Predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić objavila je na konferenciji za medije da je 111 poslanika Srpske napredne stranke odlučilo da podrži inicijativu za održavanje savetodavnog referenduma koju će, prema njenim rečima, zahtevati opozicija usled objavljivanja izveštaja CRTE, a u kom se navodi da 60 odsto građana podržava proteste. Postavlja se pitanje da li ovaj očigledni pokušaj izlaska iz političke krize predstavlja pokušaj vlasti da „borbu“ iz vaninstitucijalne sfere vrati na svoj teren, u institucije.
Vlast na trenutnu krizu koja se u Srbiji od pada
nadstrešnice u Novom Sadu 1. novembra širi kroz sve sfere društva do sada nije
imala adekvatan odgovor. Opšte nezadovoljstvo koje je zavladalo među građanima
nakon tragedije već više od dva meseca ne jenjava, a funkcioneri vlasti
nedeljama istupaju sa izjavama koje nikako nisu uspele da okrenu situaciju u
njihovu korist.
Od inicijalne izjave predstavnika vlasti da samo
nadstrešnica nije rekonstruisana koja je demantovana od strane građana samo
nekoliko sati kasnije, preko izjava u kojima se targetiraju studenti i
etiketiraju kao strani plaćenici i izjava da su deca mlada od 18 godina državno
vlasništvo, do izjave predsednika Vlade Miloša Vučevića da ne može ništa da
stane zbog 15 izgubljenih života, vlast je na sebe ovim nekarakteristično
nespretnim izjavama navukla gnev građana.
Garnitura na vlasti se i ranije susretala sa protestima,
koji su u svom samom početku bili daleko masovniji poput protesta „Srbija
protiv nasilja“ ili „1 od 5 miliona“ te je razvila brojne mehanizme kojima je
takve akcije građana uspešno dovodila do apsurda. Međutim, nakon tragedije u
Novom Sadu, demonstracije su poprimile format sa kojim se vlast do sada nije
susretala.
Za razliku od ranijih slučajeva, ovi protesti od samog početka
počivaju na gotovo svakodnevnim disperzivnim akcijama petnaestominutnih
blokada, a ne na masovnim okupljanjima koja se održavaju u određenom vremenskom
intervalu. Takođe, formulacija zahteva u ovom slučaju je bila daleko bolja od
nekih ranijih, gde se sada traže akcije vlasti koje zapravo imaju ozbiljne
političke posledice, poput razrešenja funkcije premijera i formiranja prelazne
vlade.
Možda i najvažniji faktor u svemu je to što na čelu ovih
protesta nisu politički akteri već studenti koji uživaju daleko veću podršku
građana Srbije i na koje se već dobro poznati narativ vlasti o „onim prošlim“
ne odnosi. Studenti su jasno poručili predsedniku Vučiću i ostalim
funkcionerima vlasti da iz blokada neće izaći dok svi zahtevi ne budu
ispunjeni, a na svaki njihov kontrargument imali spreman odgovor.
Vlast se našla u poziciji u kojoj do sada nije bila, a
činjenica da rušenje nadstrešnice na železničkoj stanici koju su oni
rekonstruisali predstavlja udar na imidž graditelja i modernizatora koji su
pažljivo gradili je i više nego očigledna. Postavlja se pitanje da li su se
naprednjaci nakon višemesečnog lutanja za odgovorom na krizu „vratili u sedlo“
i odlučili da vaninstitucijalnu borbu vrate u institucije u kojima imaju sve
poluge moći.
Politički analitičar
Cvijetin Milivojević kaže za Danas da bi ovo mogao biti pokušaj vraćanja borbe
u sferu institucija da one zapravo postoje, a da sama institucija Narodne
skupštine ne postoji od dana kada je Brnabić u svojstvu predsedavajuće
prekršila Ustav.
– Narodna skupštine
Srbije ne postoji od kako je Ana Brnabić iz funkcije predsedavajućeg izvršila
državni udar i poništila Skupštinu kao najviše zakonodavno i predstavničko telo
zakonodavne grane vlasti – kaže naš sagovornik, podsećajući na kontraverzno
izglasavanje rebalansa budžeta za 2025. godinu sa još preko 50 tačaka dnevnog
reda bez rasprave.
Milivojević poručuje
da je mnogo bitnije pitanje kako opozicija do sada nije konstatovala da od tog
dana Skupština kao takva ne postoji i da je njihova uloga narodnih poslanika na
taj način od strane predsednice Skupštine obesmišljena.
– Mi dan za danom
slušamo neko imputiranje studentima, raznoraznim stranim neprijateljima kako
žele da sruše zemlju, kako vode hibridni rat, pripremaju obojene revolucije,
kako hoće da izvrše državni udar. Pa govore da oni hoće da ruše državu time što
ruše vlast, jer ova država bez ove vlasti ne može da postoji. A istovremeno
imamo činjenicu da državni udar može da se izvede jedino iz institucija vlasti.
Državni uar nigde u svetu ne može da izvede opozicija. To je nešto drugo o čemu
oni govore. Državni udar je izveden onog trenutka kada je Ana Brnabić poništila
Narodnu skupštinu – kaže on.
Naš sagovornik dodaje
da ovaj referendum niko nije tražio, a da celu situaciju dodatno apsurdnom čini
činjenica da su poslanici vlasti ovim, prema rečima Brnabić i Jovanova,
podržali inicijativu opozicije koju opozicija nije ni pokrenula, a čini se da i
ne namerava da to učini.
On ocenjuje da je
nastup Brnabić na konferenciji i ceo narativ oko savetodavnog referenduma jedan
igrokaz kom smo mi samo prisutvovali, a tokom kog se vlast - ističući predsednika
Vučića, Brnabić i poslanika Milenka Jovanova- „dobro zabavila“, a da je
izostanak reakcija opozicije zapravo najveći problem.
– Da institucije kao
takve postoje, ovo bi svakako mogao da bude pokušaj vraćanja borbe u institucije
– poručuje Milivojević.
On dodaje da je pored
oktroisanog budžeta imala i brojne druge propuste u radu i da nije prvi put da
je došlo do zaobilaženja zakonskih okvira. On podseća da su inicijative
opozicije o zabrani rudarenja litijuma i razrešenju premijera Vučevića morale
biti na dnevnom redu kako to zakon i nalaže, budući da su ispoštovale sve
zakonske norme, te da obesmišljavanje ove institucije nije novina već da je
onakvim načinom usvajanja budžeta samo dostiglo svoj vrhunac.
– Ja sad pitam opoziciju,
zašto tri meseca ćuti da mi Narodnu skupštinu nemamo? – zaključuje Milivojević.
(www.danas.rs, Danas, Lena Stevanović, 16.1.2025)
Нема коментара:
Постави коментар