Од Кулина-бана до српског јавног „Црвен бана“

Право на правду – Има ли правде – Неправдом против правде

Пише: Цвијетин Миливојевић

У текстовима „Азбучник српске јавне погрде“ (3.2.2024), па „Српски политички 'Црвен бан'“ (9.5.2024) начео сам тему својеврсне парапсихополитикопатологије наше политичке и целокупне јавне сцене, надметања  у грђењу неистомишљеника, утакмице у међусобној јавној порузи, турнира без правде и правила, у коме су се потпуно избрисале „црвене линије“ између увреда и улизиштва, обзира и пристојности.

Хана Арент је приметила да су истина и лаж у политици релативни, а дефинитивну граничну црту између њих, по правилу, повлачи онај који их дефинише из позиције веће моћи или историјског победника.

Јесте, додуше, др Јозеф Гебелс , у говору на „Партијском конгресу оданости“, 1934. године, наложио својим страначким колегама: „Морамо говорити језиком који народ разуме. Ко хоће да говори народу, мора, како Мартин Лутер каже, да слуша како народ говори.“

Али, тај нарочит народни језик и  „особите пјесме и поскочице“ што их је у свој „Црвен бан“ скупио Вук Стефановић Караџић, у односу на оно што сам прикупио само у периоду од 2012. наовамо, делују тако  невино и наивно.

Следи допуњени и проширени азбучник српске политичке погрде:

Аветиња. Аганлија. Агресор. Аждаја. Акреп. Алавац. Аламуња. Алапача. Амеба. Антисрбин. Антихрист. Апаратчик. Аутошовиниста.

Бабасера. Бабун. Бабускара. Багра. Баздиговно. Баксуз. Балавурдија. Балван. Балега. Балија. Балоња. Балван. Баљезгаш. Баксуз. Бамбус. Банда. Бандит. Бараба. Батлер. Башибозук. Безвредник. Безмуд. Безмозговић. Безубник. Безумник. Беда. Бедевија. Бедник. Белегија. Богохулник. Брабоњак. Безвезњак. Безобразник. Безочник. Бескичмењак. Бескућник. Беспризорник. Бесрамник. Бестидник. Бештија. Биво. Бизгов. Бизон. Билмез. Битанга. Бичуља. Блам. Блато. Блебетало. Блејач(ица). Блентов. Бљузгов. Богаљ. Богохулник. Болесник. Болештина. Болид. Бољшевик. Боранија. Бот. Ботина. Брабоњак. Брав. Бравац. Братија. Брлог. Брука. Бубашваба. Бубарус. Бува. Будала. Будалетина. Буђави. Буздован. Бузга. Бузунџија. Букач. Буква. Булазник. Булумента. Буљаш. Бумбар. Бунга-мајстор. Бурло. Буша.

Вабилица. Вазал. Варалица. Варварин. Ваћарош. Вашка. Велеиздајник. Вепар. Ветропир. Вехабија. Вештица. Во. Воајер. Волина. Воњ. Вртигуз. Вукодлак. Вуцибатина.

Габор. Гад. Гадура. Гамад. Гангстер. Гаргамел. Гаулајтер. Геак. Геда. Гелиптер. Гениталија. Геноцидаш. Гиздавац. Гицоје. Главоња. Глиб. Глиста. Глупак. Глупандер. Глуперда. Глупсон. Гмаз. Гмизавац. Гној. Гном. Гнус. Гњида. Говедар. Говедо. Говнар. Говно. Говнојед. Гологузан. Готован. Грамзивац. Гремлин. Грешник. Грозомор. Грубијан. Губавац. Гуза медуза. Гузоња. Гуја. Гуланфер. Гуска.

Давеж. Дангуба. Дахија. Дволичњак. Дворска луда. Двоцевка. Дебелогузан. Дебелокожац.  Дебил. Дебилчина. Дегенерик.  Дежмек. Дезертер. Делинквент. Демагог. Дериште. Деспот. Дивљак. Дијабола. Дилајла. Дилетант. Дно. Дно дна. Дно каце. Доводач. Додвораш. Дођош. Драмосер. Дрвосеча. Дрекавац. Дрзник. Дрипац. Дрипчина. Дркаџија. Дроља. Дронфуља. Дртина. Друкара. Дудлач. Дудук. Дунстер. Дупелизац. Дупеувлакач. Душманин.

Ђаво. Ђилкан. Ђикан. Ђон. Ђон-образ. Ђубре. Ђубретар. Ђубриште. Ђувегија.

Егзибициониста. Егоманијак. Едип. Еутописта.

Жбир. Жвалоња. Жваљо. Жгадија. Жена нежена. Живина. Животиња. Жицарош.

Зависник. Загађивач. Загонџија. Закрпа. Замлата. Заморче. Западаш. Застиђе. Звекан. Звер. Зврндов. Згубидан. Зевзек. Зентара. Зла маћеха. Злица. Зло. Злобник. Злослутник. Злосмрд. Злотвор. Злочинац. Злоћа. Зумбул.

Идиот. Извитопер. Издајник. Излапетис. Измет. Измећара. Изрод. Имбецил. Индијанац. Интерешчија. Испичутура. Испраномозгаш. Испрдак. Истребљивач.

Јадник. Јадничак. Јадо. Јазбина. Јајара. Јалијаш. Јаловица. Јањичар. Јебиветар. Јебигуз. Јуда.

Кабадахија. Кавгаџија. Калауз. Калаштура. Камарила. Камелеон. Канализација. Канцер. Капитулант. Караконџула. Каракушљивац. Касапин. Катил. Каубој. Квазимодо. Квареж. Квочка. Квислинг. Кењац. Кепец. Кер. Керина. Керуша. Кетман. Кикирез. Килавац. Клемпо. Клен. Клепетуша. Клептоман. Климоглавац. Кловн. Клошар. Кљусе. Кметска свест. Козојеб. Кокошар. Кокуз. Колера. Кољач. Комплексаш. Комуноусташа. Комуњара. Конкубина. Консиљере. Коњ. Коњокрадица. Коњушар. Копиле. Копитар. Копрцант. Корисни идиот. Коров. Кофераш. Кочничар. Кочопер. Кочопиздо. Кочопрнџа. Кравар. Кравоубица. Крвник. Крволок. Крдо. Крембил. Кретен. Кретенчина. Кривоклетник. Кркан. Крља. Крмак. Крмача. Крме. Крмељуша. Кромањонац. Крпа. Крпељ. Кртог. Ксенофоб. Куга. Кукавица. Кукичар. Кукољ. Кулов. Куплермајстор. Курајбер. Курва. Курвин син. Курсаџија. Курта. Куртон. Курцоглави.

Лажњак. Лажов. Лајавац. Лајави крелац. Лакрдијаш. Лакташ. Ландара. Лапрдало. Ларва. Леват. Лезбејара. Лелемуд. Лешинар. Лизаљка. Лизогуз. Лизомуд. Лицемер. Лишај. Лојави. Лопата. Лопина. Лопов. Лоповчина. Лопужа. Лопурда. Лубеничар. Лудаја. Лудак. Лузер. Лупеж. Лупетало. Луфтигуз. Луципрда.

Љаксе. Љига. Љигавац. Љуштура.

Магарац. Мазга. Мајмун. Макро. Малоумник. Малтезер. Маљ. Мамлаз. Мандов. Мандрил. Манипулатор. Марва. Маторгузан. Мафијаш. Махалуша. Махнит. Међед. Ментолчина. Метиљавко. Метузалем. Мистер Пропер. Миш. Млатикур. Млатимудивоје. Млитавко. Мозгоклонуће. Монголоид. Монструм. Монтенегрин.  Монтеусташа. Морж. Морон. Моша. Мравојед. Мрзитељ. Мрсимуд. Мртводушац. Мрцина. Муволовац. Мудо. Мукица. Мулац. Муљ. Муљатор. Мурта. Мутавац. Мутант. Мутивода. Мутикаша. Мућак. Муфљуз.

Надрнданац. Надувача. Надувенко. Најамник. Наказа. Накарада. Накот. Накрадњак. Накупац. Намазанац. Намћор. Нарикача. Наркић. Наркос. Насилник. Нацош. Наџак. Наџак баба. Неандерталац. Неваљалац. Неиздрж. Неотесанац. Непоменик. Непомјаник. Непоштењак. Нерадник. Нераст. Несвет. Несит. Несој. Несрећник. Нечасник. Нечовек. Никоговић. Нилски коњ. Нитков. Ништавило. Ништак. Ништарија. Нула.

Њиштало. Њоњо.  Њушка.

Обад. Обмањивач. Ован. Одвратник. Одљуд. Одрон. Олош. Окот. Олупина. Онан. Опајдара. Отпад. Отров. Оцеубица.

Павијан. Паж. Пајсер. Пакосник. Паламуд. Паликућа. Паметњаковић. Пампур. Пандрц. Панегиричар. Пантелија. Пањ. Папак. Папкар. Папучар. Паразит. Параноик. Парлог. Пармак. Патолошка лажовчина. Патуљак. Паћеник. Пацер. Пацијент. Пацов. Пацовчић лажљиви. Пацовчина. Педер.Педофил поремећени. Перфидник. Петоколонаш. Пизда. Пијавица. Пијандура. Пијун. Пилићар. Пиљарица. Пинкуша. Пинокио. Пипак. Пират. Пицко. Пичкица. Пишоје. Плачипичка. Плаћеник. Пљувачка. Поган. Поганчина. Поданик. Подвалаџија. Подводач. Подгузна мува. Подгузник. Подлац. Подмуклица. Подрепаш. Покварењак. Покондирена тиква. Положара. Полтрон. Полусвет. Помија. Посрбица. Потрчко. Потурица. Празилук. Празноглавац. Пракљача. Прангија. Прасац. Прдоња. Преварант. Превртљивац. Преклапача. Прекодроњац. Препредењак. Претворник. Привезак. Прилуда. Примерак. Примитивац. Притворица. Пробисвет. Проклетник. Пролив. Пропалица. Простак. Протува. Псето. Психијатрија. Психо. Психопата. Простачина. Протува. Пувањак. Пуноглавац. Пустахија.

Равноземљаш. Радодајка. Расиста. Распалост. Распандркача. Распикућа. Разбојник. Развратник. Разметљивац. Рђа. Ректум-ефендија. Репоња. Ретард. Роб. Роспија. Рсуз. Ругло. Рукоба.

Садиста. Самодржац. Самомрзац. Сапуњара. Сатаниста. Сателит. Сатрап. Свашточина. Светина. Свиња. Свињоглави. Сеиз. Секта. Сељачина. Сељобер. Семе зла. Семенкар. Сендвичар. Сератор. Серендаћ. Сероња. Сецикеса. Силеџија. Синекурац. Сиса. Сисица. Скичало. Скоројевић. Скот. Скотина. Скутоноша. Слепац. Слепчуга. Слина. Слуз. Смарач. Сметало. Смећар. Смеће. Смрад. Смрдибуба. Смрдљивац. Смрдуша. Смутљивац. Снајпер-новинар. Сноб. Сом. Сотона. Социопата. Сплачина. Сплеткарош. Сподоба. Спонзораш. Спонзоруша. Спрдало. Спрдачина. Србомрзац. Стадо. Станокрадица. Стодлака. Стока. Стока безрепа. Стрвина. Стрмопизд. Стрнџов. Султан. Сунђер Бог на стероидима.

Талибан. Талог. Тапшач. Таригуз. Тастер. Твор. Теле. Телетабис. Тетреб. Тикван. Тиранин. Тобџија. Топузина. Трабуњаш. Трбухозборац. Тресомуд. Тровач. Тројанац. Трол. Тртомуд. Трулеж. Трупац. Тукац. Тулипан. Туљан. Тупан. Тупавко. Тупаџија. Туроператер. Тутомудо. Тутук. Тутумрак.

Ћорак. Ћумез. Ћурка. Ћусло. Ћутук.

Убица. Ублехаш. Увлакач. Угађач. Угурсуз. Удбаш. Удворица. Улагивач. Улизица. Уличар. Укопник. Умоболник. Ускакуша. Успаљеница. Усранко. Усташа. Утвара. Ухлеб. Ухоклепац. Учеп. Уш. Ушљо. Уштва.

Фалсификатор. Фантом. Фашиста. Фашистоид. Ф-дијагноза. Фекалија. Фићфирић. Фолирант. Фосна. Фрајер. Фукара. Фукса. Фуњара. Фурунџија.

Хајван. Хвалисавац. Хејтер. Хемороид. Хибрид. Хијена. Хиња. Хипокрит. Хистерик. Хитлерјугенд. Хоботница. Хорда. Хохштаплер. Храбриша. Хулиган. Хуља. Хушкач.

Цепаница. Циганија. Циганштура. Циркузант. Цокула. Црв. Црвоточина. Цркотина. Црни гавран. Црногорчина. Црнокошуљаш.

Чабар. Чалабрца. Чанколизац. Чврсторукаш. Чемер. Чепуља. Четник(уша). Чмар. Чмараш. Чмар-ефендија.Чобан(ин). Чопор.

Џабалебарош. Џепарош. Џибер. Џукац. Џукела. Џулов.

Шабан. Шалабајзер. Шаман. Шанер. Шарлатан. Шарпланинац. Шахт. Шверцер. Шејтан. Шепртља. Шибицар. Шизоје. Шизофреник. Шиљокуран. Шипац. Шићарџија. Шишмиш. Шкарт. Шлихтара. Шљам. Шљампрда. Шмитаљ. Шовиниста. Шоња. Шпијун. Шпицлов. Штајга. Штакор. Штангла. Штекара. Штеточина. Шугавац. Шумњак. Шунто. Шупак. Шупчић. Шуша. Шушумига.

Наставиће се... (Извор: Правда, www.pravda.rs, 12.9.2024)

KAD ZAGRLJAJ STEŽE: Ivica i dramica

Navikao je Dačić da ga Vučić ponižava, ali čini se da mu je, nakon utapanja na listu SNS-a na junskim izborima, položaj neudobniji, manevarski prostor manji a unutarstranačko nezadovoljstvo veće. Vlast sve te muke leči, ali do kada

Nema Ivica Dačić razloga da se brine sto je Aleksandar Vučić preuzeo zabavljačku ulogu tokom posete francuskog predsednika Emanuela Makrona – o čemu nas je obavestio Arno Gujon, nekada humanitarac, sada direktor Kancelarije za javnu i kulturnu diplomatiju („Za mene je bio važan trenutak kada je predsednik Vučić, u prijateljskoj atmosferi, uzeo mikrofon i zapevao kosovske pesme. To je bilo veoma emotivno i ostavilo je utisak na sve nas“).

Opadajući socijalisti i Dačić lično, kao čovek koji ih umešno kontroliše, i dalje su potrebni naprednjacima – najpre na lokalnom nivou, gde bitno doprinese totalnoj kontroli Srbije.

Dugoročnije posmatrano, međutim, postavlja se pitanje da li je lagano nestajanje Srpskog pokreta obnove – do te mere da letošnju ostavku Vuka Draškovića na mesto predsednika nekad velike stranke mesec i po dana niko nije ni primetio – sudbina koja čeka i socijaliste, takođe zarobljene u čvrstom naprednjačkom zagrljaju?

Naravno da su ogromne razlike između vladajuće stranke iz devedesetih i tadašnje najveće opozicione partije: SPO je, recimo, bio prilično na izdisaju i u momentu ulaska u koaliciju s naprednjacima, za razliku od socijalista, kojima je 2012. čak pripalo mesto prvog premijera naprednjačke ere. Činilo se i da SPO nije ni pokušavao da u aranžmanu sa naprednjacima postigne mnogo više od udomljenja nekoliko članova, dok su socijalisti delovali daleko ambicioznije: i u izbore 2023. ušli su sa sloganom „Ivica Dačić – premijer Srbije“. Osam meseci kasnije, međutim, takva samouverenost, makar samo u propagandne svrhe, deluje nezamislivo.

Vezana trgovina

Otrežnjenje je bilo surovo, ali je ostalo nedovoljno javno primećeno usled drame oko izborne krađe i njene internacionalizacije: rezultat socijalista u decembru 2023. gotovo je prepolovljen u odnosu na izbore 2022 (sa 11,44, pali su na 6,55 posto), pa je već u izbornoj noći Dačić pomenuo potrebu da stranka dobije novog lidera. Što mu se više nije omaklo.

Ponovo je i tada, izgleda, došlo do „vezane trgovine“ pa je, uprkos činjenici da nisu bili neophodni, socijalistima dodeljena uloga koalicionog partnera naprednjaka, a samom Dačiću pripalo je mesto potpredsednika Vlade i ministra unutrašnjih poslova – ali, čini se, daleko manje udobno nego ijedno dosad.

Beograd ih nije mnogo koštao, ali zašto su prihvatili zajedničku listu na jugu, gde im stranka jedino živi, pita Cvijetin Milivojević i zaključuje da je očigledno bila reč o uceni – „uzmi, ili ostavi“.

Nije, pritom, reč samo o tome što učestalo gledamo kako ga Vučić ponižava („nisam mogao da probudim Ivicu“) i svaljuje na njega poslove koje je teško, ili čak nemoguće opravdati, poput skorašnjeg talasa hapšenja aktivista i javne odbrane tog čina, koji najviše liči na zastrašivanje kritičara. O maltretiranju regionalne pop-zvezde Severine Vučković da ne govorimo – teško da je iko pomislio da Dačić ne bi radije s njom pevao u duetu, umesto da pravda to što su je graničari propitivali o političkim stavovima i obaveštava nas o postojanju spiska nepodobnih, sve uz najavu njegovog ukidanja. Kraja nema: ove nedelje je pravdao ignorisanje poternica za aktivistima objavljenih na sajtu kopacemo.com, iako zna da se to ne radi.

Dačićev povratak na mesto ministra policije, na kome je već bio u periodu 2008–2014, u „dosovskoj“ i naprednjačkoj vlasti, desio se, kaže Cvijetin Milivojević, direktor agencije Pragma, uz podsećanje Aleksandra Vučića da je upravo on odgovoran za prebijanje njega i pokojnog Ranka Panića, tokom protesta zbog izručenja Radovana Karadžića u leto 2008. Pa smo ga onda gledali kako neuverljivo prebacuje odgovornost sa sebe i praktično se odriče činjenice da je u vreme vlasti Borisa Tadića bio zamenik predsednika vlade Mirka Cvetkovića.

Šamar

Morao je Dačić da proguta i smenu Igora Braunovića sa mesta direktora Srbijašuma, bez obrazloženja, ali uz stvaranje utiska da se to desilo zbog protivljenja rudarenju litijuma. Osim što nije reč o baš običnoj smeni – zbog činjenice na koju podseća Milivojević, da je Braunović i privatno blizak Dačiću – smena na čelu Srbijašuma deluje kao ozbiljan šamar jer to mesto nije pripalo nekom drugom socijalisti, već funkcioneru SNS-a Krstu Janjuševiću.

U nekim drugim okolnostima, mogao bi se očekivati drugačiji odnos većeg koalicionog partnera prema manjem, čak i neka nagrada za ulazak na zajedničku izbornu listu na lokalnim izborima u junu. Nije ta teška odluka doneta baš glatko, na šta su ukazivala i prethodna javna opiranja ideji o ulasku u pokret koji je Vučić najavljivao, ali ga nikad nije napravio.

Milivojević kaže da je struktura izbornog nastupa u junu pravljena prema istraživanjima za Beograd, u vreme kada se još nije znala odluka opozicije o (ne)učestvovanju na izborima. Pokazalo se, kaže, da je jedina šansa SNS da zadrži gradsku vlast pravljenje zajedničke liste sa socijalistima – što SPS samo po sebi nije mnogo koštalo, jer u glavnom gradu ne stoje naročito dobro. „Ali, zašto su prihvatili zajedničku listu na jugu, gde im stranka jedino živi“, pita Milivojević. I zaključuje da je očigledno bila reč o uceni – „uzmi, ili ostavi“.

Ulaskom na listu SNS, socijalisti ništa nisu dobili – ono što je Vučić dodelio toj partiji, ona bi, verovatno, i sama osvojila, kaže politički analitičar Dragomir Anđelković. Ozbiljna istraživanja javnosti, podseća, pokazivala su da nije sporan prelazak cenzusa za SPS uprkos tome što su režimski mediji stvarali predstavu da je tako. „Rukovodstvo socijalista dobro je to znalo ali je prihvatilo da zadovolji Vučićeve zahteve kako bi sebi kupilo bolju poziciju. Dačić sa okruženjem već duže vreme trampi SPS za svoju korist. Ono što se desilo u Beogradu deo je te politike; njena kulminacija, ali ništa novo“, kaže Anđelković.

Nezadovoljstvo

Nije ništa novo ni da u SPS-u odavno postoji nezadovoljstvo položajem partije u odnosu na velikog koalicionog partnera – kao što nije novo ni da se ono topi pred činjenicom da socijalisti nisu „formatirani“ za opozicioni status. I da im Dačić svojim rukovođenjem godinama obezbeđuje učešće na vlasti. Da li sve to važi i nakon krnjenja stranačkog identiteta započetog junskim učešćem na zajedničkoj listi sa SNS, srećom po njih, samo u delu Srbije?

„Srbija nema razvijenu demokratsku kulturu, kako na državnom tako i na stranačkom nivou. Mnogi stanovnici ove zemlje još ne shvataju da su građani a ne podanici. Pogotovo je tako kada ulaze u autoritarne strukture kakve predstavljaju mnoge naše partije“, kaže Anđelković. Otuda, dodaje, kada nivo njihovog nezadovoljstva naraste preko mere da mogu da dalje trpe, oni često relativno mirno izlaze iz stranaka umesto da se bore.

Kada se na nekom nivou rukovodstva pojavi nezadovoljstvo, ono bude eliminisano potkupljivanjem. Zato ustanak socijalista protiv Dačića i okruženja nikako da se desi i pored toga što je većina članova te partije nezadovoljna

 „Takav model ponašanja pogotovo je izražen kod SPS-a koji je nasledio duh nedemokratskog centralizma od Saveza komunista. Zato nezadovoljstvo koje u SPS-u tinja ne prerasta u požar. Bitno je i to što je ta partija interesna zajednica. Korist imaju ne samo najviši rukovodioci već i neki na nižim pozicijama. Većina običnih članova nema dobitke, a ima sramotu što učestvuju u nečemu što je protivno njihovim ubeđenjima, kao što je izdaja Kosova. Ali te ljude nema ko da povede. Kada se na nekom nivou rukovodstva pojavi nezadovoljstvo, ono bude eliminisano potkupljivanjem. Zato ustanak socijalista protiv Dačića i okruženja nikako da se desi i pored toga što je većina članova te partije nezadovoljna“, kaže Anđelković.

Milivojević procenjuje da je među socijalistima njih dvadesetak zadovoljnih, dok po dubini stranke vlada nezadovoljstvo. Ali, ne vidi nikoga, osim povremeno Novice Tončeva, da je spreman da nešto kritički kaže. Nešto je, podseća, pokušao Vladimir Zagrađanin, „pa su ga utišali pitanjem šta su mu ćerke skandirale na aerodromu“.

Šanse

Da li to znači da, posle utapanja na listu SNS, socijalisti više nemaju šansu za samostalni put i da im neminovno sledi davljenje u čeličnom zagrljaju SNS?

Milivojević veruje da izbor uvek postoji i da se šanse nameštaju – samo što je potreban neko hrabriji da priliku iskoristi. Jednu izlaznu šansu vidi i u odnosu prema rudarenju litijuma. „Očekujem da neko ko nije vezan lancem za fotelju postavi pitanje kakva smo mi stranka, jesmo li levica, ako nismo na strani ugroženih zbog rudarenja litijuma. Možda neko iz drugog ešelona“, kaže. Kao potencijalne izlazne varijante on vidi pitanje nuklearnih elektrana ili dešavanja na Kosovu, odnosno mogućnost da se postavi pitanje dokle se ide sa odustajanjem od Kosova.

Sa sadašnjim rukovodstvom SPS ne može da se otrgne iz zagrljaja SNS-a, uveren je i Anđelković. Kaže da bi bez erupcije nezadovoljstva unutar stranke svaka promena bila simulacija, ali ne vidi snage koje bi mogle da iznedre prave promene.

„Ne znači da pre ili kasnije neće doći do velikih turbulencija koje će dovesti do raskola unutar te stranke, ali se može očekivati da će Vučić uz upotrebu svih mogućih mehanizama vlasti omogućiti Dačiću da zadrži kontrolu nad delom SPS i nastavi da se predstavlja kao legalni baštinik njegove tradicije. To će biti prazna ljuštura, ali spolja gledano delovaće još neko vreme kao partija o kojoj pričamo. Onda će se pretvoriti u prah i pepeo“, kaže Anđelković i zaključuje: „Izgleda da je došao kraj SPS-u kakav je ranije postojao. Dačić je njegov stečajni upravnik.“

Možda takav ishod nije baš lako zamisliti posle decenija participiranja socijalista u vlasti. Ali, ako bi se desilo, zanimljivo bi bilo izmeriti da li bi bilo više obradovanih ili ucveljenih. (www.radar.rs, Radar, Vera Didanović, novinarka rubrike politika, 6.9.2024)

КиМ гори, а Баба се (литијумом) чешља

Право на правду – Има ли правде – Неправдом против правде

Пише: Цвијетин Миливојевић

Куртијева полиција силом затире преостале трагове српске државе на северу КиМ, а Баба (наша власт) се чешља. И то би било то.

Само што је Макронов авион зарулао са писте француског аеродрома у Сурчину, а наш Врховник одлетео у Чешку, до зуба наоружани НАТО јањичари упали су у просторије привремених (српских) органа у Лепосавићу, Северној Митровици, Звечану и Зубином Потоку, као и у КБЦ Косовска Митровица, ПИО Фонд, просторије Канцеларије за КиМ, Косовско-митровачког управног округа и Центра за социјални рад. Од преосталих српских („паралелних“) институција на северу, тако су, за сада, претекле једино оне здравствене и просветне. Што је означило и практично заокруживање полицијске окупације севера КиМ, уз експропријацију и конфискацију српске имовине и ретроактивно „озакоњивање“ тих потеза.

А откако је двојац Дачек – Вучек, 2012, преузео „газдовање“ бриселским разговарањем о КиМ, питање статуса српске државне, друштвене, црквене и приватне имовине на Косову – чак није ни стављено на дневни ред. Јер, Приштини и острашћеном Бриселу је све друго било прече, а наш Врх Врхова, у том раздобљу заражен политиком „ЕУ нема алтернативу“, није нешто ни марио за тако „профане“ теме као што су, Западу једино разумљива, питања својине.

У међувремену, отпор Срба са севера је, што полицијском присилом и правним насиљем, што нечињењем Београда који се, откако је Врховник загризао немачки кедер од литијума, понаша, у најбољем случају, као неутрална страна у неспоразуму између „тамо неких“ Албанаца и „тамо неких“ Срба са КиМ – анестезиран, па скоро сломљен.

Јер, председник Србије се, наводно, уочи Макронове посете, додатно обавезао да “неће дизати тензије око Косова”. Због чега је отћутао да му неваспитани француски гост, усред Палате „Србија“, у лице саспе да је прихватио Охридски споразум о имплементацији француско-немачког плана и да му се „захвали“ што га, од прошле године, у великој мери и примењује!? Као по команди, штампани и електронски вучићоиди су Косово „гурнули под тепих“, а распевали се о визионарској куповини прескупо плаћених „рафала“ који нам, као и мобиларни нуклеарни реактори, за разлику од француског „нуклеарног отпада“, стижу за 10 година, те - из старог ормара извадили на видело „литијумски костур“ који, наравно, „нема алтернативу“.

Уместо разјашњења ове катастрофе, Врх Врхова узвраћа подмуклим спиновима и рафалним импутирањима грађанима који одбијају да аплаудирају:

Па, шта друго можемо да да радимо (осим да жмуримо и послушно ћутимо) - нећемо ваљда да ратујемо!? Ви који не признајете „реалност на терену“ (Косову), ви сте за рат!

Нисмо потписали француско-немачки план, нисмо прихватили Охридски споразум; нисмо прихватили и никада нећемо прихватити независност Косова!

„Бивши режим“ је прихватио све, а Србија сада само поштује наше међународно преузете обавезе!

.   .   .

Да ли је баш тако и да ли је стварно „рат“ једини начин да (се) вратимо (на) КиМ?

Да не идемо предалеко: тачно је да је, још усвајањем Закона о административној подели Србије, 1. септембра 1945, у (такорећи једнопартијској, комунистичкој) Народној скупштини, Србија подељена на Аутономну Косовско - Метохијску Област и Аутономну Покрајину Војводина, па је, Уставом из 1963, Косовско - Метохијска Област постала Аутономна Покрајина Косово и Метохија; амандманима из 1968. „Метохија“ је потпуно избрисана из назива, а новим Уставом СФРЈ из 1974, САП Косово и САП Војводина су, иако покрајине СР Србије, добиле право и на властите уставе.

Међутим, истина је и да је одлуком тзв. Бадинтерове комисије (Бадинтер, некадашњи председник француског уставног суда), 1992, западни део међународне заједнице прописао начин раздруживања бивше СФРЈ: унутрашње границе шест бивших југословенских република постају границе шест (не седам, не осам, не и Војводина, не и Косово) нових независних држава.

У тексту „Опозицијо, ваш услов за излазак или разлог за неизлазак на изборе мора да буде (не)расписивање избора и на КиМ!“ (www.pravda.rs, 2.5.2024) писао сам да је Брнабићева, за 12 година виделистичке власти, већ пети у низу спикер парламента (пре ње: др Стефановић, мр Гојковић, Дачић, др Орлић) који одбија да испуни своју уставну обавезу и распише локалне изборе на целој „јединственој и недељивој територији“ Србије, дакле, и на КиМ, па макар и само у оних 10 општина које, према Бриселском споразуму, треба да чине „Зaједницу српских општина“.

Због тога сам, уочи претходних локалних избора, јавно позивао, пре свега, национални и „центрумашки“ део опозиције, да, као свој услов за излазак на те изборе у УЖАС-у („Ужа Србија“, пејоративни израз који се, после доношења Устава из 1974, користио за „остатак Србије“, без њених покрајина Војводине и КиМ), постави расписивање избора на целој уставној територији Србије. Али, то исто сам очекивао и од две владајуће, према степену буке коју праве, „најпатриотскије“ партије у Србији – од Шешељевих, па Вучићевих радикала / виделиста (напредњака) и Милошевићевих, па Дачићевих социјалиста.

Претходно сам, у колумни под насловом „Док Брнабић не распише локалне изборе на КиМ, не може бити ни избора у 'ужој Србији'!“ (www.pravda.rs, 14.3.2024), подсетио да тако нешто не забрањује ни Резолуција 1244 СБ УН, а уз то, никакав Бриселски споразум или „Устав Републике Косова“ не могу да имају супремацију над Уставом Србије, јер би свако супротно тумачење значило позив на државни удар!  

За заборавне, последње локалне изборе на КиМ је, по Уставу и законима Србије, за Ђурђевдан 2012, заказала тадашња председница српског парламента др Славица Ђукић Дејановић, али иако је „жуто-црвена“ влада, под притиском Берлина, и одустала од њих, они су, званичном Београду упркос, одржани у Звечану и Зубином Потоку, с тим да резултате тих избора  новоформирана „напредно-црвена“ влада није признала?! Та влада Дачек - Вучек је отишла и корак даље, па је септембру 2013, силом распустила и, до тада постојеће, сазиве српских скупштина општина на КиМ (Косовска Митровица, Лепосавић, Звечан и Зубин Поток)!

Пошто се Приштина, у међувремену, неиспуњавањем свог дела обавеза из Основног бриселског споразума, самодисквалификовала као кредибилан преговарач, Србија има пуно право да све врати на нулту тачку, односно претходно стање, од пре априла 2013, рачунајући и институције државе Србије, за почетак, макар, у српске средине на КиМ.

Као наук мора да послужи и оно што се, након „Бљеска“ (почетак маја 1995) и „Олује“ (почетак августа 1995), догодило оном делу бивше Републике Српске Крајине који се звао САО Источна Славонија, Барања и Западни Срем. Тај део РСК је, иако је војнички одолео и био географски наслоњен на Србију, тзв. Ердутским споразумом с краја 1995. године и „кампањом мирне реинтеграције у Хрватску“ коју им је наметнуо официјелни Београд - нетрагом нестао, а тамошњи Срби нису добили чак ни културну аутономију.

.   .   .

А зашто Србија, по принципу реципроцитета, не изађе из међународног уговора, ако већ Албанци не испуњавају своје обавезе из тог Бриселског споразума?

Када сам, недавно, покушао да му објасним да међународно право то дозвољава, уколико друга уговорна страна не поштује преузете обавезе, некадашњи пи-ар саветник бившег (а неформални пропагандиста актуелног) председника Србије, замерио ми је што „призивам“ у помоћ позитивну праксу српске дипломатије од пре век и по.

Наиме, фебруара 1872. српска влада је предала Порти ноту о Малом Зворнику који је, по Хатишерифу из 1833. и разграничењу које је потом уследило, заједно са селом Сакар, припао Кнежевини Србији, а турско становништво које је требало да се исели у року од пет година, то није учинило. Неизвршење одредаба од стране Стамбола, дало је Србији могућност да и она пренебрегне своје обавезе, а да пред међународном заједницом за то не сноси одговорност. Управо позивајући се на ово турско неиспуњавање обавеза, и српска влада је престала да исплаћује данак Турској, што је, до тада, била обавеза Србије.

Обавезује ли ову државу, по Бечкој или некој другој конвенцији, нечије лично „усмено прихватање“ француско-немачког плана? А ако га је и било, ко су ти мериторни сведоци тог светогрдног и, из угла Устава Србије, антиуставног чина?

Годину и по Врховник српски понавља да у Бриселу и Охриду није ништа потписао, а можда, вели, и јесте нешто усмено прихватио, али две ствари никада није и неће да прихвати, док, упркос томе, Србија, све време, имплементира баш све што, наводно, није прихватила?! Наш Врховник је, још на оној вечери, пре неколико месеци, на Јелисејским пољима признао да је „имплементирао“ три ствари које, иначе, као, није прихватио – писао сам у тексту  „Уби нам Косово у нама прејака Врховникова усмена реч“ (www.pravda.rs, 11.4.2024).

У члану 1 „Бечке конвенције о уговорном праву“ (потписана 1969. у Бечу, 1980. ратификована у СФРЈ) стоји да се конвенција „примењује на уговоре између држава“, а израз „уговор“ означава „међународни споразум закључен писано између држава“. Кроз цео Охридски споразум из марта 2023. се помињу Србија и некакво Косово као „уговорне стране“, што значи да се неко (усмено?) сложио с тим да је Косово „држава“, пошто „свака држава има способност да закључује уговоре“.

Тај неко (Врховник?) је, према Конвенцији, морао да „поднесе одговарајуће пуномоћје“ које је, ако уопште јесте, могла да потпише само ондашња председница Владе.

Бечка конвенција дефинише, наиме, да пристанак једне државе да буде везана уговором може бити изражен „потписивањем, разменом инструмената који сачињавају уговор, ратификацијом, прихватањем, одобравањем или приступањем или на сваки други договорен начин“. Дакле, ничега од овога, очигледно, приликом (не)прихватања француско-немачког плана у Бриселу (28.2.2023) и Охридског, на Охридските езери – није било.

Нема потврде ни да су друга уговорна страна и „сведоци“ (Борељ, Лајчак, Ескобар?) прихватили „резерве“ за које наш Врховник тврди (и то је могуће по Конвенцији) да их је изрекао на најмање две ставке француско-немачког плана и његовог охридског анекса.

Прилика да се обори прихватање оваквих споразума против интереса државе Србије лежи и у чињеници да је „(не)прихватач“ особа која није надлежна за то него је узурпатор овлашћења која му, по Уставу Србије, не припадају.

Дакле, Резолуција СБ УН 1244 из 1999, а не ови споразуми, једини је легалан и легитиман акт са становишта међународног права, на основу кога би могао да се уређује будући статус КиМ.

Такође, „држава се може позвати на заблуду у уговору која чини ништавим њен пристанак да буде везана уговором“, ако се заблуда односи на чињеницу или ситуацију за коју је та држава претпостављала да постоји у тренутку када је уговор закључен. То долази у обзир, ако је тачно ово што тврди Врховник да је договорено да се, пре реализације било које од тачака два споразума, формира ЗСО, као обавеза Приштине из Првог бриселског споразума из априла 2013.

Ту је и могућност поништења уговора у случају да је пристанак неке државе на уговор „добијен путем корупције њеног представника, непосредним или посредним деловањем неке друге државе која је учествовала у преговорима“. А можда је и уцена нашег Врховника разлог за (не)прихватање тог споразума, јер је он скинут са америчке црне листе, тек 2012, а Доглавник Дачић 2008, обојица у тренуцима када су бивали наговорени да формирају „евроатлантистичку“ владу, супротно већинској изборној вољи њиховог бирачког тела.

Можда и најбитнији параграф Бечке конвенције каже: „Суштинско кршење двостраног уговора од стране једне чланице овлашћује другу чланицу да се позове на кршење као разлог за престанак уговора или обустављање његове примене у целини или делимично.“

Потребно је, за почетак, у Савету безбедности захтевати враћање у нулто стање међународног права - на Резолуцију 1244 УН из 1999. Тадић – Јеремићева резолуција из 2010, договорена са ЕУ иза леђа Русији и Кини у Савету безбедности, ма како лоша била, ипак ЕУ-и само позајмљује мандат да „олакша дијалог“, а  не и да арбитрира између Београда и Приштине и тако, свим недозвољеним средствима присиљава Србију да призна као државу незаконито чедо НАТО-а.

У завршним одредбама Конвенције пише да је она „отворена за приступање свакој држави“, а инструменти за приступање се депонују код генералног секретара УН. Ако Косово није држава чланица ОУН, онда оно нема ни међународноправну способност да потписује уговоре.

.   .   .

У преамбули (француско-немачког, ЕУ?) Споразума о нормализацији односа између Косова и Србије, пише да су уговорне стране свесне да су „неповредивост граница и поштовање територијалног интегритета и суверенитета и заштита националних мањина основни услов за мир“. А у члану 1 тог плана пише да ће две стран(к)е међусобно развијати добросуседске односе на бази једнаких права и да ће „међусобно признати релевантна документа и националне симболе, укључујући пасоше, дипломе, таблице возила и царинске печате“.

У члану 2 пише да ће се обе стране руководити сврхом и принципима утврђеним у Повељи УН, посебно оним о сувереним правима држава, поштовању њихове независности, аутономије и територијалног интегритета, праву на самоопредељење...

У члану 4 да се „Србија неће противити чланству Косова у било којој међународној организацији“.

Уследило је, 19.3.2023, у Охриду, договарање Анекса Споразума о путу нормализације односа између Београда и Приштине (сајт Европске службе за спољне послове: „постигнут договор после 12 сати разговора“). Наш Врховник је признао: „Договорили смо неколико тачака, задовољан сам због тога. Процес тек почиње.“

У Анексу се Косово и Србија недвосмислено идентификују као две (одвојене) државе, уговорне стране, које „примају к знању да ће Споразум и Анекс за имплементацију постати саставни делови одговарајућих процеса придруживања Косова и Србије ЕУ“, као и да ће ЕУ посредник одмах започети процес измене мерила за Поглавље 35 за Србију због новопреузетих обавеза Србије!? А „Косово и Србија се слажу да неће блокирати примену нити једног члана“...

.  .  .

У међувремену, док „Косово гори, Баба се и даље чешља“: Врховникова гонго организација „Копаћемо“, преузела је прерогативе тужилаштва, БИА и МУП-а и обелоданила регистар „еколошких терориста“ који се противе копању литијума, сад и одмах, а за немачке бабе здравље!

Двојица колонијалних намесника (и недавних гостију) Србије, провели су се као боси по трњу на својим, домаћим изборима: Макрон пукао на парламентарним, Шолц понижен на покрајинским изборима у Саксонији и Тирингији, па сада на Србији „шиље ону ствар“. Пошто је, претходно, онај други понизио нашег Врховника признањем да не постоје никакве немачке, већ само „Рио тинто гаранције“ за безбедност копања литијума, а овај први, Врховников „вееелики пријатељ“, офирао Србију да шаље муницију Украјини. Док, наводно љубоморни, Руси тврде да уговор Француске и Србије о набавци 12 нових борбених авиона "рафала" (без адекватних ракета) за 2.7 милијарди евра садржи и клаузулу да не смеју да лете изнад Косова нити изнад територија НАТО држава, да ћемо обуке летења и ремонт „рафала“ спроводити са у сарадњи са Хрватима, тј. да ћемо само по УЖАС-у моћи да се играмо са њима – али, и анекс о трансферу српских ловаца МиГ-29 Француској, након чега ће они бити послати у Украјини.

А наш Врх Врхова се беспризорно хвали како је, од Бриселског споразума из 2013. наовамо, „Србија испунила свих 100 одсто својих међународних обавеза“: „Учествовали смо на локалним и парламентарним изборима по косовском закону, предали смо им Телеком и Електропривреду, добили су свој позивни број, предали смо им правосуђе и судство, регионалну полицију, јединице цивилне заштите“, а у међувремену, дали смо им локалну власт на северу, наш динар је протеран са КиМ, прихватили смо косовске личне, возачке и саобраћајне дозволе и таблице... (www.pravda.rs, извор: Правда, 5.9.2024)

VUČIĆ "OŠAMARIO" DODIKA Koga će predsjednik Srbije podržati na lokalnim izborima u Srpskoj?

Predsjednik Srbije Aleksandar Vučić, “ošamario” je predsjednika Republike Srpske, Milorada Dodika.

Nedugo nakon što mu je Dodik dodijelio epitet  “Ujedinitelj”, Vučić je, čini se, postao razjedinitelj Dodikove želje da njegovoj struji, bar indirektno, uputi podršku na lokalnim izborima koji kucaju na vrata.

Ili, da bar to izgovori.

–Sve poznajem, ali kao predsjednik Republike Srbije, imam odnose sa rukovodstvom Republike Srpske. Nikada se nisam miješao u kampanju, osim što mogu da kažem šta mislim o nečijem razvoju i čuvanju interesa Republike Srpske – u ove riječi, stao je Vučićev odgovor na pitanje da li neka politička opcija u Srpskoj može da očekuje njegovu podršku na lokalnim izborima, dok je, Dodik, ni manje, ni više, stajao iza njega (pogledati na 1:38:45).

Šta se krije iza Vučićeve neodređenosti – pitali smo analitičare.

–Takva izjava priliči nekome ko predstavlja neku državu, a ne političku stranku. Nažalost, predsjednik Vučić takvu izjavu nikad ne daje u Srbiji. Ono što je izjavio u Stanarima je primjereno, ali on to krši svaki dan u Srbiji, time što promoviše jednu političku stranku – smatra Cvijetin Milivojević.

Dodik se, u izbornim kampanjama, u posljednjih dvanaest godina, ponašao kao neka vrsta “djevojke za pokazivanje”, koju Vučić i njegovi saradnici vodaju po mitinzima SNS i prikazuju na biralištima.

“Djevojka za pokazivanje”

Kaže da je dobro to što je Vučić takvu izjavu dao pred Dodikom, koji se, prema njegovim riječima, na lokalnim izborima, održanim u decembru prošle i junu ove godine, “ponašao kao promoter Srpske napredne stranke”.

-On je time navukao gnjev onog dijela birača u Srbiji, koji ne glasaju za Srpsku naprednu stranku. Tada je ispalo da Dodik ne živi u Laktašima i Banjaluci, nego u opštini Savski venac u Beogradu. Baš je dobro što mu je Vučić na ovakav način odgovorio, jer se Dodik, u izbornim kampanjama, u posljednjih dvanaest godina, ponašao kao neka vrsta “djevojke za pokazivanje”, koju Vučić i njegovi saradnici vodaju po mitinzima SNS i prikazuju na biralištima, faktički dajući sugestiju građanima Srbije, koji su porijeklom sa druge strane Drine, da je i njihova obaveza da glasaju za istu političku stranku. Dodik je, ovim, dobio neku vrstu šamara – kategoričan je Milivojević.

Smatra da će, i pred ove izbore, svi iz vlasti i opozicije u Srpskoj, tražiti podršku od Vučića, a da će je, neki, i dobiti. Ako ne direktno, Vučić će se, kaže Milivojević, potruditi da svojim činjenjem ili nečinjenjem, uzdrma Dodikovu poziciju.

-Nije Dodik jedini koji je glasao u Srbiji na lokalnim izborima, glasala je i Jelena Trivić i još neki drugi. Vučić ne želi da ima još jednog sebe s druge strane Drine. Zato mislim da želi da, u većini gradova BiH, pobijedi neko od opozicionih kandidata i da odborničku većinu imaju koji nisu iz Dodikove stranke. To je i više nego jasno – smatra Milivojević.

“Indirektna podrška”

Prema riječima političkog analitičara Velizara Antića, Vučić je rekao istinu kada je rekao da vlast iz Srbije, zvanično, ne podržava nijednu političku partiju na izborima u Srpskoj.

-Međutim, ako malo detaljnije pogledamo kako se vlast Srbije odnosila prema izborima u Srpskoj, mogli bismo konstatovati da je indirektna podrška za Opšte izbore 2018. godine bila prema SNSD-u i njihovim koalicionim partnerima, dok je ta podrška na izborima 2022. godine bila neuporedivo manja, pa bismo mogli konstatovati da je, na tim izborima, vlast Srbije bila neutralna – smatra Antić.

Za sada, kaže, ne vidi ništa što bi upućivalo na to da će Vučić podržati vlast ili opoziciju na predstojećim lokalnim izborima u Srpskoj.

-Ja verujem da na ovim izborima i neće doći do podrške jednoj ili drugoj strani, mada će preko medija naklonjenih vlastima, i posjeta predsjednika Vučića Stanarima, biti predstavljena kao indirektna podrška vlastima u Srpskoj – zaključio je on. (www.srpskinfo.com, EuroBlic, Sanja Krasić Božić, 4.9.2024)

Cvijetin Milivojević otkrio: Evo šta povezuje Sky prepisku, litijum i Makrona sa Vučićem i Kosovom

SRBIN info - kanal Centar (www.srbin.info, youtube kanal Centar, voditelj Dejan Petar Zlatanović, 3.9.2024)

https://www.youtube.com/watch?v=mY_WtzBjMMU

I levi i desni su besni

 DA LI SU IDEOLOŠKE RAZLIKE SLABOST ILI SNAGA PROTESTA

Svi su tu, proevropski građanisti i srpski suverenisti, desni ekstremisti, duginovski konspirolozi, populisti, rusoljubi, ali i anarholiberali i levi, ukrofili i natofili, studenti „borbaši“, skoro „ludisti“, antifa i narodne patrole, podrazumeva se, i provokatori i „ubačeni režimski elementi“. Nešto poput plebiscita protiv Miloševića 5. oktobra

Cvijetin Milivojević, politikolog, novinar i konsultant za odnose sa javnošću

Svašta je nečega nespojivog Vučić zgomilao u svrhu ostvarenja samo jednog cilja.

Zaigrao „va bank“ – na sve ili ništa, uložio je sve što ima i nema, kao kockar koji, nakon što ostane bez keša i imanja, na sto stavi i svoj sat, a kauboj, pošto je ostao bez konja, i svoje sedlo.

Podmetnuo je sebe za Rio Tinto i litijum – nije ostavio plebsu ni delić prostora za neki drugi, kompenzacioni, „izlazni“ odgovor, osim jasnoga „da“: onaj ko je protiv iskopavanja litijuma sad i odmah i po svaku cenu, taj je protiv države, tj. vlasti, jer naš Vrhovnik državu „vidi“ kao vlast, odnosno sebe samog.

Iako on i nije vlastan da donosi odluke o eksploataciji litijuma već samo da prima akreditivna pisma veleposlanika, dodeljuje činove, kači ordenje i slika se i potpisuje, ali ne i odlučuje, u ime države čiji je ceremonijalni predsednik sa ukupno osam protokolarnih ustavnih nadležnosti. On koji sedam godina, sa pozicije predsednika Republike uzurpira celu granu izvršne i dobar deo zakonodavne i sudske vlasti, bez pardona, blokadu železničke pruge izazvanu odlukom Ustavnog suda koja za posledicu ima legalizaciju kopanja litijuma – naziva „napadom na ustavni poredak“?!

Dva meseca već traje narodna buna protiv iskopavanja srpskog jadarita, uz nepostojeće nemačke garancije, a za nemačke babe (tj. auto-industrije) zdravlje. I sve je masovnija. Političari su tu (viđeni) da podrže, ali se, za sada, ne guraju u prve redove.

Jezgro protesta čine ljudi koji te, navodno „samo istražne“, bušotine već vide kroz kućne prozore; ljudi koje čista politika, ama baš baš, ne zanima i čija je misija jedino da zaštite svoje porodice

Svi su tu: proevropski građanisti i srpski suverenisti, desni ekstremisti, duginovski konspirolozi, populisti, rusoljubi, ali i anarholiberali i levi, ukrofili i natofili, studenti „borbaši“, skoro „ludisti“, antifa i narodne patrole, građanin Nestorović i građanka Marinika, vernici svih konfesija; podrazumeva se, i provokatori i „ubačeni režimski elementi“, a čak je i nositeljka liste SNS-a sa onih tamo izbora Dana Grujičić rekla da je većina stručnjaka koje zna protiv litijuma i da im ona veruje?!

Jezgro protesta čine ljudi koji te, navodno „samo istražne“, bušotine već vide kroz kućne prozore; ljudi koje čista politika, ama baš baš, ne zanima i čija je misija jedino da zaštite svoje porodice, ognjišta, dedovinu, grobove predaka, od bauka velikog (bilo čijeg) eksperimenta. Kao što 5. oktobra 2000. nije bila vidljiva podela na leve i desne, građanske i nacionalne. Bio je to plebiscit protiv Miloševića kao takvog. Nadstranački, nestranački ili, primerenije, svenarodni, tj. svestranački.

Zato su ideološke razlike, u stvari, ne samo posebnost, nego i prednost ovih protesta.

Podsećanja radi: ideologija označava sistem ideja i ukupnost oblika socijalnih objedinjenja (država, nacija, klasa, društvene grupe i organizacije) koje zastupa grupa ili pojedinac, a koje daju objašnjenje o svetu u kome živimo, s ciljem da se taj svet (ne) menja. U našoj društvenoj stvarnosti nekako je prisutnije ono negativističko poimanje ideologije kao netačne, lažne, iluzorne svesti i iskrivljene slike stvarnosti prilagođene nečijim vrednostima i interesima.

Samo su prva dva prošlogodišnja građanska protesta, posle masakra u maju 2023, koji su, pre nego što će postati dominantno opozicioni, bili i najmasovniji – stvarno i uplašila Vučića. Pa je bio spreman na ozbiljna davanja i ustupke. Jer, tada su šetale i desna i leva Srbija, sve te ljude ujedinili su tuga i bol za izgubljenim mladim životima i pitanja: dokle i zašto?

Sve je, u svom ličnom ratu sa imaginarnim neprijateljem i stvarnim narodom, u međuvremenu, izukrštao i prespinovao Vučić, i sam se zapleo kao pile u kučine.

Predsednik zaštitno lice strane kompanije

Umesto da je proklamovani javni dijalog bio početak puta ka postizanju nekakvog društvenog konsenzusa koji bi rezultovao donošenjem neke odluke, ovde je prvo „negde gore“ doneta odluka o rudarenju litijuma sad i odmah i po svaku cenu, pa je tek onda „sviran“ start Vučićevog monologa nazvanog dijalog.

Glavni, takoreći opunomoćeni, smatrač u ime države i kompanije Rio Tinto, Ana Brnabić, postala je spikerka najvišeg zakonodavnog tela, bivša trostruka čelnica najvažnije institucije izvršne vlasti, koja, iako ne razlikuje Surčin, Žarkovo i Jakovo („drago mi je što sam danas u Surčinu… u Jarkovu… izvinjenje, izvinjenje, dobro…“), pa ih prespaja u „Jarkovo“, ne zna da l’ je Jadar reka ili planina („projekat se zvao Jadar, zato što je planina Jadar“), alhemičarski izjednačava litijum i lignit… Ali zato, bez pardona, ova pseudonaučnica čita ono što joj je odnekuda napisano i dotureno, da su protesti „prerasli u proteste protiv nauke i zdravog razuma“.

Nikome od tih kojima Rio Tinto visi nad glavom kao Damoklov mač ne pada na pamet nikakav „Majdan“, državni udar i slične podmetačine koje im Vučićevi propagandisti učitavaju

Vlast bučnim patriotskim izjavama pokušava da odlomi od dela te mase koja se protivi iskopavanju litijuma tako što ih stavlja pred dilemu: nije valjda da ćete biti na strani onih koji su za nezavisno Kosovo, za ukidanje Republike Srpske, za sankcije Rusiji, za ulazak u NATO i slično, imputirajući da „glavninu“ protesta čine političke i ideološke opcije koje se upravo za to zalažu. Ta manipulacija ide do apsolutne banalizacije: ko je protiv „litijuma nema alternativu“ politike, taj, logično, „priziva Majdan” i „obojenu revoluciju“, hoće da sruši državu i „ d’ ubije Vučića“.

Režimski mediji, na osnovu jedne TV reportaže, horski tvrde da se u Nemačkoj već kopa litijum – „kad ja tamo, a ono – međutim“: da, kopa se, ali lignit, a ne litijum.

Klasična indoktrinarno-propagandna kampanja za „litijum koji nema alternativu“, u kojoj su stavljeni u pogon svi državni i društveni institucionalni i vaninstitucionalni mehanizmi, uz autoritet državne prisile.

Zaštitno lice politike „(srpski) litijum (za EU) nema alternativu“ postao je predsednik Republike lično koji dobrovoljno (?) podmeće svoja pleća, po principu „kad padne podrška iskopavanju litijuma, trubićemo o tome kako ti koji su protiv litijuma ruše državu i predsednika“.

Prvo je izjavio da je „tajkun i kriminalac Šolak, preko svojih sluga, došao na ideju da me u provođenju revolucije, ubiju, a možda mogu da me ubiju, ali u Srbiji nikada neće pobediti“. Da bi, dan posle, isti on (lično) poručio građanima da ne veruju njemu od prethodnog već od tog dana: „Nikada nisam rekao da on želi da me ubije. Nikada nisam rekao da bi on tako nešto uradio. Ima mnogo ljudi koji tako nešto žele iz kriminalnog miljea.“

„Premestiću kancelariju predsednika Republike u zapadnu Srbiju, makar na sedam dana“, rekao je samozvani vrhovni komandant, nakon što je, u farmerkama, patikama i razdrljenoj košulji, obavio smotru vojne jedinice postrojene u njegovu čast, na svečanosti u objektu za smeštaj i obuku pripadnika Odreda vojne policije specijalne namene „Kobre“, u kasarni – pazite sad – „Vasa Čarapić“. Iako je to letovanje na Drinskom jezeru, prema prethodnom obećanju, trebalo da je već odradio prošle nedelje?!

Nekomforno među narodom

Šta bi, zašto je privremeno odustao – jesu li, možda, istraživanja pokazala da to ne bi bilo oportuno, je li se strmoglavio nečiji rejting ili je u pitanju nešto urgentnije, možda razgovor o silasku francuskog nuklearnog otpada, među Srbe? Ili narod puno traži i mnogo zanoveta, pa mu je, kao i 2016, posle jednog dana u „kancelariji za brze odgovore“ u Beogradu i jednog u Nišu, iznebuha postalo nekomforno među narodom?

Jesu li Promidžba i Protokol objasnili predsedniku da se ime Zmaja od Avale, rođenog Belopotočanina, jednog od najistaknutijih junaka u buni protiv dahija i Prvom srpskog ustanku, vojvode Vase Čarapića koji je, prilikom oslobađanja Beograda 1806. godine, poginuo predvodeći ustanike u jurišu na Stambol kapiju – ne sme skrnaviti lažima?

I jesu li, kada su mu predložili, „desant na Mali Zvornik“, rekli da je ta varoš čak 40 kilometara udaljena od Gornjih Nedeljica, i da u Zvorniku Malom, apropo muka jadarskih, ne vredi onaj Šantićev stih: „Ne plačem samo s bolom svoga srca / Rad` zemlje ove uboge i gole; / Mene sve rane moga roda bole, / I moja duša s njim pati i grca.“? Ili su mu, upravo zato, i preporučili „Avatar“ baš tu?

Jer, on se, umesto da makar ćuti, upravo suprotno, kao nasrtljivi propagandista volonter Rio Tinta besprizorno hvali kampanjom slamanja građanskog otpora: „Ne potcenjujem proteste, ali su sve manji jer se raspoloženje naroda menja. Mi umemo to da merimo, jer dobar deo ljudi vidi da su lagani i obmanjivani, to je proces dug, i tek će da se značajno menja. Slušali smo od protivnika eksploatacije litijuma da ćemo imati rogove, rađati se sa dve glave i piti narandžastu vodu. Takvima su argumenti sve manji, iscepali su ih u froncle naučnici. Ja ću biti najveći zaštitnik od samovolje Rio Tinta kojeg su doveli Đilas i Šolak, jer mi je obaveza da štitim narodni interes.“

Na beogradskim ulicama, 10. avgusta, bilo je više od 100.000 ljudi, na pojedine proteste u unutrašnjosti izlazilo je i do trećine stanovnika nekih varošica i gradića. Što je mesto bliže lokaciji mogućeg iskopavanja, to su i protesti masovniji

Vrh Vrhova učitava i imputira protivnicima ekspresne eksploatacije litijuma, ono što ovi nikada niti su rekli niti tražili; sve se svodi na neki orvelovski „detektor laži“ i izmišljanje „teorija zavere“, pa se čak i u zahtevu opozicije za održavanje sednice parlamentarnog Odbora za unutrašnje poslove „vidi“ nekakav izdajnički dil dr Nestorovića i ljudi „kojima je Srebrenica genocid, a Kosovo nezavisno“, tj. poslanika Zelenog-levog fronta.

Dva meseca, od Vidovdana naovamo, u više od 30 gradova Srbije održani su i još se održavaju protesti protiv rudarenja litijuma, ali ne i rudarenja uopšte. Na beogradskim ulicama, 10. avgusta, bilo je više od 100.000 ljudi, na pojedine proteste u unutrašnjosti izlazilo je i do trećine stanovnika nekih varošica i gradića. Što je mesto bliže lokaciji mogućeg iskopavanja, to su i protesti masovniji. Privođeno je na desetine ekoloških aktivista, a lovostaj na njihov „izlov“ i dalje ne važi.

Ljudi po Srbiji su se digli protiv potencijalnog biološkog, tehnološkog i demografskog eksperimenta nad njima, koji se najavljuje zarad očuvanja javnog zdravlja nekih drugih građana koji žive u EU. Motiv za bunu je običan, ljudski: zaštititi sebe i svoje porodice. Nikome od tih kojima Rio Tinto visi nad glavom kao Damoklov mač ne pada na pamet nikakav „Majdan“, državni udar i slične podmetačine koje im učitavaju, novcem građana Srbije plaćeni, Vučićevi i promidžbenici RT-a.

Zbog toga, ne samo da, za sada, „politička profilacija i artikulacija“ protesta, kao i „jasnija politička diferencijacija“ među njihovim organizatorima i učesnicima, nije dobrodošla, nego bi, u ovom trenutku, mogla da bude i kontraproduktivna. Ta opcija bi, naravno, postala legitimna, pa i po cenu opadanja masovnosti protesta, ako bi režim, svim svojim resursima i sa svim svojim partnerima spolja i iznutra, zaista posegnuo za politikom „Sve drugo – pa, i Kosovo, i Republika Srpska, i vladavina prava u Srbiji – osim litijuma, ima alternativu“… (www.radar.rs,  nedeljnik Radar, 31.8.2024)