичке борбе, падају тешке ријечи, али су услови за фер и демократску изборну утакмицу много бољи него у БиХ и Србији. Треба нагласити и да разна истраживања политичке културе свједоче да становници Хрватске имају много више самопоуздања у своју моћ и потенцијале да на изборима мијењају власт, него што је то случај у БиХ - истиче он.
На питање да ли је могуће да се ситуација из Хрватске прелије и на друге државе бивше Југославије у наредним изборним циклусима, он каже да су бројни примјери да велике партије не могу остати недодирљиве, чак и кад не постоји јединствена опозициона алтернатива.
- Али у Црној Гори су режим Мила Ђукановића уздрмали локални професор који до тада није био познат јавности и два младића без гломазне партијске инфраструктуре. И ту је на видјелу била жеља бирача да, прије свега, казни власт, па тек онда размишља о политичкој компетенцији или идеолошким оријентацијама нове снаге. Мислим да су и побједе опозиционих кандидата у Бањалуци и Бијељини израз истог или веома сличног ентузијазма бирача. Уосталом, савремена политикологија и указује на промјене у политичкој пракси, опадање повјерења грађана у традиционалне партије и ступање на јавну сцену више да се казне или раскринкају одређени политичари него као алтернативни политички пројекти са визијама и рјешењима за нагомилане проблеме и фрустрације у друштву - казао је, уз оцјену да и у Републици Српској неизбјежно предстоје потпуно другачији политички процеси од оних на које смо се навикли претходних година.
- Да ли ће они бити позитивни или негативни видјећемо, то не зависи само од изборних резултата - закључио је Вуковић.
Незаустављив процес
Политички аналитичар из Сарајева Жарко Папић сматра да је веома важна политичка промјена до које је почело долазити у Хрватској, односно у главном граду, али и да су нове опције препознате и у другим срединама. То је, подвукао је, критика СДП-а јер је паралелно с тим ХДЗ остао стабилан.
- У Хрватској не постоји унутрашња национална напетост, односно нема производње националних тензија као у БиХ између три водеће националне партије које углавном на узајамним конфликтима освајају власт. У Србији је ситуација другачија. Тамо, објективно, имамо ауторитарни, једнопартијски режим, гдје је врло мало простора да се нека нова снага појави. Волио бих, а бојим се утопијски и безуспјешно, када би лекција коју су хрватском СДП-у дали "Можемо" и зелена коалиција била озбиљно схваћена у БиХ. Не може се нова позиција градити на мање-више истим ставовима као код националних странака - истакао је Папић.
Политичари се, подвлачи, требају усмјерити на директне потребе грађана, а не да крију, на примјер, степен сиромаштва у БиХ. С друге стране, имајући у виду да је већина грађана свјесна свог социјалног статуса и стања у друштву генерално, одговор на питање због чега поново на изборима дају глас онима који су кривци за то, треба тражити у томе што је, како каже, грађански концепт у БиХ инструментализован.
- Не може се грађански концепт супротстављати нацији. Родно мјесто грађанског друштва је нација. Пуна национална равноправност је услов да се у свакој нацији пробуде грађани. Ако неко бира члана Предсједништва из једне бошњачке нације, није необично да ХДЗ БиХ постаје једина партија у хрватском националном корпусу и да их све држи. Зашто? Осјећају угроженост. Без пуне националне равноправности, говорим о ФБиХ, неће се грађанин Хрват пробудити, осим некад повремено, и нешто радити за њих - закључио је Папић.
Да се процес демократизације "одоздо" може објаснити чињеницом да је Хрватска ушла у ЕУ, потврђује за наш лист и посланик у Хрватском сабору Нино Распудић.
- Велики мит о меду и млијеку који ће потећи чим се оствари тај "сан" великим странкама је служио као темељна политичка фантазија у очекивању које су грађани трпјели постојеће стање. Након остварења "сна" и сусрета с тврдом реалношћу почињу нови политички процеси, помало пуца дуопол ХДЗ-СДП, јављају се нови играчи, не само локални, и слијева и здесна. И тај процес је незаустављив - рекао је Распудић.
Ипак, видљиво је да су резултати на локалном нивоу у односу на државни нешто другачији и да се Влада не може саставити без "главних играча". Распудић каже да су ова два нивоа повезана и да се нове тенденције прво показују локално.
- Очекујем да ће сљедећи парламентарни избори показати наставак тенденција које су се огледале на овим локалним изборима. Наставак урушавања досадашњег дуопола, ново преслагивање политичке сцене - истиче Распудић.
Већина оваквих листа произашла је из "мејнстрим" партија, СДП-а и ХДЗ-а, па се намеће теза да ове опције можда ипак имају залеђе од стране "главних играча" на политичкој сцени.
- "Можемо" је настало на темељу параполитичке структуре коју су чиниле невладина удружења финансирана углавном извана, али и прилично испреплетена с СДП-ом. Кад се показало да СДП не може више бити политички конкурентан, ушли су директно у игру с новом опцијом. Дио људи који су остварили успјех на локалном нивоу је поникао у ХДЗ-у, с којим су се касније разишли, но свеједно су успјели, попут Пенаве у Вуковару или Милиновића у Лици - истиче Распудић.
На питање да ли је парадокс да се Хрватска оптужује за нарастајући фашизам, а да истовремено побјеђују лијеве и зелене опције, он истиче да свако може другога оптужити за фашизам и да су Стаљин и Тито један другог слично етикетирали.
- Употреба те етикете је доживјела толику инфлацију да је нужно дошло до девалвације. У Хрватској нема ничег упоредивог са Златном зором у Грчкој или мађарским Јобиком, који имају паравојне формације и туку неподобне. Хрватска демократија је у много чему незрела, а Хрватска је пуно сигурнија земља и друштво с мање насиља од већине западноевропских земаља данас - истиче он.
С једне стране, у хрватској јавности постоје оне опције које су знале упућивати нетрпељиве изјаве, с друге стране се побједничке странке с ових локалних избора често ограђују од јефтиног национализма. На питање да ли је то знак да је у Хрватској дубоко подијељено друштво или, можда, да су једни или други изузетак од правила у одређеном тренутку, Распудић каже да ствари не треба посматрати црно-бијело.
- Пуно мржње, предрасуда, демонизирања неистомишљеника наћи ћете и на зелено-лијевој, или како већ себи сами воле тепати, сцени, само на другим основама. Ми смо плурално друштво у којем се политичка сцена дијели на различите политичке опције, вриједности и визије, које конкуришу на демократским изборима, а не на добре и лоше, на толерантне и мрзитеље, прогресивне и заостале и слично - закључио је он.
Константин из Теслића и Бели Прелетачевић
Када је ријеч о БиХ и Србији, једини примјери нечег другачијег од устаљене праксе јесу појава Константина Савића као кандидата за начелника Теслића и Белог Прелетачевића као кандидата за предсједника у Србији. Ђорђе Вуковић каже да они нису примјери за расправу о новим именима и перспективним снагама у смислу политичких промјена и декорисања идеолошког плурализма.
- Они су прије протест против неуспјеха демократије, израз неповјерења у политичке партије и естрадизације политике. Епизодне улоге са мање или више оригиналности, али свакако као докази незадовољства политичком понудом у којем се више не разазнају програми, визије, идеологије, начелности - истакао је Вуковић. (Глас Српске, www.glassrpske.com, Ведрана Кулага Симић, Александар Стојановић, 23.5.2021)
Први круг мајских избора у Хрватској је завршен уз велика изненађења и то, прије свега, у два највећа хрватска града - Загребу и Сплиту, гдје су ХДЗ и СДП претрпјели пораз. Најубједљивији је уписан управо у главном граду, јер су у други круг прошли Томислав Томашевић из зелено-лијеве коалиције "Можемо" и кандидат десног Домовинског покрета Мирослав Шкоро.
У Сплиту је побиједио кандидат организације "Центар" Ивица Пуљак, док је у други круг прошао и кандидат ХДЗ-а Вице Михановић.
Иако ће коначни побједници тих избора бити познати почетком јуна, када се одржи други круг гласања у 14 жупанија, главном граду и још 55 градова и 87 општина гдје ниједан од кандидата није у првом кругу освојио гласове више од половине бирача, саговорници "Гласа" су углавном сагласни да се у Хрватској очигледно мијења перцепција код грађана, те да је тај талас још далеко од осталих држава са којима је у заједничкој творевини до почетка деведесетих била и та република.
Јединствен став
Велике промјене у Хрватској почеле су, без сумње, да се дешавају 2013. када су постали пуноправни дио Европске уније. Управо у томе многи виде кључ промјена и код бирача, те повезницу због чега тога још нема, на примјер, у БиХ и Србији. Политички аналитичар из Београда Цвијетин Миливојевић за "Глас" истиче да је Хрватска довршена држава, за разлику од осталих из бивше заједнице.
- Теме које су на дневном реду у БиХ или Србији сигурно нису на дневном реду у земљи која је чланица ЕУ. Други разлог је што је Хрватска успела за две деценије да, од дела комунистичке Југославије, републике који никада није имала своју потврђену државност, први пут у историји добије државу. Ту је дошло до апсолутног општенационалног консензуса по том питању и зато код великих хрватских партија СДП-а и ХДЗ-а нема разлика у погледу докле је та земља и шта је хрватска територија. Нема разлике ни у односу према положају Хрвата изван Хрватске, ни према суседима. Нема разлика у односу према језику којим се говори о последњем рату на простору бивше Југославије. Сви кажу да је Србија агресор, да су Хрвати бранили домовину, сви су домољуби. У таквим земљама је на дневном реду онај прави живот - истакао је Миливојевић.
Логично је, додаје, да у Србији и БиХ није тако, јер су недовршене државе, а ту има и грешака грађана, али много више спољне интервенције с циљем да никада и не буду завршене.
- У Србији је противправно, без одлуке УН и тако даље, на сцени узурпација. Најпре агресија, затим окупација од стране НАТО-а 17 одсто њене територије, и у трећој фази десило се признање Косова од стране највећих сила те алијансе. Бивша Југославија се растурала по обрасцу Бадинтерове комисије 1991. године, а коју је формирао западни део међународне заједнице. Распала се по шавовима бивших република. Настаје њих шест, а не седам. Никакво Косово се не помиње 1991. као држава. У БиХ имате Дејтонски мировни споразум, који је зауставио рат, јасан текст, односно Анекс четири који је претворен у њен Устав, а онда стиже, неколико година касније, намерно, лицемерно и навијачко тумачење појединих делова споразума. Сад не знамо да ли је БиХ оно што је из Дејтона, односно врста државне заједнице три конститутивна народа и два конститутивна ентитета или је оно што желе да кажу Брисел или Вашингтон - каже Миливојевић.
У том смислу у БиХ и Србији, такозване, животне теме су можда видљиве на локалним изборима у срединама које погоде неке природне катастрофе.
- Иначе, на великим изборима, па и на локалним, доминирају "велике" теме државног, националног типа које потенцирају странке - подсјећа Миливојевић.
Ипак, враћајући се на новонасталу ситуацију Хрватској након избора, сматра да се ни Томашевићеве изјаве, када би га питали нешто на тему нације или хрватске државе, не би разликовале од оних које дају челници ХДЗ-а и СДП-а.
- Е, то је Хрватска. Тамо се, такозвано домољубље схвата као апсолутан консензус о ономе докле је Хрватска, шта је њено право хрватског народа и однос према грађанском рату. Сви други су агресори, само су они бранили домовину - закључио је Миливојевић.
Пажњу на чињеницу да је Хрватска дио ЕУ скреће и професор Факултета политичких наука у Бањалуци Ђорђе Вуковић. Истиче да, упркос чињеници да смо некада живјели у заједничкој држави, три деценије након разлаза свака држава бивше Југославије има своје аутентично политичко искуство друштвене и културне специфичности, због чега треба бити опрезан приликом сваке политичке компарације.
- За разлику од Србије, БиХ, Црне Горе и Македоније, Хрватска не само што је у ЕУ, већ је држава са готово потпуно етнички хомогеним становништвом, заокруженим државним и националним питањем, али и много слободнијим медијима, нарочито јавним сервисом. Хрватски интелектуалци храбрије и разноврсније наступају у јавности, дебате су зрелије, а власт подложнија промјенама. Према индексу демократије који се сваке године објављује у часопису "Економист", већ дуго котирају много боље од осталих држава, што, наравно, не значи да у Хрватској нема популизма, шовинизма, криминала, кршења људских права, поготово озбиљних социјалних проблема и слично - истиче Вуковић.
Он додаје да, када је ријеч о нивоу политичке писмености и партиципације, у Хрватској је очигледно годинама уназад могућа афирмација нових имена и покрета, без обзира на њихове касније домете, политичку виталност и амплитуде популарности.
- И тамо се воде жучне политичке борбе, падају тешке ријечи, али су услови за фер и демократску изборну утакмицу много бољи него у БиХ и Србији. Треба нагласити и да разна истраживања политичке културе свједоче да становници Хрватске имају много више самопоуздања у своју моћ и потенцијале да на изборима мијењају власт, него што је то случај у БиХ - истиче он.
На питање да ли је могуће да се ситуација из Хрватске прелије и на друге државе бивше Југославије у наредним изборним циклусима, он каже да су бројни примјери да велике партије не могу остати недодирљиве, чак и кад не постоји јединствена опозициона алтернатива.
- Али у Црној Гори су режим Мила Ђукановића уздрмали локални професор који до тада није био познат јавности и два младића без гломазне партијске инфраструктуре. И ту је на видјелу била жеља бирача да, прије свега, казни власт, па тек онда размишља о политичкој компетенцији или идеолошким оријентацијама нове снаге. Мислим да су и побједе опозиционих кандидата у Бањалуци и Бијељини израз истог или веома сличног ентузијазма бирача. Уосталом, савремена политикологија и указује на промјене у политичкој пракси, опадање повјерења грађана у традиционалне партије и ступање на јавну сцену више да се казне или раскринкају одређени политичари него као алтернативни политички пројекти са визијама и рјешењима за нагомилане проблеме и фрустрације у друштву - казао је, уз оцјену да и у Републици Српској неизбјежно предстоје потпуно другачији политички процеси од оних на које смо се навикли претходних година.
- Да ли ће они бити позитивни или негативни видјећемо, то не зависи само од изборних резултата - закључио је Вуковић.
Незаустављив процес
Политички аналитичар из Сарајева Жарко Папић сматра да је веома важна политичка промјена до које је почело долазити у Хрватској, односно у главном граду, али и да су нове опције препознате и у другим срединама. То је, подвукао је, критика СДП-а јер је паралелно с тим ХДЗ остао стабилан.
- У Хрватској не постоји унутрашња национална напетост, односно нема производње националних тензија као у БиХ између три водеће националне партије које углавном на узајамним конфликтима освајају власт. У Србији је ситуација другачија. Тамо, објективно, имамо ауторитарни, једнопартијски режим, гдје је врло мало простора да се нека нова снага појави. Волио бих, а бојим се утопијски и безуспјешно, када би лекција коју су хрватском СДП-у дали "Можемо" и зелена коалиција била озбиљно схваћена у БиХ. Не може се нова позиција градити на мање-више истим ставовима као код националних странака - истакао је Папић.
Политичари се, подвлачи, требају усмјерити на директне потребе грађана, а не да крију, на примјер, степен сиромаштва у БиХ. С друге стране, имајући у виду да је већина грађана свјесна свог социјалног статуса и стања у друштву генерално, одговор на питање због чега поново на изборима дају глас онима који су кривци за то, треба тражити у томе што је, како каже, грађански концепт у БиХ инструментализован.
- Не може се грађански концепт супротстављати нацији. Родно мјесто грађанског друштва је нација. Пуна национална равноправност је услов да се у свакој нацији пробуде грађани. Ако неко бира члана Предсједништва из једне бошњачке нације, није необично да ХДЗ БиХ постаје једина партија у хрватском националном корпусу и да их све држи. Зашто? Осјећају угроженост. Без пуне националне равноправности, говорим о ФБиХ, неће се грађанин Хрват пробудити, осим некад повремено, и нешто радити за њих - закључио је Папић.
Да се процес демократизације "одоздо" може објаснити чињеницом да је Хрватска ушла у ЕУ, потврђује за наш лист и посланик у Хрватском сабору Нино Распудић.
- Велики мит о меду и млијеку који ће потећи чим се оствари тај "сан" великим странкама је служио као темељна политичка фантазија у очекивању које су грађани трпјели постојеће стање. Након остварења "сна" и сусрета с тврдом реалношћу почињу нови политички процеси, помало пуца дуопол ХДЗ-СДП, јављају се нови играчи, не само локални, и слијева и здесна. И тај процес је незаустављив - рекао је Распудић.
Ипак, видљиво је да су резултати на локалном нивоу у односу на државни нешто другачији и да се Влада не може саставити без "главних играча". Распудић каже да су ова два нивоа повезана и да се нове тенденције прво показују локално.
- Очекујем да ће сљедећи парламентарни избори показати наставак тенденција које су се огледале на овим локалним изборима. Наставак урушавања досадашњег дуопола, ново преслагивање политичке сцене - истиче Распудић.
Већина оваквих листа произашла је из "мејнстрим" партија, СДП-а и ХДЗ-а, па се намеће теза да ове опције можда ипак имају залеђе од стране "главних играча" на политичкој сцени.
- "Можемо" је настало на темељу параполитичке структуре коју су чиниле невладина удружења финансирана углавном извана, али и прилично испреплетена с СДП-ом. Кад се показало да СДП не може више бити политички конкурентан, ушли су директно у игру с новом опцијом. Дио људи који су остварили успјех на локалном нивоу је поникао у ХДЗ-у, с којим су се касније разишли, но свеједно су успјели, попут Пенаве у Вуковару или Милиновића у Лици - истиче Распудић.
На питање да ли је парадокс да се Хрватска оптужује за нарастајући фашизам, а да истовремено побјеђују лијеве и зелене опције, он истиче да свако може другога оптужити за фашизам и да су Стаљин и Тито један другог слично етикетирали.
- Употреба те етикете је доживјела толику инфлацију да је нужно дошло до девалвације. У Хрватској нема ничег упоредивог са Златном зором у Грчкој или мађарским Јобиком, који имају паравојне формације и туку неподобне. Хрватска демократија је у много чему незрела, а Хрватска је пуно сигурнија земља и друштво с мање насиља од већине западноевропских земаља данас - истиче он.
С једне стране, у хрватској јавности постоје оне опције које су знале упућивати нетрпељиве изјаве, с друге стране се побједничке странке с ових локалних избора често ограђују од јефтиног национализма. На питање да ли је то знак да је у Хрватској дубоко подијељено друштво или, можда, да су једни или други изузетак од правила у одређеном тренутку, Распудић каже да ствари не треба посматрати црно-бијело.
- Пуно мржње, предрасуда, демонизирања неистомишљеника наћи ћете и на зелено-лијевој, или како већ себи сами воле тепати, сцени, само на другим основама. Ми смо плурално друштво у којем се политичка сцена дијели на различите политичке опције, вриједности и визије, које конкуришу на демократским изборима, а не на добре и лоше, на толерантне и мрзитеље, прогресивне и заостале и слично - закључио је он.
Константин из Теслића и Бели Прелетачевић
Када је ријеч о БиХ и Србији, једини примјери нечег другачијег од устаљене праксе јесу појава Константина Савића као кандидата за начелника Теслића и Белог Прелетачевића као кандидата за предсједника у Србији. Ђорђе Вуковић каже да они нису примјери за расправу о новим именима и перспективним снагама у смислу политичких промјена и декорисања идеолошког плурализма.
- Они су прије протест против неуспјеха демократије, израз неповјерења у политичке партије и естрадизације политике. Епизодне улоге са мање или више оригиналности, али свакако као докази незадовољства политичком понудом у којем се више не разазнају програми, визије, идеологије, начелности - истакао је Вуковић. (Глас Српске, www.glassrpske.com, Ведрана Кулага Симић, Александар Стојановић, 23.5.2021)
Нема коментара:
Постави коментар