Пут је управо супротан од онога што саветују Помпео и Шиб

Најмањи заједнички садржилац запосвести коју су амерички државни секретар из Њујорка и немачки амбасадор из Београда издиктирали нашему Врховнику право у Вашингтон јесте: ПРИЗНАЈТЕ КОСОВО (а ми ћемо убедити Харадинаја, Тачија и јаране да и они вама учине плезир и признају вас) и ЗА ТУ КАПИТУЛАЦИЈУ ОБАВЕЗНО ОБЕЗБЕДИТЕ ОПШТЕДРУШТВЕНИ КОНСЕНЗУС у виду учешћа целе опозиције на изборима, и потоњег њеног статирања у парламенту, а МИ ЋЕМО ВАМА ОБЕЗБЕДИТИ ДА НА ТИМ ИЗБОРИМА РАЗВАЛИТЕ ТУ ОПОЗИЦИЈУ!

Када неко, у име Ангеле Меркел, као законитог старатеља и протежера Врховникових виделиста - а то Његова хришћанско-демократска екселенција Томас Шиб у Београду свакако јесте - вели да "бојкот није добар" и да "опозиција треба да учествује на изборима", уз аргуменат да је Српској напредној странци потребна јака опозиција - то је набољи знак да ПРАВА ОПОЗИЦИЈА треба да БОЈКОТУЈЕ ТАКВЕ ИЗБОРЕ!

Када неко, попут министра дипломатије земље која је ОКУПИРАЛА КОСОВО И МЕТОХИЈУ, великодушно ОХРАБРУЈЕ СРБИЈУ (читај: њеног садашњег кооперативног главара, а некоћ лице са америчке и ЕУ црне листе "отпадника" коме је био забрањен улазак на територије 50 и кусур америчких и 20 и приде европских држава и државица) да "обнови преговоре са Косовом о постизању свеобухватног споразума о нормализацији односа КОЈИ ВОДИ УЗАЈАМНОМ ПРИЗНАЊУ" - то је, управо, поуздан сигнал да пут за размрсивање косовског чвора треба да се потражи на дијаметрално супротној страни! Било да је реч о већ прокуженом тзв. замрзнутом конфликту, било Кркобабићевој "српској имовини на КиМ као црвеној линији испод које Србија не сме да иде", било Стаматовићевом "привременом уступању КиМ Русији"  или Чича Томиној (еј, људи, шта ли тај човек без чије победе над Борисом Првим Лепим, садашњи Врховник никада не би постао то што је, мисли о Косову за које је "био спреман и да ратује"?) идеји о губернијама, било руским, било кинеским, свеједно, или нечему петом, шестом...

Ваљда је сада, и добром делу разумних људи из владајуће коалиције, јасно да НЕМА ИЗБОРА у земљи у којој сваки критичар власти у перманентној стрепњи "ДА ЋЕ СУТРА ДОЋИ ПО ЊЕГА", пардон у земљи у којој су управо такви људи ГЛАВНИ ЈУНАЦИ МЕДИЈСКИХ ЦРНИХ ХРОНИКА, за ту прилику, по директиви, представљени као КРИМИНАЛЦИ, ЛОПОВИ, ПИЛИЂАРИ, СИЛЕЏИЈЕ, РЕКЕТАШИ, ИЗДАЈНИЦИ, СТРАНЕ УХОДЕ ИЛИ НАСТРАНИ СУМЊИВЦИ!

Напокон, ваљда је и несрећна ПРАВА ОПОЗИЦИЈА (за заборавне: то је она опозиција која има храбрости да критикује ВРХОВНИКОВО ПРОТИВУСТАВНО ДЕЛОВАЊЕ, а нарочито његово ПРОТИВУСТАВНО ПУЗАЈУЋЕ ОДУСТАЈАЊЕ ОД КОСОВА И МЕТОХИЈЕ) коначно утувила у главу да може да окачи мачку о клин свих "42 + 6 захтева", све да их Врховно Климоглавство и прихвати, уколико, не дође до ОСЛОБОЂЕЊА или ПРИВОЂЕЊА ПОЗНАНИЈУ ПРАВА два кључна електронска медија која КОРИСТЕ НАЦИОНАЛНЕ ФРЕКВЕНЦИЈЕ КАО ПРИРОДНО БОГАТСТВО СВИХ ГРАЂАНА СРБИЈЕ.

Колико сам у праву, показала је Врховникова пропаганда, истог трена када су затворене шкуре иза, треће по реду, "Лихт - розе четхаус" сесије представника српске власти и опозиције на Фе-пе-ену!

Но, да вам се не смучи сав овај песимизам. Идемо мало веселије, уз помоћ мале политисторијске читанке...

За петомајске изборе 1935, прве након што је Александар Први Ујединитељ, 6. јануара 1929, укинуо посредника (парламенарну демократију) између себе и свога драгог народа, и прве након мучког атентата на Краља у Марсеју - у Министарству унутрашњих дела формиран је специјални апарат чији је задатак био да листи Богољуба Јевтића, тадашњег премијера и самопроглашеног чувара аманета краља-мученика "Чувајте ми Југославију!",  избоксује сигуран тријумф над Удруженом опозицијом (Хрватска сељачка странка, Демократска странка, Савез земљорадника, СДС итд).

Шта се дешавало у предизборној кампањи и на сам дан избора, Владимир А. Богић је то, у својој књизи "Демократија, фашизам и хрвтско питање" (Београд, 1935) овако описао: "Начин на који је влада изборе припремала и провела изазвао је у целој земљи опште осећање узбуне и презира. Избори уопште нису били избори него, од почетка до краја, једно голо насиље и неприкривена лаж. Читава листа Удружене опозиције, са свима кандидатима, са свима представницима листе и са свима присталицама била је СТАВЉЕНА ИЗВАН ЗАКОНА и влада је противу опозиције покренула целокупан државни апарат као ПРОТИВ НЕПРИЈАТЕЉА ДРЖАВЕ. Када ни сила није помогла влади, онда су Удруженој опозицији фалсификатима отимане, а владиној листи додаване стотине хиљада гласова."

Др Иван Рибар, први председник Народне скупштине Краљевине СХС, предратни демократски, а послератни комунистички функционер, био је још директнији: "Министар унутрашњих послова у Јевтићевој влади организирао је нарочиту службу за вршење насиља, терора и фалсификата на изборима. За ову службу, уз полицију и жандармерију као редовне, ангажирао је и ванредне извршиоце злочина за фалсифицирање народне воље. Није му било доста што је гласање било јавно и што је, према томе, била омогућена потпуна контрола сваког појединог гласача... Зато је њему био потребан нарочити апарат, у ком су узели учешћа не само полицијски чиновници, жандарми и преобучена војна лица, већ и противнародна режимска интелигенција из разних слободних професија, као и активни чланови разних удружења, те Народне одбране. Тому је апарату било стављено у дужност ово: прво, да искористи сва средства како би се отежавало опозицији постављање кандидатске листе; друго, да на дан избора преко предсједника бирачког одбора и представника владине кандидатске листе врши фалсификате у изборном записнику, као и у пребројавању гласова датих за поједине кандидате; и треће, да преко предсједника и чланова главног бирачког одбора исфорсирају по сваку цијену већину за владину кандидатску листу. Тај апарат радио је под непосредним надзором министра унутрашњих послова, а главни штаб му је био у Београду. Упутства и налози примали су се од министра, а преко банова и среских начелника упућивали су се свима члановима овог апарата у цијелој земљи. Врховни штаб је имао на располагање државну касу у виду изборног фонда, као и полицију,к жандармерију и судове."

Личи ли и вама ово од некада негде на негде нешто, 84 године доцније?

Milivojević: Vučić ispunio osnovni zahtev opozicije, sve daje sem Pinka i RTS-a

Treći okrugli sto, na kojem se razgovaralo o medijima završio se neuspešno. Predsednik DS Zoran Lutovac kaže da je sporenje bilo u tome "što oni brane monopol, a mi javni interes". Analitičar Cvijetin Milivojević objašnjava da vlast samo ne da RTS i Pink, dok novinarka NIN-a Dragan Pejović ističe da bez medija mi ne znamo zbog čega su se posvađali.

Govoreći o tome šta je dovelo do toga da neki članovi Saveza za Srbiju napuste jučerašnji okrugli sto, Lutovac je, gostujući u Novom danu, rekao da je na dva prethodna predloženo da se umesto o tehničkim detaljima govori o sveobuhvatnom sporazumu koji bi vodio ka uslovima za slobodne i poštene izbore. Dodaje da s druge strane nije bilo razumevanja i reakcije.

"Na ovaj način nije moguće doći do onoga što je cilj. Ako vodite razgovore bez cilja, onda je to besmisleno", kaže Lutovac i ističe da je ovaj format razgovora iscrpljen i ne vodi do rezultata do kojeg bi trebalo da vodi.

Politički analitičar Cvijetin Milivojević podseća da je na dan prvog okruglog stola rekao da je opozicija progutala mamac i kaže da je, prihvatanjem dijaloga, Aleksandar Vučić ispunio osnovni zahtev opozicije s početka protesta "1 od 5 miliona", a koji je glasio uspostavljanje dijaloga sa ciljem uspostavljana uslova za fer i slobodne izbore. Milivojević kaže da je to bila greška opozicije i nespretno formulisanje ciljeva.

Prema njegovom mišljenju tri su pitanja vezana za okrugli sto - zašto ga organizuje baš jedna nevladina organizacija i zašto baš ta, drugo je šta je bio cilj tih razgovora i treće, kako neko ko se bori za slobodu medija proguta udicu i učestvuje u zatvorenim razgovorima.

"Legitimitet tih sazivara je isti kao legitimitet UNS-a, vaše televizije ili moje komercijalne agencije. To nije razgovor s namerom da se postigne rezultat. Zna se šta boli vlast, oni samo ne daju Pink i RTS, sve ostalo može da prođe", ističe Milivojević.

I dok opozicija kao svoje glavne zahteve ističe promene u sastavu REM-a i smene na RTS-u, Milivojević ukazuje da prosečni građanin to ne razume, već vidi samo konkretnu informaciju.

"Građani vide dve televizije, vide da se videla jedna predivna stvar da je otvoren autoput, koja se ne može oponirati. Oni vide informaciju, a šta se okolo dešava oni ne ide, ne vide ni okrugli sto, ni taj REM. Građani donose odluke prvenstveno na osnovu informacija iz drugog Dnevnika RTS i celodnevnog rijalitija na Pinku", objašnjava Milivojević i predlaže da se umesto insistiranja na promenama u REM-u i na RTS-u, opozicija pozabavi "privođenju poznaniju prava" onih medija koji krše zakon, a kroz postojeći zakonski okrvir.

"Alo ljudi, imate zakon o oglašavanju, najbanalniji zakon o medijima, dva člana tog zakona kažu da onaj ko odbije da saopšti ime kreatora, naručioca, emitera spota, da se kažnjava zabranom emitovanja do šest meseci. Imate primer ubistva Olivera Ivanovića i prethodnu hajku na jednoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom, imate TV Most koja je rekla ko je naručilac te oglasne kampanje. Šta je opozicija uadila? Ništa? Vi se bavite REM-om", kaže Milivojević.

Novinarka NIN-a i predsednica Izvršnog odbora Udruženja novinara Srbije, Drgana Pejović, govoreći o jučerašnjem sastanku vlasti i opozicije na RTS, napominje da se o stanju u medijima ne može razgovarati vaninstitucionalno i van demokratskih procedura.

"UNS sebi nije mogao da dozvoli da svoje kolege isključi iz procesa u kojem se odlučuje o njegovim pravima, objašnjava Pejović odluku ovog medijskog udruženja da ne učestvuje u okruglom stolu.

Za preporuke o sređivanju stanja u medjima, koje su tokom okruglog stola izneli Transparentnost, Cesid i Crta, Pejović kaže da se poklapaju sa preporukamka Stručnog tima protesta "1 od 5 miliona" i napominje da u sebi imaju elemente dalje represije nad medjima.

Osvrćući se na insistiranje opozicije za promenama u REM-u, novinarka NIN-a kaže da je to malo komplikovano izvesti jer to telo radi u krnjem sastavu sa 6 od 9 članova.

"Savet REM-a mora da izglasa da se slažu sa inicijativom Skupštine za smenu. Mi imamo šest članova, to znači da bi pet trebalo da se složi. To je malo komplikovano", kazala je Pejović.

Kada je u pitanju predlog da se formira Nadzorni odbor REM-a, ona kaže da joj se činilo da su se predstavnici SNS Vladimir Orlić i Goran Vesić složili sa tim predlogom.

"Nadzorni odbor ima pet predstavnika koje predlaže vlada, i pet koje predlažu poslaničke grupe. Kada neka partija ima većinu iznad 50 odsto dolazi do devijacije demokratije. Taj bi Nadzorni odbor onda imao još tri predstavnika SNS i nekoga iz opozicije, što bi mogli da budu radikali", ukazala je Pejović. (TV N1, Novo jutro, www.rs.n1info.com, 20.8.2019)

https://www.google.rs/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=3&ved=2ahUKEwiCjP- ElpHkAhUixcQBHQZdAE8QxfQBMAJ6BAgBEAM&url=http%3A%2F%2Frs.n1info.com%2FVesti%2Fa509060%2FMIlivojevic-Vucic-ispunio-osnovni-zahtev-opozicije-sve-daje-sem-Pinka-i-RTS-a.html&usg=AOvVaw3-X2qH-XJX4NKnx2QsPYSF

Lažna dilema – kada proglasiti bojkot

Politikolozi oprečno za Danas o tome kada je najbolje vreme za objavu odluke o (ne)učešću na izborima 2020. godine

Od stava da proglašenje bojkota izbora u septembru može da deluje neuverljivo i za najtvrđe pristalice opozicije, preko mišljenja da bi opozicija odlaganjem odluke prekršila još jedno obećanje i razočarala birače, pa do stanovišta da je ta polemika još jedna udica vlasti koja služi da razjedini opoziciju, kreću se argumenti sagovornika Danasa po jednom pitanju – koji je najbolji tajming za donošenje odluke da se ne izađe na izbore.

Prema viđenju političkog analitičara i narodnog poslanika Đorđa Vukadinovića, koji je u načelu protiv bojkota, mnogo je bolje da opozicija zvanično proglasi bojkot po raspisivanju izbora, nego sedam meseci pre njihovog održavanja.

On objašnjava da ukoliko opozicija proglasi bojkot u septembru mesecu, stiče se utisak da se zapravo traži alibi za neizlazak na izbore. Takav potez deluje, opisuje Vukadinović, kao „prerano bacanje koplja u trnje“.

– Zato bi bilo mnogo logičnije zvanično objaviti bojkot tek kada budu raspisani izbori. Sa druge strane, proglasiti bojkot osam meseci pre izbora, može da deluje neuverljivo, čak i za one najtvrđe pristalice opozicije, koje uvek prihvataju ono što im lideri kažu – smatra Vukadinović.

On kaže da je pogrešno odmah na početku isturiti pitanje bojkota, jer je prema njegovom mišljenju bojkot nešto do čega treba da se eventualno dođe ako se ispostavi da su izborni uslovi „nepodnošljivi“.

– Kada se polazi od bojkota, onda eventualni izlazak deluje kao kapitulacija. Ja smatram da na izbore treba izaći, ne zbog toga što su uslovi dobri, već zbog toga što računam na situaciju „Davida protiv Golijata“, što ponekad može da rezultira i neočekivanim ishodom – ukazuje Vukadinović i dodaje da razlozi za neizlazak na izbore svakako postoje.

Upitan da li ima vremena i prostora da se izborni uslovi poboljšaju, Vukadinović odgovara da po tom pitanju nije preveliki optimista, ali da misli da će biti određenih pomaka, koji nisu beznačajni.

Politikolog Boban Stojanović nije saglasan sa prethodnim sagovornikom našeg lista. On podseća da opozicija već mesecima priča o nekim rokovima, koje često sama krši i pomera. Zbog toga, zaključuje Stojanović, najavu da će odluku o bojkotu doneti u septembru ne smeju da pogaze.

– Taj rok ne smeju da pomeraju kako ne bi razočarali javnost i njihove pristalice, time što bi opet prekršili datu reč. NJihovo biračko telo je izuzetno senzibilno kada su u pitanju takve stvari. Sa druge strane, prilično je kasno da se uđe u kampanju za bojkot 45 ili 60 dana pred izborni dan – obrazlaže Stojanović.

Prema njegovom utisku, u ovom momentu opozicija se već nalazi u svojevrsnoj „pretkampanji“ za neizlazak na izbore, jer je u javnosti u priličnoj meri razgovara o toj opciji. Zbog toga, Stojanović smatra da bi opozicija početkom, sredinom ili krajem septembra već trebala da krene u kampanju, pre svega sa ciljem da što više ljudi u Srbiji sazna da se izbori bojkotuju.

– Oni bi na taj način trebalo da objasne zbog čega se izbori bojkotuju, da kažu ljudima zašto je važno da izbornog dana ostanu kod kuće, kao i koji su planovi za kasnije. Kada izbori budu raspisani, za tako nešto je izuzetno kasno, kako vremenski, tako i u pogledu resursa – ističe Stojanović.

On ukazuje da bi možda bilo pametno da Savez za Srbiju proglasi bojkot izbora u septembru, a da onda ostavi rok drugim opozicionim akterima da se pridruže zajedničkoj kampanji bojkota.

– U suprotnom, mislim da bi se do februara sledeće godine svi u opoziciji međusobno posvađali. Upitno je da li oni mogu da izdrže u polemici „bojkot ili izbori“ još nekoliko meseci. Plašim se da tim međusobnim ubeđivanjima koja je opcija bolja, kod ljudi mogu da stvore pogrešnu sliku razjedinjenosti. Mnogo bi bilo bolje da se sedam meseci pre izbora šalje jasna poruka iz kojih razloga se ne izlazi na izbore – naglašava Stojanović.

On je uveren da sedam meseci jedinstvene kampanje može da donese mnogo veći uticaj na birače, nego u 45 dana formalne izborne kampanje, u uslovima u kojima opozicione stranke nemaju medije i resurse. Stojanović ne vidi razlog zbog čega bi opozicija trebala da čeka februar sledeće godine da se nešto promeni, jer i kada bi Vučić prihvatio sve njihove zahteve i oslobodio medije u tom periodu, 45 dana je premalo vremena da se bilo šta promeni.

Prema viđenju politikologa Cvijetina Milivojevića, polemika oko toga kada treba proglasiti bojkot izbora je samo još jedna uzica koju režim baca, kako bi se opozicione stranke oko toga međusobno „krvile“. On ipak smatra da je suštinsko pitanje da li opozicija, ili barem potpisnici Sporazuma sa narodom, može da bude načisto sa sobom da li je prihvatanje 42 zahteva kompromis, optimum ili minimum koji je neophodno da vlast ispuni.

– Opozicija treba da se složi oko toga šta je „minimum minimuma“ koji je dovoljan da izađu na izbore, a ne samo kada će reći da ulaze u bojkot. Nije sporno da će neke opozicione stranke izaći na izbore, i ako u ovom trenutku ne čine takozvanu „omiljenu opoziciju Aleksandra Vučića“. Nekim strankama zapravo odgovara da na izbore izađe što manje partija opozicije, jer one u tome vide svoju šansu – podseća Milivojević.

Prema njegovom mišljenju, taj „minimum minimuma“ uslova za izlazak na izbore trebao bi da bude da najmanje tri meseca pre izlaska na birališta, dve ključne televizije na osnovu kojih građani donose odluku da li će izaći na izbore i za koga će glasati, moraju da budu ili oslobođene ili privedene „poznaniju prava“.

– Tu mislim pre svega na javni medijski servis i na najgledaniju televiziju sa nacionalnom frekvencijom (RTS i Pink). A priče o ingerencijama REM-a, novim ljudima u RIK-u i Agenciji za borbu protiv korupcije… ma dajte molim vas. U ta tela su, na žalost, oduvek birani partijski ljudi, koji su ili formalno bili članovi stranke, ili su bili bliski pojedinim partijama. Ipak, u nekim drugim vremenima, ti ljudi su se dostojanstveno ponašali – kaže Milivojević.

Podsetimo, Janko Veselinović, predsednik Pokreta za preokret i jedan od lidera Saveza za Srbiju, nakon sastanka predstavnika opozicije održanog petog avgusta u opštini Stari grad, rekao da će odluka o bojkotu biti doneta do polovine septembra, ukoliko vlast ne prihvati zahteve opozicije.

Sa druge strane, predsednik Nove stranke Zoran Živković izneo je mišljenje da bojkot izbora nije cilj sam po sebi, već da bi trebalo da bude sredstvo opozicije za ostvarivanje normalnih izbornih uslova. On je poručio da bi odluku o bojkotu trebalo doneti onda kada izbori budu raspisani, a da bi do tada trebala da traje borba za izborne uslove. (Danas, Miloš. D. Miljković, 17.8.2019)

Све што Он дотакне, добија - историјски значај

Чином уклањања ограде око двора (и увођењем женске телесне гарде) у којој столује врховни државни поглавар, Србија ће показати да је једина демократска земља, што би се рекло, историјски демократски изузетак - слагала је, баш масно, а успут не трепнувши, Врховна Гласноговорница у микрофоне медија који, по задатку, не постављају било каква потпитања Највишем Државном Руководству (скраћено: НДР).

А да су микрофоне, уместо пластичних држача, држали стварни живи новинари, уследила ми најмање три логична питања: Најпре, зар није, пре четири месеца, први пут у стоитрогодишњој историји Новог двора на Андрићевом венцу, баш по наређењу садашњег Врховника, и постављена ограда око њега? Друго, а седишта председника држава или влада у Љубљани, у Софији, Будимпешти, Сарајеву, па Храдчани у Прагу, па Квиринале у Риму, па чак и Даунинг стрит 10 у Лондону... је ли око неког од њих Гласноговорница видела "ланце и катанце"? Треће, није ли Врховниково бусање у прса јуначка ("пустите их, нека ми приђу, нека ме и ударе...") и увођење униформисаних "кобрица", по принципу да су му, ето, и само жене довољне јер се он, као највећа мушкарчина у историји, толико не плаши "насилничке" опозиције, заправо, најгора могућа увреда за све, па и најнапредније, жене у овој земљи?

... Он придаје себи толики значај, толико је убеђен у трајање својих институција или толико жели да убеди друге у то да, било која безначајна ствар која има везе с њим, све што дотакне, одмах придобија ИСТОРИЈСКИ ЗНАЧАЈ. Историјски је за њега сваки говор, па макар сто пута говорио једно те исто, историјски је сваки састанак, па макар не мењао ништа у постојећим односима... историјско је свако свечано отварање сваког друма, а свечано се отвара свака улица и свака појединачна коловозна трака сваке улице; историјска је свака светковина у част добре жетве, историјски је сваки партијски скуп, историјски је сваки празник било које врсте...

Пасус изнад није, наравно, мој, већ је цитат из књиге "Истина о језику нациста", у којој Виктор Клемперер, као једну од три кључне језичке кованице у јавном дискурсу Трећег Рајха, након што су немачки грађани, својом демократском вољом, изгласали Адолфа Хитлера за председника владе, истиче управо самоепитет - "историјски значај". Све чега се, тадашњи канцелар, а будући фирер, дотакне - све претвара у злато или, макар, и ако није било до тада, постаје "од историјског значаја"!

Замислите сад то, шојићевски интервентно, "сазивање изванредних прес конференција за медије, новинаре, новине, телевизије, радио и транзистори", на свету недељу, са жељом да - уместо да одговорите грађанима шта каните са захтевима опозиције и да ли као председник свих грађана, ви, заправо, призивате опозициони бојкот - саопштите  устрепталом аудиторијуму да сте одлучили да УЗУРПИРАТЕ И ФУНКЦИЈУ ПРВОГ БЕЗБЕДЊАКА, па вас баш брига шта о томе мисле они који су плаћени да брину о вашој безбедности, јер ћете ви од сада да се играте мало Гадафија, мало Загора Те-неја, мало Вајата Ерпа, а мало Жалосне Сове!?

Наравно да је женско бирачко тело у земљи Србији доминантно. И, свакоме ко има и грам мозга, више је него јасно да двогодишња кампања дискредитовања опозиције, као ПОСЕБНО НАСИЛНИЧКИ УСМЕРЕНЕ КА ЖЕНАМА, мора да добије на интензитету, јер није довољно само то што "Фашиста и Тајкун мрзе и туку жене". Овај режим на изборе мора да изађе са јачим штихом у рукама. Рецимо са, до пролећа већ укорењеним, стереотипом по коме, свако ко није за Врховника и Његове, ТАЈ ЈЕ ПРОТИВ ЖЕНА, СОПСТВЕНИХ МАЈКИ, СУПРУГА, СЕСТАРА.

У преводу на новосрпски, то би значило: кад следећи пут демонстранти крену да бацају тоалет папир на зграду Председништва, а тамо их, наместо "кобри", сачекају "кобрице" - то ће значити да је све те ХУЛИГАНЕ, ХУЉЕ, НАСИЛНИКЕ, СИЛЕЏИЈЕ инструирала ЦИА, у дослуху са Фашистом, Тајкуном итд (упишите сами), да БИЈУ СРПСКЕ ЖЕНЕ.

Добро, није Врховник измислио ово манипулисање лажном бригом за све жене, односно искреном скрби за оне жене које чине његово бирачко тело. Младе скојевке су се, 1946, са Трећег конгреса Народне омладине Југославије, заклињале најдражем маршалу да је два милиона омладинки (и њихових другова) "верно своме народу у периоду изградње". Ка-пе-ју је, стварајући А-фе-же (Антифашистички фронт жена), схватала које ће све користи имати од масовног организовања и мобилисања жена, све са циљем да од жена створи "с(а)весне градитељке социјализма".

И грчка митологија препознавала је нарочити ред жена, Амазонки, дефинишући их  као "оне које се боре као мушкарци", и које је предводила краљица по имену - "она која пушта своје коње на слободу".

На крају крајева, и (предратна) легална и легитимна власт Националсоцијалистичке партије, организовала је, као свој страначки актив, Савез немачких цура ("Bund Deutscher Mädel"), а не, на пример, савез девојчица. Оваква сентиментализација са, намерно изабраним, делимично негативним, вагабундо предзнаком, звучала је народскије и слободније, али помало и простије и сировије, јер је имплицирала поруку о куражи и снази немачке девојке, али и беспоговорној оданости вођи. (Мала дистинкција: Фирер је идеалну немачку жену видео, отрилике, исто као и кајзер Вилхелм Други - "деца, кухиња црква", али и физичка снага и расна чистота.) Ове девојке су, од 1935. године, морале пола године да волонтирају у "радној служби" под окриљем Националсоцијалистичке странке.

Чланице те лиге девојака младости између 15 и 20 година (1938. било их је већ два милиона), сваке среде увече имале су кућне "тефериче", на којима се дискутовало о немачкој култури и уметности, а сваког лета, недељу дана, биле су обавезне да учествују у летњим камповима. Свака цура морала је, иначе, наизуст да зна: датум Фиреровог рођендана, да преприча Фиреров живот као и историју наци-покрета и родослов Фирерових сарадника, да познаје немачку географију, као и све тачке, по Немачку понижавајућег, Версајског споразума!

Дакле, шта ја рекох, данима пре "Лихт - розе" рандевуа на Фе-пе-неу: не само да ће Врховник пристати на дијалог, него ће га још сам и ПРИЗ(И)ВАТИ?

А шта констатовах у прошлом тексту "Све за фронт - сви на фронт против Бојкота!" (cvijetinmilivojevic.blogspot.com)? Није ли се већ распламсала свенапредна хајка на ЗАГОВОРНИКЕ БОЈКОТА ИЗБОРА ПОД ОВИМ И ОВАКВИМ, ПРВЕНСТВЕНО МЕДИЈСКИМ, НЕУСЛОВИМА?

"Стабилократи", та нова квазинаучна и параинтелектуална фела међу Врховниковим јавним шлихтарама, тврде већ месецима да свако ко није за стабилократију, тај руши државу, хоће да, Боже ме сачувај, учини нешто на зло Највишем Државном Руководству (скраћено: НДР; ма шта то значило) и тако то и томе слично.

Дакле, права опозицијо, у кампању!

Не саопштавајте још у кампању за шта, мада, сви су изгледи - бојкот! Али, не до испуњења свих 42 захтева тзв. стручног тима. Ма, частите, слободно, Врховника са 40, ма и са свих 42 захтева. Нити један од њих не морају да вам испуне.

Али, уколико не желите да се огадите сопственим сигурним гласачима или дохватите нешто од оних бирача који не живе од чланске напредњачке карте већ од сопственог рада - морате да додате два нова захтева! У вези са којим нема компромиса: дакле, пустите на миру РЕМ, Агенцију за борбу против корупције, РИК и томе сличне институције за поткрадање народне воље.

Услов свих услова мора да буде: ОСЛОБАЂАЊЕ или ПРИВОЂЕЊЕ ПОЗНАНИЈУ ПРАВА (али не само законодавства из области система информисања и комуницирања!) Јавног медијског сервиса и најутицајније ТВ тровачнице која користи националну фреквенцију!

Без тога, свако фингирање дијалога у коме опозиција партиципира јесте, унапред, ИЗДАЈА НАРОДНЕ ВОЉЕ оног дела бирачког тела које, можда, размишља да овај пут не гласа за Врховника.

Ах, да, а шта је то права опозиција?

То, свакако, није тзв. омиљена Врховникова опозиција. Међутим, права опозиција није ни онај део самопрокламоване праве опозиције (чак и део оних из "Договора са народом") који, навијачки, жмури на УЗУРПИРАЊЕ УСТАВНИХ И ЗАКОНСКИХ ОВЛАШЋЕЊА И КОНСТАНТНО ПРОТИВУСТАВНО ДЕЛОВАЊЕ нашега Врховника. Да будем јасан: права опозиција нису они политички субјекти који Врховнику замерају све и свашта, а једино га охрабрују (и подржавају) да настави са кршењем уставне преамбуле о Косову и Метохији!

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)

Све за фронт - сви на фронт против Бојкота!

Трампов саветник за националну безбедност Џон Болтон (баш овај чију скору визиту Србији миомедији нашег режима најављују као подршку Врховниковој "политици разграничења" са Албанцима), вероватно је, за тренутак, изазвао прединфарктно стање у овдашњем Највишем Државном Врху (скраћено: НДР), својом данашњом изјавом: "Текући преговори који се воде између владе и опозиције нису озбиљни, њима влада само купује време, и зато се противимо новим изборима све док је он на власти, јер његова влада може да манипулише изборним системом!"

Предводници Врховникове најновије бруталне кампање против свих оних у Србији који су за бојкот избора под овим и оваквим изборним и медијским условима, могу, међутим, да одахну. Оно горе Болтоново не односи се на, изван границе пристојности, прекооперативну Врховниковину, већ на Мадурову Венецуелу.           

Елем, погодих ли ја, богами, данима пре историјске спојке власти и опорбе на Фе-пе-ену ("Из пропагандне хистерије ка дијалогу", cvijetinmilivojevic.blogspot.com), шта ће се исподешавати: "... Дакле, не да Врховник неће истрајати у инаћењу с опозицијом, него ће ТАЈКУНЕ, ФАШИСТЕ и ЛОПУЖЕ убрзо, и формално, ПОЗВАТИ НА ДИЈАЛОГ. Е, сад, шта ће им дати да би изашли на изборе? Па, управо оно без чега они на било какве изборе не да неће, него (осим ако не желе да добровољно ставе главу на пањ), све и да хоће - не смеју да изађу! Ко је овде поменуо ТВ тровачнице?..."

Што би се оно рекло, и над нашим Врховником има Соња! Пардон, Алекс Ђерђов Шорош, да не кажем баш, мада ме сврби језик, Метју Палмер, онај заменик помоћниковог помоћника америчког државног секретара који ме толико неодољиво подсећа на ренесансног Дубровчанина Шишка Менчетића који је писао љубавне песме у индискретном акростиху, са именима виђенијих жена којима су биле посвећене...

Таман сам хтео да Небојшу др Стефановића бесплатно (уместо прескупог консалтинга којим га замајавају лажни добродушници) посаветујем, како да часно преплива Темзу и Ламанш, и уплива међу, ван сваке разумне сумње, легалне и легитимне академске грађане Србије, кад оно, опет - међутим. Онај Коштуничин бивши мали, а Ес-ен-есов велики Јованов, објавио рат невидљивом непријатељу који, као, "хоће да спречи изборе"; неки, што се, између осталог, представљају и као новинари (ееј, пусте лиценце, хоће ли се увести некада и у тој уклетој професији?) тврде да су "заговорници бојкота много бесни, нервозни, раздражљиви"; Врховник, пак, лично, све ово аминовао поруком Бојкоту: "Даље нећеш моћи! Зваћу децу! Децооо... ооо!"

Укратко, "друг је Тито изд'о наређење": Све за фронт - сви на фронт против Бојкота! Како се, ове недеље, а вероватно и следећих пет-шест, крсти највећи непријатељ стабилности, незаустављивог привредног развоја, наше државе и нашега народа...

И шта ја сад имам ту, када је кренула свенародна и општедржавна хајка на ЗАГОВОРНИКЕ БОЈКОТА ИЗБОРА ПОД ОВИМ И ОВАКВИМ, ПРВЕНСТВЕНО МЕДИЈСКИМ, НЕУСЛОВИМА (а, испада, по Великом Брату, да сам и сам међу њима) - да нешто саветујем др Стефановића? Али, нисам ја од оних Стефановићевих назови пријатеља који му, уместо да му помогну, праве зазубице сликајући се са својим, проверено регуларним, дипломама. Па, ево, господине потпредседниче Владе: Чим нешто кријете, као Ви индекс и сличне тричарије, аутоматски сте сумњиви, чак и "својима". Уместо тога, отворите се јавности и реците да сте један од хиљаду и нешто оних који су поверовали у велику превару, уписали сте то и такво место, полагали испите, тада сте били потпуни анонимус, ваше име никоме ништа није значило итд. итд. И, зато, реците да сте спремни да све предмете који су Вам уписани као положени, полажете поново пред професорима са државним универзитета у Србији...

Заузврат, не очекујем ништа. Једино ургирам да народном посланику такозваном проф. др Атлагићу (то је онај што је, ваљда, професор неког државног факултета у Косовској Митровици) коначно одговорите на његово, два пута постављено, посланичко питање, да ли је и моја маленкост (заједно са осталим поменутима, попут Матије Бећковића, митрополита Амфилохија, Душана Теодоровића, Србијанке Турајлић, Горана Марковића итд) национални издајник који руши државу Србију...

А шта, стварно, мислим о Бојкоту као главном непријатељу "стабилократије" (читај: Србије)?

Па, ево овако... Не рече ли, пре неки дан, током пропитивања у спољнополитичком одбору америчког сената, будући амбасадор у Србији Ентони Годфри да су му два најважнија, његова и америчка, приоритета да припомогне да "Србија нормализује односе са Косовом, како би се унапредиле европске интеграције ОБЕ ЗЕМЉЕ", као и да настави посао који је започео за време минулог мандата у Москви, а тиче се заустављања "руског агресивног понашања и малигног утицаја, те руске кампање дезинформисања широм Европе"...

Због тога ми мало пара здрав разум чињеница да су сазивари, организатори, а ако хоћете, и арбитри првог сусрета представника власти и опозиције невладине, пардон параполитичке, организације и личности које, све скупа, ДЕЛЕ АМЕРИЧКИ СТАВ да је КОСОВО НЕЗАВИСНА ДРЖАВА, дакле, не признају Устав Републике Србије који дефинише Косово и Метохију као аутономну покрајину у саставу Србије.

Зашто је онда, декларативно хиперпатриотском, Највишем Државном био неопходан такав посредник да би уопште ушло у разговоре са онима који представљају огроман део грађана Србије? Мени то, пу-пу, изгледа или као опасан диктат однекле извана или, Боже ми опрости, као покушај да се у оно што следи у вези с преговорима о Косову и Метохији, а што је ОЧИГЛЕДНО ПРОТИВУСТАВНО, увуче и већи део тзв. праве опозиције која се, од остатка политичке сцене, до сада, разликовала управо у томе што је идентификовала и критиковала антиуставне активности и одлуке ове власти.

Да се не лажемо, личи ми на покушај да се, на мала врата, уз изборе који су обавезни најдаље почетком пролећа - прошверцује и неки референдум, плебисцит и томе сличне народна изјашњавања О НЕЧЕМУ МНОГО ВАЖНИЈЕМ ОД ИЗБОРА. А што може да буде нека брзопотезна промена Устава, "Косово за понети" или неко друго статешко питање на инстант провери народног поверења.

А за било какву одлуку, Врховнику је - написах у прошлом блогу - неопходан, макар привидан, КОНСЕНЗУС, А ЊЕГА НЕМА БЕЗ ОПОЗИЦИЈЕ У ИЗБОРНОМ ПРОЦЕСУ.

Моји омиљени теоретичари и практичари пропаганде (мислим на немачке нацисте на челу са Доктором Гебелсом, али искључиво у предратном периоду) своју прву велику кризну ситуацију након што је Хитлер, демократски израженом вољом грађана Немачке, постао канцелар, решили су тако што су експресно, нешто као ми лекс специјалисе за све и свашта, донели "Закон о превазилажењу невоља по народ и по Рајх". А онда је Рајхстаг, од 1933, сваке четири године, демократски продужавао важење овог закона о посебним Фиреровим овлашћењима. (Ван контекста ми је, али не могу да одолим: на последњој седници немачког парламента, 26. априла 1942, Адолф Хитлер је проглашен и за "врховног судију немачког народа", што значи да је имао овлашћење да одлучује о животу и смрти сваког грађанина појединачно.)

Сви избори од тада у Рајху, закључно са онима 1938, били су УВЕЗАНИ СА НЕКИМ РЕФЕРЕНДУМОМ, са бизарним референдумским питањима.

Рецимо, први паралелни плебисцит за Фирерову политику и први "избори" са само једном изборном листом одржани су 12. новембра 1933. Резултат: 93 одсто гласова за Хитлера, 40 милиона "да" за Фирера (само два милина "не"); 39 милиона гласова за "јединствену листу" за Рајхстаг, уз три милиона "неважећих" гласова.

Ах, да, референдумско питање је тада гласило: „Да ли одобраваш, ти немачки човече, и ти немачка жено, ову политику националне владе и да ли си вољан (вољна) да је објавиш као израз сопственог мишљења и сопствене воље и да је свечано заступаш?"

Док, на једној страни, јавно ваби опозицију да потврди учешће на изборима, режимска пропаганда, на другој страни, покушава да разбије јединствен став тзв. праве опозиције из сва три нивоа груписања (Савез за Србију, Договор с народом, Протест "1 од 5 милоиона") да НЕМА ИЗЛАСКА НА ИЗБОРЕ БЕЗ УПРИСТОЈЕЊА ИЗБОРНИХ УСЛОВА.

Колико Врховник ни сам није начисто шта у ствари више жели - да опозиција учествује на изборима или да их бојкотује - огољују медији под његовом директном контролом који, попут онога који (иако га Закон о оглашавању на то обавезује!) још дугује грађанима Србије одговор на питање ко је наручилац ТВ потернице за покојним Оливером Ивановићем. Тај медиј, очигледно не својом вољом, инсинуира да група косметских Срба око Раде Трајковић (некадашња челница радикала у којима је Врховник био генерални секретар) разбија јединство српског народа уз помоћ Харадинајевог (то је човек који не би могао ни да буде премијер да није било гласова Врховникове Српске листе!) и Тачијевог новца који потиче од трговине "органима" на КиМ.

Наравно, да никакав евентуални бојкот избора не би, из истих стопа, изнудио одлазак Врховника и Његових, као што ни, потенцијално, кршење неког начелног договора о бојкоту, не би значило да је тај неко, као у случају народног посланика Вукадиновића, "издајник" опозиције, Врховников "тројански коњ", "електрични зец" и томе слично.

Чињеница јесте да је Врховник, упркос свим заклињањима да неће попустити "макар их било и пет милиона" - ПОПУСТИО. Он је, формално, већ ушао у дијалог. Као што је опозиција, вероватно пребрзо и не сувише промишљено, прогутала ту удицу.

Дозволимо да време буде судија. Опозиција нема потребу да коначну одлуку о (не)изласку на изборе доноси пре краја септембра. А и тада, ако је донесе, не треба да је саопшти. Она мора да уђе у кампању. А да остави Врховнику да препозна да ли је реч о кампањи за излазак на изборе или кампањи која ће изродити бојкот.

Па, да видимо шта још Шишко има да каже. А зашто не, и Боцан - Харченко, кад је већ ту? (cvijetinmilivojevic.blogspot.com)