Pa, da podvučemo crtu... Da vidimo šta smo sve imali za astalom u mehani „Parlament“, od onomad – otkako smo, još 25. novembra, ali pretprošle jeseni, Vrhovni Lider opozicije (u daljem tekstu: „Ja neću da kritikujem AV jer verujem da on ima iskrenu nameru u borbi protiv korupcije“ ili, skraćeno: ing. JNDKAVJVDOIINUBPK) i ja, istovremeno, konstatovali da je najviše ustavotvorno, zakonodavno i predstavničko telo pod državnim udarom – pa, evo, do današnjeg dana.
Narodna
skupština je, uz više nego prilježno učešće (i, ne sporim, „natčovečansko protivljenje“
i, zauzvrat dobijenu, „medijsku vidljivost“ na Drugom kanalu Javne kuće
medijske) poslanika parlamentarne opozicije, ostvarila rezultate za Ginisa i
Riplija zajedno: Iako pod državnim udarom, usvojila državne proračune za 2025,
ali i za 2026. Usvojila ostavku eks premijera i izabrala novu vladu, na čijem
su čelu kadrovi „Pokreta za narod i državu“ koji se nikad nigde nije oprobao na
izborima. Štiklirala sijaset „proevropskih“ zakona i odluka, poput, iz trećeg
pokušaja, izbora devet minus jedan članova Saveta REM-a i Zakona o jedinstvenom
biračkom spisku koji je sve super, osim što nije primenjiv na sledećim izborima.
Usvojila leks specialis za Generalštab. Usvojila zakon o navodnoj legalizaciji
ilegalno sagrađenih objekata. Usvojila na desetine i desetine novih akata o
zaduživanju zemlje. Usvojila Zakon o upravljanju otpadom. Izabrala nove „sestre
karmelićanke“ u Ustavni sud i, na još pola decenije, zacementirala večni zavet
tišine među zidinama (za)ustavnog samostana... Ah, da, još je nešto „nama naša
borba dala, da imamo Tita za maršala“ – izmenama Zakona o Vojsci, ispunjena je
i Poglavičina protivustavna želja da postane vrhovni komandant. I tome
slično...
Parlament
u sadašnjem sazivu je, uz participaciju većeg dela opozicije, legitimisao i
legalizovao, Republici Srbiji susednu, Nezavisnu Državu Ćacistan (En-De-Ća),
nastalu na okupiranom delu teritorije Srbije koji se ne zove Kosovo i Metohija.
Kao
argument u odbranu svog fingiranja demokratije u parlamentu, Smokvin List Opozicija
Srbije (skraćeno: SLOS) može, pak, da uknjiži i činjenicu da Poglavica još
uvek, kroz parlament, nije – a mogao je i ko je rekao da neće - progurao i
„Zakon o prenosu ovlašćenja“ ("Ermächtigungsgesetz", Reichstag, 23.3.1933).
Plus
fakat da su, u međuvremenu, jurišni odredi SLOS-a, za sada samo kroz „toplog
zeca“, provukli na desetine onih javnih ličnosti za koje su posumnjali da bi,
ne dao Bog, mogli da budu kandidati za kandidate za kandidate na nepostojećoj
izbornoj studntsko-narodnoj listi na izborima koji, dobrim delom i voljom aktuelne
parlamentarne opozicije, još nisu raspisani.
Jer,
da SLOS zaista sluša glas građana sa antivučićevske političke strane Srbije,
shvatio bi da su studenti i građani u pobuni, pre sedam i po meseci, ponudili
gotovo identične argumente koje je, gle apsurda li, ista ova opozicija, 11. rujna
2023, podastrla Poglavici zahtevajući vanredne izbore.
Da
podsetimo, izbori su tada zatraženi (i dobijeni!) sa obrazloženjem da se "nalazimo
u dubokoj društveno-ekonomskoj krizi, da zahtevi protesta četiri meseca nisu ispunjeni
i da, od strane vlasti, nema snage niti volje da se iz te krize izađe".
Opozicija je, već krajem decembra te godine, i dobila izbore, jer se
ispostavilo da je kucala na otvorene dveri (vrata koja je prethodno, svojim
nalogom Poglavici, širom otvorio Krisitofer Hil) na Andrićevom vencu.
Zahtev
su, tada, 2023, potpisali dotadašnji poslanički klubovi „Pravac Evropa“
(Es-es-pe, Pe-es-ge, „Pokret za preokret“, sindikati „Sloga“, pokret „Otadžbina“),
De-es, Ekološki ustanak, Zeleno-levi front/Ne davimo Beograd, Zajedno – Moramo,
"Narodni pokret Srbije – Novo lice Srbije", što će reći - najveći deo
onodanje, a bogami i dandanje, evroljubne i bajdenofilne opozicije.
No
vratimo se u ovo vreme. Najveća dobit za građane Srbije koju je SLOS (proširen
delom tzv. nacionalne opozicije) svojom „žrtvom“ paradiranja i činodejstvovanja
u nelegitimnom, ali i nelegalnom parlamentu
– jeste činjenica da je parlamentarna opozicija za sebe (ali, ne i za ostale
građane Srbije!) izborila, uz obavezno pokazivanje ausvajsa naaravno, pravo
prolaska teritorijom En-De-Ća na putu ka zdanju Skupštine. Dok je nama,
prosečnim smrtnicima, ostalo tek da se uzdamo u Poglavičinu „polureč“: Daću sve
od sebe da utičem na sebe, da sklonim one šatore ispred Skupštine koje sam ja i
naredio da ih postave!
Uz
statiranje SLOS-a u parlamentu pod državnim udarom, građani Srbije dobili su i
američke sankcije NIS-u; i najozbiljniji šamar iz Brisela; i Poglavičinu
preteću najavu da će od krivičnog gonjenja abolirati svakog sebi odanog
lojalistu; i opasno rasklimatane nogare na obe spoljnopolitičke hoklice (i onoj
u Beloj kući i onoj u Kremlju) na kojima je Poglavica, do sada, sedeo.
. . .
Pošto i
sam imam više nego dovoljno godina, primereno mi je postavim pitanje: Zbog čega
se gro vlasti, ali i dobar deo parlamentarne opozicije, a propo zahteva
studenata u pobuni za raspisivanjem vanrednih parlamentarnih izbora kao jedinom
načinu da se režim privede poznaniju Ustava i zakona - ponaša kao starac u Dučićevom „Blagu cara Radovana“?
Dučićev
odgovor bio je uobičajeno dučićevski:
„Stari
ljudi vole mladost, ali ne vole mlade ljude. Mladić, to je za starca onaj koji
mu je oteo sve što je do juče bilo samo njegovo. Čak i kad je mladić njegov
sin, on ga voli više instinktom nego razumom. Starac oseća da se pored mladića
negova nesreća smatra porugom, ovaj ga je osiromašio, oteo mu ženu, a sutra će
mu oteti pare i kuću. Zatim, mlad čovek je skoro uvek njegov protivnik u svakom
mišljenju. Mlad čovek ističe nove ideje, a star čovek ističe samo staro
iskustvo. Jedan uvek gleda napred, a drugi natrag. Zato nove ideje dolaze od
mladih ljudi, a sve predrasude dolaze od staraca. Mladi političari se bore među
sobom uvek za nešto što će tek postati; a stari političari se svađaju
raspravljajući samo stare račune i stara zlopamćenja.“
. . .
Za one
koji i dalje veruju da je raspisivanje vanrednih parlamentarnih (ili, čak,
predsedničkih koji su bili Poglavičina „štih proba“ u onim mesecima pre pada
nadstrešnice u Novom Sadu) izbora „nemoguća misija“, evo malo besplatne,
laičke, ustavnopravne pouke.
Član
109 Ustava kaže da predsednik, na obrazloženi predlog Vlade, može da raspusti
Narodnu skupštinu. E, sada zamislite situacijeu da je, recimo 85 poslanika
sadašnjeg parlamentarnog saziva, koji su, 2023, izabrani glasovima birača sa antivučićevskog
političkog pola, potpisalo zahtev za raspisivanje izbora i da su svi, ali svi,
kao što deo opozicije već jeste, ušli u neopozivi bojkot rada plenuma i odbora
Skupštine? Da li bi i dalje ta EU kojoj, kao, težimo, a ona tvrdi da ovde nema „vladavine
prava“, smatrala legitimnim, ali i legalnim pravne posledice koje bi proizvodio
takav nelegalni parlament bez opozicije?
Sva opoziciona
obrazloženja tipa „pa, mi smo već od Ustavnog suda tražili da oceni ustavnost
te i te naše inicijative“ obesmišljena su još unapred, one tamo daleke 2014,
kada je U-se-Se odbio da se izjasni o ustavnosti Briselskog sporazuma koji direktno
zadire u teritorijalni integritet i ustavnopravni suverenitet ove zemlje.
Zar
neko zbilja očekuje da bi aktuelni U-se-Se, mogao, na primer, da „potegne“ član
118 Ustava i, sve i da se desi čudo neviđeno, da Skuština nađe dve trećine
glasova spremnih da „razreše predsednika“, da, elem, U-se-Se odluči da je „postojala
povreda Ustava“ od strane predsednika Republike?!
Da li
bi neko iz tog zapadnog, navodno demokratskog, sveta prihvatio da je legalno i
legitimno da parlament pod državnim udarom, pa još i bez opozicije, primera radi,
pozivajući se na član 119 Ustava, uspostavi imunitet prema narodnim
poslanicima, članovima Vlade, pa i samom predsedniku Republike, iako im,
recimo, zbog izvršenja nekog krivičnog dela, potencijalno preti kazna u
trajanju dužem od pet godina?
A da
bismo saznali da li bi EU žmurila i nad time, neophodno je da SLOS bojkotuje
rad skupštinskih odbora i plenuma, naravno ne i da neopozivo vraća poslaničke mandate,
što SLOS bezobrazno (uz, opet izmišljeno, traženje studenata da se strankama zabrani
učešće na izborima) podmeće kao navodni studentski zahtev.
Član 2
Ustava, takođe, kaže da „suverenost potiče od građana koji je vrše
referendumom, narodnom inicijativom i preko svojih slobodno izabranih
predstavnika“, kao i da nijedan državni organ, politička organizacija, grupa
ili pojedinac ne može prisvojiti suverenost od građana, niti uspostaviti vlast
mimo slobodno izražene volje građana.
Umesto
što se deo „velike opozicije“ (ona što je u Mionici dobila 1,4 odsto naspram
liste iza koje su stajali studenti i koja je osvojila 39 odsto glasova!)
podsmeva najavama studentskog pokreta da će, od 28. prosinca, zatražiti podršku
građana za raspisivanje vanrednih izbora, bilo je za očekivati da će taj zahtev
i oni osnažiti, insajderski, iznutra, iz parlamenta kome već daju blanko privid
normalnosti.
Eto,
Narodna skupština je, prema Zakonu o referendumu i narodnoj inicijativi, ovlašćena
za raspisivanje referenduma iz nadležnosti odlučivanja Skupštine. Pa, ako
najmanje 100.000 birača podnese neki takav zahtev, spiker parlamenta obavezan
je da taj zahtev dostavi narodnim poslanicima, Vladi i odboru Narodne skupštine
nadležnom za ustavna pitanja.
A tu
su i razne mogućnosti narodne inicijative (član 56 istog zakona) kojima građani
mogu da predlažu donošenje, izmenu, dopunu ili prestanak važenja Ustava, zakona,
drugih propisa i opštih akata iz nadležnosti Narodne skupštine, i tome slično.
Prošlu
kolumnu „Legalizacija i uknjižba Ćacistana pod senkom smokvinog lista“ završio
sam sa: „Što bi rekao, poglavica Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice – nudio ja
vanredne izbore, ali opozicija ne bi, hoće da još dve godine, do kraja punog
mandata, ostanu u parlamentu, jer se plaše da većine njih, u sledećem sazivu,
tamo više neće biti. Poglavica može privremeno da odloži guščije pero u periku.
Ako već parlamentarna oporba neće vanredne parlamentarne izbore, a što bi ih on
požurivao i sam sebi političku rupu kopao?!“
Zato samo “Bogotac” (baš on, znalac i
autoritet veći i od roditelja) zna hoće li i kada biti vanrednih izbora. S
jedne strane novouspostavljene “antiprevremenoizborne” koalicije stoji Poglavičina
neugasla volja za moći nad moćima. Sa druge, neutoljiva žeđ za produžetkom statiranja
u parlamentu do decembra 2027. godine, jer ko zna hoće li biti nove šanse. (cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 22.12.2025)
Нема коментара:
Постави коментар