Дао
банку да уђе, а сад би платио две, само да изађе!
Врховника српског и целе Србије закони, али, биће, и унутарњополитичке и спољне силе које Бога не моле, притерали су уза (за)уставни зид и сад му се као једини немузички „Егзит“ – уколико не жели да „за појас задене“ и да и надаље озбиљно плива политиком – све више намеће повлачење са положаја врховног команданта напредњачке армије од 750.000 војника...
Упркос подвижничком контразапевавању главних и доглавних дворских му улизица и еветефендија, Врховник је - рачунајући само време од лањских липањских октроисаних избора наовамо - од укупно два, уважио чак један и по мој предлог адресован на институцију председника Републике Србије!
Ургентно се, самокритички а политички, запљунуо и признао да су минули (парламентарни, покрајински и локални) избори на којима је убедљиво победио, иако на њима није (пошто то, по законима земље на чијем је челу, није ни могао) ни учествовао, били и нелегални и нелегитимни, па је, не чекајући ЕУ „смртну пресуду" за политички плурализам у Србији која је уследила шестог листопада, а приори, још у српњу, визионарски ишао у сусрет догађајима, па мазохистички расписао ванредне (иако то нико из опозиције није тражио) парламентарне изборе најдоцније за наредно пролеће.
А сада се, ево, понудио и да посредује у дијалогу владајуће коалиције и делу, страном посредовању несклоне, опозиције.
Ја сам, додуше, предложио да је баш он, као председник Републике који, по Уставу, одражава државно јединство – с обзиром да, за разлику од нелегитимне и нелегалне извршне и законодавне власти једини има пун легитимитет – најпозванији да седне као непристрасан арбитар између октроисане власти и уличарске опозиције. С тим да сам ту мислио на целу опозицију, праву или неправу, свеједно, зато што под опорбом подразумевам све оне који се опозицијом „осећају" и имају циљ и амбицију да на будућим изборима (с)руше Врховникову октроисану (његовом личном вољом инсталирану) власт. Међутим, ишло је ту и једно „али" („које срећу квари"): Да би био збиља, макар формално неутралан, посредник, Врховник, претходно, мора да се отараси свих оних овлашћења, функција и моћи које је проитвзаконито узурпирао, и врати се у уставну позицију председника Републике. И да, наравно, пре тога, одступи и са антиуставне функције генералисимуса партијске војске, јер ће тек онда бити у пуном капацитету „председника свих грађана", како оних што јесу да јесу, тако и оних што нису јер нису гласали за „Unseren Kindern – die Zukunft durch A.V"...
Због чега си овде бележим само пола, а не цео поен.
Али, шта је – ту је. Од кога је – и оволико треба да радује, за почетак, пре почетка.
Шта сада имамо на столу, само дан уочи пристизанија новог фермана нашему Врховнику који коњаник – татар већ носи из Стамбола, пардон, Брисела, и зашто је и ово што је Врховник понудио више добро него лоше, и зашто од вишка (платформи дијалога) глава баш и не мора да боли ни један од опорбених фронтова?
Тренутно, уочи дијалога који је (формално) већ, као отпочео, имамо, најмање, пет позиција опозиције. Ту су:
Проевропски принципијелни бојкоташи с прошлолетњих липањских избора + плус некако, у то друштво, прошверцовани бојкот саботери из „Пе-се-жеа".
Принципијелни просрпски бојкоташи („Фашиста" и „Фундаменталиста и Плаћеник") који траже сведени („два против два") вербални мејдан власти и опозиције.
Проевропски (делом и про-НАТО) бојкот саботери илити конструктивисти који су, 21. јуна, скроз или допола, прогутали мамац звани „цензус три одсто".
Патриотски бојкот саботери који ни за живу главу не би у дијалог под, нарочито западним, странцима, а такође су, на последњим изборима, гутали Врховникову удицу.
Те, оводањи хајдуци („или ће избори бити слободни или их уопште неће бити), што подсећају на негдашњи двојац К. Чавошки – Н. Милошевић коме је, ономад, импутиран завет „нема тих изборних услова под којима би српски либерали изашли на изборе!".
Чеде, Чанци, ланци и катанци и остали Врховникови чанколисци се овде не рачунају, јер тешко да би били прихваћени и у поменутој групацији три (Проевропски бојкот саботери) којој су, вербално, најподеснији...
Решење је, као и увек, у тражењу најмањег заједничког садржиоца, иако дијалог, практично, није ни почео.
У вези с посредником, компромис између две крајности јесте копредседавање председника Републике Србије и представника Европског парламента, пошто се шеф српске државе претходно, како то Устав и закони налажу, повуче са места шефа најјаче владајуће странке, а ЕП као свог главног копосредника, уместо некога из (српским напредњацима матичне) Европске народне партије, делегира неког европосланика из тамошњих опозиционих групација, којима, на пример, Проевропски принципијелни бојкоташи + Пе-се-же, већ поодавно ситну књигу пишу.
Претквалификациони компромис подразумевао би, даље, да владајућа коалиција и опозиција одреде подједнак број преговарача.
Зашто би нешто против имала и бивша бојкот (а данас „проевропска бојкот") опозиција са плус или минус „Фашистиним дверјанима" и „Страноплаћениковим народњацима" да се овај дијалог власти и опозиције одвија на два колосека? То може да донесе само вишак, а никако мањак, извојеваних уступака октроисаног режима сваком делу опозиције, одлучио се он за ЕУ или посредничку платформу председника Републике минус председника Ес-ен-еса.
А шта са овима који, и даље, пристају да им један од два копосредника буде октроисани председник октроисаног парламента, а други европарламентарац из круга, напредњацима блиске, Европске народне партије? С обзиром да је реч о, превасходно, оним деловима опозиције који су, због неравноправних изборних услова, и изнели бојкот прошлих избора, понављам питање које сам им поставио 21. јуна увече: Зашто још тог, изборног дана, та тзв. бојкот опозиција није прогласила и бојкот, тј. непризнавање, из нелегалних избора проистеклих, октроисаних државних дужносника и институција?
На крају, зашто се од, евентуалних позитивних, ефеката оба дијалога не би окористили и они из опозиције који не желе да учествују ни у једном дијалогу, већ захтевају да се, просто, примене већ постојећи изборни, медијски и остали закони? Или ови који се још заклињу да „или ће избори бити слободни – или их неће бити"...?
На крају крајева, јесте да је цензус од три одсто био Врховников прошлопролећни мамац за алави део конструктивне опозиције, али, на страну мотиви, то је, као и неки ситнији уступци, остало као добра тековина оних тамо тзв. преговора власти и опозиције...
Свака Врховникова кампања, од 2012. наовамо, сводила се на натегнуту црно-белу компарацију типа „јуче – данас; они (бивши режим) – ми (нова власт); пристојни (ми) – „олош" (они)“.
То је, у првим годинама по преузимању власти, била и интенција порука немачких националсоцијалиста, најбоље сажета у оном „раније – данас" слогану: „Früher: Arbeitslosigkeit - Hoffnungslosigkeit - Verwahrlosung - Streik - Aussperrung (Пре: незапосленост, безнађе, занемаривање, штрајк, обустава рада). Heute: Arbeit - Freude – Zucht - Volkskameradschaff (Данас: посао, весеље, дисциплина, другарство)."
Врховникова Србија је данас до грла у перманентном пропагандном фалсификату и парамедијскокм карасевдаху нацистичке Немачке од половине тридесетих до половине четрдесетих година прошлог века, па је, и на медијску слику данашње Србије – апсолутно примењива нацистичка парола: „Ganz Deutschland hört den Führer mit dem Volksempfänger „ – „Цела Немачка слуша/чује Фирера путем народног пријемника (јединог радија)"!
Ес-ен-ес је, на прошлим изборима, некако, једнократно склоњен у илегалу, (да ли само привремено?) сакривен у неки буџак, као дете кога се родитељи стиде, а уместо странке, на изборима је промовисано још увек неидентификовано нешто што се зове „АВ – За нашу децу". Зато је Врховниковим плагијаторима кампања немачких националсоцијалиста, уочи наредних избора, преостало једино да поентирају (ванапартијски) са: „Unsere letzte Hoffnung АН - Наша последња нада АВ". И, „Зато глас вођи!" („Darum seine Stimme dem Führer!").
Баш због ове неумитне законитости, опозиција, осим одбраном од свакодневне пропагандне тортуре распојасаних октроисаних (одметнутих?) власти, мора, паралелно, да изналази времена, идеја и енергије да дневно одговара на питања која намеће живот обичног човека. Менаџмент кризном ситуацијом изазваном пандемијом и битка за народно здравље, поготово онај део који се тиче, руку на срце, добро организоване вакцинације, биће, без сумње, Врховников главни адут пред грађанима Србије, за долазеће изборе. Међутим, „живот прича“ и неке друге приче: Зашто се, рецимо, Србија сваке године смањује за десетине хиљада становника? Зашто је четвртина села опустела, а цели рубни, погранични рејони Србије само што нису капитулирали пред бауком „пусте земље“, и зашто о овоме прича само најстарији министар у влади земље рођене из опанка, попечитељ за бригу о селу, а не и „велики политичари“, и из власти и из опозиције које, на жалост, највише, занима висока политика, а грађане, тј. гласаче, пре свега, њихови мали животи...?
Хајка на оно мало непоћудних новинара и медија, на невладине организације, уз перманентно отворену сезону лова на већи део опозиције, наравно да не гарантује добру вољу власти уочи дијалога, због чега је неумитан и рестриктиван извештај Европског парламента о стању демократије у Србији.
Није – и то је тачно - у криву „Катарски плаћеник" када примећује да странке које пристају да „глуме у позоришту режима („у којем се представља да постоје некаква демократија и институције") нису ништа мање штетне по интересе грађана од странака власти"; да, можебити, постоје и партије које су „обичне филијале Удбе које глуме патриотизам, док други режимски сателити глуме да су Европејци" и томе слично. Вероватно да неке аргументе у прилог својој тврдњи може да подастре и Брале Хајдук када каже да не може да непристрасно модерира преговоре власти и опозиције неко ко је „организатор целе хоботнице"... У праву су, вероватно, и Принципијелни проевропски бојкоташи + Пе-се-же када се, у писму Европском парламенту, жале како власт намерно подрива шансе за успех међупартијског дијалога. Али, уместо што се јадају на октроисаног спикера октроисаног парламента Србије, целисходније би им било да га сасвим изигноришу и да, уз представника ЕУ, за посредника затраже председника Републике (претходног ослобођеног вишка узузрпираних, поготово партијских, функција) јер је он једини гарант да би оно што би, евентуално, било договорено, било и примењено...
Јер, на крају крајева, када би било опипљивих уступака у тим дијалозима, нити један део опозиције не би био „гадљив“ да конзумира све оно што би се као позитивно поправило у изборном процесу.
У тексту којим завршавам „Нулту 2020 тачку", четврту књигу хронике три деценије политичког плурализма у Србији („Децембар 1990 – просинац 2020. и „сутон идола", 12.12.2020), тврдио сам да је Врховник „почео да размишља и о варијантама најбоље излазне, а добитне, стратегије за себе лично". Учинио је то и неки дан пре окончања ванредног стања и „одмрзавања замрзнуте" кампање за липањске нелегалне изборе, када је најавио да ће се „до краја године повући са места председника Ес-ен-еса", али и да се „нада да неће бити кандидат на председничким изборима 2021. године". А 12. јула, одмах после октроисаних избора на којима је, на своје име и презиме и уз помоћ „муниције" предратних немачких националсоцијалиста „За нашу децу", освојио апсолутну контролу над највишим представничким и законодавним телом, обећао је: „Ускоро ће и органи странке, бићу само председник грађана, свих грађана Србије." Онда је то, све више и даље, „цементирао", почео да, „за ускоро", најављује тај „највиши страначки скуп", да би, почетком децембра, и орочио ту одлуку, „највиши страначки скуп на коме ће се повући са чела странке биће у марту следеће године".
У међувремену, испуњавање овог обећања, Врховник је, због унутарстраначких и интрарежимских турбуленција, померио за рујан. Као да се све поклапа са стартом оног правог дијалога којим ће, можда, посредовати председник свих грађана Србије, разодевен, без униформе, ширита и чина генералисимуса страначке војске. ( cvijetinmilivojevic.blogspot.com)
Врховника српског и целе Србије закони, али, биће, и унутарњополитичке и спољне силе које Бога не моле, притерали су уза (за)уставни зид и сад му се као једини немузички „Егзит“ – уколико не жели да „за појас задене“ и да и надаље озбиљно плива политиком – све више намеће повлачење са положаја врховног команданта напредњачке армије од 750.000 војника...
Упркос подвижничком контразапевавању главних и доглавних дворских му улизица и еветефендија, Врховник је - рачунајући само време од лањских липањских октроисаних избора наовамо - од укупно два, уважио чак један и по мој предлог адресован на институцију председника Републике Србије!
Ургентно се, самокритички а политички, запљунуо и признао да су минули (парламентарни, покрајински и локални) избори на којима је убедљиво победио, иако на њима није (пошто то, по законима земље на чијем је челу, није ни могао) ни учествовао, били и нелегални и нелегитимни, па је, не чекајући ЕУ „смртну пресуду" за политички плурализам у Србији која је уследила шестог листопада, а приори, још у српњу, визионарски ишао у сусрет догађајима, па мазохистички расписао ванредне (иако то нико из опозиције није тражио) парламентарне изборе најдоцније за наредно пролеће.
А сада се, ево, понудио и да посредује у дијалогу владајуће коалиције и делу, страном посредовању несклоне, опозиције.
Ја сам, додуше, предложио да је баш он, као председник Републике који, по Уставу, одражава државно јединство – с обзиром да, за разлику од нелегитимне и нелегалне извршне и законодавне власти једини има пун легитимитет – најпозванији да седне као непристрасан арбитар између октроисане власти и уличарске опозиције. С тим да сам ту мислио на целу опозицију, праву или неправу, свеједно, зато што под опорбом подразумевам све оне који се опозицијом „осећају" и имају циљ и амбицију да на будућим изборима (с)руше Врховникову октроисану (његовом личном вољом инсталирану) власт. Међутим, ишло је ту и једно „али" („које срећу квари"): Да би био збиља, макар формално неутралан, посредник, Врховник, претходно, мора да се отараси свих оних овлашћења, функција и моћи које је проитвзаконито узурпирао, и врати се у уставну позицију председника Републике. И да, наравно, пре тога, одступи и са антиуставне функције генералисимуса партијске војске, јер ће тек онда бити у пуном капацитету „председника свих грађана", како оних што јесу да јесу, тако и оних што нису јер нису гласали за „Unseren Kindern – die Zukunft durch A.V"...
Због чега си овде бележим само пола, а не цео поен.
Али, шта је – ту је. Од кога је – и оволико треба да радује, за почетак, пре почетка.
Шта сада имамо на столу, само дан уочи пристизанија новог фермана нашему Врховнику који коњаник – татар већ носи из Стамбола, пардон, Брисела, и зашто је и ово што је Врховник понудио више добро него лоше, и зашто од вишка (платформи дијалога) глава баш и не мора да боли ни један од опорбених фронтова?
Тренутно, уочи дијалога који је (формално) већ, као отпочео, имамо, најмање, пет позиција опозиције. Ту су:
Проевропски принципијелни бојкоташи с прошлолетњих липањских избора + плус некако, у то друштво, прошверцовани бојкот саботери из „Пе-се-жеа".
Принципијелни просрпски бојкоташи („Фашиста" и „Фундаменталиста и Плаћеник") који траже сведени („два против два") вербални мејдан власти и опозиције.
Проевропски (делом и про-НАТО) бојкот саботери илити конструктивисти који су, 21. јуна, скроз или допола, прогутали мамац звани „цензус три одсто".
Патриотски бојкот саботери који ни за живу главу не би у дијалог под, нарочито западним, странцима, а такође су, на последњим изборима, гутали Врховникову удицу.
Те, оводањи хајдуци („или ће избори бити слободни или их уопште неће бити), што подсећају на негдашњи двојац К. Чавошки – Н. Милошевић коме је, ономад, импутиран завет „нема тих изборних услова под којима би српски либерали изашли на изборе!".
Чеде, Чанци, ланци и катанци и остали Врховникови чанколисци се овде не рачунају, јер тешко да би били прихваћени и у поменутој групацији три (Проевропски бојкот саботери) којој су, вербално, најподеснији...
Решење је, као и увек, у тражењу најмањег заједничког садржиоца, иако дијалог, практично, није ни почео.
У вези с посредником, компромис између две крајности јесте копредседавање председника Републике Србије и представника Европског парламента, пошто се шеф српске државе претходно, како то Устав и закони налажу, повуче са места шефа најјаче владајуће странке, а ЕП као свог главног копосредника, уместо некога из (српским напредњацима матичне) Европске народне партије, делегира неког европосланика из тамошњих опозиционих групација, којима, на пример, Проевропски принципијелни бојкоташи + Пе-се-же, већ поодавно ситну књигу пишу.
Претквалификациони компромис подразумевао би, даље, да владајућа коалиција и опозиција одреде подједнак број преговарача.
Зашто би нешто против имала и бивша бојкот (а данас „проевропска бојкот") опозиција са плус или минус „Фашистиним дверјанима" и „Страноплаћениковим народњацима" да се овај дијалог власти и опозиције одвија на два колосека? То може да донесе само вишак, а никако мањак, извојеваних уступака октроисаног режима сваком делу опозиције, одлучио се он за ЕУ или посредничку платформу председника Републике минус председника Ес-ен-еса.
А шта са овима који, и даље, пристају да им један од два копосредника буде октроисани председник октроисаног парламента, а други европарламентарац из круга, напредњацима блиске, Европске народне партије? С обзиром да је реч о, превасходно, оним деловима опозиције који су, због неравноправних изборних услова, и изнели бојкот прошлих избора, понављам питање које сам им поставио 21. јуна увече: Зашто још тог, изборног дана, та тзв. бојкот опозиција није прогласила и бојкот, тј. непризнавање, из нелегалних избора проистеклих, октроисаних државних дужносника и институција?
На крају, зашто се од, евентуалних позитивних, ефеката оба дијалога не би окористили и они из опозиције који не желе да учествују ни у једном дијалогу, већ захтевају да се, просто, примене већ постојећи изборни, медијски и остали закони? Или ови који се још заклињу да „или ће избори бити слободни – или их неће бити"...?
На крају крајева, јесте да је цензус од три одсто био Врховников прошлопролећни мамац за алави део конструктивне опозиције, али, на страну мотиви, то је, као и неки ситнији уступци, остало као добра тековина оних тамо тзв. преговора власти и опозиције...
Свака Врховникова кампања, од 2012. наовамо, сводила се на натегнуту црно-белу компарацију типа „јуче – данас; они (бивши режим) – ми (нова власт); пристојни (ми) – „олош" (они)“.
То је, у првим годинама по преузимању власти, била и интенција порука немачких националсоцијалиста, најбоље сажета у оном „раније – данас" слогану: „Früher: Arbeitslosigkeit - Hoffnungslosigkeit - Verwahrlosung - Streik - Aussperrung (Пре: незапосленост, безнађе, занемаривање, штрајк, обустава рада). Heute: Arbeit - Freude – Zucht - Volkskameradschaff (Данас: посао, весеље, дисциплина, другарство)."
Врховникова Србија је данас до грла у перманентном пропагандном фалсификату и парамедијскокм карасевдаху нацистичке Немачке од половине тридесетих до половине четрдесетих година прошлог века, па је, и на медијску слику данашње Србије – апсолутно примењива нацистичка парола: „Ganz Deutschland hört den Führer mit dem Volksempfänger „ – „Цела Немачка слуша/чује Фирера путем народног пријемника (јединог радија)"!
Ес-ен-ес је, на прошлим изборима, некако, једнократно склоњен у илегалу, (да ли само привремено?) сакривен у неки буџак, као дете кога се родитељи стиде, а уместо странке, на изборима је промовисано још увек неидентификовано нешто што се зове „АВ – За нашу децу". Зато је Врховниковим плагијаторима кампања немачких националсоцијалиста, уочи наредних избора, преостало једино да поентирају (ванапартијски) са: „Unsere letzte Hoffnung АН - Наша последња нада АВ". И, „Зато глас вођи!" („Darum seine Stimme dem Führer!").
Баш због ове неумитне законитости, опозиција, осим одбраном од свакодневне пропагандне тортуре распојасаних октроисаних (одметнутих?) власти, мора, паралелно, да изналази времена, идеја и енергије да дневно одговара на питања која намеће живот обичног човека. Менаџмент кризном ситуацијом изазваном пандемијом и битка за народно здравље, поготово онај део који се тиче, руку на срце, добро организоване вакцинације, биће, без сумње, Врховников главни адут пред грађанима Србије, за долазеће изборе. Међутим, „живот прича“ и неке друге приче: Зашто се, рецимо, Србија сваке године смањује за десетине хиљада становника? Зашто је четвртина села опустела, а цели рубни, погранични рејони Србије само што нису капитулирали пред бауком „пусте земље“, и зашто о овоме прича само најстарији министар у влади земље рођене из опанка, попечитељ за бригу о селу, а не и „велики политичари“, и из власти и из опозиције које, на жалост, највише, занима висока политика, а грађане, тј. гласаче, пре свега, њихови мали животи...?
Хајка на оно мало непоћудних новинара и медија, на невладине организације, уз перманентно отворену сезону лова на већи део опозиције, наравно да не гарантује добру вољу власти уочи дијалога, због чега је неумитан и рестриктиван извештај Европског парламента о стању демократије у Србији.
Није – и то је тачно - у криву „Катарски плаћеник" када примећује да странке које пристају да „глуме у позоришту режима („у којем се представља да постоје некаква демократија и институције") нису ништа мање штетне по интересе грађана од странака власти"; да, можебити, постоје и партије које су „обичне филијале Удбе које глуме патриотизам, док други режимски сателити глуме да су Европејци" и томе слично. Вероватно да неке аргументе у прилог својој тврдњи може да подастре и Брале Хајдук када каже да не може да непристрасно модерира преговоре власти и опозиције неко ко је „организатор целе хоботнице"... У праву су, вероватно, и Принципијелни проевропски бојкоташи + Пе-се-же када се, у писму Европском парламенту, жале како власт намерно подрива шансе за успех међупартијског дијалога. Али, уместо што се јадају на октроисаног спикера октроисаног парламента Србије, целисходније би им било да га сасвим изигноришу и да, уз представника ЕУ, за посредника затраже председника Републике (претходног ослобођеног вишка узузрпираних, поготово партијских, функција) јер је он једини гарант да би оно што би, евентуално, било договорено, било и примењено...
Јер, на крају крајева, када би било опипљивих уступака у тим дијалозима, нити један део опозиције не би био „гадљив“ да конзумира све оно што би се као позитивно поправило у изборном процесу.
У тексту којим завршавам „Нулту 2020 тачку", четврту књигу хронике три деценије политичког плурализма у Србији („Децембар 1990 – просинац 2020. и „сутон идола", 12.12.2020), тврдио сам да је Врховник „почео да размишља и о варијантама најбоље излазне, а добитне, стратегије за себе лично". Учинио је то и неки дан пре окончања ванредног стања и „одмрзавања замрзнуте" кампање за липањске нелегалне изборе, када је најавио да ће се „до краја године повући са места председника Ес-ен-еса", али и да се „нада да неће бити кандидат на председничким изборима 2021. године". А 12. јула, одмах после октроисаних избора на којима је, на своје име и презиме и уз помоћ „муниције" предратних немачких националсоцијалиста „За нашу децу", освојио апсолутну контролу над највишим представничким и законодавним телом, обећао је: „Ускоро ће и органи странке, бићу само председник грађана, свих грађана Србије." Онда је то, све више и даље, „цементирао", почео да, „за ускоро", најављује тај „највиши страначки скуп", да би, почетком децембра, и орочио ту одлуку, „највиши страначки скуп на коме ће се повући са чела странке биће у марту следеће године".
У међувремену, испуњавање овог обећања, Врховник је, због унутарстраначких и интрарежимских турбуленција, померио за рујан. Као да се све поклапа са стартом оног правог дијалога којим ће, можда, посредовати председник свих грађана Србије, разодевен, без униформе, ширита и чина генералисимуса страначке војске. ( cvijetinmilivojevic.blogspot.com)
Нема коментара:
Постави коментар