недеља, 5. јануар 2025.

Година коју је појела криза: Политика у 2024. - од спорних парламентарних избора до масовног протеста на Славији

Чак и за Србију, земљу коју бије глас да системски производи вишак историје, 2024. година је била необично продуктивна. У годину се ушло са кризом легитимитета изборног процеса, а из исте се излази са кризом легитимитета власти, акцентоване најмасовнијим грађанским протестом у последњих двадесетак година. Током читавих дванаест месеци криза је пулсирала у друштву, а ако је привремено и деловало да ће тензија кренути да попушта, испостављало се да је то било само узимање предаха и хватање замаха.

Година је почела већ наелектирисана оптужбама на рачун легитимности парламентарних и локалних избора. Снимци дезоријентисаних гласача и аутобуса паркираних код Београдске арене служили су као крунски доказ „изборног туризма“, који је жестоко пољуљао већ наручени интегритет избора. Криза је добила убрзање када је у фебруару Европски парламент убедљивом већином изгласао резолуцију којом се инсистира на независној међународној истрази која ће детаљно испитати наводе о изборним неправилностима. Европски парламент је позвао Европску комисију да иницира истрагу, али и да суспендује претприступне фондове Србији ако се наводи покажу истинитим.

Знајући да резолуције ЕП нису обавезујуће ни за кога, понајмање за Европску комисију, прва реакција власти била је да уђе у низ вербалних дуела са појединим европарламентарцима. Међутим, убрзо је постало евидентно да је интернализација изборне кризе у Србији, за шта су добре заслуге имали представници опозиције који су недељама обилазили европске политичаре, дала неке резултате. Власт је показала своје конструктивно лице, отворивши серију састанака са опозиционим лидерима како би се макар локални избори у трећини општина и градова одржали под колико-толико нормалним условима.

Зима постизборне кризе

Кључну платформу за разговоре власти и опозиције представљале су фамозне „ОДИХР препоруке“, најкоришћенија синтагма у политичком животу у првом делу године. У њима је ово тело ОЕБС-а, које је пратило изборе, сублимирало највеће проблеме у начину на који грађани Србије бирају своје представнике и издало 25 корака који морају да буду испуњени да би се изборни терен изравнао. Власт је формирала комисију, сачињену од представника власти, опозиције и цивилног сектора задужену за предлагање мера по којима би се препоруке примениле, а у комбинацији са отпочињањем преговора у Скупштини, деловало је да је криза на путу деескалације.

Према мишљењу политичког аналитичара Цвијетина Миливојевића, политички догађаји из 2024. године су били последица проблематичних избора који су одржани крајем 2023. године.

„Ти избори и све оно што им је уследило је делегитимизовало ову власт и све политичке институције које су оформљене након избора остале су упитне легитимности. Остала је једна недовршена прича, која је прерасла у једну политичку нестабилност. Одатле почиње проблем, све остало су последице“, наводи Миливојевић.

Политиколог Огњен Гогић се, међутим, не слаже са констатацијом да су децембарски избори изворишна тачка свих потоњих политичких криза.

„Та прича ни тада није добила ширу подршку грађана и протести који су организовани након избора нису били у стању да привуку већи број људи. Најзад, видели смо како је опозиција прошла на јунским изборима. Због тога ја сматрам да ми можемо да говоримо о друштвеној, а не политичкој кризи. И даље постоји дискрепанција између незадовољства грађана и нивоа подршке коју ужива опозиција. Опозиција не успева да привуче те грађане себи. Зато су грађани узели ствар у своје руке. Међутим, ова криза мора добити политички епилог и незадовољство се мора каналисати кроз институције. Док год тога не буде, радиће улица. Питање је само ко је тај политички актер који то може да каналише, ко је тај ко може овај бунт да преведе у институције. Тога тренутно нема на хоризонту и могуће је да из ових таласа протеста изникне нека нова политичка групација“, каже Гогић.

Паралелно са отпочињањем преговора власти и опозиције, за председника Владе изабран је Милош Вучевић, човек који је већ пола године пре тога формално водио и Српску напредну странку. Овај корак, који је Вучић најавио две године раније, подразумевао је прекоманду Ане Брнабић на позицију председнице Народне скупштине. И иако су резултати децембарских избора и овога пута омогућавали СНС-у да без превеликих потешкоћа формира већину, власт је до крајњих граница растегла законске одредбе и тек пола године од избора Србија је добила Владу у пуном капацитету. Колико је кадровска комбинаторика била компликована, показује и податак да нову Владу чини чак 31 министар, од чега њих пет без портфеља.

А са формираном Владом, није постојала препрека за расписивање нових избора. На ред је дошло гласање у трећини градова и општина у којима је истицао мандат локалних власти, између осталих у Нишу, Новом Саду, београдским општинама. Оптимизам опозиционо оријентисаних бирача посебно је будио резултат децембарских избора. И иако су владајуће странке релативно глатко победиле на нивоу Републике, у Београду је ситуација била на ивици ножа. Након пребројавања гласова, постало је јасно да ни власт, ни опозиција нису могли да формирају локалну самоуправу. То је у први план избацило покрет доктора Бранимира Несторовића, доста живописног проруски оријентисаног пулмолога који је на брзину склепао групу грађана. На изненађење многих, Несторовићев покрет био је тас на ваги. Ипак, убрзо је постало јасно да он нема намеру да се приклони ниједном јату, чинећи нове изборе најизгледнијим исходом. У том моменту, како то у Србији пречесто бива, Несторовићев млади покрет се поцепао, отпадањем двоје одборника који јасно нагињу ка сарадњи са странкама власти. Са њима, СНС и СПС су могли да сакупе 56 од 110 одборника и да формирају најтању могућу већину у Београду. Ипак, власт је под несумњивим притиском оптужби за изборне махинације одлучила да „подигне лествицу легитимитета“ и у изборни бубањ убаци и гласање за Скупштину Београда.

Пролећни колапс опозиције

Тај у суштини изнуђени потез се показао као прави благослов за власт. Како је време одмицало, преговори власти и опозиције су се све мање бавили изборним условима. Времена за дубинске промене, пре свега ревизију бирачког списка, више није било. То је разговоре преоријентисало ка теми датума избора и тога да ли ће локални и поновљени београдски избори да се одрже истог дана. Власт је привидно у том тренутку била у дефанзиви и пристајала је на низ уступака на којима су инсистирали опозиционари. На крају, као датум избора одређен је 2. јун, а и одлучено је да се сви избори одрже истог дана. Ова последња одлука показала се као „тројански коњ“ власти који је целокупну политичку динамику преокренуо у једном дану.

Опозициона колона „Србија против насиља“ поцепала се готово по средини. Власт је у кампању ушла спокојно, посматрајући како се дојучерашњи партнери међусобно оптужују. На крају, епилог је био очекиван – власт је убедљиво победила у свим локалним самоуправама, укључујући и централне београдске, где је по свим анкетама опозиција, док је била јединствена, била у великој предности. Из јунских избора, као једина енклава међу локалним самоуправама у којима је победио СНС или његови коалициони партнери, остао је Ниш.

Прво бројање гласова у Нишу показало је да опозиција има довољно гласова да формира власт, а као најјачи опозициони фактор испливали су нишки кардиолог Драган Милић и његова група грађана. Ипак, накнадна пребројавања гласова утврдила су да коалиција око СНС-а, заједно са мањинском Руском странком, може да формира најтању могућу власт, што је отворило вишемесечну агонију пребројавања, жалби и тужби. На крају, већина СНС-а је преживела све административне провере, али је Милићева листа несумњиво нарушила статус кво на опозиционом политичком пољу. Притом, опозиција јесте успела да формира власт у нишкој општини Медијана, чинећи је једином локалном самоуправом у којој на власти није СНС или његови традиционални партнери.

Окошталост опозиционе политичке понуде начета је и у Београду, где је после више година спекулација у активну политичку трку ушао покрет „Крени-промени“. Ова активистичка група, коју предводи правник Саво Манојловић, искористила је расцеп у коалицији „Србија против насиља“ и на београдским локалним изборима успела да оствари најбољи резултат. И иако у збиру није било шансе да се угрози позиција СНС-а, Манојловић је дефинитивно овим резултатом, заједно са још неколико мањих успеха у другим општинама, успео да се профилише као равноправан учесник политичког живота.

Убедљив тријумф власти на локалним изборима означио је крај дугог циклуса који је подразумевао три изборна процеса у три године. СНС је победио на председничким, парламентарним и локалним изборима, што је практично значило да је њихова позиција недодирљива до 2027. године. Почетком лета деловало је да је криза коначно готова. Мало ко је знао да се она тек захуктава.

Вруће литијумско лето

Прво се појавио интервју председника Вучића у “Фајненшел тајмсу” у којем је најавио оживљавање пројекта копања литијума. Потом је у свега неколико дана Уставни суд напрасно одлучио да је Уредба владе којом је заустављен пројекат крајем 2022. године била неуставна, да би Влада одмах усвојила нову уредбу. Када је правна припрема терена била готова, у Београд је дошао немачки канцелар Олаф Шолц да присуствује потписивању меморандума о сарадњи.

Овај развој догађаја проузроковао је талас еколошких протеста. Почело је у Лозници, да би се ускоро проширило широм земље. И док ниједан од ових протеста није био сам по себи импресивно посећен, оно што је изненадило је чињеница да су организовани махом у оним местима у којима је власт била добро укорењена. Антилитијумски протести су обележили лето, а тема је добила своју политичку надградњу када је опозиција успела да наметне ову тему у Скупштини. Ипак, цела ствар је остала без епилога и чекала се јесен да се „литијумска борба“ настави.

Јесења трагедија

А онда је 1. новембра пала надстрешница у Новом Саду усмртивши 15 особа. Одсуство брзе реакције тужилаштва, али још више прва реакција власти, која је тврдила да надстрешница није била обухваћена реконструкцијом, довели су до великог протеста у Новом Саду. Миран скуп више од 20.000 грађана је прерастао у вандализовање Градске куће, због чега је више особа ухапшено. То је покренуло читав ланац догађаја који је укључивао нове протесте, опозиционе блокаде тужилаштва, као и петнаестоминутне комеморативне блокаде саобраћајница. Једна таква, испред Факултета драмских уметности на Новом Београду, кризу е подигла на ниво који није виђен дуже од двадесет година.

Студенте ФДУ-а који су блокирали улицу напали су грађани који су били незадовољни због ограничења њихове слободе кретања. Убрзо се, међутим, показало да су у питању чланови СНС-а. Ово је била иницијална каписла – студенти неколико београдских факултета су блокирали Ректорат и матичне факултете, истакнувши списак од пет захтева. Две недеље касније, готово да није било факултета у земљи који није био у блокади, а и све већи број средњих школа се придруживао. Подршка студентима је почела да стиже са свих страна, а штрајк су организовали просветари и адвокати. Власт је покушала да испуни захтеве студената, али су они понуђено глатко одбили, тврдећи да ниједан од њихових захтева није испуњен. Додатно, изричито су рекли да председник Србије није особа са којом желе да разговарају, инсистирајући да су институције права адреса за њихове захтеве. То је кулминирало масовним скупом на београдском тргу Славија, на који су позвали студенти. Бројке варирају, али је већина сагласна да је у питању био највећи јавни скуп од 5. октобра.

Гогић напомиње да протести који су никли након пада надстрешнице и они који су организовани због питања литијума имају заједнички именитељ.

„Код једне и друге теме, ми имамо незадовољство због корупције и нетранспарентности, као и мањак поверења у институције. У неку руку, на Железничкој станици се догодило оно на шта су упозоравали протестанти против копања литијума – да ће због јавашлука у извођењу јавних пројеката доћи до негативних последица по грађане“, истиче Гогић.

Шта у 2025?

Слика Славије из недеље 22. децембра и чињеница да криза у овом моменту делује безизлазно широм отвара питање – шта нас чека у наредној години. Саговорници НИН-а сагласни су да ће неки вид политичког решења морати да уследи.

Гогић наглашава да су добре шансе да ћемо наредне године на гласање, додајући да актуелна криза тешко да може да се реши без избора.

„Избори се обично организују када власт упадне у кризу легитимитета. Овде имамо кризу, али не и то да влади пада подршка на рачун неке друге групације. Међутим, председник Србије је и раније посезао за изборима као начином да дезавуише незадовољство грађана. Назнаке тога видим и у поновним најавама да ће бити формиран покрет за народ, који ће вероватно бити употребљен у изборну сврху. Најзад, избори су за власт и добар начин да дисциплинује сопствено чланство“, наводи Гогић.

Миливојевић, опет, напомиње да би идеја о прелазној влади, коју је изнело више представника опозиције, могла под одређеним условима да буде добра излазна стратегија из кризе.

„То би могао да буде излаз ако би та влада имала јасан задатак да омогући одржавање слободних избора. Уколико би опозиција покушала том владом без избора да приграби власт, онда то не би било решење ничега. Исто тако, ни избори у овом тренутку, као ни саветодавни референдум о поверењу председнику не би допринели решењу проблема. Изборни услови су тренутно такви да на њима Вучића не би могли да победе ни Милошевић, ни Коштуница у напону снаге“, истиче Миливојевић. (www.nin.co.rs, НИН, Вук Јеремић, 31.12.2024)


Нема коментара:

Постави коментар