Neće Vrhovnik izaći u susret većini zahteva opozicije, barem
ne onim koji bi njegov izborni rezultat snizili na "samo" 40 odsto
podrške, jer bi to značilo početak kraja njegovog apsolutizma.
Tj. hoće jedino pod uslovom da mu tako nešto narede njegovi
NATO prijatelji.
A oni to neće da učine sve dok, baš u Vrhovnika, polažu nadu da će upravo njegova
ruka ili nečija druga, ali na njegov mig, potpisati odricanje od Kosova i
Metohije
Kao što nema dvojbe da nema te sile koja će naterati
Vrhovnika da otvori medijsku javnu TV kuću i ružičastu TV trovačnicu za bilo
kakvo ozbiljno kritičko mnenje. Jer, bi otvaranjem kapija te dve svoje
poslednje linije odbrane - Vrhovnik bio sveden na razumnu meru. Tj. tamo gde je
i bio, pre nego što se, na krilima pobede Njegove eks-ekselencije nad Borisom
Prvim Lepim, na prstima ušunjao u trezor moći i kidnapovao državu za
sebe...
Imao sam tada, baš nekako u ovo doba, 25 godina (žal za mlados'
i t'ga za novinarstvom...), bilo je to vreme, kada je, posle četiri i po
decenije embarga, pokojni Slobodan Milošević blagoizvoleo ponovo dozvoliti
stranačku, ali, uglavnom, takozvanu, opoziciju po Srbiji.
Demokratije žedna i pluralizma gladna Srbija s ushićenjem je
čekala prve višestranačke izbore koje će, poslednja u celoj istočnoj Evropi
(pardon, BiH je to, ipak, učinila neku nedelju docnije), i dobiti potkraj 1990.
godine.
Miloševićevi komunisti, preobučeni i, za tu priliku,
preimenovani u socijaliste, do mesec dana uoči izbora, ignorisali su zahteve
opozicije u pogledu "poštene izborne kampanje", zbog čega je cela
tadašnja, tek legalizovana, oporba, ne računajući Mićunovićevu Demokratsku koja
je narušavala privredno jedinstvo, pripretila bojkotom i čak bila i stopirala
pripreme za izbore. Usledio je i prvi veliki lom među Mićunovima: Nikola
Milošević, Kosta Čavoški, Saša Petrović, Vladeta Janković i Milan Božić, u "Apelu
srpskoj opoziciji", osudili su navodnu intenciju svog partijskog šefa
Mićuna da postane "komunistički kolaboracionista" i štrajkbreher.
U žustroj javnoj polemici na temu "Da li prvo novi
Ustav ili višestranački izbori?" (u kojima je opozicija pledirala za ovo
drugo), Miloševićev opunomoćeni ustavopisac (potom i jedini ovlašćeni
ustavotumač) prof. Ratko Marković nije se libio čak ni da povuče znak jednosti
između ponašanja tadašnje srpske opozicije i ondašnje separatističke albanske
"alternative"!
Režimski javni diskurs svodio se na tezu da su višestranački
izbori samo bespotrebno trošenje para i "potkopavanje temelja tek uspostavljenog
jedinstva Republike od Horgoša do Dragaša koja je, od pre tri godine, sama
između Vatikana i Teherana".
Ondašnji štampani mozgoidi pisali su da izdajnici hoće da
odustanu od daljeg "događanja naroda", da su "digle glavu
poražene snage Osme sednice", "poraženi neprijatelji socijalističke
revolucije", "autonomaši, separatisti i iredentisti" svih vrsta
i, svi zajedno, pod izdajničko-petokolonaškim vođstvom trija Vuk – Rugova –
Ante, digli mač na one iza kojih stoji narod.
A šef partije crvenih petokrakih ruža i ondašnji srpski
vožd, u funkciji predsednika svih građana Srbije, dijagnosticirao je tada, u
Nišu, da "u opoziciji sede ludaci"!
Takva je bila atmosfera pred prve višepartijske izbore u
Srbiji na kojima je opozicija, prvi put, dobrovoljno poturila svoju glavu na
panj...
I narod je dobio ono što je hteo – izbornu lakrdiju u 85
činova. Toliko je, naime, stranaka, SPS (satelit partija Srbije), grupa
građana, porodica, vojvoda, mesija predvođenih plastičarem Šećeroskim (kome su
iz njegove mesne zajednice "smestili" da, navodno, radi i četke i
metle), instruktora vožnje, nevidljivih narodnih vođa, pedera i zajebanata svih
fela prodefilovalo "malim ekranom" - pisao sam u tadašnjoj slobodnoj
"Borbi".
U obaveznom predstavljanju izbornih listi i kandidata,
jedino se od predsedničkih kandidata potencijalnim biračima nije predstavio
(ovo mi nešto sveže, kao da sad gledam) "diplomirani pravnik iz Beograda,
rođen 1941, kandidat SPS-a", na šta je pokojni vizantolog i predsednički
kandidat dr Ivan Đurić primetio da
"gospodin Milošević ne voli da pregovara, on samo govori"
Vredi podsetiti i na malu hronologiju tog premantavanja
opozicije da, od početnog dogovora o bojkotu unapred izgubljenih izbora, ipak,
pristane da odigra ulogu "električnog zeca" u Miloševićevoj operaciji
"uvođenja demokratije" u Srbiju:
Pet opozicionih prvaka je, 14. maja, te 1990. godine,
potpisalo pismo, adresovano na Skupštinu i Predsedništvo Srbije, u kome su
zahtevali da se odmah odredi tačan datum višestranačkih izbora i organizuje
okrugli sto vladajuće i opozicionih partija na kome bi se pripremili nacrti
najvažnijih zakona.
Već 8. juna došlo je do prvog zvaničnog susreta predstavnika
vlasti i opozicije. Opozicija zahteva raspisivanje izbora za ustavotvornu
skupštinu, Zoran Sokolović, u ime Miloševića, zastupa stav "prvo Ustav, pa
izbori".
Predstavnici većine opozicionih stranaka napustili su
sledeći sastanak, 10. jula, sa predstavnicima vlasti, zato što je "Skupština
Srbije kasnila sa donošenjem Zakona o političkim organizacijama"
Kao prilježni hroničar tih pionirskih dana srpskog
višestranačja, dalje sam beležio u "Borbi" da su, 13. jula,
Demokratska, Liberalna i Narodna radikalna stranka, Socijaldemokratska partija
i SPO (uz učešće još nekih stranaka) organizovale veliki miting na Trgu
Republike u Beogradu, s ciljem da se što pre zakažu izbori. Opozicija je
zahtevala da i ona učestvuje u pripremi najvažnijih zakonskih akata i
ravnopravan tretman sa vladajućom strankom u medijima. Demonstranti su, potom,
pred Televizijom Beograd zatražili i ostavku direktora Dušana Mitevića, a prve
"pluralističke" batine, tom prilikom, zaradili su Borisav Pekić i
Dragoljub Mićunović.
Novu peticiju Skupštini i Predsedništvu Srbije sa dva glavna
zahteva (tromesečna izborna kampanja i višestranački sastav svih tela za
kontrolu izbora) opozicija upućuje 22. avgusta.
Na Veliku Gospojinu, 28. avgusta, 15 stranaka, napokon,
dobija rešenja o registraciji, ali istoga dana, predstavnici većine partija,
nezadovoljni tokom razgovora, napuštaju okrugli sto sa predstavnicima Skupštine
Srbije.
Novi veliki miting udružene
opozicije, na kome je ponovljena većina uslova za izlazak na izbore, biva
održan 12. septembra, a onda "igra gluvih telefona" kulminira 4.
oktobra kada opozicija upućuje dotad najoštriji zahtev u kome traži da se
poništi odluka o zakazivanju izbora za 9. decembar i da se sazove okrugli sto
vlasti i opozicije, na kojem bi bio izglasan novi izborni zakon. U suprotnom,
najavljen je bojkot izbora.
Do 27. oktobra padaju veoma teške reči ("istraga
poturica" i optužbe ko je izdao dogovor o bojkotu) i unutar opozicije, a
tada se opozicija opet, navodno, udružuje i postavlja novi ultimatum Skupštini
da ispuni pet zahteva do 12. novembra.
Prolazi 12. novembar, dolazi 23. novembar, poslednji rok za
evidentiranje poslaničkih kandidata. Skupština Srbije, naravno, ne usvaja
amandmane na izborni zakon, a tridesetak partija odlučuje da bojkotuje izbore.
A onda, u samo predvečerje izbora, samo
nekoliko dana kasnije, odluka o bojkotu se povlači...
Danas imam samo 29 godina više, iako je od onomad prošlo čak
29 pluralističkih jeseni.
Iako je zakonodavac lepo propisao da, recimo, prema članu 29
Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, "funkcioner ne može da
koristi javne resurse i skupove na kojima učestvuje i susrete koje ima u
svojstvu funkcionera, za promociju političkih stranaka, odnosno političkih
subjekata" - u Srbiji, s jeseni 2019, u zakonodavni posao se upliće Vlada,
kao izvršna (!?) vlast, donoseći zaključke sa nadzakonskom (!), valjda, snagom,
kojima, ne obavezuje već preporučuje (!), članovima vladajuće koalicije da
poštuju zakone!? I, to samo na određeno vreme - od dana raspisivanja do dana
održavanja izbora, znači, ciglo 45-60 dana, dok, pretpostavljamo, sve ostalo
vreme, dakle, ostatak vremena do četiri godine, može bez pardona da ih krše!
U Srbiji, septembra 2019, Vrhovnik, sa nedostajućim
elementarnim kućnim vaspitanjem, mora da zapuca čak u Njujork da bi se, otuda, sprdao
sa rektorkom najstarijeg državnog univerziteta, iako je ona, upravo Vrhovniku i
njegovim, u pregovorima sa studentima, uspela da isposluje neverovatnu izlaznu
strategiju: da, sve do početka studenog, mogu da razvlače i, moguće je, ništa
ne odluče ili odluče onako kako su i prethodno "odlučivali" i
odlučili o tzv. doktoratu tzv. Malog doktora!
Samo u Srbiji, u jesen 2019, moguće je da se zadocneli
prebezi u napredno jato, bez pardona - umesto da im budu zahvalni za sve što su
ovi učinili i čine za vladajuću koaliciju - najsočnije obrušavaju na vlastite
koalicione partnere!? Na Krkobabićev PUPS, bez čije podrške protivzakonito
zakidanje penzija sigurno ne bi prošlo mirno kako je prošlo; na Ljajićev
Es-de-pe koji je, 2012, radikalskim konvertitima pribavio, tada kao vazduh
neophodni, "legitimitet" tolerantnosti i demokratičnosti ili na
rusofile Nenada Popovića koji su Vrhovniku dali, za njegovo biračko telo,
presudan moskovski pečat!
Jedino u Srbiji, 29 godina posle prvih izbora, u toku je
trajni konkurs za najbesprizornijeg Vrhovnikog poltrona (na srpskom i: uvlakač,
šlihtara, ulizica...), za najluđe bludodejanije, najprovokativnije smešenije,
najglasnije preljubodejanije i soveršenije sličnih rabota.
Samo, u Srbiji, septembra 2019, u pauzi zmeđu dva
("četamhaus" i "Žan Mone"!), pazite sad, "formata
dijaloga" u cilju usaglašavanja "fer, demokratskih i ravnopravnih
izbornih uslova", moguće je da gradonačelnik prestonice, nečijom voljom,
bude "privremeno ili trajno sprečen" da obnaša svoju dužnost, a da
njegovo odsustvo njegov zamenik koristi za iskup prethodnih greha i duše svoje,
čineći sve veće i veće brljotine i hrsuze...
A ja, za nauk, onima iz tzv. opozicije koji smatraju da, čak
ni u sadašnjem preseku predizbornog stanja, "bojkot nije rešenje" i
pitaju "šta sutradan posle bojkota", uz onaj Epimenidov, iz prošlog
bloga (o lažljivcu), prilažem i drugi znameniti primer sofizma, onaj o
krokodilu.
Sećate se ono, krokodil uhvatio dete, pa majci koja stoji na
obali obećava da će joj ga vratiti ako pogodi šta namerava da učini s njim.
Majka mu kaže: "Ti nameravaš ili da pojedeš dete ili da mi ga vratiš. Ako
nameravaš da mi ga vratiš, vratićeš mi ga zato što nameravaš. Ako nameravaš da
ga pojedeš, a ja to pogodim, vratićeš mi ga zato što sam pogodila. Prema tome,
vratićeš mi ga u svakom slučaju". A krokodil uzvraća: "Ako nameravam
da ga pojedem, a ti to pogodiš, neću ti ga vratiti zato što nameravam da ga
pojedem. Ako ne nameravam da pojedem dete, a ti to ne pogodiš, neću ti ga
vratiti zato što nisi pogodila. Dakle, neću ti ga vratiti ni u kom slučaju."
(objavljeno na portalu cvijetinmilivojevic.blogspot.com)
Нема коментара:
Постави коментар