Izbori ili „Obznana“ i zakoni o „zaštiti države“ i „prenosu ovlašćenja“?

Uoči Božićnog, Bože mi oprosti, koncerta Dvojnika Dade Topića, u tročasovnom Božićnom, neka mi Bog oprosti, „obraćanju  naciji“ putem, Bože me prosti, Dezinformer ti-vija, u intermecu stihova „Svaka bi fukara da ubije vuka“ i „Turkinja se pred džamijom klela“, Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice (LKSNDH) rekao je da bi izbori, ma šta to sadržinski i količinski značilo, mogli da budu „u oktobru, biće u novembru, u novembru biće u decembru“ ove ili one tamo godine.

I, mada niko, ama baš niko, od 1. novembra pretprošle, pa evo do danas, nije (za)tražio vanredne predsedničke izbore, LKSNDH je pretećim tonom, optužujući „tamo neke“ nepostojeće da lažu, još jednom masno slagao građane čiji je predsednik Republike: „Cela vlada može da mi napiše da raspustim Skupštinu, a ja mogu da kažem – nema raspuštanja. Zašto ste lagali više od pola godine da sam nenadležan – to je zato što samo tražite moju glavu?!“

Pa da vidimo, ako laže koza, da li laže i rog (Ustav i zakon)? Tačno je da u Zakonu o predsedniku Republike, član 20, piše da „predsednik Republike može (ne stoji i da „mora“) da raspusti Narodnu skupštinu na obrazloženi predlog Vlade, ali piše i da je „dužan da raspusti Narodnu skupštinu u slučajevima koji su određeni Ustavom, te da, ukazom o raspuštanju Skupštine, donese odluku kojom raspisuje izbore za narodne poslanike“.

Prema članu 22, predsednik Republike „dužan je da raspusti Narodnu skupštinu ako Narodna skupština u roku od 90 dana od dana svog konstituisanja ne izabere Vladu ili ako ne izabere novu Vladu u roku od 30 dana od dana kad je prethodnoj Vladi prestao mandat“. A Poglavica je već, pre skoro godinu dana, izigrao ovu svoju ustavnu i zakonsku obavezu.

Kako? Na oficijelnom sajtu Vlade Srbije, 28. januara 2025, pod naslovom „Vučević podneo neopozivu ostavku na mesto predsednika Vlade Srbije“, objavljena je zvanična informacija, u kojoj, već u lidu, piše: „Predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević saopštio je danas da podnosi neopozivu ostavku na tu funkciju.“ U drugom pasusu te vesti objašnjeno je kako je „Vučević na vanrednoj konferenciji za novinare u Vladi Srbije rekao da je neopozivu odluku o ostavci doneo nakon sinoćnjih događaja u Novom Sadu, kada su napadnuti studenti“.

No, „kad ja tamo, a ono – međutim“.  Još tada sam javno upozoravao da Navodni Vođa Naprednjaka (NVN), nije saopštio građanima da je „podneo ostavku“ na premijersko mesto, već je, za svaki slučaj, kazao da je samo „doneo neopozivu odluku da podnese ostavku“, a sve i da jeste, pošto je Skupština, još od 25. novembra pretprošle godine pod državnim udarom Vrhovnikove Tajnice – pitanje je ko bi njegovu ostavku mogao da usvoji?!

Dakle, ako bismo poverovali zvaničnoj stranici Vlade Srbije da je NVN, uistinu, podneo ostavku 28. januara 2025. i tako odveo Vladu u „tehnički mandat“, ostaje činjenica da niti je parlament do 27. februara, dakle u zakonskom roku od 30 dana, izabrao novu vladu niti je, pošto Skupština već nije ispunila njenu, predsednik Republike nije ispunio svoju zakonsku obavezu i raspisao nove izbore, nego je Vlada u navodnoj ostavci i dalje predlagala zakone, a Skupština je pad Vlade konstatovala tek 19. marta 2025, pa je novi (navodno Macutov) kabinet izabran tek 16. aprila?! Elem, čak 48 dana nakon isteka svih ustavnih i zakonskih rokova!

Naime, jedino opravdanje za to što Poglavica prošloga proleća nije raspustio parlament i raspisao izbore moglo bi da bude „trajanje ratnog ili vanrednog stanja“, ali ono, kao što se zna, nije uvedeno, osim ako se u to ne računa Poglavičino formiranje Nezavisne Države Ćacistan (En-De-Ća) na privremeno okupiranoj teritoriji Republike Srbije.

A u tom periodu bezvlašća, Svevladar je, još intenzivnije nego inače, na dnevnom nivou, demonstrirao da je upravo on (a ne Vučević, pa Macut) i predsednik Vlade, i ministar policije i pravde, i popečitelj Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, i predsednik parlamenta, ali i vrhovni tužilac i prvi kadija i šef Ustavnog suda. To jest, da mu je do Ustava i zakona stalo – koliko da lanjskog snega...

.   .   .

Pošto već od demokratskih izbora Poglavica beži kao od gube, da probamo da naslutimo šta bi to onda moglo da se krčka u, od Ustava odmetnutoj, kuhinji na Andrićevom vencu?

Još u vreme tzv. „korona (izborne) kampanje“, u tekstu „Preti li nam Zakon o prenosu ovlašćenja (Ermächtigungsgesetz)?“ (15.5.2020), podsetio sam da je nemački kancelar Adolf Hitler, već na početku svoje legalne i legitimne vladavine, u ožujku 1933, kao amandman na Vajmarski ustav, doneo svoj „Gesetz zur Behebung der Not von Volk und Reich“ iliti skraćeno: „Ermächtigungsgesetz“ („Zakon o ovlašćenju“). Ili, u punom prevodu: „Zakon o popravljanju stanja naroda i države“. A pošto je prethodno, tokom izborne kampanje, zapaljena zgrada parlamenta („paljenje Rajhstaga“) za šta Hitler optužio komuniste, pa ubedio predsednika Paula fon Hindenburga  da je reč o zaveri protiv države, zbog čega je, po članu 48. Ustava, proglašeno vanredno stanje (Dekret o požaru u Rajhstagu). Taj zakon je Hitleru dao ogromna ovlašćenja u slučaju (njegove lične!) „procene“ da su ugroženi javni red i mir, ali mu i omogućio da „usvaja zakone“ — čak i one koji krše ustav (!) — bez saglasnosti Rajhstaga i predsednika Nemačke! Opozicione stranke su zabranjene ili su se samoraspustile, pa je Nemačka, već polovinom srpnja 1933, postala jednopartijska država u kojoj je Nacionalsocijalistička partija ozakonjena kao jedina legalna, pa su se na parlamentarnim izborima 1933, 1936. i 1938. nacisti „takmičili“ sami sa sobom, a ukras su im činili satelitski „nezavisni protivkandidati“.

Već  tada mi se, dakle, pre šest godina, „javilo“ da i u Poglavičinoj Srbiji nije nemoguć neki leks specijalis koji će zakovati, zacementirati, legalizovati  već omoćalo protivustavno stanje, odnosno i formalno ozakoniti prenošenje svih tih ovlašćenja na onoga kod koga ona stvarno već i jesu!

Prošle godine, a pre velikog Vidovdanskog protesta, u tekstu „Režim u režimu kliničkog državnog udara i (auto)projekcije“ (12. lipanj 2025), postavio sam pitanje za milion dolara: „Šta još, permanentno „gaslajtovana“, parlamentarna opozicija (ako je to i dalje, s obzirom da već odavno sumnja u vlastite misli i osećanja i preuzima sliku stvarnosti koju joj servira manipulator) radi u srpskom parlamentu koji je, od 25. novembra, pod državnim udarom Poglavičine Tajnice?“ I sve to u trenutku kada samozvani poglavica Ćacistana, Srbije i svih srpskih zemalja LKSNDH „mladost i budućnost ove zemlje danonoćno etiketira kao: zločince, zlikovce, teroriste, strane plaćenike, siledžije, blokadere, obojene revolucionare, lopuže, ustaše, okupatore, uzurpatore, rušitelje, fašiste i naciste!“

Umesto odgovora na to obično građansko pitanje, dobio sam salve uvreda i hajku iz redova te samozvane Poglavičine političke kvazialternative koje se, u međuvremenu, institucionalizovala kao „Smokvin List Opozicija Srbije“ (SLOS).

Na sam dan smrti predsednika Nemačke Hindenburga kancelar Hitler je potpuno ukinuo instituciju predsednika, proglašavajući samoga sebe za „vođu nemačkog Rajha i naroda“ i za vrhovnog komandanta oružanih snaga. U roku od dve nedelje oktroisao je i referendum na kome je, pod sloganom „Hitler za Nemačku – cela Nemačka za Hitlera“, formalno i legitimisao i legalizovao državni udar da bi, već do kraja 1938, kako je to zapisao Sebastijan Hafner, „90 odsto Nemaca bili vernici u Firera“!

Tu sam kolumnu (12.6.2025) završio pitanjem: Zašto jedna trećina narodnih poslanika sadašnjeg saziva Narodne skupštine Srbije, evo već ceo mesec, odbija da, svojim potpisima, formalno verifikuje zahtev studenata za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora?

.   .   .

Umesto da se izjasne da li im je zaista važnije da opstanu u parlamentu do kraja mandata ovog skupštinskog saziva pod državnim udarom (dakle, do decembra, ali 2027!) ili da pomognu većinskoj Srbiji da nekako dođe do vanrednih izbora, SLOS-ovce više zanima takmičenje s Poglavicom u daštanju (“dašto mi ti dašto?”), sumnjičenju i seirenju  verodostojnosti  400.000 potpisa građana koje su studenti prikupili u samo jednom danu i u zluradom prebrojavanju “krvnih zrnaca” beogradskih “Filozofa u blokadi”, na jednoj, i novopazarskih studenata, na drugoj strani.

Taman kad se učinilo da su se €fanatični SLOS-ovci konačno, na polzu cele iskreno antivučićevske političke Srbije, objedinili u „koordinaciji komunikacije sa EU“, usledila su dva neverovatna manevra koja kao da je naručio sam Poglavica. Deo SLOS-a predložio je parlamentu akt o otimanju strane (ruske) imovine u Srbiji, a drugi deo zatražio da se, u proklamativno vojno-neutralnoj Srbiji, ugasi rusko-srpski centar u Nišu, ali ne i američka NATO vojnu baza u Uroševcu!

A kao „odbranu“ od tog očitog podastiranja crvenog tepiha Poglavici kojim bi, u odnosu na takve političke protivnike, trijumfalno ušetao u izbore kao „2 u 1“, i kao najveći Srbin nad Srbima i kao najveći €fanatik među €fanaticima - SLOS artiljerija gruva po studentima kao nekakvim navodnim „litijašima“ i „sledbenicima loknastog Vagner Isusa“ koji bi da opoziciji uzmu nešto ekskluzivno njeno...

.   .   .

Šta bi sve – nakon Poglavičine liste za odstrel sudija i tužilaca koji su, po njegovoj pravnoj ekspretizi, kriminalci koji ruše ustavni poredak i državu; posle ozakonjenja neustavnog termina “vrhovni komandat”; nakon napadnog “šminkanja” i oktroisanja Ustavnog suda; posle najavljene “kastracije” nadležnosti Tužilaštva za organizovani kriminal; nakon najave Poglavičine abolicije i pomilovanja svih njegovih “lojalista” u slučaju da se sudovi i tužilaštva osmele da ih tuže i osude  – moglo da usledi i da li je, možda, na redu donošenje još nekih kvazizakonskih spisa i propisa, na tragu već viđenog  u prethodnom veku?

Nešto kao, današnjim jezikom kazano, ozakonjenje diktature lumpenproleterijata, boteraja, sumnjivog kapitaleraja i ostale gologuzije iz predvučićevog doba…?

Primera radi, uvođenje  „Šestojanuarske diktature“ (6. siječanj 1929) kralj Aleksandar Ujedinitelj obrazložio je jednostavnom potrebom: „Između mene i mog dragog naroda više neće biti posrednika, te zbog toga ukidam Narodnu skupštinu“.

U svojim memoarima („U borbi za slobodu“, Akademska knjiga, Novi Sad, 2025), prvi put objavljenim u Njujorku 1947, za njegova života, nekadašnji vođa Hrvatske seljačke stranke i potpredsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije, dr Vladko Maček, ovako opisuje vreme neposredno nakon uvođenja „Šestojanuarske diktature“: „Među prvim diktatorskim zakonima doneseno je pooštrenje ionako već drakonskog zakona o zaštiti države, zatim zakon o kreiranju centralnog suda za zaštitu države u Beogradu, bez ikakve prizivne instancije, i naravno uredbu o raspustu sviju stranaka.“

Šestojanuarska diktatura označava period diktature u Kraljevini SHS koji je započeo 6. 1. 1929. godine, kada je kralj Aleksandar I Karađorđević raspustio Narodnu skupštinu, zabranio rad svih političkih stranaka i sindikata, političke skupove, uveo cenzuru, proglasio ideologiju „integralnog jugoslavenstva“ i državi promenio ime u Kraljevina Jugoslavija.

Da se podsetimo, šta je svemu prethodilo?

Najpre, „Obznana“ Vlade Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, od 29. decembra 1920, kojom je zabranjen rad Komunističke partije (nakon što je postigla veliki uspeh na prvim posleratnim izborima za Konstituantu i na lokalu) i prokomunističkih sindikata, zabranjena „svaka razorna propaganda“ i „novine i spisi koji bi propovedali diktaturu, revoluciju, generalni štrajk ili ma kakvo nasilje“, te suspendovana razna ustavna, a posebno radnička prava.

Sama preambula „Obznane“ izgleda kao da ju je pisao neki današnji režimski propagandista. Tu, pored ostalog, stoji i: „Sa više strana i iz više pouzdanih izvora, državne vlasti imaju saznanje, da rastrojni i reakcionarni elementi spremaju ovih dana napad na državu, njeno ustrojstvo i društveni red sa zadatkom da po ruskom boljševičkom primeru, sve sruše što danas postoji od zakona, ustanova i dobara javnih i privatnih, a na mesto svega zavedu kao u Rusiji, vlast, nekoliko ljudi koji će raspolagati životom, slobodom i imanjem građana, a državu našu otvoriti invaziji stranaca. To oni zovu diktaturom proleterijata. I pošto smatraju našu državu samo kao jedan sektor na frontu u borbi koju boljševici vode protiv ostalog sveta — to će oni na tom sektoru povesti vojnu protiv svetskog kapitalizma, kako bi se srušilo sve i svuda u svetu, što su do danas stvorili duh, snaga i rad čovečanstva.

Naša zemlja bi imala, po njihovim zamislima, da ponova potone u krv, da ponova uđemo kao opet u Rusiji u unutarnje građanske borbe, međunarodne ratove i pljačku hrane i stoke po selima, i drugog imanja po varošima.

Komunističkom pokretu su se pridružli pritvorno i podmuklo mnogi javni i tajni neprijatelji naše zemlje i naroda. Pobeđeni u ratu, gledaju da se posle rata osvete, ovoj zemlji zamećući u njoj nerede i podržavajući ih i spolja i iznutra. Jedni se, iako ratni bogataši, upisuju u komunističku stranku, drugi daju novac za novine koje pišu neistine i draže narod na nezadovoljstvo, treći održavaju vezu sa inostranstvom i novčanim fondovima iz inostranstva nabavljaju bombe, eksplozive i oružje, četvrti svim i svačim sprečavaju svaki rad u zemlji i na rđav glas bez dokaza, iznose sve javne radenike i sav njihov rad. Sve to da bi se zemlja zbunila, građani postali ravnodušni i ogorčeni na državu.

Nekoliko stotina ljudi plaćanih iz tajnih fondova idu iz mesta u mesto, sa zbora na zbor, iz voza u voz, iz kafane u kafanu, ništa drugo ne radeći no muteći javni mir i ubijajući kod građana poverenje u državu i njenu budućnost. Danas to čini jedan, sutra drugi, na isti način prekosutra treći itd. jedni za drugim da bi izazvali uverenje da je odista gotov smak ovog društva i države... Pokušavaju da šire svoju otrovnu propagandom među vojskom i žandarmerijom, kako bi kao u Rusiji srušili pored ostalih i te stubove reda, i zaveli mesto njih tzv. crvenu vojsku i crvenu gardu koje produžuju i danas, kad se ceo svet smiruje, ratove građanske i međunarodne... Vlada je odlučila da se snaga države stavi u službu slobode i reda...“

Autor „Obznane“, ministar unutrašnjih dela Milorad Drašković, ubijen je 21. jula 1921, u Delnicama, a atentat je izvršila komunistička grupa „Crvena pravda“ (atentator Alija Alijagić i saučesnici Rodoljub Čolaković i Dimitrije Lopandić).

Zbog toga je, nakon „Obznane“ koja je, sa pravnog stanovišta, bila samo parče hartije koje je trebalo da posluži kao sredstvo političkog zastrašivanja, ubrzo donet i trajni (i mnogo oštriji) Zakon o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi, 2. avgusta 1921. godine kojim je KP kao „prevratnička organizacija, sklona terorističkim metodama, stavljena van zakona, njeni poslanici lišeni mandata, a propaganda komunizma proglašena zločinom“.

Pooštreni Zakon o zaštiti države iz 1928. godine bio je ključan zakon donet nakon atentata na poslanike Hrvatske seljačke stranke u Skupštini, kojim su pooštrene kazne za „politički kriminal, posebno za radikalne nacionalističke i komunističke pokrete, u cilju jačanja centralne vlasti“, ali je on zapravo poslužio kao uvod u Aleksandrovu kraljevsku diktaturu, ograničavajući slobode i gušeći opoziciju, što je vodilo daljoj destabilizaciji i eskalaciji sukoba, naročito tzv. hrvatskog pitanja.

Zakon je uveo strože sankcije za delovanje protiv države, podrivanje ustavnog poretka, komunističku delatnost i (hrvatski) separatizam, ali je označio i privremeni prestanak parlamentarne demokratije i prelazak na autoritarni režim u Kraljevini Jugoslaviji.

. . . Ne bude li naravoučenija iz istorije 20. veka, ne piše nam se nimalo dobro. Jer, ako neko od izbora, kao najdemokratskijeg i najpravičnijeg puta za razrešenje dramatične društvene krize, beži k'o đavo od krsta, jedino za ovakvim ili sličnim nečim može da posegne. (cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 12.1.2026)