Istorijat (ne)uspeha bojkota izbora: Pet slučajeva od 1997. do danas

Da li bojkot izbora mudra strateška odluka ili potez očajnika? U modernoj višestranačkoj Srbiji, zabeleženo je pet slučajeva bojkota izbora.

Prvi put, decembra 1997. godine, deo opozicije (Demokratska stranka, Demokratska stranka Srbije i Građanski savez Srbije) nije učestvovao u izbornoj trci. Drugi i treći slučaj vezan je za predsedničke izbore početkom milenijuma - Vojislav Koštunica je dva puta 2002. godine pirovo pobedio Miroljuba Labusa i Vojislava Šešelja. Zbog tadašnjeg važećeg zakona da na predsedničke izbore mora da izađe više od 50 odsto upisanih birača, već u prvom krugu pali su i po treći put predsednički izbori 2003. godine.

Najsvežiji zabeležen slučaj bio je 21. juna 2020. godine, kada je opozicija, zbog izbornih uslova, ovim političkim činom pokušala da izvrši pritisak na vlast. Tom prilikom deo opozicije bojkotovao je republičke i lokalne izbore. Ove godine, deo opozicije okupljen oko Stranke slobode i pravde i Novog DSS-a, propušta lokalne izbore u Beogradu i u beogradskim opštinama.

Koliko su bili uspešni bojkoti izbora, za Insajder pričaju analitičar Cvijetin Milivojević i Veran Stančetić, profesor Fakulteta političkih nauka.

“Najspecifičniji bojkot parlamentarnih i predsedničkih izbora je onaj iz decembra 1997. godine. On se dešava nakon uspeha opozicije na lokalnim izborima 1996. godine, kada je tadašnja vladajuća partija Socijalistička partija Srbije izgubila 40 gradova i opština u Srbiji. Opozicija je imala dobru startnu poziciju. Međutim, zbog sukoba unutar tadašnje koalicije Zajedno, Demokratska stranka i Građanski savez Srbije, posle smene Zorana Đinđića sa mesta gradonačelnika, odlučuju da bojkotuju izbore”, podseća Milivojević.

Vlast menjala zakone pred izbore

Raspisivanju redovnih parlamentarnih i predsedničkih izbora u Srbiji prethodio je izbor Slobodana Miloševića na mesto predsednika Savezne Republike Jugoslavije.

Očekivalo se da koalicija "Zajedno" na krilima pobede na lokalnim izborima 1996. i masovne podrške građana iskazane u višemesečnim demonstracijama ugrozi Miloševićevu vlast i na republičkom nivou. Međutim, jedinstvo najvećih opozicionih partija nije bilo dugog daha, pa je početkom leta došlo do raspada koalicije.

Ni izbori 1997. godine nisu mogli da prođu bez izmena izbornog zakonodavstva u samo predvečerje glasanja, pa je tako vladajuća većina odlučila da broj izbornih jedinica podigne sa devet na 29.

Žestoko protivljenje opozicionih partija izmenama zakona nije urodilo plodom, pa je deo opozicije predvođen Demokratskom strankom odlučio da bojkotuje izbore raspisane za 21. septembar. Odluku o bojkotu donelo je dvanaest političkih partija.

Na izbore je izašlo oko 4,1 milion građana (izlaznost 57,47 odsto), što je za nepunih 200.000 birača manje nego na prethodnom parlamentarnim izborima, na kojem su stranke koje su ovog puta bojkotovale izbore osvojile više od 700.000 glasova.

Koalicija okupljena oko Socijalističke partije Srbije ponovo je pobedila na izborima, ali je osvojila oko 150.000 glasova manje nego socijalisti samostalno na izborima održanim četiri godine ranije. Sa 110 poslaničkih mesta koalicija SPS-JUL-ND nije mogla da formira vladu, pa je su ključevi formiranja nove vlade bili u rukama Srpske radikalne stranke (82 mandata), dok je SPO sa 45 poslanika ostao u opoziciji.

“Najveći gubitnici su bili građani Srbije koji glasaju za opoziciju. Jer oni su glasom za tadašnju opoziciju koja je izašla na izbore, a i oni koji su odlučili da bojkotuju izbore, zapravo produžili vlast SPS-u. Sve to malo liči na ovaj sadašnji trenutak, kada je deo opozicije pojurio da izađe na izbore pre nego su je završen dijalog opozicije i vlasti oko izbornih uslova”, rekao je Milivojević.

Sagovornik Insajdera osvrnuo se na izjave tadašnjih lidera opozicije, i ono što se desilo posle izbora.

“Vuk Drašković je tada rekao da su izborni uslovi desetostruko bolji nego što su bili na prethodnim izborima, kao i da su kukavice oni koji na takve izbore iz opozicije ne žele da izađu. S druge strane, Zoran Đinđić je na pitanje, da li je bojkot izbora dobro rešenje, rekao da je to bila teška odluka, ali jednako teška odluka je izlazak na izbore. Štete ima i u jednom i drugom izboru. On priznaje da su obe strane grešile i da je najbolje bilo da su imali jedinstvenu odluku, jer tek onda bi imali neki dobar efekat za opoziciju”, zaključuje Milivojević.

Na biralištima je u decembru 2000. godine parlament je izgledao sasvim drugačije - stranke koje su 1997. godine bojkotovale izbore, bile su okosnica DOS-a koji je tada osvojio čak 176 od 250 mandata.

Propali predsednički izbori

Predsednički izbori 2002. godine propali su dva puta (oba puta pirovi pobednik je bio Vojislav Koštunica).

Prvi put, 13. oktobra 2002. godine, koalicija stranaka okupljena oko Demokratske stranke je izvela tihi bojkot u drugom krugu glasanja, jer je bila svesna da njen kandidat Miroljub Labus ne može da pobedi Vojislava Koštunicu. Kako u drugom krugu nije glasalo po tadašnjem izbornom zakonu neophodnih 50 odsto upisanih birača, ovi izbori su proglašeni neuspelim i izborni postupak ponovljen. A politički manevar tada vladajuće DS se pokazao kao delotvoran za tu partiju.

Sličan manevar demokrate su uradile i dva meseca kasnije, pa je Koštunica ostao praznih ruku, iako je i ovaj put dobio najviše glasova građana Srbije.

Godinu dana kasnije, predsedničke izbore je bojkotovala DSS, G17+, SPO i SPS. Na ove izbore je izašlo samo 38,8 odsto birača, pa Tomislav Nikolić i Dragoljub Mićunović nisu ni dočekali drugi krug.

Efekat bojkota iz 2020.

Bojkot izbora koji su održani 21. juna 2020. godine, za vreme najžešćeg korona karantina, nije dobio očekivan spoljni pritisak na vlast u Srbiji. Opozicija je ostala kratkih rukava, a SNS je dobio rekordan broj poslanika u parlamentu 188, dok je na lokalu zagospodario u gotovo svakoj opštini i gradu.

Predstojeće beogradske izbore 2. juna, deo opozicije - Srbija Centar (SRCE), Stranka slobode i pravde (SSP) i pokret Zajedno, zajedno sa koalicijom NADA, odnosno Novi DSS i Pokret obnove kraljevine Srbije (POKS), odlučio je da bojkotuje glasanje u Beogradu.

“Ne mislim da je dobra strategija bojkot lokalnih izbora u sadašnjim okolnostima iz nekoliko razloga. Istina, mi ne živimo u konsolidovanoj i stabilnoj demokratiji, vrlo su upitni izborni uslovi i okolnosti u kojima se oni odvijaju. Tu sigurno ima argumenata u prilog bojkota, mada mislim da su u sadašnjim konkretnim okolnostima, ako govorimo o lokalnim izborima, ti argumenti, ipak, malobrojniji u odnosu na opciju izlaska na izbore. Bojkot bi imao smisla da su sve opozicione političke stranke stale iza te odluke”, za Insajder navodi Veran Stančetić, profesor Fakulteta političkih nauka.

Stančetić ukazuje, da mi ne treba da imamo tu prevelika očekivanja u smislu fer i poštenih izbora.

“Na našu žalost, od uvođenja višestranačkog parlamentarizma, na prste jedne ruke možemo izbrojati neke fer i poštene izbore. Ishitrena je odluka da se bojkotuju izbori u Beogradu, gde je opozicija i po ovakvim uslovima imala veći broj glasova, na izborima održanim 17. decembra prošle godine”, navodi Stančetić.

Prema njegovim rečima, pitanje Beograda nije samo lokalna vlast, već je to i polazna tačka, prvi korak ka promeni vlasti na republičkom nivou.

“Udružena opozicija je trebala na ovim, predstojećim izborima da poentira. Imala je solidnu šansu da preuzme većinu odbornika. Ovako, moj utisak je da je sadašnjoj vladajućoj koaliciji, pre svega dominantnoj Srpskoj naprednoj stranci, olakšan put da sačuva pozicije i naredne četiri godine upravlja njim", zaključio je Stančetić.

Stančetić navodi da vlast može očekivati neku vrstu pritiska spolja, pre svega Evropske unije, ali i drugih organizacija koje vode računa o feri poštenim izborima.

Međutim, sagovornik Insajdera ukazuje da zbog trenutne međunarodne, globalne situacije, Evropska unija ima mnogo veće probleme nego što je regularnost izbora u Srbiji i bojkot dela opozicije.

Globalne teme progutale lokalne probleme

Cvijetin Milivojević ukazuje na potrebu da se razdvoje lokalni od republičkih izbora. Da se oni, kao i u svim drugim državama održavaju sa dve godine razmaka.

“Teme na lokalnim izborima su životne, tu nema mesta visokoj politici, državnim i nacionalnim pitanjima. Na građanima je da biraju ljude u svojim lokalnim sredinama koji mogu da reše njihove konkretne životne, komunalne i druge socijalne probleme. Lokalni izbori nemaju i ne treba da imaju veze sa nacionalnim i državnim temama”, navodi Milivojević.

Prema njegovim rečima, u Srbiji, ova i bivše vlasti namerno sakrivaju lokalne izbore i pokrivaju ih nekim velikim izborima.

“Sada imamo paradoksalnu situaciju, da će se sve liste vladajuće koalicije, na lokalnim izborima zvati Aleksandar Vučić, a ne po imenu nekog lokalnog kandidata za predsednika opštine ili gradonačelnika. Lokalni izbori nemaju prioritet, i na neki način su potpuno bačeni u zapećak. Ide se na inerciju, da jednu vlast na svim nivoima vlasti, od državnog nivoa, do opštinskih vlasti, čini jedna te ista koalicija”, zaključuje Milivojević. (Izvor: Insajder, www.insajder.net. 28.5.2024)