Flert opozicije i studentskog pokreta propao je na samom
početku. Opozicija je ipak, kao dosadan zaljubljeni muškarac, uporno pokušavala
kako na suptilne, tako i na nametljive načine, da zainteresuje mlade buntovne
ljude da ih uzmu u razmatranje. Kada se na kraju ispostavilo da od te veze neće
biti ništa, opozicija je rešila da učini ono što joj je jedino preostalo - da
se posveti samoj sebi. Ako ćemo pravo - ne bi bilo ni pošteno da se opozicija
šlepa uz studentski pokret, kada već deceniju i po nisu uspeli da mobilišu ni
približno ljudi koliko je omladini pošlo za rukom za svega nekoliko meseci.
Ne može da škodi
Pokret za preokret, sa samo jedinim istaknutim članom -
Jankom Veselinovićem, najavio je ujedinjenje sa Strankom slobode i pravde
Dragana Đilasa. Zeleno-levi front i Pokret slobodnih građana potpisali su
memorandum o strateškoj saradnji. Prvi koraci u predizbornom ujedinjavanju ili
ukrupnjavanju su, dakle, napravljeni.
Koliko će to opoziciji pomoći u vremenu kada će većina
glasača sa sentimentom protiv vlasti biti zagledana u takozvanu „studentsku
listu“ - nećemo znati dok se birališta ne zatvore. Nije da je opoziciji
preostalo mnogo opcija. Alternativa je da ne izađu na izbore, što bi za pojedine
stranke značilo samoukidanje. A niko ne ulazi u poduhvat pravljenja stranke da
bi je dobrovoljno osudio na odumiranje.
Bilo je i ranije ukrupnjavanja opozicije. Ko se još seća
„Saveza za Srbiju“, koji su poredili sa opozicionim koalicijama iz devedesetih.
Na kraju, umesto da tako objedinjeni izađu na izbore, doneli su odluku da
izbore bojkotuju. Usledila je odluka o rasformiranju, bez da je ostvaren ikakav
rezultat, ako izuzmemo organizaciju nekoliko manjih protesta. Potom su se -
ponovo ne svi - okupili u „Srbiju protiv nasilja“ i osvojili 65 poslaničkih
mandata, ali su se odmah po sedanju u poslaničke klupe razjedinili.
Danas imamo deo opozicionih partija koji učestvuje u radu
Skupštine, te frakciju koja bojkotuje rad parlamenta. Postoje stranke koje, za
sada stidljivo, govore da će ići na predstojeće izbore i one, poput DS-a, koje
poručuju da će podržati studente. Tako je više od jedne decenije jedina
konstanta, ma koliko se reči „opozicija“ i „ukrupnjavanje“ stavljale u istu
rečenicu, ostala razdvajanje radi sitnih mimoilaženja i krupnih sujeta.
Sada „tradicionalnoj“ opozicija zaista preti nestanak sa
političke scene. Prete da ih potope oni koje su godinu dana unazad podržavali.
Ako se opozicija ujedini, ovoga puta to neće biti samo borba za vlast, već i za
goli opstanak u srpskoj političkoj čaršiji.
Fali identifikacija
Profesor Fakulteta političkih nauka Bojan Vranić kaže za NIN
da se među analitičarima provlači teza koja govori da postoje neka istraživanja
koja nisu najdostupnija javnosti, a koja kažu da glasači u Srbiji vole
ukrupnjavanje opozicije. On pojašnjava da kada se pogleda literatura o izborima
i o tome kako se glasači opredeljuju, istraživanja u svetu pokazuju da ako je
opozicija fragmentirana, dakle ako je veća ponuda biračima - to ne znači veću
izlaznost.
„Jednostavno, nema teorijskog osnova da će neko značajno
ukrupnjavanje dovesti do veće izlaznosti. Čak imate situaciju, recimo, da je
2012. godine bila veća izlaznost u prvom krugu predsedničkih izbora nego u
drugom. Upravo je ta manja izlaznost, plus beli listići, dovela do toga da
Srpska napredna stranka, odnosno Tomislav Nikolić tada pobedi“, podseća Vranić.
Prema njegovim rečima, ono što birači vole jeste
identifikacija - da se lako identifikuju sa nekom ličnošću i nekim politikama.
Vranić navodi primer da je, ako se vratimo u 2012. godinu, više ljudi tada u
Beogradu glasalo za Dragana Đilasa, nego što je glasalo za Borisa Tadića, što
je takođe bio jedan od problema Demokratske stranke.
„Dok, recimo, SNS nema taj problem - na svakom nivou se
glasa za Aleksandra Vučića. Bez obzira što, u stvari, ne glasate za Vučića.
Dakle, ono što birači vole jeste jasna, jednodimenzionalna identifikacija. Kod
studenata to je politika - prosto, nemate lidera“, ukazuje Vranić.
On podseća da se poslednji put opozicija značajno ujedinila
u koaliciju „Srbija protiv nasilja“, ali napominje da treba voditi računa o
vrlo specifičnom kontekstu: prvo smo imali strašnu tragediju u „Ribnikaru“,
koja je onda indukovala proteste koji su prerasli u političke. Vranić
pojašnjava da smo kao rezultat tih protesta i pritisaka na SNS da raspiše
vanredne izbore dobili koaliciju.
„Kako su se izbori završili, tako se opozicija u parlamentu
fragmentisala kao da smo, u stvari, glasali za pojedinačne stranke - nije bilo
neke veće razlike. I sada, naravno, birači koji to prate, a oni koji izlaze na
izbore jesu informisani - meni deluje da je u ovom trenutku njima sasvim
svejedno hoće li opozicija izaći ukrupnjeno ili fragmentisano“, ocenjuje
Vranić.
Međutim, dodaje naš sagovornik, ono što može da bude korisno
za opoziciju, to nisu velika ukrupnjavanja, već „mini-koalicije“, gde se slične
stranke grupišu u ideološki slične koalicije.
„Onda imamo vrlo jasnu građansku opciju, to su Zeleno-levi
front i Pokret slobodnih građana, imamo socijal-demokratsku opciju, što su
Stranka slobode i pravde i Pokret za preokret. Ja bih podsetio da je Zajedno
ušla u Demokratsku stranku i to je opet neka leva opcija... Naravno, videćemo
šta će se desiti sa desnicom“, objašnjava Vranić.
Problemi sa sluhom
Sagovornik NIN-a skreće pažnju da smo imali pozitivne
primere da opozicija može da se koordiniše. Podseća da je bilo i pokušaja
glasanja o poverenju Vladi, još pre pada nadstrešnice, kada je opozicija uspela
da sakupi više od šezdeset potpisa. Takođe, Vranić predočava da je bilo
koordinacije i oko biračkog spiska i REM-a, što je ipak uspelo da natera SNS da
popusti u nekim stvarima.
Politikolog Cvijetin
Milivojević kaže za NIN da, u ovom trenutku, jedino što zanima takozvani
„antivučićevski“ politički pol u Srbiji jesu vanredni parlamentarni izbori. Po
njegovim rečima, glavni akter na delu političke scene u Srbiji kontra
vladajućoj koaliciji je, kako ga naziva, „studentsko-narodni pokret“.
„Ja pretpostavljam da
bi pravilo nekog političkog fer-pleja značilo da ovi manji akteri na političkoj
sceni, a među njima su i neke od tih stranaka - za neke sam čuo, za neke nisam
- osluškuju šta u ovom trenutku traži većina birača koja bi glasala protiv
vlasti. Ja sam čuo dva glasa: jedan glas je osnovni glas koji ide od 5. maja -
‚tražimo vanredne parlamentarne izbore‘. Pre toga imamo glas koji ide od 1.
novembra prošle godine - da se u slučaju tragedije sa nadstrešnicom otkriju svi
krivci, nalogodavci i tako dalje. To su dva zahteva koja su, kao što možete
primetiti, zahtevi većinske Srbije“, poručuje Milivojević.
On smatra da je uloga
tih stranaka, među kojima su i one parlamentarne, da saslušaju glas građana sa
ulica, pogotovo što je dobar deo tih građana na izborima 2023. godine glasao
upravo za tu opoziciju. Milivojević ukazuje na to da mu je malo čudno da upravo
te stranke „kao da ne čuju dobro“ i uporno nastavljaju da kontriraju većinskom
glasu građana Srbije.
„Upravo oni faktički
daju alibi Aleksandru Vučiću da ne raspisuje izbore. A što bi čovek raspisivao
izbore ako dve trećine opozicije učestvuje u radu parlamenta, u radu plenarnih
sednica, skupštinskih odbora... Ne smeta im da svakoga dana ‚viziraju pasoše‘ i
overavaju na ‚čekpointima‘ na ulazu u ‚nezavisnu državu Ćacistan‘ - to je ona
država što se graniči sa Srbijom sa svih strana i koja je u ovom trenutku svoje
granice proširila, ako ste bili skoro tamo, do glavnog ulaza u Narodnu
skupštinu. Tamo su ti poslednji šatori“, navodi Milivojević.
Prema njegovoj oceni,
mi još nismo došli do teme ukrupnjavanja opozicije. Milivojević smatra da je
tema da opozicija sasluša i shvati da građani hoće nešto što deo te opozicije
neće. On ocenjuje da se očigledno deo opozicije slaže sa predsednikom Vučićem i
smatra da ovaj skupštinski saziv treba da opstane još pune dve godine, do kraja
2027. - jer tada padaju redovni izbori. (NIN, nin.co.rs, Miloš Miljković,
26.11.2025)
