Milivojević za Insajder: Šta će se dešavati u BiH, Srbiji, Crnoj Gori i na Kosovu u 2020.

Politički analitičar iz Beograda Cvijetin Milivojević tvrdi da je u regionu, umjesto demokratije, na sceni takozvana stabilokratija koja, prema njegovim riječima, podrazumijeva vladavinu po svaku cijenu trenutne vlasti, nezavisno od toga šta je većinski stav građana o bilo kojoj važnijoj temi.

- Nisam pristalica priče o stabilokratiji, odnosno da nam nije potrebna demokratija, da nije neophodno poštovanje izborne volje građana i da nije neophodno poštovanje demokratskih uslova ukoliko na drugoj strani imamo stabilnost, ma šta ta stabilnost značila. Nažalost, u izvedbi bosanskohercegovačke, srpske, crnogorske, pa ako hoćete i hrvatske političke elite, umjesto demokratije upravo imamo stabilokratiju. Ovdje vladajuća elita ide tako daleko da eventualne kritike na svoj račun, kao političke snage, tumači kao pokušaj rušenja države - kaže Milivojević za naš portal.

Predviđajući politička dešavanja u BiH u 2020. godini, Milivojević ističe da bi nedavno formiranje novog Savjeta ministara BiH moglo da predstavlja početnu fazu stvaranja stabilnosti.

- Kako će to izgledati u 2020. zavisiće prije svega od toga da li će međunarodni faktor, odnosno Brisel i Vašington, dozvoliti poštovanje onoga što je ustavno-pravno uređenje BiH proisteklo iz Dejtonskog sporazuma i, na drugoj strani, da li će na neki drugi način, kao što je to činio u protekle 23 godine, pritiskom prije svega na Srbe, donekle i na Hrvate, taj isti međunarodni faktor pokušati da pravi BiH koja ne postoji. Ukoliko međunarodni faktor bude dozvolio da predstavnici tri naroda u BiH pokušaju da sami dođu do nekakvog normalnog rješenja, onda je logično da ćete imati veće šanse za stabilnost. Ukoliko toga ne bude, već dođe do pokušaja intervencionizma na strani jednog, drugog ili trećeg naroda, onda u tom slučaju ne možete očekivati bilo kakvu vrstu stabilnosti - kaže Milivojević.

Što se tiče političke situacije u Republici Srpskoj, on ocjenjuje da opozicija, ukoliko ne dođe do radikalnih promjena u načinu njenog djelovanja, nema velike šanse da ozbiljnije uzdrma aktuelnu vlast.

- Mislim da opozicija u Srpskoj u ovom trenutku nema tu vrstu kapaciteta da ozbiljno uzdrma vlast čak ni na ulici, a kamoli na izborima. Zašto je to tako, to je pitanje koje traži jedan mnogo duži odgovor, a svodi se na ono što sam govorio još 2014. godine prije tadašnjih opštih izbora, a to je da ne može glavna stranka opozicije da pobjegne od same sebe. SDS je pokušavao i 2014. i 2018. godine da na izborima kandiduje program koji je duboko protivan identitetu te stranke, kao osnivača Republike Srpske. Dok god se SDS ne vrati korijenima, onome što jeste u biti i identitetu, nema ozbiljne šanse da ugrozi ovu tehnokratsku, pragmatičnu vlast koju personifikuje Milorad Dodik. Ovakva opozicija, na ovakav način i sa ovakvim porukama u kojima ne možeš "uhvatiti" da li je nacionalna ili građanska, nema ozbiljne šanse protiv jednog takvog pragmatičnog političara kao što je Dodik. Pragmatičnog u smislu da se prilagođava stvarnosti. Mislim da se SDS, kao ključna stranka opozicije, nije prilagođavao stvarnosti i da su ga neki događaji pretekli. Takođe, mislim da SDS, nažalost, i dalje trpi posljedice velike čistke koju je proveo Pedi Ešdaun, zabranjujući prvom ešalonu SDS-a da se bavi politikom - kaže Milivojević.

Komentarišući burna dešavanja u Crnoj Gori, odnosno pojedine spekulacije da su građanski protesti u toj državi "početak kraja" režima Mila Đukanovića, Milivojević kaže je političku sudbinu najdugovječnijeg vladara u Evropi teško prognozirati.

- Već 30 godina se govori o početku kraja vlasti Mila Đukanovića. On se nalazi na vlasti duže čak i od Lukašenka. Đukanović je, faktički, jedina preostala linija kontinuiteta iz bivše komunističke jednopartijske vlasti. Da li je ovo što se sada dešava početak njegovog kraja, iako postoje skoro svi uslovi da do toga dođe, teško je reći. Svi oni koji se u Crnoj Gori izjašnjavaju kao Srbi protiv su Đukanovića, isto kao i dobar dio pripadnika nacionalnih manjina koji razmišljaju kao vjernici i znaju da ovo što se radi Srpskoj pravoslavnoj crkvi sutra može da snađe i njihove vjerske zajednice. Tu postoji i dobar dio ljudi koji se osjećaju Crnogorcima, ali su u vjerskom smislu pripadnici SPC i tvrde da govore srpski jezik. Takvih je više od polovine građana Crne Gore. Međutim, nisam siguran da je ovo početak Đukanovićevog kraja iz prostog razloga što je u ovom trenutku ključni saveznik Đukanovićevog režima, iako to izgleda paradoksalno, aktuelni režim u Beogradu. To su pokazali i crnogorski izbori 2016. godine, kada je isključivo zahvaljujući režimu u Beogradu Đukanovićev DPS došao do bilo kakve pobjede, a režim u Beogradu je pripomogao i ubrzao i put Crne Gore u NATO - tvrdi Milivojević.

On dodaje da je zapanjujuće to da se aktuelna vlast u Srbiji gotovo uopšte ne oglašava o teškom položaju Srba u Crnoj Gori, koji je dodatno zakomplikovan usvajanjem spornog Zakona o slobodi vjeroispovjesti u crnogorskom parlamentu.

- To nevjerovatno ćutanje i nezanimanje za položaj srpskog naroda u Crnoj Gori, iako je to ustavna obaveza ovog režima, govori da postoji jedna vrsta dosluha sa Đukanovićem po principu "ne diram te, ne diraš me". Po toj logici stvari, plašim se da ako režim u Beogradu bude ćutao i narednih dana sljedeća stvar koja će se desiti je sličan scenario otimanja svetinja, srpskih spomenika i imovine SPC na Kosovu. Međutim, tu pravim malu ogradu jer Aleksandar Vučić je takva vrsta političara od koje vas ništa ne može iznenaditi. Kad je od ratnog huškača izrastao u jastreba mira, koji je spreman da se sa sopstvenim narodom obračunava zato što mu ne vjeruje apriori, onda je sasvim moguće da on napravi novu vrstu zaokreta i da ponovo izigrava velikog Srbina iz devedesetih godina - kaže Milivojević.

On, između ostalog, tvrdi da se predstojeće godine ništa značajnije neće mijenjati ni u vezi razgovora Beograda i Prištine o statusu Kosova.

- Ovdje postoji apsurd da je Vučić verbalno najogorčeniji protivnik politike tzv. zamrznutog konflikta na Kosovu. On kritikuje, a njegovi mediji diskvalifikuju sve opozicone političare i javne ličnosti koji govore da je bolji i zamrznuti konflkit nego predaja Kosova. Međutim, u praksi je Aleksandar Vučić najveći propagator zamrznutog konflikta. Šta je on to uradio za ovih sedam ili osam godina u vezi s Kosovom? Nije uradio ništa. To i jeste politika zamrznutog konflikta na djelu, koju on neće javno da prizna. Ako bi se njega pitalo, mislim da bi on nastavio da vodi ovu politiku zamrznutog konflikta, jer to je politika u kojoj on i dalje profitira i pobjeđuje na izborima, jer nema hrabrosti da se suoči s onim što je ne većinsko, nego skoro pa aklamativno gledište građana Srbije. Nedavno istraživanje, koje je rađeno pod patronatom države, pokazalo je da na pitanje da li biste podržali priznanje Kosova ukoliko je to uslov za ulazak Srbije u EU, 85 odsto građana Srbije je odgovorilo protiv. Vučić nije toliko hrabar da protivno takvoj volji građana učini neki potez koji od njega očekuju EU i Vašington, a to je prije svega formalno ili neformalno priznavanje Kosova - kaže Milivojević. (www.insajder.in, 31.12.2019)

Milivojević: Vučić se bavi svim i svačim, osim onim što mu je nadležnost

"Aleksandar Vučić je pobedio na izborima i ja želim da obavlja dužnost po Ustavu. On ima osam ustavnih nadležnosti. Treba da deli ordenje i unapređuje oficire. Sve ostalo čime se on bavi, ministar policije, sudija, tužilac, advokat, to je sve vanustavno. Mi da imamo Ustavni sud, on bi reagovao odavno. U vreme dok je bio premijer, ja sam ga zvao kancelarom, jer je uzuirpirao ono što ima kancelar u nemačkom ustavnom sistemu. Sad ga zovem vrhovnikom, jer se bavi svim i svačim, osim onime što mu je nadležnost", smatra Cvijetin Milivojević.

Milivojević smatra da je izlazak na izbore po sadašnjim uslovima sulud jer opozicija nema šansu da pobedi.

"Da pređu cenzus imaju šansu neke stranke te hiperkosntruktivne opozicije. Ja mislim da su za opozicionare koji smatraju da treba da budu vlast izbori besmisleni, pod ovakvim uslovima Vučić će da pobedi bez problema. Ali, vi ne možete voditi nihilističku politiku i govoriti da ništa ne valja što dolazi od vlasti. Kako je opozicija pobedila 2000? Pridobila je deo glasača Miloševića i deo političkih grupacija koje su mu bile bliske. Ne možete pobediti tako što ćete zadržati svoje biračko telo već morate da uzmete od Vučića i njegove birače", kaže on.

Dodaje i da je Vučić pobedio na izborima za predsednika, ali da dužnost treba da obavlja prema Ustavu Srbije.

"Mi nemamo Ustavni sud. U Austriji kad padne vlada, prelaznu formira predsednik Ustavnog suda. Kod nas se ne bave svojom funkcijom. Ne bave se Kosovom i briselskim sporazumima, penzijama. Oni ili ne donose odluke ili donose odluke koje im nalože organi vlasti. Meni nije bitno da li je Vučić ili neki drugi, on mora da bude doveden u ono što je sistem. Ne može predsednica Vlade kad je pitanju šta je politika za Kosovo da kaže ne znam, predsednik najbolje zna šta je politika za Kosovo".

Srpska napredna stranka će od juna 2020. godine imati potpuno novo rukovodstvo, najavio je nedavno predsednik SNS Aleksandar Vučić. On je izjavio i da se neće kandidovati za predsednika stranke.

"On godinama odlazi s vlasti, nema stranke ako Vučić ode, jedino ako želi da kazni stranku. Ako želi da stranka ostane na vlasti ne može da ode. Nije on bez razloga oteo tu stranku od Nikolića. Shvatio je da je vlast u stranci".

Godinu na izmaku obeležile su i afere poput Krušika, Jovanjice. Milivojević kaže da su to mogli da vide gledaoci N1 dok veći deo Srbije o tome nije informisan.

"Oni znaju da tamo neka opozicija želi da sruši namensku industriju Srbije. Za mene je utisak godine činjenica da smo mi u Srbiji dobili fašizam, da je opozicija fašistička. Mi to nismo imali 23 godine, imali smo proteste zbog krađe izbora 1996, i onda je jedan socijalista rekao da na ulici nisu studenti već 50 hiljada fašista koji kao Hitler žele da dođu na vlast. Mi tu retoriku nismo imali do ove godine, opozicija je prozvana fašističkom. Ako vi nemate mogućnost da poruku prenesete građanima preko medija koji su dostupni svima, morate na neki drugi način rezonovati. Do dan danas afera prebijanja Borka Stefanovića nije završena. Vučić je na jednom okruglom stolu ohrabrio uzbunjivače, onda neko ko se osmelio nije proglašen uzbunjivačem, već špijunom i nekim ko želi da hiljade ljudi ostavi bez posla".

Milivojević je poručio da ga čudi opozicija koja traži dlaku u jajetu u nekim potezima vlasti.

"Oni kad kritikuju Beograd na vodi i formiranje te firme, pa način na koji je rušeno u Savamali, i onda opozicija ode u drugu krajnost i kaže treba to srušiti - tu oni daju autogolove. A onde gde mogu da poentiraju poput Krušika i Jovanjice, oni ne umeju da poentiraju i prenesu poentu građanima. Umesto da procesuiraju te afere oni otvaraju nove priče. I stvari se rešavaju po šablonu, vi imate novu aferu i odmah kontraspin, otvori se Krušik odmah se uzvrati Bastaćem. I unutar opozicije postoji rivalitet, neko želi da bude vidljiviji. Ako se neko pojavi iz neke stranke koji je otvorio aferu, onda neko iz druge stranke takođe to želi. I oni se bore za svoje pozicije. Imate rivalitet unutar SZS, rivalitet između SZS i stranaka koje pregovaraju o izbornim uslovima. Uhvatili ste se Malog i njegovog doktorata, ali ne možete mu minimizirati njegovo znanje i da je bio jedan od boljih studenata. A imate 28.000 studenata jednog Univerziteta čije se znanje i kredibilitet može dovesti u pitanje, zašto se ne otvara ta priča, jer je dobar deo opozicije završio te fakultete. To nije principijelno. Otvarate priču o Malom a ne o nekom drugom, imate nekoliko ljudi iz vladajuće koalcije koji nisu zvršili ni srednju školu". (TV N1, www.rs.n1info.com, 31.12.2019)

https://www.google.rs/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=1&cad=rja&uact=8&ved=2ahUKEwjJx5vk5N_mAhWUQUEAHROHBzMQFjAAegQIAxAG&url=http%3A%2F%2Frs.n1info.com%2FVesti%2Fa556927%2FMilivojevic-Vucic-se-bavi-svim-i-svacim-osim-onim-sto-mu-je-nadleznost.html&usg=AOvVaw17QL9LcLACWeltyIkgXhVx

Цвијетин Миливојевић: Олако обећана брзина или Србија 2200.

(* први пут објављено 28.12.2010, у дневном листу „Данас“ – присетио се 28.12.2019, на дан промоције стратегије „Србија 2025“)

Свашта којечега визионарског згуснуло се у само једну недељу између Никољдана и Божића по новом календару: партијско провиђење Демократске странке „Србија 2020“; предлог, ем „штедљивог“ ем „развојног“, буџета за 2011, све „у функцији дугорочног развоја земље, оживљавања привреде и подизања социјалне одговорности“; те Цветковић-Ђелићев округли сто „Визија боље будућности (звучи познато: „За бољи живот“ - „Да живимо боље“?) - Србија 2020“.

Иако су, на измаку године, „златоусти“ из Немањине хорски запевавали „мисија и визија, стратегија и тактика“, до грађана је стизао једино самоуправни ехо „краткорочни, средњорочни, дугорочни планови“, и само нас је још обећање да ћемо, на пример, већ двехиљадедвестоте, сви орати „карактером“ Николетине Бурсаћа, делило од коначног решења једначине из „прве петолетке“: „индустријализација + електрификација = социјализам“, тј. Европска унија.

Потпредседник Динкић који није читао никакву „Србију 2020“, па о томе ни „нема дефинисан став“, слаже се са мном да је добро да Србија има промишљање на дуже стазе, али га, као и мене, више занима да знамо шта и како сутра, за годину или две. Ваљда зато што је старији од мене годину дана, па као ни ја, неће више да чека. Премијер нас је шокирао два пута, говором пуним оптимизма и брзином којом је излетео из сале, кад је схватио да и посланици треба да говоре - маестрално је суштину српског државног прорачуна за 2011. метафорисао Ел-де-пеов „отпораш„ Андрић.

Председник наше Владе указује да концепт развоја „Србија 2020“ даје визију боље будућности укупног развоја земље. Заклиње се да ће бруто друштвени производ по глави становника 2020. да буде 8.000 евра. Да ће број запослених порасти за више од 400.000. Да се привредни раст развија на производњи размењивих добара, повећању извоза и инвестиција. Па појашњава - као да смо и сумњали - да ова економска стратегија има за циљ да обезбеди већи стандард и бољи живот становништва, што се остварује кроз већу производњу која мора да буде дугорочно одржива. А буџет је, као, „подстицајан, стабилан и социјално одговоран“. Три у једном, тј. биће и све у једном кад заређају ребаланси...

Списак лепих жеља и силогизама типа „да ваздух буде бољи и чистији, треба мање да производимо или, можда, спорије дишемо“ или „да бисмо постигли запосленост, треба да радимо“, иако ће само у Фонд ПИО, следеће године, отићи чак петина буџета или три пута више од издвајања за инвестиције, а добар део новца од продаје „Телекома“ на неповољне комерцијалне кредите којима се држава задужила. Неопрезни Ђелић се већ, самом најавом да ће председник Србије ускоро покренути јавну расправу о концепту развоја Србије до 2020. која ће потрајати до првог квартала 2011. када ће бити усвојен коначни документ - изрекао да није реч ни о каквом стратешком бденију над Србијом већ о класичном наметању предизборне теме.

Оно јесте да је и Милошевић, крајем осамдесетих и почетком деведесетих, обећавао „шведски стандард“; оно јесте да је један од чланова Слобиног Председништва СР Србије (оног са Брациком Кертесом, Вучетићем, др Ђорђевићем итд.) данас главни економски саветник актуелног премијера... Али чак и, доскора први произвођач магле у Србији, у исповести „Данасу“, ваљда јединој искреној за деценију обитавања у нашим постоктобарским режимима, подсети да је „плаћање“ обећања о бесплатним акцијама преузео сам лично на себе, а сву политичку корист од тога преусмерио Борису Тадићу.

У чему је онда разлика између Динкићевих хиљаду евра, Дулићеве бесплатне легализације и Милошевићевог пројекта такорећи бесплатног откупа друштвених станова? У томе што је једино Милошевић испунио обећање, због кога трпе све генерације бескућника после 1990. године. Али, и у томе што је лидер одумирућег Г17 плус признао да је слагао, али слагао „у име вишег интереса“, да би Тадић, у изборном другом кругу, надгорњао Николића, што се Динкићу има узети као олакшавајућа околност. Јер, као што признаје свако правосуђе у свету, па и српско реформисано, пред судом, човек има право да се брани свим средствима, па и да лаже.

Мој негдашњи уредник Жаре послао ме ономад код пок. Драгише Буце Павловића, нетом прогнаног из српског јавног живота, да напишем 25 редова, ни редак више, нешто на тему „куцамо на врата заборављених асова“ и ништа о политици. Кад ја тамо, а оно - међутим: Прокужен и издан од пријатеља, Павловић позајмио паре, набавио неколико „самара“ и основао рент-а-кар агенцију. Буца, прва жртва „Олако обећане брзине“, крстио фирму именом грчког бога трговине и путовања: дакле, Хермес, симбол му корњача, а слоган - „споро, али достижно“.

Епилог „визије“ Слободана Милошевића дао му је за право. (www.danas.rs, www.nspm.rs)

Олако испаљене речи

За оне млађе: у те три опомињуће речи „Олако обећана брзина“ из 1987, сажела се суштина критике дотадашњег првог човека београдских комуниста др Драгише Павловића на рачун новопромовисане „косовске политике“, у том моменту, нетом изабраног првог комунисте Србије Слободана Милошевића.

Када сам, у пролеће 1990, радио интервју са Павловићем (он је тада већ био „мали привредник“, изван политике, имао рента-кар агенцију симптоматичног имена старогрчког бога корњаче „Хермес“, са слоганом „споро, али достижно“) – упутио ме је и на један, мени тада неразумљив, детаљ у његовој књизи „Олако обећана брзина“.

Он ту пише како га је Милошевић - два дана након оног говора који је, све док нам се није догодио данашњи Врховник, сматран „најисторијскијим међу историјским говорима у новијој српској историји“ (дакле, онај у Косову Пољу, априла 1987) – упозорио да он није само „председник Централног комитета, него и председник Комитета за општенародну одбрану и друштвену смаозаштиту Социалистичке Републике Србије“!?

Да онима који не разумеју шта је то, мојој и нешто старијим генерацијама, значило „ово, ОНО и ДСЗ“, преведем: То вам је као кад, ничим изазван, наш данашњи Врховник или неко из његовог Највишег Државног Климоглавства, као случајно, грађанима претећи скрене пажњу да он није само председник Републике Србије, већ и врховни командант свих јавних и нејавних сила, иако  Устав Србије на то упућује само у случајевима, Боже ми опрости, ратног стања!

Био је исто тако, једном тако један, ма такорећи врховни командант, иако формално само спикер парламента (тј. онај који председника државе само мења у случају велике нужде, али једном тако је Никол Кидман, пардон Наташа Мићићка, и стварно в.д. председавала Србијом две године) – коме се, још 1996, у време оних грађанских протеста против велике изборне крађе, привиђао не један фашиста, него му се, једне снежне вечери, изистински учинило да су свих оних 50.000 грађана што, по цичи зими, шетају – фашисти!

Елем, уживо, у Дневнику предрагог нам Ер-те-еса, тај је, толико година пре Врховника, Наше нам Маје и друштва, визионарски закључио: То што се догађа у Београду је фашизам, то нису никакви студенти, то су фашисти – тако је и Хитлер дошао на власт!

То са Хитлером се мало збунио, јер је Фирер „дошао на власт“ пошто је претходно задобио највише поверења слободољубивих Немаца, али та визија том је другу (господину) зацементирала челичну фотељу у власти све до Слобиног краја. Реч је о човеку о коме ће, накнадне памети и са безбедне историјске дистанце у прогнанству, све најгоре, у својом аутобиографији (успут, вреди прочитати, има ту и много других, и данас незаобилазних, имена!), исписати и покојна др Мирјана Марковић.

А онда су, 23 године касније, Наша Маја, Мирин Мали (да, Милошевићева удовица о свом бившем портпаролу, као и ружичанственом шефу маркетинга ЈУЛ-а, такође, пише с гнушањем!) и Александар Мартиновић (у даљем тексту: Каснопреумљеник), исту, а данас Врховникову омиљену, хорски подвриснули: „Фашисти!“

„Бошко је фашиста!“ – вришти тако Наша Маја, а као стручњак (прочитах негде да се похвалила да је завршила нижу балетску) додатно појашњава: „Може да каже за себе да је и балерина, али – Бошко је фашиста!“

Другостепени, тј. медијски, суд промптно потврђује њену првостепену пресуду.

Два дворска вучићоида се, скоро па у длаку, као да им је исти „Стручњак“ диктирао, слажу и у главном наслову. По једном, „Бошко дивљак је јурио Мартиновића, хтео да се бије“, а по другом, „Бошко дивљак упао у Скупштину и напао посланике“. Оно што обавештава „брзо, кратко, јасно“ пресудило је, без суђења“, да је „Бошко поново изазвао хаос“, док је пресуда преког суда најстарије штампане куртизане на Балкану била да је то био „Испад Обрадовића, посланици на ивици туче“.

А онај (јој, срамота ме што сам, као уредник, тај лист стварао и узгојио га, те 1996, до тиража од скоро 300 хиљада!), као фол немачки, после позива Одозго, експресно променио наслов „Општа туча у парламенту, Мартиновић насрнуо на посланика Двери“ у – „Општа туча усред седнице, Бошко Обрадовић оборио посланика“!?

Е, сад замислите шта је оволика машта била приправна да напише да, којим случајем, није било директног ТВ преноса скупштинске седнице!

Дакле, да се разумемо: Бошко Обрадовић је све осим - да се присетимо „оног покојног“ деветомартовског „плишаног еволуционара“ Лечића из 1991– вођа „свилене револуције“.

Али, је ли то довољно да му Највише Државно Климоглавство, са све противуставним Врховником лично, пресуди да је - фашиста и тачка?

Елем, народни посланик Обрадовић и партијски му садруг и народни посланик Костић, у дану у коме се српско народно собрање бавило свим другим темама, осим ониме што се српској цркви дешавало у Црној Гори, Старој Херцеговини, Брдима, Боки Которској, Малесији, Јужном Санџаку, Васојевићима итд,  како је преголемо име ове, за то име, премалене земље – „дверјани“ , понављам народни посланици, у велику скупштинску салу нису збиља унели конфете, али ни кубуре или топузине, већ два мала папирната транспарента.

На једном је (пошто су то, мало пре тога, исписали и на улазу у зграду Амбасаде Републике Црне Горе итд) био поновљен дверјански испис: „Мило, лопове, не дамо ти светиње!“

На другом је писало: „Мило и Вучић, браћа близанци“.

Шта мислите шта је од то двоје засметало, на пример, Каснопреумљенику, оном истом што је, као шеф посланичког клуба радикала, о двојцу на челу Ес-ен-еса, 2012. говорио и ово: „Сарадња са онима који су настали крађом мандата СРС није могућа, Николићу и Вучићу се не може веровати... СНС се финансира на апсолутно нелегалан начин, финансирају је такуни, мафијаши ии криминалци... Кад би сутра дошли на власт, издајници Вучић и Николић водили би гору политику од оне коју води Борис Тадић... Вучић и Николић су издали националну идеју и циљ им је да распарчају Србију и такву - у величини Београдског пашалука - је уведу у Европску унију...“?

Е, сад, чак и тај и такав Каснопреумљеник (који своју политичку прошлост пре него што му се указало напредњачко провиђење, дефинише као „био сам магарац“), признаје да је физичком силом, на срећу, само покушао да реагује управо он, а не посланик Обрадовић: „Постоје ситуације када немате другог начина да реагујете него физичком силом. Иако неки грађани и Вучић моје реаговање виде као грешку, сматрам да је част Србије и институција важнија од посланичког мандата.“

То, ипак, не смета двојици највиших представника извршне власти – шта више, двојици попечитеља силе – да усред парламента, опет (мени омиљен епитет) противуставно деле васпитне по туру непосредно изабраним народним представницима.

Онај војни, који у биографији има чак и диплому Правног са Државног у Крагујевцу, тврди да је реч о „љотићевском, фашистичком нападу на Скупптину“. Сва срећа те се не изјашњава је ли мисли на Фашисту по презимену Љотић, у народу испраног мозга мање познатом под крштеним именом Бошко Обрадовић, или је, можда, мислио на доктора правних наука Александра Мартиновића који се већ самопријавио.

Онај полицајни, који у биографији има и докторат са београдског „Џон Незбита“, али и менаџерску диплому истог тог „Мегатренд“ јуниверситија из Лондона, у који, по сопственом признању није крочио – пословнично је, осим кад није реч о реповима њега самог, полицијски, што би се рекло, прецизан: „Фашистички вид деловања који не сме да се дозволи!“

А како тек дочарати слику, жанровски примерену Булајићевим партизанским филмовима, када Наша Маја, као опарена, отрчава из посланичке клупе, у ходу навлачи еполете и, биће по команди Врховне команде, врши десант на сто председавајућих, преузима оперативну команду од допредседника парламента, и као Марија на Пркосима, стаје на грудобран узвикујући: „Фашизам! Посланици и обезбеђење да не наседају на унапред припремљене провокације Обрадовића!“...

Нешто се питам – не тврдим, само питам Стручњака, нпр. са овог подгоричко-беорадског бебећег Института за јавне и нејавне политике и врховне истине – а да Некога Тамо Горе није уплашила могућност да, Њему а не Богу верујући народ, сазна, рецимо, да Врховников пајташ, Господар Црне Горе, Брда, Старе Херцеговине, Боке, Малесије, Јужног Санџака итд. управо отима имовину само, ние неважно, српске цркве, док имовину осталих верских заједница не дира?

Или се Неко Тамо Горе прибојава да „овчица која не занесе своје руно у грм покрај пута“, па приупита а што се то Врховник српски прави да није одавде док му Пајташ чини то што чини? Јер, климаво му је (да на кажем, противуставно) образложење да то не чини јер су то „ствари друге суверене државе“. Или се боји да га неко не приупита: А зашто то „пријатељска суверена држава“ чији суверенитет поштујемо, не поштује суверенитет ове државе на 17 одсто њене територије, па се још и међународноправно разграничава са тим окупираним делом државе Србије?

Ја, ипак, верујем да наш Врховник није објавио „хајку на вука“ (мислим, Бошка) и наредио „истагу потурица“ (мислим, „фашиста“) због тога, не би он то. Ма, велики је он и препоштен Србин, него „то ови око њега, а он јадан и не зна шта му раде иза леђа“.

Слажем се, него се онако, сам за себе питам: А због чега наш Врховник, пре три године, директним уплитањем у црногорске изборе, оптужујући Русију и грађане своје земље да управо изводе државни удар против његовог Пајташа, усред изборног дана, пресуди те исте изборе у корист свог Пајташа и директно отера Црну Гору у НАТО? (cvijetinmilivojevic.blogspot.com)

Sučeljavanje - 25.12.2019. Iz kampanje u kampanju?

Da li će, u mesecima koji slede, izbori ili bojkot biti dominantno političko pitanje? Kakvu 2019. ispraćamo, i šta će morati na popravni u 2020. godini? Kojim putem ide politički život u Srbiji? Šta je generator dnevnika uvreda, koji svakodnevno pišu i vlast i opozicija? Kako, u društvu koje je zatrovano podelama na naše i njhove, na "prvu" i "drugu" Srbiju, u masi spinova, afera, tviteraških obračuna – prepoznati istinu? Da li je nama uopšte važna istina? Zašto se čini da ekonomski i infrastrukturno pravimo korake od sedam milja, a u demokratizaciji društva tapkamo u mestu, ili čak idemo unazad? Ako je, prema nekim mišljenjima, Srbija jedno "podeljeno i toksično društvo" kako nam onda tako dobro ide na ekonomskom i planu bilateralnih odnosa? Gde tu stanuje logika?

O utiscima i očekivanjima između dve godine, stavove sučeljavaju:

Sociolog - prof. dr Vladimir Vuletić

Politički analitičar - Branko Radun

Direktor agencije "Faktor plus" - Vladimir Pejić

Politikolog - Cvijetin Milivojević

Autorka: Aleksandra Popović

media.rtv.rs › sr_lat › suceljavanje

Sučeljavanje - 25.12.2019. – RTV Пре 2 дана - O utiscima i očekivanjima između dve godine, stavove sučeljavaju: Sociolog - prof. dr ... plus" - Vladimir Pejić Politikolog - Cvijetin Milivojević.

Milivojević: Erdogan pomirio Dodika i Bakira, ovim "zakovani" interesi Turske i Rusije u BiH

Politički analitičar iz Beograda Cvijetin Milivojević tvrdi da ogromne zasluge za "pomirenje" između Milorada Dodika i Bakira Izetbegovića, koje je dovelo do formiranja novog Savjeta ministara, nosi turski predsjednik Redžep Tajip Erdogan.

Milivojević, koji je za naš portal još prije više od dva mjeseca predvidio da će tadašnja posjeta turskog predsjednika Srbiji i sastanak koji je tamo imao sa članovima Predsjedništva BiH deblokirati proces formiranja vlasti, ističe kako je sada potpuno jasno da sva tri konstitutivna naroda u BiH, prema njegovim riječima, imaju svoje strane mentore.

- Bilo je manje-više logično kako će se stvari odvijati poslije Erdoganove posjete Beogradu, jer ako ste u poziciji da na regionalnom planu radite na uspostavljanju infrastrukturnih i saobraćajnih veza između Srbije i BiH, a na taj način i sa ostatkom Balkana, bilo je nephodno da neko ko ima ne samo ekonomski i geopolitički, već i nacionalni i vjerski interes stane iza takvih projekata. Na drugoj strani, dogodilo se ono što sam već mjesecima govorio da će se dogoditi, a to je da ovdje imamo samo dva ozbiljna igrača koji su direktno zainteresovani za rasplet u BiH i neku vrstu mirnog dogovora, a to su Rusija i Turska. Svi ostali, računajući NATO i SAD, tu su iz nekih drugih interesa, međutim, oni ovdje nemaju one ozbiljne interese koji bi, kad govorimo o bošnjačkom nacionalnom korpusu, mogli da se direktno vežu za Tusku, ili, u srpskom slučaju, za Rusiju. Erdogan je htio da na neki način pokaže da je on taj bez čije pomoći nije moguće formirati vlasti u BiH. Činjenica da se došlo do neke vrste kompromisa, koji se zove Program reformi, pokazala je da se može doći do rješenja koje ne može da se tretira ni kao poraz Dodika niti kao poraz Izetbegovića - kaže Milivojević za Insajder.

On, između ostalog, tvrdi da bez obzira na različita tumačenja u javnosti kontroverznog dokumenta kojeg su potpisala trojica članova Predsjedništva BiH, a koji je prije nekoliko dana poslat u sjedište NATO u Briselu, taj papir, prema njegovim riječima, ne predstavlja "nepovratan put" BiH prema Zapadnom vojnom savezu.

- To apsolutno nije nepovratni put prema NATO i to se jasno i vidi. O tome će se u jednom trenutku tek odlučivati. Mislim da je tu odrađeno najbolje što se moglo i da Program reformi predstavlja kompromisno rješenje kojim se ne zaustavlja put ka NATO, ali da taj put nije bespovratan. Tu nemamo onu suludu politiku, kakvu smo u jednom trenutku imali u Srbiji, a koja je glasila da EU nema alternativu. Uvijek postoji alternativa, osim smrti. U Programu reformi se navodi da u ovoj fazi postoji dio BiH koji nije zainteresovan za članstvo u NATO, ali to ne znači da nekad neće biti. Čak ni Srbija, koja je proglasila vojnu neutralnost, nikad nije rekla zauvijek ne ulasku u NATO. Program reformi je upravo jedno takvo rješenje. Time nije izgubio ni Izetbegović, koji je fanatični pristalica ulaska u NATO, ali nije izgubio ni Dodik, čija je politika proklamovana kroz deklaraciju Narodne skupštine RS o vojnoj neutralnosti. I jedan i drugi mogu pred svojim biračima reći da su ispunili svoj dio cilja. Nema apsolutnog pobjednika ni apsolutnog gubitnika - tvrdi Milivojević.

Na pitanje kako predviđa dalji rasplet situacije u BiH i kakva je uloga velikih sila u ovdašnjim političkim zbivanjima, Milivojević odgovara da su nezahvalne bilo kakve dugoročnije prognoze.

- Kad govorimo o odnosima između država i njihovim interesima, to je sve neka vrsta uzimanja vazduha pred nove sukobe. U nekom trenutku tenzije se smiruju, da bi se zatim povećale. Nigdje nema vječnog mira. U odnosima između velikih sila stalno imate smirivanje i dizanje tenzija, ali dobro je sve dok se to dešava na diplomatskom i političkom nivou. Što se tiče BiH, novoizabrani Savjet ministara dobio je šansu da nešto pokuša napraviti. Kako će to činiti, tek ćemo da vidimo. Međutim, ono što je jasno jeste to da su ovim i formalno i neformalno zakovani interesi Turske i Rusije u BiH, koje se pojavljuju kao mentori dva konstitutivna naroda, Srba i Bošnjaka. Kad je riječ o Hrvatima, još od 1989. i početka raspada Jugoslavije njihov prvi mentor je Njemačka, a drugi SAD. To nikad nije bilo sporno. Falilo je još i ovo, da se legalizuje i legitimiše stanje. Zašto bi se neko folirao da voli Njemačku, kad više voli Tursku, kakav je slučaj sa Bošnjacima, ili zašto bi se Srbi folirali da više vole Zapad od Rusije, kad to nije tačno - kaže Milivojević. (www.insajder.in, Banjaluka, 25.12.2019)

Прилог критици чистога ума - ново разумевање Алкибијада Нуше: "Др" и Тата

Милорад (лажни др): Не знам шта сте ми ког ђавола и натоварили на врат ту глупу титулу (доктора филозофије). Шта ће ми?

Живота (Цвијовић, Милорадов отац): Ти не знаш шта ће ти, али знам ја. Нисам ја ваљда набавио ту диплому зато што сам имао празан рам, па да га испуним...

...

Живота: Од данас, па за годину дана, ти имаш да постанеш доцент универзитета.

Милорад: Ама, какав доцент кад ја не знам ништа?

Живота: Имаш диплому и то је довољно.

Милорад: Није то, забога, довољно. Треба држати и предавања.

Живота: Ја и не мислим да ти будеш доцент зато да држиш предавања. Ти ћеш бити доцент универзитета за то да можеш испросити ћерку председника министарства.

Милорад: Па, председник министарства и нема ћерку!

Живота: Па, шта с тим? За годину или две промениће се бар три министра председника и један ће од њих ваљда имати ћерку.

...

Живота: Ето, на пример, мој син, он је доктор филозофије. Ова диплома у раму, то је његова диплома. Погледајте колика је и, што је главно, латински је написана. Не говорим ја зато што је мој син, али верујте, то је један првокласни филозоф. Тај по целе ноћи не спава, једнако филозофира. Не знам да ли сте читали његов последњи чланак о динамици? То није чланак, то је сензација!...И не само да му се диве академици, научници, капацитети, факултети, деканати, ректорати, сви му се редом диве.

...

Велимир (момак који је студирао уместо Милорада): Не знате да сам ја тамо, у Фрајбургу, у Швајцарској, живео и похађао универзитет под именом вашега брата, снабдевен његовим документима?

Славка (Животина ћерка, Милорадова сестра): А зашто?

Велимир: Ваш је отац пошто-пото хтео да његов син стекне докторску титулу.

Славка: Како...? Зар она диплома...?

Велимир: Она диплома гласи на вашега брата који никада није ни био у Фрајбургу.

Славка: Него где је био?

Велимир: Он? Шетао се и проводио по Европи. Поребно је било само да маркира своје бављење у иностранству.

Славка: А дотле сте ви полагали испите за њега?

Велимир: Да.

...

Милорад (држи у руци и показује новине): Шта је ово, оче? Шта ви радите, ако бога знате?

Живота: Шта радим?

Милорад: Па, како шта? Новине доносе да ја држим предавање, да је стигао доктор Рајсер нарочито због тог предавања, да ће присуствовати...

Живота: Па, јесте брате, то је истина. Чим пишу новине, мора да је истина.

Милорад, син: Ама, какво предавање, побогу оче! Место да једанпут прекинете с тим, а ви ме све више спетљавате. Натоварили сте ми диплому, натоварили сте ми жену, натоварили сте ми дете, па сад хоћете и нека предавања.

Живота, отац: Све што радим, радим за твоје добро...

...

Живота: Мој син др Милорад Цвијовић! (Оно "др" изговара тако да се "р" јасно чује)

...

Милорад: А како да се не збуним, кад отац дао оној филозофској фантазији Велимиру да ми напише предавање, а онај - чуј, молим те, шта је написао: "У контемплативно-интуистичко-виталистичком излагању флуктуантних логоцентричних и биоцентричних проблема, сукобио сам се са деризорним профанацијама климактеричке културе."Ајде, ајде, изговори ти то...

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)

Formiranje Građanskog demokratskog kluba pri DS: Osveženje debate ili prazne priče

Osnivanje Građanskog demokratskog kluba pri Demokratskoj stranci sagovornici Danasa vide kao pokušaj rukovodstva stranke da osveži stranačku debatu stavovima ljudi koji nisu njeni članovi, ali i kao očuvanje intelektualnog diskursa ni o čemu zbog čega je takva opozicija suvišna i jalova.

Uz Politički savet DS sada ima i Građanski demokratski klub koji čine ugledni intelektualni sa kojima će rukovodstvo demokrata razgovarati o svim važnim pitanjima i problemima, ali i predlagati rešenja. Lider DS Zoran Lutovac je prošle nedelje na osnivanju Kluba rekao da je to jedna od stepenica na putu vraćanja izgubljenog poverenja, premošćavanja jaza između političara i građana, ali i podsticaj kvalitetnoj unutarstranačkoj debati pogledom spolja. On je naglasio da političke stranke ne smeju biti samodovoljni zatvoreni krugovi. Prva tema razgovora bili su uslovi za slobodne i poštene izbore, posredovanje poslanika Evropskog parlamenta i dometima tog posredovanja, kao i o kampanji bojkota.

Politički analitičar Cvijetin Milivojević za Danas kaže da je većina stranka kod nas imala političke savete koje su mahom činili intelektualci, ljudi od autoriteta koji, iako članovi, nisu imali izvršne funkcije u stranci, ali je njihov uticaj bio jak.

– Ovom idejom rukovodstvo želi da otvori stranku za one koji nisu članovi, a imaju ideje koje mogu da pomogu stranci da u magli u kojoj je nađe puta koji bi je izveo iz krize koja je permanentna. To, kaže Milivojević, može da bude neka vrsta osveženja.

On ukazuje na to da je DS jedna od retkih partija koja ima statutarnu mogućnost neformalnog organizovanja za zaštitu manjinskog mišljenja unutar stranke, odnosno formiranja frakcija, iako je to, kako dodaje, možda prejaka reč. U tom kontekstu on pominje grupu „Izvorne demokrate“ koju čine ljudi koji su nekad bili poslanici ili su rukovodili njom u vreme Zorana Đinđića i Dragoljuba Mićunovića, a koji nikad nisu izašli iz stranke posle smene.

– Oni su nedavno podsetili da je rukovodstvo stranke zaboravilo da se navršava 100 godina od osnivanja i 30 od obnavljanja DS. Možda i to može da bude jedna od tema tog novog kluba. Značajno je i da se konstituiše još jedna jasnija i glasnija frakcija, „Grupa 21“, onih koji se ekstremno zalažu za ulazak u EU – kaže Milivojević. Prema njegovim rečima, za dobrobit demokratije i druge stranke možda mogu da se ugledaju na DS.

Istoričar i osnivač političkog kluba „Glas“ Nikola Samardžić za naš list kaže da je DS i dalje bućkuriš svake propale politike.

– DS sam napustio upravo kad se nakon atentata 2003. zaglibila u jednoj sličnoj močvari. Tada su DS prioriteti bili sledeći: prikrivanje političke pozadine atentata, otezanje saradnje s Haškim tribunalom, sabotaža partnerskih odnosa s Crnom Gorom, relativizacija potrebe da se odredimo prema odlukama etničke i političke većine na Kosovu. Radili su grantovi i upravni odbori, dok je Tadić u svome ličnom političkom besmislu trošio najdragocenije vreme za reforme kojim smo raspolagali u nedavnoj prošlosti. Svi problemi koje sam pomenuo i dalje su otvoreni. Ako sve propada, odlično je očuvan taj isti intelektualni diskurs ni o čemu. Zato je takva opozicija suvišna i jalova. Ako klub posluži Đilasu i Putinu, eto da su ipak imali još jednu važnu ulogu, takođe ni u čemu – zaključuje Samardžić.

Neki od članova Kluba su arhitekta Dragoljub Bakić, profesorka Vesna Rakić Vodinelić, profesor Čedomir Čupić, karikaturista Dušan Petričić, profesorka Snježana Milivojević, bivša predsednica Vrhovnog suda Srbije Vida Petrović Škero, profesor Đorđe Pavićević, doktorand Savo Manojlović. (Danas, www.danas.rs, L. Valtner, 23.12.2019)

„Духовна колаборација“ - нова књига Цвијетина Миливојевића

Нова књига Цвијетина Миливојевића, под називом „Духовна колаборација“, која садржи текстове преузете у изворном облику са ауторовог блога cvijetinmilivojevic.blogspot.com, управо је изашла из штампе у издању издавачке куће "Поредак".
Књига садржи 34 изабрана ауторова текста, објављена током 2019. године, у којима Миливојевић на есејистички начин, неретко компарира нашу политичку садашњост са нашом, не тако давном, прошлошћу, махом ону из доба троједне Краљевине или из времена Недићеве Србије.

- Аутор путује од лекса специјалних правних пракси до грча фацијалисаних политичких дилетаната; од косметских светиња до генетских модификованих аветиња; од Петооктобарске „револуције“ до 1244. Резолуције; од шарених партијских котерија и кланова до западноевропских езотерија и 'компромисних' америчких планова... Било како било, Миливојевић, иако нигде експлицитно не вели, непрестано нас подсећа да су таблоиди мера разлике између новинара и стрвинара - написао је, између осталог, у рецензији др Владимир Илић.

Књига се, по цени од 499 динара, може набавити у Агенцији "Прагма". Тел. +381 11 3234 439, e-mail: office@pragma.rs

Ode Kurta, dođe Murta: "Kandidati u Savetu REM su farsa"

Od četvrtka, kada je vlast pristala na promenu pet članova Saveta REM-a, do utorka kada su isplivala imena kandidata, prošlo je svega pet dana, zbog čega je opravdano upitati da li je vlast ranije mogla da ispuni zahteve opozicije po pitanju Regulatornog tela za elektronske medije, ili je sadašnja smena članova - farsa? Ili oboje?

Stručni tim protesta "1 od 5 miliona" ovog leta predložio je izmene u Savetu REM-a, kada su iz vlasti poručili da im tako nešto "ne pada na pamet". Pored toga, postojale su i tvrdnje da je promena članova nemoguća u kratkom vremenskom periodu. Ipak, poslednja dešavanja demantovala su vlastodršce.

- Smešno je što se sve to sada radi "navrat-nanos", kada treba da uslede redovni izbori, a sve ove četiri godine kada se stvaralo javno mnjenje i politička klima, kada glasači treba da odluče za koga će da glasaju, bilo je nebitno. Bilo je normalno da neko izigrava člana REM-a, a da ustvari bude deo propagandnog štaba Srpske napredne stranke - rekao je za Direktno.rs politički analitičar Cvijetin Milivojević.

Nakon pritisaka od strane evroparlamentaraca, vlast je promenila ploču, i ne samo da se obavezala da izabere tri nedostajuća člana, već i da zameni dva postojeća u Savetu REM-a. Ne može, a da se ne postavi pitanje - da li je sve to farsa?

- Naravno da je farsa. Sad se Vučić uhvatio za to da će umesto tri plus jedan, izabrati tri plus dva člana REM-a, kao da je to bitno. Ode Kurta, dođe Murta. To je potpuno jasno. Ali je tu opozicija zagrizla mamac Evropske unije koja će sada insistirati na tome da je jedan od zahteva ispunjen i da se na izborima legitimiše vlast Aleksandra Vučića.

I predlaganje samih kandidata je, sudeći po vremenu, sumnjivo. Predloženi su: Snežana Nikolajević, Zoran Simjanović, Božidar Zečević, Dragomir Zupanac, Bratislav Petković i Aleksandar Vitković. Poslednjeg u nizu predložio je Nacionalni savet mađarske nacionalne manjine, član je Saveza vojvođanskih Mađara (SVM), koji je deo vladajuće koalicije.

- Jedan od članova REM-a mora biti sa liste nacionalnih manjina. Naravno da će to zloupotrebiti jedna od vladajućih stranaka. Slobodno tumačenje naše vlasti je "aha, ako već mora da bude neko sa liste nacionalnih manjina, super je da to bude baš neko ko je član partije u vladajućoj koaliciji". U Narodnoj skupštini će za članove Saveta REM-a glasati vladajuća većina uz odsustvo opozicije, koja bojkotuje. I zbog toga to postaje presmešno.

Po svemu sudeći, predlaganje kandidata i sam izbor članova Saveta REM-a, samo su "mazanje" očiju zapadu, ali i biračima u Srbiji. Uzevši sve ovo u obzir, čini se da do suštinskih promena stanja u medijima neće doći, bar ne za sada. Milivojević kaže da je za to potrebno da tužilaštvo i sud počnu da rade svoj posao, kada je već REM ostao "u zapećku".

- Imamo apsolutnu zloupotrebu funkcije medija od strane velike većine medija, kako elektronskih, tako i štampanih i televizije. Mnogo je važno primeniti da se po zakonima, kako vezanih za medije, tako i po krivičnom zakoniku, sudi tim medijima. Danas imamo situaciju targetiranja, ne samo opozicije, nego kritičke javnosti. Ni u vreme Miloševića nismo imali situaciju da je svaka kritička misao targetirana. Ako ste rekli nešto što nije po volji vlasti, vi rizikujete da sutra budete diskvalifikovani, oklevetani u nekom od ovih medija, a iz tih medija građani Srbije zaključuju da li će izaći na izbore ili ne - zaključio je za Direktno.rs Cvijetin Milivojević. (www.direktno.rs, 18.12.2019)

Растеривање страха од мостова

"Те методе су простудирали наши најбољи психолози. Треба утерати страх у кости колебљивцима, потенцијалним непријатељима. Разумете?!" (мајор Кригер, у ТВ  серији Драгана Марковића "Повратак отписаних")

Ако су тачни резултати Заменикградоначелниковог (скраћено: ЗГ) виртуелног плебисцита (3.454 : 2.836), биће да смо, Боже ми опрости, сви ми или колективно полудели или је сигнал Великог брата ушао у све наше мозгове: изгласали смо да стари немачки мост (дакле, најфреквентнија, а најкраћа трамвајска веза старобеоградске са новобеоградском обалом Саве!) има да буде премештен на суво и да, у блиској будућности, копном, од никуда поведе ни у шта!? И тако, престане да ремети миран сан будућих Београднаводиграђана...

Али, ако су, баш-баш, стварно тачни резултати овог "референдума", напредни ЗГ је, изгледа, прошао као бос по трњу: гласало је тек 6290 од укупно 1,6 милиона (званични подаци од пре две године) у престоници, односно 0,39 одсто Београђана! Што, опет, (Ђитлер-Фашиста-Лопов) "Бојкот коалиција" може да убележи као свој бруталан тријумф над ЗГ-овим Нововиделистима!   

Да је онај руски бивши бивши велепосланик још овде, у неверици би, вероватно, завапио: "Људи, има ли овде Срба (пардон, Београђана)?!"

Онај део опозиције који, ево већ другу јесен, као, шета Србијом, самозадовољно констатује како је највећи ефекат тих протеста - "ослобађање грађана од страха"?!

Па, да је уистину дошло до тог ГРАЂАНСКОГ (не политичког, не партијског!) САМООСЛОБАЂАЊА, зар се већ данас, када се чак и вечна вереница свих власти од 1904. наовамо, "Политика", смеје ЗГ'-у и "Ономе чије најтананије снове ЗГ претвара у јаву" (жив мост у мртву скулптуру!)  - зар се не би, дакле, пола Београда већ данас слило око ћуприје на обе обале и тиме показало шта мисле о овој беспризорној бахатости и каприцу оних који истински ГАЗДУЈУ ОВОМ ЗЕМЉОМ?

А да, можда, управо СТРАХ није узрок свеопште парализе, не само грађанства, него и политичких странака (опозиције) које би требало да буду "авангарда" тог грађанства, а које, у стварности, не умеју или, из неких (егоистичних? прагматичних? колаборационистичких?) разлога, НЕЋЕ ДА ИНИЦИРАЈУ неку показно-тактичку вежбу ГРАЂАНСКЕ НЕПОСЛУШНОСТИ, чак ни овим поводом

Сећате ли се судбине смелог адвоката (и немачког доктора економско-финансијских наука) Драгића Јоксимовића који је своју храброст да, пред комунистичким преким судом, прихвати одбрану ђенерала Драже Михаиловића, платио најскупљом могућом ценом: затварањам у митровачку казниону, губљењем грађанске части, а после 775 паклених дана робије, и сопственим животом...?

Колико је овај демократски политичар из времена између два светска рата, својим смелим ангажманом у одбрани Ђенерала изиритирао бољшевички режим, показује и део говора тадашњег председника владе Ј.Б. Тита који је, у свом говору "на слободарском Цетињу" (14. јул 1946), уочи изрицања пресуде команданту Југословенске краљевске војске у отаџбини, казао: "Тај адвокат (др Драгић Јоксимовић) брани Михаиловића на начин који је противан интересима наших народа, прости - као сваки народни непријатељ!"

Но, др Јоксимовића вреди поменути у још једном контексту. Пошто је, на основу предратне демократске кандидатуре, а на основу договора на Јалти и споразума Тито - Шубашић, августа 1945, био један од оних посланика коју су кооптирани у Привремену народну скупштину, др Драгић Јоксимовић је, као шеф Демократског посланичког клуба, одмах иницирао доношење аката којима је покушавао да се одупре револуционарном терору. Тако је, позивајући се на Атлантску повељу, предложио (све уз неизбежно урлање, смех и мукајет револуционарне парламентарне већине) доношење "Закона о правима грађана код војних судова", али и, пазите сад, ЗАКОНА О СЛОБОДИ ОД СТРАХА, због чега је, већ после месец дана, био "пометен" и из парламента и из јавног живота!

Јоксимовић се, у образложењу свог Предлога закона о слободи од страха који је упутио Привременој народној скупштини Демократске Федеративне Југославије,  од 29. августа 1945, позвао на Споразум Националној комитета ослобођења Југославије и Краљевске југословенске владе (1.11.1944) којим је наложено новој влади "да објави декларацију којом ће слобода од страха бити нарочито наглашена и гарантована". Приљежни Јоксимовић је констатовао да "противно овом споразуму, у декларацији владе од 9. марта 1945, та слобода од страха не само што није наглашена и гарантована, него УОПШТЕ НИЈЕ НИ ПОМЕНУТА", а ни Трећем заседању АВНОЈ-а, односно Привремене народне скупштине која је свој рад почела 7. августа, а завршила 26. августа т.г, није предложен ниједан закон који би регулисао ову важну материју.

Посланик Јоксимовић је упозорио да "из унутрашњости земље стижу извештаји који га уверавају да доношење закона о слободи од страха представља ПРЕКУ И НАСУШНУ ПОТРЕБУ".

Пре пола деценије, остаци остатака Демократске странке, предложили су усвајање сличног "Закона о слободи од страха", са само два конкретна члана. У једном пише: "Сваки поступак органа јавне власти Републике Србије који има КАРАКТЕР ЗАСТРАШИВАЊА или САДРЖИ ПРЕТЊУ којом се грађани присиљавају да против своје воље или одрицањем од својих зајемчених права нешто чине или не чине је повреда права на слободу и на живот без страха."

У образложењу разлога за доношење оваког закона, каже се, између осталог, да нико, а нарочито органи јавне власти, не смеју да злоупотребом овлашћења приликом обављања послова из своје надлежности застрашују грађане и стварају стање страха и неизвесности, при чему се грађани присиљавају да против своје воље нешто чине или не чине. Такође се констатује да је "свака злоупотреба службеног положаја или овлашћења или невршење службене дужности, као и неовлашћено поступање у раду органа јавне власти, кривично дело", а да би се применом овог закона СПРЕЧИЛА САМОВОЉА органа јавне власти чиме се штите грађани, њихова права и слободе.

Ова иницијатива поделила је судбину странке која ју је иницирала. Елем: пућ...

Страх који паралише није побеђен.

Шта данас чека опозиција? Ако чека, за следећу годину најављено, варварско рушење Старог савског моста (подсети ме ово нешто на оно претопљавање живих тенкова српске војске у америчкој челичани у Смедереву, у време "жутог предузећа"), могло би да буде прекасно, и за немачку ћуприју, али и за опозицију.

До тада ће напредни неимари, из рушитеља, поново да се пресвуку у једине (!) градитеље. Онај који је, као министар пропаганде 1999. године, организовао одбрану београдских (па, и овог старог, немачког) мостова људским телима од НАТО бомби, а сада би да га руши по жељи својих емираћанских (?) наредбодаваца, биће први који ће се сликати на камен-тмељцу будућег, на рушевинама убијеног старог моста.

Но, кад смо већ код мостова:

Завирих у пожутелу "Политику" из јануара 1933. Будући писац романа "На Дрини ћуприја" и приповетке "Мост на Жепи", у свом есеју није ни покушавао да сакрије фасцинацију мостовима и њиховим неимарима...

Било би корисно да, ако већ неће "Онај чије снове ЗГ претвара у јаву" и њему надређени Београднаводиграђани, макар најпознатији колумниста данашње "Политике" и аутор "Књиге о Београду", прочита макар ово мало нешто Андрићево. На пример: 

"... Од свега што човек у животном нагону подиже и гради, ништа није у мојим очима боље и вредније од мостова. Они су важнији од кућа, светији, општији од храмова.

... Свачији и према сваком једнаки, корисни, подигнути увек смислено, на месту на ком се укрштава највећи број људских потреба, истрајнији су од других грађевина и не служе ничем што је тајно или зло.

... Сви су они у суштини једно и подједнако вредни наше пажње, јер показују место на коме је човек наишао на запреку и није застао пред њом, него је савладао и премостио како је могао, према његовом схватању, укусу, и приликама којима је био окружен.

... Тако, свуда на свету, где год се моја мисао крене или стане, наилазим на верне и ћутљиве мостове као на вечиту и вечно незасићену људску жељу да се повеже, измири и споји све што искрсне пред нашим духом, очима и ногама, да не буде дељења, противности ни растанка.

... Напослетку, све чим се овај наш живот казује - мисли, напори, погледи, осмеси, речи, уздаси - све то тежи ка друој обали, којој се управља као циљу, и на којој тек добива свој прави смисао. Све то има нешто да савлада и премости: неред, смрт или несмисао. Јер, све је прелаз, мост чији се крајеви губе у бесконачности, и према ком су сви земни мостови само дечије играчке, бледи симболи. А сва је наша нада с оне стране." (cvijetinmilivojevic.blogspot.com)

Za Milivojevića međustranački dijalog vašar, Nedeljkov kaže - bez dovoljno sluha

Politički analitičar Cvijetin Milivojević i programski direkor Centra za istraživanje, transparentost i odgovornost CRTA Raša Nedeljkov smatraju da vlast neće učiniti mnogo po pitanju promene izbornih uslova na koju se obavezala posle međustranačkih razgovora pod pokroviteljstvom predstavnika Evropskog parlamenta.

Milivojević uz to pita - ko je s kim pregovarao na tim sastancima, kada veći deo opozicije nije prisustvovao.

Skoro pola godine trajali su pregovori vlasti i dela opozicije o uslovima za sprovođenje parlamentarnih izbora u Srbiji. Datum izbora odložen je do krajnjih zakonskih rokova i dogovorene su promene u Regulatornom telu za elektronske medije (REM). Jesu li razgovori doprineli poboljšanju izbornih uslova i koliko se okolnosti mogu promeniti do izbora? Očekuje li se da vlast implementira ono što je dogovoreno tokom dijaloga?

"Ja ću vas podsetiti da ima više od godinu dana od kada je deo, da kažem, prave opozicije napustio Skupštinu Srbije. A osnovni razlog jeste ime, prezime i funkcija Maje Gojković. I kada me pitate to pitanje o očekivanju, ja ću vam odgovoriti kontrapitanjem - a ko je to s kim razgovarao, dijalog između vlasti, odnosno dela vlasti čak bih rekao, i koje opozicije", upitao je Milivojević gostujući u Novom danu.

Kako je rekao, opozicija je napustila Skupštinu zbog "nenormalnog načina predsedavanja".

"I sad se vraćamo na početak. I to pod arbitražom bivših poslanika EP-a, kojim je formalno predsedavala predsednica Skupštine, uzrok tih problema. Ja sam primetio da od strane opozicije u tom trećem krugu skoro nikog nije ni bilo, nije prisustvovao Čedomir Jovanović, bio je predsednik LSV, stranke koje su nastajale u hodu, SMS, koja nije učestvovala na izbore... I ko se tu s kim dogovarao", kaže Milivojević.

Upitao je i kakve je to ustupke vlast učinila opoziciji, kada nikakvih zahteva na tim sastancima i nije bilo od opozicije.

Na pitanje da li se onda može reći da ti razgovori nisu imali legitimitet, Milivojević kaže: "Ja se uvek radujem razgovorima, radujem se i naporu koje su neke nevladine organizacije, neke iskreno, poput Crte, neke iz političkih razloga, ohrabrivale ovaj dijalog, pomagale ga, inicirale neke zahteve, ali ako ćemo da vratimo stvari na početak - onog Sporazum s narodom, a bilo je 42 plus 6 zahteva, nijedan bitan zahtev iz toga nije usvojen, nije čak ni razmatran".

Premijerka Brnabić je izjavila da su izborni uslovi 2012. godine bili daleko lošiji nego danas.

Raša Nedeljkov se nije složio s tom izjavom, rekavši da je "dovoljno da se pogledaju izveštaji domaćih i međunarodnih organizacija".

"...gde i 2016. i 2017. i na beogradskim izborima 2018. godine, imamo ozbilja negativan trend u konkretnim parametrima. Ako pratimo nivo poštovanja zakona unutra biračkih mesta, procenat biračkih mesta na kojima su uočene nepravilnosti je 2017. godine bio tri odsto, dok je na beogradskih izborima 2018. bio čak osam odsto", kazao je Nedeljkov.

On je kazao da se pokazalo i da institucije ne rade svoj posao.

"Odnosno nedovoljno rade svoj posao, poput REM-a, koji je 2016. godine izradio izveštaj o tome kako su televizije s nacionalnom frenvencijom i elektronski mediji uopšte izveštavali tokom kampanje, ali ga nije objavio. Godine 2017. i 2018. ga nije čak ni radio", dodao je.

Društvo palo na "malim stvarima"

Programski direktor Crte je upitao i šta znači ta floskula fer izborni uslovi.

"Treba da imamo zakonski okvir, set pravila kojih se pridržavaju svi. Oni koji se ne pridržavaju, mora postojati konsekvence ukoliko se ta pravila ne poštuju. Mi smo izradili od 2016. čitav niz konkretnih, od malih do velikih preporuka o poštovanjuu izbornog procesa. Primera radi, tražili smo da Agencija za borbu protiv korupcije i REM imaju obavezu da u roku od pet dana reaguju u toku kampanje kada prime prigovor građana u vezi s njihovom nadležnošću. Do sada je bio slučaj, i kada su reagovali, da su reagovali vrlo odloženo, mi smo dobijali odgovore devet meseci nakon završenih izbora, dakle, kada nije više bilo nikakve suštine...Do onih predloga kao što je centralni izborni zakon, koji bi trebalo da sistematizuje materiju iz čak nekih devet zakona koji trenutno uređuju izbore", kazao je Nedeljkov.

Kao društvo smo, kaže, pali na malim stvarima.

"Izostalo je dovoljno sluha sa strane političkih elita u Srbiji da se prevaziđu lične sujete i mali interesi političkih partija, da krene da se radi na poverenju, jer ako političke elite nemaju poverenja da razgovaraju, čak i u zatvorenoj prostoriji, mi smo došli u situaciju da nam političari, kada im postavimo pitanje o predloženim amandmanima, odgovorili tako da je nama bilo jasno da oni te amandmane nisu ni pročitali", rekao je.

Ustupke vlasti, poput odlaganja izbora do poslednjeg roka, Milivojević je opisao rečju "vašar".

"Čitava ta priča je jedan veliki vašar, u kome neko misli da je to odlaganje izbora, taj veliki ustupak, učinjen na molbu, pa je Vučić učinio taj veliki ustupak da ih neće raspisati u martu, nego će čekati početak maja. A inače, oba datuma su u zakonskom roku, 3. maj je poslednji zakonski rok... Dakle, nema tu nikakvog ustupka. Ustupak bi bio kada bi Vučić osluškivao šta govori veći deo opozicije, a on kaže da neće izaći na te izbore ukoliko ne budu ispunjeni uslovi koji su dati u Sporazumu s narodom", kaže Milivojević.

Zaključak Tanje Fajon, je prema Milivojeviću jasan.

"Oni očekuju da opozicija da izađe na izbore, da legitimizuje još jednu veliku izbornu pobedu Aleksandra Vučića pod istim izbornim uslovima, koja bi bila iznad 50 odsto osvojenih glasova, čime bi se ova vlast legitimisala i dobila mandat za ono što su ozbiljni problemi", ocenio je gost N1.

Pozitivan pomak, reklo bi se, zakonski je načinjen pošto je usvojen amandman podnet na inicijativu Crte, kojim se Agencija za borbu protiv korupcije obavezuje da u roku od pet dana donese odluku o potencijalnim slučajevima zloupotrebe javnih resursa i funkcionerske kampanje.

"Ako gledamo dosadašnju praksu, mislim da bez značajnog javnog pritiska nijedna instutucija uskoro neće raditi svoj posao. Mi imamo čitav niz institucija koje su poklekle pod ozbiljnim političkim pritiskom. Tu je odgovor nas građana da pomognemo onim časnim službenicima, kojih još uvek ima, da rade svoj posao slobodno. Do sada je često bio izgovor Agenciji da kaže da nema zakonski rok u kome može da ogovori. Evo sad će imati rok", kazao je Nedeljkov.

Vlast "odlučno branila funkcionersku kampanju"

Činjenica je kaže, da je vlast prilično odlučno branila svoju poziciju da se funkcionerska kampanja na ovim izborima ne spreči.

"Značajan deo preporuka se odnosi na to kako mediji izveštavaju o redovnim poslovima funkcionera. Mi smo u dobroj veri ponudili pravilnik zasnovan na međunarodnim i domaćim standardima o izveštavanju u kampanji, gde smo ponudili definicije recimo šta znači političko oglašavanje, na koji način se omogućuje zastupljenost u medijima bez diskriminacije. Na žalost, REM je izašao u javnost s predlogom, po nama čak lošijim od onog koji je važio do februara, jer samo obavezuje javne medijske servise, dok je čitav pul medija, privatnih, ostao u domenu preporuka. Drugim rečima, mi kao građani ćemo ostati u potpunosti uskraćeni od pravovremene informacije o ponudi šta je to za šta glasamo, kakve su nam opcije, zbog čega neko bojkotuje izbore. Mi kao javnost to ne znamo", kazao je Nedeljkov.

Razgovore o tome na međustranačkom dijalogu, Nedeljkov nazova "pokušajima".

"Mi smo imali pokušaj razgovora, na žalost, imali smo nekoliko skupova gde je nedostajalo poverenje, nije se izašlo nijednom značajnijem zahtevu ni domaćoj ni međunarodnoj zajednici koja se bavi izborima, i tako smo smanjili šanse da se izbori odvijaju po demokratskim standardima za fer izbore", kazao je gost N1.

I Milivojević je skeptičan po pitanju funkcionerske kampanje.

"Manir ove vasti je da čak iako nešto ima državni karakter, poput eto početka rada na Moravskom koridoru, njoj se silom daje i partijski karakter - mi smo napravili više od Miloša Obrenovića, Tita, Koštunice, pa i Tadića. Njih jednostavno, nikakav zakon neće naterati da promene taj manir", tvrdi Milivojević. (TV N1, Novo jutro, www.rs.n1info.com, 16.12.2019)

https://www.google.rs/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=1&cad=rja&uact=8&ved=2ahUKEwiA1M-njLrmAhXF5eAKHRDJCJQQFjAAegQIAhAB&url=http%3A%2F%2Frs.n1info.com%2FVesti%2Fa552753%2FZa-Milivojevica-medjustranacki-dijalog-vasar-Nedeljkov-kaze-bez-dovoljno-sluha.html&usg=AOvVaw1Il5DxKoC_toS10nPkzXhq

Na delu je Vučićev krizni marketing

Koji su politički motivi i efekti podnošenja krivične prijave protiv braće Vučić u slučaju afere "Jovanjica"?

Krivična prijava koju je protiv predsednika države Aleksandra Vučića i njegovog brata Andreja podneo potpredsednik SNS Miloš Vučević zbog slučaja „Jovanjica“ je krizni politički PR (marketing) namenjen onima koji bi mogli da se pokolebaju i ne glasaju za naprednjake kojima su naklonjeni.

Ipak, na taj način se ne može poentirati već bi efektnije bilo da je zatraženo da se utvrdi ko je kriv za to što je vlasnik „Jovanjice“ dobio dozvolu za proizvodnju organskog povrća a uzgajao je indijsku konoplju, kažu sagovornici Danasa Bojan Klačar, izvršni direktor Cesida, i politički analitičar Cvijetin Milivojević.

Predsednik države naveo je da očekuje da bude pozvan i saslušan i da se provere svi navodi oko toga da li je umešan on ili neki član njegove porodice, kao i da „da se vidi šta je to što su iz opozicije ponudili oko dokaza, iako nisu ponudili ništa od dokaza, i da se o tome obavesti javnost“.

Posle ocena da je podnošenje prijave pritisak na pravosudne organe i dokaz da ih vlast ponižava, postavlja se pitanje zašto to predsednik države radi i koji politički efekat takvi postupci imaju.

Milivojević za Danas navodi da je otkrivanje droge u Jovanjici isuviše nebitna tema da se time bavi predsednik države i predsednik najveće stranke.

– On time zapravo pokazuje da ga ta afera jako tišti odnosno indirektno pokazuje da neko iz te stranke ima neku vrstu odgovornosti. Da to nije tako, onda se on time ne bi ni bavio – navodi Milivojević. Kako dodaje, ne može se poentirati tako što se kao kontraspin objavljuje fotografija glavnog političkog rivala (Dragana Đilasa) koji se slikao sa rođenim bratom svoje bivše devojke.

– Opet ga je neko pogrešno savetovao. To je kontraproduktivno za nekoga ko s pravom svakog dana traži da se ne diraju članovi njegove porodice – ukazuje Milivojević.

Prema njegovim rečima, tako ovu situaciju vide oni koji nisu 700.000 naprednjaka.

– Svako ko uključi mozak, a ne mora da podržava ni vlast ni opoziciju i ne očekuje sinekuru od SNS će razmišljati na ovaj način. Bilo bi mnogo efektnije i korisnije da je pozvao da se proveri ko je kriv za to da neko dobije dozvolu da gajenje organskog povrća a gaji indijsku konoplju – kaže Milivojević.

Bojan Klačar smatra da je podnošenje prijave reakcija na pisanje pojedinih medija i tvrdnje pojedinih opozicionara te da ovo nije marketing nego krizni politički PR jer se reaguje na nešto što naprednjaci nisu želeli niti planirali da se dogodi.

– Ovo je na neki način i razvodnjavanje cele priče, odnosno prebacivanje fokusa na stvari koje nisu relevantne kako bi se prikrile važnije stvari. A uz sve to se teret prebacuje na Vučića, koji od samog početka nije direktan akter. Ovo je i komuniciranje sa biračima SNS, a možda i više sa onima koji su neodlučni i razmišljaju da glasaju za SNS kako se ne bi pokolebali i postavili neko pitanje. Morala je da usledi reakcija jer se ne sme dozvoliti osipanje birača. Zato Vučić sebe postavlja u centar zbivanja zalažući svoj autoritet koji je kod birača daleko veći u odnosu na ostale čelnike partije – zaključuje Klačar. (Danas, www.danas.rs, 12.12.2019, L. Valtner)