BUKA INTERVJU Vučić žudi da bude srpski sabornik, a Dodik, koliko god cirkusantski izgledao, igra igru

Politički analitičar Cvijetin Milivojević iz Beograda kaže da je sastanak političkih lidera iz RS sa Aleksandrom Vučićem samo produkt prevelike želje predsjednika Srbije da se pozicionira kao svesrpski ujedinitelj.

Milivojević je u intervjuu za BUKA portal komentarisao poziv i dolazak predstavnika političkih partija iz Republike Srpske u Beograd i njihov sastanak sa Aleksandrom Vučićem, te otkrio razloge zbog kojih je proteklog vikenda i održan ovaj razgovor.
„Mi moramo da shvatimo šta su tu Vučićevi lični politički interesi. On ima potrebu, koju je zadao sebi kao neku vrstu misije, da bude prvi sabornik u srpskom narodu. On ima tu stalnu potrebu da saziva, da saboruje i da on bude taj koji će ujediniti sve Srbe. Na neki način da na svoj kanabe, kako je to nekad Milošević radio, privede vodeće političare iz Republike Srpske. Ne samo one koji su mu prirodno dnevni saveznici, a to je vlast u RS i Dodik sa svojom vladajućom koalicijom. Ne smemo zaboraviti da je Dodik bio i saveznik sa prethodnim vlastima u Srbiji, pa se čak i intenzivnije družio sa Borisom Tadićem. Drugi cilj Vučića je da popravi svoju poziciju u Srbiji, jer idu parlamentarni i lokalni izbori na proleće. Vučić je svestan da je dobar deo biračkog tela u Srbiji, jedan do dva miliona, poreklom sa druge strane Drine. I treći razlog ovog okupljanja je latentna potreba Vučića da on bude taj koji je predlagač najboljih rešenja za srpski narod. Jednostavno, Vučić ima potrebu da manjak onog što se uslovno rečeno zove nacionalni patriotizam, apropo Kosova, nadomesti time što pojačava tu državotvornu brigu za Republiku Srpsku. Uostalom, njegovo biračko telo čine većinom ljudi koji su nacionalno jasno srpski opredeljeni i on je često u nedosluhu sa njima. I zato mu i ova suituacija u RS, odnosno BiH, dođe kao jedna vrsta mogućnosti da natkrili loše poteze koje je, prema mišljenju njegovih birača, povlačio u slučaju Kosova.
U posljednje vrijeme, Srbija sve više i finansijski počinje da pomaže Republiku Srpsku. Ili je to sad postalo mnogo vidljivije nego prethodnih godina?
To je takođe nešto što je deo zahteva njegovog biračkog tela. Uvek imajte u vidu da je, ne samo Vojvodina, koja je nakon Drugog svetskog rata naseljena kolonistima prevashodno iz BiH, nego i ove nove izbeglice i prognanici koji su se doseljavali u Srbiju, ogroman rezervoar biračkog tela i ta njegova briga za pojedine delove u BiH je njegova potreba da dokaže kako on ne brine o Srbima u BiH samo rečima. Ali mi moramo reći da je i vlast Borisa Tadića činila to isto. Možda se nije toliko hvalila. A da ne govorimo o vladi Vojislava Koštunice, koja je faktički častila RS kupovinom Telekoma po ceni koja ni u snu nije mogla biti postignuta na tržištu. To je jedna vrsta kontinuiteta. Mi sada možemo da vidimo cifre mnogo konkretnije, a to se čini zbog toga što je sad izvesno da nema ništa od obećanja Vučića kada je rušio prethodnu vlast da nikad neće popuštati u pregovorima sa Kosovom, nego su spremni ratovati za Kosovo. Sad se politički pravi neka vrsta bajpasa, da će sve što se gubi na Kosovu na neki način nadoknaditi u Republici Srpskoj.
To znači da je većina ovih postupaka Vučića zasnovana na ličnom interesu. Koliko, sa druge strane, od svega toga profitira i Dodik, koji je uvijek znao iskoristiti naklonost vlasti iz Srbije?
Kada je reč o Dodiku, njegova politika je jednostavna. On je uvek uz vlast u Srbiji. Ne zaboravite da je u vreme vlasti Tadića on dolazio ne samo na sve skupove, kao što to radi kod Vučića, već su se oni i privatno družili, od slava do rođendana. To je pokušaj Dodika da na sebe prenese deo onoga što je u ovom trenutku Vučićeva harizma u Srbiji. I obrnuto! Vučić koristi ono što je Dodikova harizma za onaj deo birača u Srbiji koji obožava Dodika. Tu imamo paradoksalnu situaciju. Kao što imamo enormno divljenje Vučiću od strane Srba u RS, isto imate i u Srbiji kada govorimo o Dodiku. I to ne samo kod Vučićevih glasača, već dobrim delom i kod birača opozicije. Gledajući iz ugla RS, Vučić je idealan, a gledajući iz ugla Srbije, Dodik je idealan. Prema tome, to je jedan brak iz interesa. Što bi rekao Josip Pejaković, ja tu ne bih potcenio Dodikov politički talenat, političko znanje i političku pragmu. Možete vi njega gledati ovako i onako, kao sirovog političara, ali on je definitivno iškolovan i u praksi političar koji je opstajao menjajući odela i politike. Zato njemu nije problem da se prikači na tu harizmu Aleksandra Vučića koja mu je naophodna da bi popravio svoju poziciju u BiH. Ono što je zanimljivo kod njega, za razliku od Vučića koji i dalje pokušava da stoji na ta četiri stuba spoljne politike, kod Dodika je sve jasno. Ono što ne sme Vučić da uradi, da se veže za Rusiju, Dodik je to uradio. A Vučiću to odgovara, da preko Dodika uvuče više tu rusku priču. Jasno je da Rusi previše ne veruju Vučiću, a Dodik je otkrio sve karte i svoju političku sudbinu i sudbinu RS vezao je za Rusiju. I u tom pogledu treba gledati tu potrebu. Ma kako to izgledalo smešno kad vi gledate Dodika, ma kako to delovalo klovnovski i cirkusantski, on radi igru. Nije gadljiv da odradi onaj manje čist deo političkog posla. Pa on je došao i glasao na lokalnim izborima za skupštinu grada Beograda i poslao jasan signal da Srbi iz BiH treba da podrže Vučića. On je spreman da odrađuje i tu vrstu političkog zadatka, pa je zato i važan za Vučića.
Rekli ste da je Dodik vezao svoju sudbinu i sudbinu Republike Srpske za Rusiju. Koliko to može da ima negativne posljedice po građane RS?
Mi trenutno imamo samo dva dominantna interesa koja su vidljiva u BiH. Mi čitamo kako se Amerika ponova vraća ili EU počinje ozbiljnije da tretira BiH. Da je EU bila ozbiljna u svojim namerama, ona je mogla ekspresno da ubrza put BiH u EU i danas ne bismo imali ove probleme koje imamo. Što znači da EU nikad nije ni imala nameru da rešava probleme ovde, pa sad je zadala neke periferne teme. Amerikanci su zbog svojih prioriteta u svetu zaboravili na BiH, a jedina dva igrača koja su latentno tu su Rusija i Turska. Otopljavanjem odnosa između ove dve zemlje se otvara jedno plodno tle. Na kraju krajeva, mi imamo dva patrona dva konstitutivna naroda. Rusi su patron Srbima, a Turci patron bošnjačkom narodu. I kad pogledamo, možemo da vidimo da Turska i Rusija u BiH ne zalaze jedni drugima u interesne zone, sve je to jasno podeljeno. Mi vidimo te političke čarke Dodika i Bakira Izetbegovića, ali nema mešanja i preplitanja, niti sukoba kada su u pitanju interesi Turske i Rusije. Tu postoji jedna vrsta razumevanja i tu igru je Dodik prepoznao kao igru u kojoj će on otvoriti karte, kao što je to uradio i Izetbegović koji je zaštitnik interesa Turske. Sad je tu ostao taj mali prostor gde se ponovo pokušavaju ugurati Vašington i Brisel, ali bojim se da su oni previše vozova propustili. Vašington je sad nastupio sa pričom koja stvara nove sukobe u BiH, otvara pitanje NATO-a, što je sa stanovišta EU periferno. Sa druge strane, Rusija i Turska su ti koji gledaju svoje interese i ne remete mnogo ono što su interesi pojedinih naroda u BiH.
I pored tih dobrih odnosa Turske i Rusije njihovi glavni igrači Dodik i Izetbegović, koji veoma dobro sarađuju u ostvarivanju interesa za svoje međunarodne pokrovitelje, kada na red dođe lokalna politika u stalnom su sukobu. Šta je razlog tome i mogu li se građani nadati da uz ovakve lidere i na ovakvim postavkama BiH može nekad da profunkcioniše?
Ja stalno ponavljam, Dejtionski sporazum je genijalan poduhvat pokojnog Ričarda Holbruka. To je mera kompromisa i to je kompromis u najboljem  i najgorem smislu reči. Dejtonski sporazum je koncipiran tako da nema ni apsolutnih pobednika ni apsolutnih gubitnika u građanskom ratu u BiH. U Dejtonskom sporazumu se išlo svima i niz dlaku i uz dlaku. Zato, ko god želi opstanak BiH i mir u BiH morao bi da se vrati na Dejton koji je odlično koncipiran. E sad, kad ja to kažem ispada da sam na Dodikovoj strani, ali ja sam to govorio i kad Dodik nije hvalio Dejtonski sporazm. Sad je za njega Dejton postao „sveti Dejton“, ali kao što znate, njemu to nije bilo sveto krajem devedesetih, kada je u to vreme dobrom delu bošnjačke elite Dejton bio početak i kraj svega. Danas, na sceni mi imamo najveću stranku u BiH koja sad u svojoj deklaraciji priziva novu Jugoslaviju, koja je odvela Bošnjake iz te građanske Jugoslavije, uz objašnjanje da ona ne može funkcionisati jer su Srbi većina i da bi princip „jedan čovek jedan glas“ značio majorizaciju. Sad kad su Bošnjaci većina u BiH, sad bi ista ta stranka ovaj princip. To je nemoguća misija i to smo videli početkom devedesetih i na taj način se BiH ruši isto kao što se ruši od onih koji žele da otcepe neki deo teritorije. Moramo biti realni kada govorimo o ovim stvarima. Kada govorimo o ovoj Dekalraciji mi možemo slobodno reći da je to dokument usmeren protiv BiH. Naravno, to se može uvek braniti time da je to reakcija na ono što je činio Dodik. Ali ta vrsta začaranog kruga je nebitna. Ako tako gledamo, onda ćemo se vraćati na SFRJ, pa na 45', pa na 1918., pa ćemo ići verovatno sve do Povelje Kulina bana i onda se pokačiti oko toga da li je ćirilica kojom je pisana srpsko ili bogumilsko pismo.
Ali, koliko sa ovakvim političarima BiH ima mogućnost da profunkcioniše, bez obzira na kojim principima postavljen bio sistem i državno uređenje, kada vidimo da ovdje konstantno imamo nove sukobe i neke nove teme koje delegiraju političari, a koje su usmjerene samo na stvaranje tenzija?
Sukobi među političarima se stalno ponavljaju, a deklaracija SDA je samo posljednji primjer. Kad bi se zadržali na njoj, možemo da vidimo da je nju pisao neko ko želi da upire prst u oko pripadnicima druga dva konstitutivna naroda. To se konstantno dešava u BiH.
Koliko onda takvi politički lideri koji se ponašaju na ovakav način mogu da učine nešto za građane, a koliko žele da provociranjem drugih političkih faktora izazovu neku novu političku krizu i tako naprave jedan kontinuitet sukoba usljed čega je nemoguće krenuti naprijed?
Taj vid začikavanja drugih naroda i stavljanja prsta u oko je modus vivendi bez kojeg oni ne bi mogli da opstanu. Oni tako pojačavaju svoj kapacitet u biračkom tijelu. Deklaracija SDA je izazvala jednu vrstu oduševljenja kod bošnjačkog biračkog tela, kao što će odgovor Dodika izazvati u Republici Srpskoj oduševljenje. Političke elite nažalost upravljaju voljom birača. BiH je u nekom pretpotopskom razvoju demokratije u najboljem smislu reči. Ima još jedna stvar koja je bitna. U BiH je sve pokušano. Pošto su ti koji utiču na dešavanja u BiH i sa zapada i sa istoka sve isprobali, mislim da oni koji se zovu EU i prema kojima svi građani BiH streme, treba da ohrabre tu priču. Ako je EU mogla primiti radi političkih interesa NATO-a čoporativno zemlje bivšeg varšavskog pakta, a da ne govorimo o Bugarskoj i Rumuniji, zašto to EU ne bi uradila sa BiH, ako želi da je zaštiti? Ali ona to ne želi. I EU odgovara neka vrsta otvorenog konflikta ovde gde će se manipulisati i jednima i drugima i trećima. Onog trenutka kada bi BiH ušla u EU, ona bi bila zacementirana kao država ili državna zajednica i sve ovo oko čega se sad vode borbe bi bilo nebitno. (Portal www.buka.com, Banja Luka, Milovan Matić, 23.9.2019)