петак, 30. август 2024.

Potpisano 12 sporazuma između Francuske i Srbije: "Vojska je jako skupa igračka" JUTRO NA BLIC

Emisija: Jutro na BLIC; termin emitovanja: radnim danima, 07:45

Voditelji: Danijela Dimitrovska i Nemanja Vidić

Tema: Potpisano 12 sporazuma između Francuske i Srbije

Gosti: Nebojša Krstić, marketinški stručnjak, Stevica Deđanski, politički analitičar, Boban Stojanović, politikolog, Cvijetin Milivojević, politikolog (www.blic.rs, TV Blic, emisija „Jutro na Blic“, 30.8.2024)

PRŠTALO U STUDIJU "BLIC" TV Klinč oko Makronove posete Srbiji, varnice zbog Kosova i Francusko - nemačkog plana: Pomenuta i "Koštuničina politika"

Nebojša Krstić, marketinški stručnjak, i Cvijetin Milivojević, politikolog, ušli su u žestoki klinč prilikom polemike o poseti francuskog predsednika Emanuela Makrona Srbiji. Najviše varnica izbilo je kada se raspravljalo o tome kakvu politiku danas treba voditi na Kosovu i da li je Francusko - nemački sporazum prihvaćen ili ne.

Svega toga dotakli su se u jutarnjem programu "Blic" televizije. Krstić je na početku ocenio da Makronova poseta dobra, a "atmosfera srdačna".

- To nije kurtoazna toplina u razmeni pozdrava, već više od toga, to je lični odnos. Mislim da Vučić sistematski pokušava da pronađe snažan oslonac u Evropi pogotovo. Najvažnija poruka je da nema poruke, već da je to sistematska aktivnost koju treba ceniti jer je francuska vlada u v.d. statusu. Ministri i ne znaju da li će ostati, baviti se ugovorima sa jednom Srbijom, to je za mene podvig. Za mene je najvažniji stepen poverenja i odnosa - ocenio je Krstić.

Milivojević se saglasio sa ocenom politike građenja odnosa, ali i rekao da mu nije prijalo što se ponavlja scenario posete kancelara Šolca.

- Bio sam šokiran, a predsednik Vučić nije reagovao na to, da je Makron rekao kako je Srbija u obavezi da ispunjava ono što je prihvatila, da se obavezala Ohridskim sporazumom. Koliko ja znam, građani Srbije nisu obavešteni da je Srbija prihvatila Francusko - nemački plan, a ovaj Ohridski sporazum je o primeni tog plana. Zar treba francuski predsednik da dođe i nama kaže da smo mi nešto prihvatili? On se zahvalio Srbiji što je ispunjavala obaveze iz tog sporazuma - kazao je Milivojević.

Polemika oko Francusko - nemačkog sporazuma

- Skandalozno je da nama predsednik Francuske saopštava nešto što je bila obaveza naših izvršnih vlasti - rekao je Milivojević.

Na to je Krstić ocenio da je "to isto kao kada bi neki francuski analitičar sedeo na televiziji i rekao "skandalozno je što je Vučić rekao da neće uvesti sankcije Rusiji".

- Ova obraćanja nisu teren za polemiku, nije to trenutak za polemiku - rekao je Krstić.

- Ja tražim odgovor građanima Srbije, jesmo li prihvatili Francusko - nemački sporazum. Evo pitam ja vas, jesmo li prihvatili Ohridski sporazum? - uzvratio je Milivojević.

U polemiku se uključio i Boban Stojanović, politikolog, koji je prvo ocenio da deluje da između Makrona i Vučića postoji neka vrsta prijateljskog odnose, ali i podsetio da je Vučić sinoć tokom susreta rekao jednu zanimljivu rečenicu: "U međunarodnim odnosima mora da se poštuje izgovorena reč".

- Pa ako je usmeno prihvatio Francusko - nemački plan, mislim da bi bio red da građani Srbije to znaju i ta se to odvija onako kako se odvija i ono što vidimo na terenu - kazao je Stojanović.

Šta je rešenje?

Krstić se ponovo uključio i rekao da je Vučić jasno govorio šta jeste a šta nije prihvatio i da je prihvatio da se o tome razgovara.

- Nema razloga da oko toga pravimo neku famu, da je on prihvatio a nama rekao da nije prihvatio. Ovde je problem što ljudi koji analiziraju politiku ne razumeju državu, ne razumeju problem. Oni misle da je problem Kosova lociran na Kosovu. Problem Kosova je u čitavoj Srbiji, to što se dešava na Kosovu, da su ga priznale najjače zemlje i pritiskaju nas, reflektuje se na sve teme od kojih Srbija živi, od ekonomije do kulture. Ovde ljudi zamišljaju da će Srbija da se razvija tako što će da šamara međunarodnu zajednicu na Kosovu - kazao je Krstić.

Govoreći o tome šta Srbija može u tom polju da radi, Milivojević je ocenio da bi Srbija mogla da se povuče iz međunarodnih sporazuma, svakog, prvog koji je potpisan 2013. godine, na šta je Krstić dobacio "to bi bila najlošija odluka u istoriji Srbije".

- Na primer, ZSO je trebalo da bude formirana do februara 2014. godine. U međuvremenu, mi smo onih 14 tačaka manje više primenili. Zašto se nismo povukli? Pa nije opcija rat, gospodine Krstiću, nemojte da plašite ljude - kazao je Milivojević.

- Dobro, kažite mi šta je posledica- uzvratio je Krstić.

- Jedna od posledica je da se povučemo! - nije odustajao Milivojević.

- Šta je posledica toga? - nije odustajao Krstić.

- A šta je posledica ovoga što vi govorite? Posledica je da nas nema na Kosovu - smatra Milivojević.

- Posledica je vrlo aktivan ekonomski rast kojeg ne bi bilo ako bi vodili tu Koštuničinu politiku - ocenio je Krstić. (www.blic.rs)

https://www.youtube.com/watch?v=GBxp7HtKBXw&pp=ygUHYmxpYyB0dg%3D%3D

Intervju: Cvijetin Milivojević - Zašto režim nema alternativu!

Gost kanala Slavija info bio je novinar i politikolog Cvijetin Milivojević. (Slavija info, youtube kanal, voditelj Ljubomir Stefanović, 30.8.2024)

https://www.youtube.com/watch?v=AMjBeg8Yp3M&pp=ygUMc2xhdmlqYSBpbmZv

четвртак, 29. август 2024.

Вучје време: оде Вук – живео Вул(е)ин и Вучела!

Право на правду – Има ли правде – Неправдом против правде

Пише: Цвијетин Миливојевић

Приводило С(ј)еверину.  Док се саветница председника Републике дичи документарцем на исту тему (Сребреница).

После три и по деценије, оде Вук. Курјак. Вуко. Вукосав. Вукашин. Вучина. Вучићев Вучко...

Вуле, тј. Вулин признао да је сам, „по закону и савести“, а да није обавестио Врховног Вулета, правио спискове на које је турио и Севе, али и глумца Штукана и ону Селму Бајрами и сличне, но некако заборавио да придода Шолца, на пример, апропо Резолуције о геноциду у Сребреници.

Храбри грађанин Србије, Хрват из Бачке, Томислав Жигманов, из потаје, осуо, гледе „случаја Севе“,  паљбу по медијима који „прилике грађанима хрватске националности у Србији чине тешко подношљивим“, али министар за људска и мањинска права и друштвени дијалог у српској влади, ни реч протеста не упути колеги допредседнику те владе, Вулету Другом. Ах, да, тај министар се, замислите, зове  исто као и онај грађанин Жигманов – дакле, Томислав Жигманов.

Стиже нам и Макрон да види шта би још могао да нам ували у пакету са тзв. француско-немачким споразумом: оли нуклеарни отпад, оли „рафале“, оли непостојеће нуклеарне реакторе... а ми живи нисмо од радозналости, јер и даље „волимо Француску, као што она – не воли нас“.

.  .   .

"Посао је опозиције да критикује власт, а не власти да критикује опозицију." – рекао је заменик председника најјаче опозиционе странке, у емисији „Око“, на Јавном сервису, 7. децембра 2011. године. Тај што је то тада казао зове се Александар Вучић.

Уочи оних октроисаних, нелегитимних, али и нелегалних избора који су, пре четири године, одржани после истека уставног рока, пошто је, пре тога, на неуставан начин, проглашено ванредно стање, а назови изборна кампања протекла у колективној изолацији због пандемије короне – поставио сам (15.5.2020) реторско питање: „Прети ли нам Закон о преносу овлашћења?“

Учинило ми се тада да нам, после силних „лекс специјалиса“, следи један баш велики „посебни закон за господина Посебног“ који ће, коначно, заковати, зацементирати, легализовати дугогодишње противуставно стање, те тако и и формално озаконити преношење свих тих и стотине и стотине других законодавних, извршних, правосудних и иних овлашћења на онога код кога она стварно већ и јесу!

„Литијум (који) нема алтернативу“ само је убрзао потребу доношења онога што се, у правној и политичкој историји немачке државе, памти као: "Закон о поправљању стања народа и државе". Или, у оригиналу: "Gesetz zur Behebung der Not von Volk und Reich". Скраћено: "Ermächtigungsgesetz" ("Закон о овлашћењу").

Што се Србије под Врховником тиче, нечији лични, групни, нејавни интерес се, у много примера, већ легализовао и подвлачио под "највиши национални и државни“, тј. јавни интерес. Од "Закона о утврђивању јавног интереса и посебним поступцима експропријације и издавања грађевинске дозволе ради реализације пројекта Београд на води" до најновијих, сурчинског „Експоа“ и јадарског литијума, који су дефинисани као пројекти од посебног интереса за све грађане Србије?!

Како је, 1933, донет "Ermächtigungsgesetz"?  Пошто је, за само месец-два, обезбедио подршку команде војске, новопечени канцелар коалиционе владе Адолф Хитлер је, да био преузео комплетну власт, захтевао нове изборе, а председник Хинденбург их је расписао већ за 5. март те 1933. Током изборне кампање запаљена је зграда парламента („паљење Рајхстага“); Хитлер убеђује председника да је реч о великој комунистичкој завери, због чега је, по члану 48. Устава, проглашено ванредно стање (Декрет о пожару у Рајхстагу), што је влади давало огромна овлашћења у случају њене "процене" да су угрожени јавни ред и мир. „Декрет о пожару“ је ограничио грађанске слободе, право окупљања, слободу штампе,; полиција је овлашћена да, на неограничено време, притвара људе без налога и оптужнице, док је све пратила убитачна пропаганда и организована "спонтана подршка јавности и грађана" овим мерама.

Упркос свему, Хитлерова Националсоцијалистичка партија осваја (само) 43,9 одсто гласова, тј. 288 посланичких мандата; социјалдемократе 125 итд.итд, па чак и комунисти 81 мандат, али су они, нпр, елиминисани тако што су - позвани да "не користе мандате"!

Већ 24. марта 1933. у Рајхстагу је, са 444 гласова "за" и 94 "против", усвојен Закон о посебним овлашћењима, као амандман на Вајмарски устав који је омогућио Канцелару да усваја законе — чак и оне законе који крше устав — без сагласности председника Немачке или Рајхстага! У ходу су се "спонтано" изоглашавале и разноразне "Струке". Рецимо: Немачки лекари су се, са свог конгреса у Визбадену, априла 1933, акламативно захвалили канцелару Хитлеру - "Спаситељу Немачке"! Подршка је стизала и од западних партнера, од Британаца, па на даље.

Социјалдемократска партија и још неки су експресно забрањени, друге странке су се самораспустиле, тако да је већ од 14. јула 1933. Немачка постала једнопартијска држава у којој је Националсоцијалистичка партија озакоњена као једина легална странка. Закон о посебним овлашћењима је служио као правна основа за легализацију диктатуре.

Само пет чланова имао је овај закон. Прописивао је да закони које донесу канцелар и влада не подлежу сагласности парламента, а канцелар је добио овлашћења да сам доноси законе и буџет, води унутрашњу и спољну политику, без сагласности и контроле парламента, док се влада, у спровођењу своје политике, није морала држати устава!

На изборима 1933, 1936. и 1938. нацисти су се "такмичили" сами са собом, а украс су им чинили "независни" сателитски "противкандидати".

Закон о овлашћењу, иако првобитно орочен на  само четири године, остаће на снази све док Хитлеру, вољом Црвене армије, није превремено, насилним путем, окончан канцеларски мандат. 

.   .   .

Чим неко најави неки протест на улици, вучићоидни фронт ургентно „открије“ припрему неког новог атентата на Врховника! Било их је, до сада, већ озбиљан двоцифрен број, а рачунајући и све оне анонимне „заверенике“ са друштвених мрежа, вероватно и неколико стотина, с тенденцијом да ускоро буде оборен и Кастров рекорд од преко 600 атентата. Додуше, за 57 година његове владавине.

Ја се с тим не бих никада не бих шалио, али, нажалост, када је о нашем примеру реч: нити једне оптужнице, нити једног осумњиченог, а камоли оптуженог или осуђеног за те наводне гнусне намере, до сада, у ових осам година, није било...

Промотер волонтер РТ-а се мало више преспиновао, покушавајући да фокус пажње са антилитијумског расположења већинске Србије, премести на неке друге теме, па је једног јутра оптуживао неког Шолака да жели да га убије, а већ следеће вечери лагао да претходног дана није тврдио то што је тврдио.

А своме бирачком телу, преко ружичастих ТВ наочара, показивао трицепсе: „И ја идем директно да се суочавам са проблемом. И зато ћу ускоро канцеларију председника да преместим на запад Србије, макар седам дана, и да разговарам са људима директно, у сваком месту, на сваки начин. Јер само директним разговором можете да чујете од људи нешто. Ми знамо да меримо расположење народа. И мења се и расположења народа, јер добар део људи види да су били лагани и обмањивани, да ћемо рогове да добијемо, да ћемо да имамо по две главе, да ћемо да пијемо наранџасту воду. И полако, то је процес који је дуг. Али. ево, да вас обавестим да се и то мења, и то се значајно мења, и тек ће да се мења!“

А том непоштовању председника Републике према највишем правном акту земље и грађанима чије би државно и грађанско јединство јединство требало да одражава, сведочимо из дана у дан. Гледамо годинама како се Музеј кнеза Павла (зграда Председништва на Андрићево венцу), РИК у Краља Милана и Народна скупштина, као панцир-кошуљама, од потенцијалних демонстраната „штите“ металним оградама обученим у државне заставе, па кад их ветар обори, онда се, онако поцепане, прљају у блату, а комуналних служби нигде да их усправе. „Пинк Пантер ти-ви“ се, превентиве ради, у страху од кокошијих мућака, кад год неко припрети неким протестом, експресно заогрће у државни барјак, испод кога вири подигнути средњи прст гдекоје старлете или голишава ти-ви руководитељка са позадином у виду две, у чвор везане, српске заставе. К'о на бранику српства то ружичасто чудовиште – Боже ми опрости – да је?!

Џаба закон о употреби државних знамења. Јер, ако може председник свега овога овде што је и што није да се, у тренутку док Генерална УН-а усваја Резолуцију у Сребреници, снужден, али препоносан, облачи у српску заставу за потребе фото-сешна који му ради насмејана „пиарка“ – „а што не би(х) могло“ да то уради и свако коме се прохте.

Док самозвани врховни командант, у касарни која носи име Змаја од Авале, војводе Васе Чарапића који је, 1806, погинуо предводећи устанике у јуришу на Стамбол капију, у фармеркама, раздрљеној кошуљи и патикама, обилази јединицу постројену у његову част.

И док, на другој страни, постројава тзв. научну заједницу или оно што је од ње пристало на такво понижење, мобилишући знанственике у фронт за копање литијума по сваку цену, упозоравајући их да је то њихова грађанска дужност јер је држава улагала у њих. Да пропагирају копање литијума, сад и одмах, и по сваку цену, а за немачке бабе здравље?! За сваки случај, Државна Промиџба је обнародовала формирање специјалне „гонго јединице“ под називом: „Копаћемо!“

И, да, још један вук – ово је „Вучје време“ - Вучел(а)ић је обавио задатак који му је издала Врховна Вучја Команда: ФК „Партизан“ је, од Велике Госпојине, после осам година мрцварења, и коначно, мртав...

.   .   .

После „Закона о овлашћењу“, за претпоставити је да ће Врховна Тајница, уместо оне заробљене или украдене петиције са 38.000 потписа грађана за забрану ископавања литијума, на дневни ред парламента ставити предлог нечега што би личило на Хамурабијев законик.

То је онај клинописни месопотамски законик из 1754. године пре нове ере који се приписује краљу Хамурабију, седмом владару Аморијске династије древног Вавилона. Састојао се од 282 одредбе, са санкцијама прилагођеним талионском (lat. talio – одмазда) принципу „око за око, зуб за зуб“, где се починиоцу казна одмеравала на основу штете коју је он нанео оштећеном.

У уводу закона законодавац, подразумева се, тврди да су му директно богови наложили да влада народом и донесе тај законик, „да прибави важност праву у својој земљи, да истреби поквареног и неваљалог, да спречи моћнога да угњетава слабога". На рељефу, пре самог текста на камену, приказан је Хамураби како стоји пред богом правде Шамашом који седи и предаје му  законик.

Гледано из данашњег угла, позитивно је то што је Хамураби трајање дужничког ропства ограничио на „само“ три године. Али, тадашњим аршинима мерено, за оно што се све у данашњој Србији сматра „вербалним деликтом“, уследило би – одсецање језика. А онај ко би вас евентуално лажно оптужио или неистинито сведочио – а што би било доказано „божјим судом“ (ордалијом) – као нечастан човек, био би „кажњен“, тек, шишањем.

Иначе, и Хамурабија је, врло логично, „послао и позвао сам Бог“. У предговору законика, Хамураби каже: „У то доба, богови Ану и Енлил, да бих се изборио за добробит људи, зазваше ме именом мојим Хамураби, мене, побожног владара, пуног страхопоштовања према боговима, да учиним да правда превлада на земљи, да уништим развратне и зле, да спречим јаке да науде слабима, да се као бог сунца, Шамаш, винем изнад људи и обасјам земљу."

Професор геополитике Срђан Перишић пише да је, у државама под неоколонијализмом, попут Србије, једини задатак домаћих елита - управљање земљама у корист глобалних компанија, и у корист САД и земаља Запада који војно штите те компаније. Он тврди да је „Рио тинто“, током рударења по Латинској Америци, Африци и Азији, користио политичку и војну заштиту Велике Британије и САД, те да ће, у случају литијума у Србији, користити заштиту ЕУ, Немачке, Француске и Британије. С обзиром да ово изгледа као врло реалистична садашњост Србије, онда никако није немогуће да се и у нашим будућим законима „преслика“ онај Хамурабијев талион:  Ако би неко био оптужен за враџбине (рецимо, да „баја“ нешто против ископавања литијума), био би (завезан!) бачен у реку, а једино ако би тај, неком срећом, ипак успео да исплива – тек то би био ваљан доказ да је невин. (www.pravda.rs, извор: Правда, 29.8.2024)

понедељак, 26. август 2024.

„Bez cenzure“: Beograd ne može da čeka!

U emisiji „Bez cenzure“ pogledajte kako je počela kampanja "Beograd ne može da čeka", koju će činiti više stručnih organizacija, udruženja građana i sindikata, sa ciljem izrade plana za glavni grad. 

Sa kampanjom su prisutne upoznali direktor Centra za lokalnu samoupravu Nikola Jovanović, politički analitičar Cvijetin Milivojević, istoričar Milan St. Protić i predsednik Sindikata „Centar“ Ivan Banković. Razgovor je moderirao dr Aleksandar Dikić. (www.ktv.rs, Bez Cenzure - zvanični youtube kanal, 25. 8. 2024) 

https://www.youtube.com/watch?v=qbbEK8aCxYE&pp=ygUjYmV6IGNlbnp1cmUgYmVvZ3JhZCBuZSBtb3plIGRhIGNla2E%3D


петак, 23. август 2024.

Vučić između čekića i nakovnja: Nakon susreta sa direktorom CIA predsednik sa ruskim ambasadorom

Predsednik Srbije se sastao sa ruskim ambasadorom Aleksandrom Bocan-Harčenkom i sa njim podelio svoju zabrinutost zbog situacije na Kosovu. Juče u ovo vreme, u Beograd je stigao šef CIA. Predsednikovo hodanje po žici između Istoka i Zapada se nastavlja, a o tome šta to znači za spoljnopolitički diskurs Srbije priča politikolog Cvijetin Milivojević

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić sastao se danas sa ambasadorom Rusije Aleksandrom Bocan-Harčenkom kome je preneo duboku zabrinutost zbog mogućih posledica nasilnog otvaranja mosta na Ibru u Kosovskoj Mitrovici, kao i drugih planiranih aktivnosti prištinskog režima, usmerenih protiv srpskog naroda na Kosovu.

Vučić je na svom Instagram profilu napisao da je imao otvoren i iskren razgovor sa Bocan-Harčenkom o svim temama od interesa za Srbiju i Rusiju, kao i o pozicijama Srbije u pogledu aktuelnih globalnih geopolitičkih kretanja.

“Ponovio sam zahvalnost Rusiji na doslednoj diplomatskoj podršci Rezoluciji 1244, kao jedinoj međunarodnoj garanciji za opstanak Srba na Kosovu”, naveo je Vučić.

Šer CIA u Sarajevu

I sve to ne bi bilo čudno, da nešto manje od 24 časova pre toga, BIA nije ugostila direktora CIA-e Vilijama Bernsa, koji je u Beograd produžio nakon posete Sarajevu.

Berns je u Beograd došao iz Sarajeva gde je doputovao 20. avgusta na sastanak sa kolegama iz obaveštajne zajednice, članovima Predsedništva Bosne i Hercegovine (BiH) kao i sa ministrom spoljnih poslova BiH.

Kako je za RSE rekao zvaničnik Vlade Sjedinjenih Američkih Država koji je tražio da ne bude imenovan, razlog posete direktora CIA-e Sarajevu je, između ostalog, „zabrinjavajuća secesionistička retorika i delovanje“ predsednika bh. entiteta Republika Srpska (RS) Milorada Dodika i Vlade RS-a.

To je poruka i za rukovodstvo Srbije i predsednika države Aleksandra Vučića koji Dodika priključuje svim mogućim državnim i partijskim manifestacijama i pruža mu svesrdnu podršku.

Nakon što je srpski svet Aleksandra Vulina naišao na odjek u Vašingtonu, dobacio je i Svesrpski sabor Vučića i Dodika. Od ove trojice veoma bliskih saradnika i kreatora novovremenog vangraničnog srpskog patriotizma, samo Vučić nije na listi sankcija Sjedinjenih Država.

Vučić kao Dodikov “glas razuma”

Politički analitičar Cvijetin Milivojević kaže da srpskoj vladajućoj garnituri nije strana politika “sedenja na dve stolice”.

Milivojević regionalnu posetu direktora CIA doživljava kao pokušaj da “ova velika sila pokaže da je prisutna i da se pita o situaciji na Zapadnom Balkanu”.

“Izbori u SAD su za par meseci i bitno je da oni sada pokažu da su važan faktor u politici na Balkanu. Oni žele i da pošalju poruku BiH angažovanjem bezbednosne insitucije kao što je CIA da su na braniku teritorijalnog integriteta Bosne”, objašnjava.

Dodaje da je poseta jasna poruka Miloradu Dodiku da se drži Dejtonskog sporazuma, ali i podrška tamošnjoj bošnjačkoj političkoj eliti.

“U Dejtonskom sporazumu stoji da je Bosna i Hercegovina zajednica od tri konstitutivna naroda i dva entiteta. Njegovi autori su Amerikanci, te ga se oni strogo drže, za razliku od vlasti u BiH, koje ovaj sporazum izlažu raznim slobodnim tumačenjima”, kaže Milivojević.

Zašto je onda Berns produžio do Beograda? Prema rečima Milivojevića, poseta je jedna vrsta “pritiska na Vučića, koji je sada pomalo i američki igrač, da pritisne Dodika”.

Vučić bi, u tom slučaju, igrao ulogu mirnog medijatora koji na predsednika RS vrši pritisak da odustane od svojih zahteva za otcepljenje entiteta.

Vučićev ples po žici

Usled litijumske groznice, napete situacije u komšijskoj BiH, jedan od glavnih problema- Kosovo, kao da je zapostavljen, smatra Milivojević.

Ili je ipak, razmatranje toga kako smanjiti pritisak prištinskih vlasti na Srbe, rezervisan za Ruse.

“Vučić se otvoreno hvalio time da sedi na više stolica. Linija uticaja istočnog bloka na nas je još uvek neupitno jaka. U protekle dve godine, Vučić nije uveo sankcije Rusiji, ali je podržao teritorijalni integritet Ukrajine i nije priznao aneksiju Krima i Donbasa. Naši predstavnici u UN povremeno glasaju za rezolucije koje osuđuju rusku agresiju”, objašnjava on.

Na taj način, održava se balans između Istoka i Zapada, naročito ako uzmemo u obzir da pomenute rezolucije nisu obavezujuće.

“To je igranje na tankoj žici. Vučić će uvek davati rusofilske izjave, između ostalog i da bi potkupio svoje birače koji to vole”.

Na kraju, predsednik u ovoj igri daje šah mat time što kad god se u Beogradu nađe neki zapadni zvaničnik, zna se da će ubrzo stići i neki ruski ambasador. Time Vučić ruskim zvaničnicima otvoreno šalje poruku da “mora da pregovara sa Zapadom, ali su odnosi sa Rusijom prioritet”. (www.vreme.com, portal, Mila Jovanović, 22.8.2024)

четвртак, 22. август 2024.

Зашто навијам за непосредан избор градоначелника, већинскe изборе за одборнике и раздвајање локалних од „великих“ избора?

 Право на правду – Има ли правде – Неправдом против правде

                                                 Фото: Милица Вучковић (Фонет)

Пише: Цвијетин Миливојевић

Зашто је, прошле недеље, противно вољи Нишлија, за новог нишког градоначелника, наводном вољом самопроглашених напредних Срба и лажних Руса, ипак изабран неки човек Павловић, а не др Милић који је, 2. јуна, био апсолутно први избор становника Ниша?

Како се могло догодити да, у два наврата, за градоначелника престонице бива постављен Доктор Шапић, човек који се хвали како од своје 17. године није ушао у градски превоз, иако он, кад би се стварно питало чланство садашње његове странке, сигурно не би био њихов избор, већ би то, пре њега, били и Весић и многи други?

Само једанпут у новијој политичкој историји рехабилитованог српског вишестраначја (пре тога, и у време моностраначја од 1945 – 1990), и то 2004, градоначелници и председници општина бирани су – на непосредним изборима.

Тада и никада пре и никада више после тога, јер су тако, готово акламативно, свако из својих разлога, „били у могућности“ и ондашња власт и ондашња опозиција.

Иначе, према члану 59, тада примењиваног Закона о локалним изборима из 2002. године, за председника општине изабран је кандидат који је добио већину гласова бирача који су гласали, а ако ни један кандидат у првом кругу гласања не би добио већину гласова оних који су гласали, у другом кругу учествовала су два кандидата који су имали највећи број гласова. У другом кругу изабран би био кандидат који је добио највећи број гласова.

Легенда вели да је на тим изборима у Београду, у првом кругу избора за градоначелника Београда, 19. септембра 2004, излазност била 34,69 одсто (укупно изашло 493.985 грађана), а у другом, 3. октобра 2004, 32,35 одсто (460.674).... да је, у првом кругу, кандидат ДС Ненад Богдановић освојио 165.565 (33,04 одсто), а противкандидат му Александар Вучић из СРС 145.959 (29,13) гласова, а да је, две недеље касније, у другом кругу, Богдановић освојио 234.513 (50,19), наспрам Вучићевих 226.162 (48,40 одсто) гласова.

Пракса каже – стицајем околности, моја агенција је тада радила локалну кампању „Шабац – наша кућа / Договор кућу гради“ за потребе кандидата ДС-а за градоначелника Шапца Милоша Милошевића – да, када се бира непосредно, на локалу побеђују људи са именом и презименом, угледни у своме граду, чиста образа, они који смеју комшије да погледају у очи, који су с обе ноге на земљи... Милошевић је тада, на тим директним изборима, иако политички анонимус и у оквиру своје странке, победио чак и славног рукометаша Милета Исаковића!

.   .   .

Минуле октроисане локалне изборе у половини Србије обележио је крах штрајкбрехерске опозиције и успон изборних листи група и удружења грађана, а појавили су се и неки нови локални активисти, међу њима и потенцијални локални политички лидери.

Протести против литијума у тридесетак градова Србији показали су исто. Тамо су се као вође из потаје наметнули неки људи које је нужда („бушотина“ испред кућних врата, на прагу њихове штале или усред најплодније оранице) натерала на улицу; тек понеки „организовани“ еко-активиста, а традиционалних политичара скоро да и нема.

Аргумент више у прилог тези да на локалу људи желе да гласају за живог човека, свог комшију или некога кога препознају по ономе што је добро учинио за ту локалну заједницу, а не за фоторобот локалног политичког каријеристе кога им нуди партијска централа из Београда.

Јер, правило је до сада било да, тек пошто се избори окончају, нека централна отаџбинска управа или централни комитет, уместо грађана конкретне комуне, узима себи за право да она, “у име грађана“, одлучи ко ће бити председник општине или градоначелник неког града.

Писао сам и пред последње, као и све оне раније, локалне изборе – да су на њима морале да доминирају искључиво локалне теме, да се наметне прича о неопходности дебеоградизације (ништа лично Београду!) Србије, али и, подразумевам, деновосадизације Војводине. Предлагао да се пројекти ЕКСПО-а, кад је он већ проглашен за „јавни интерес свих грађана Србије“ и пошто смо се за то већ задужили 18 милијарди евра, поразместе, прерасподеле по целој Србији – највише на југ, у и око Ниша. Тиме би на добитку био и сам Београд. Шта ће му национални фудбалски стадион, поред два „жива“, али празна, са којима се сродила цела навијачка Србија: уложите у Маракану и Стадион ЈНА, направите од њих, не један, него два национална, а онај први, за играње фудбалске репрезентације, лоцирајте у Нишу, јер тамо су аутопутеви, железничке комуникације, тамо је једини српски међународни аеродром (Сурчин је, у наредне три деценије, француски), а отуда се људи исељавају, цео југ и исток Србије је пуста земља, и то више није само демографски, него и економски и социјални, али и безбедносни проблем.

.   .   .

Овде се, у периоду од 1990. до 2000, а онда поново од мајских парламентарних и локалних избора 2008. и тако до данас, локални третирају као рефлексија и прирепак председничких и парламентарних избора, при чему се индоктринира клима која подразумева да се о истом трошку, једним ударцем убију две муве, односно да се уподобе и хармонизују резултати избора на свим нивоима власти. Реч је о апсолутном обесмишљавању суштине локалних избора. Бирачи се намерно збуњују и слуђују тако да не могу да разлуче аутохтоне животне проблеме и перспективе своје локалне заједнице, од великих заг(л)ушујућих, бучних националних, државних и тзв. стратешких тема. Такође се инсистира на томе да бирачи морају да, по хоризонтали и вертикали, гласају за исто(г), за једног лидера и једну странку и да је сваки други приступ „субверзиван“ и непријатељски.

Актуелни Закон о локалној самоуправи (последње измене 2021) каже да се локална самоуправа остварује се у општини, граду и граду Београду.

Општина је основна територијална јединица у којој се остварује локална самоуправа, која је способна да преко својих органа самостално врши сва права и дужности из своје надлежности и која има најмање 10.000 становника. Изузетно, када постоје посебни економски, географски или историјски разлози, може се основати нова општина која има мање од 10.000 становника.

Град је јединица локалне самоуправе која представља економски, административни, географски и културни центар ширег подручја и има више од 100.000 становника. Међутим, и овде изузетно, када постоје посебни економски, географски или историјски разлози, може се утврдити да је град и територијална јединица која има мање од 100.000 становника.

Време је да се што пре крене у формирање много више општина у Србији, да локална управа коначно баш „сиђе у народ“. Хрватска и Словенија које, иако су, по броју становника и теориторији, мање од Србије, имају по неколико стотина општина. У локалним самоуправама које имају статус града, осим градских општина, вреди поразмислити (док се закон не промени), и о формирању општина у великим сеоским гравитациионим центрима, већим селима која су, до средине шездестих, и имала статус општина – сад их, у прелазном периоду, по актуелном законском решењу, можемо третирати као неке „сеоске општине“ које би се званично сводиле на ингеренције садашњих „градских општина“.

Чланом 25 овог закона предвиђена је могућност оснивања нових градских општина на територији градова. Ово је, већ неколико деценија, пред сваке локалне изборе, дежурна тема у Београду. Вечити кандидати за добијање статуса градске општине су „Дунавски венац“ (200 хиљада становника леве обале Дунава), „Авалски венац“, Батајница, Железник и Сремчица итд. и сваки одговоран кандидат на непосредним изборима за градоначелника би озбиљно залегао иза ових захтева грађана тих делова Београда.

Подсећам на још неколико одредаба Закона о локалним изборима који је последње измене претрпео уочи недавно одржаних локалних избора. Мора се инсистирати на апсолутној примени члана 3 који је био „тачка раздора“ (и) у опозицији и пред ове изборе, а који недвосмислено прописује да „право да бира и буде биран за одборника има пунолетни грађанин Србије који има пребивалиште на територији јединице локалне самоуправе у којој остварује изборно право“.

Локалне изборе расписује председник Народне скупштине, али су, почев од 2012. године, сви председници парламента кршили своју уставну и законску обавезу да распишу локалне изборе на целој, „недељивој“ територији Републике Србије која укључује и КиМ (па, макар и само оних 10 општина са српском већином које би, према Првом бриселском споразуму, требало да чине ЗСО), што значи да су приоритет давали „Бриселском споразуму“ у односу на Устав Србије, иако је сам Уставни суд, одбијајући да се изјасни о иницијативи за оцену уставности тог споразума, утврдио да то није никакав међународни уговор већ обичан – политички акт!

Изборну листу, према члану 37, може поднети политичка странка уписана у Регистар политичких странака, коалиција политичких странака и група грађана. Симптоматично је и то да бирачи који образују групу грађана ради подношења изборне листе за учешће на локалним изборима не морају имати пребивалиште на територији јединице локалне самоуправе у којој се спроводе избори?! Исто важи и за носиоца изборне листе који, шта више, може, али и не мора истовремено бити и кандидат за одборника на тој изборној листи. Овај члан као да је писан за аутократске државне функционере који својим именом и презименом наткриљују чак и локалне изборе, што је још један вид обесмишљавања и омаловажавања локалне самоуправе. Зашто је ово дозвољено? Да би неко ко никакве везе нема са дотичном локалном самоуправом, преварио грађане, стварајући илузију код њих да, у ствари гласају за тог носиоца, а не за стварног кандидата за градоначелника или конкретне кандидате за одборнике.

.   .   .

Интерес сваког грађанина и бирача на локалним изборима је да он заиста може да најдиректније одлучује који човек ће да води његов град или општину, а не да градоначелник или председник општине буде продужена рука централе његове странке.

Да је тако нешто могуће, показују и примери из окружења, попут праксе у Босни и Херцеговини, чији је изборни систем који су наметнули странци једна врста компромиса између највиших демократских вредности и прагматичних изборних начела.

Изборни закон БиХ утврђује принципе који важе за изборе на свим нивоима власти у БиХ Херцеговини и врло је изричит по питању бирачког права: „Држављанин БиХ који поседује двојно држављанство има право гласати само ако је БиХ држава његовог пребивалишта.“

У два највећа града у Републици Српској, у Бањалуци и Бијељини, баш у мандату који траје последње четири године (локални избори су тамо почетком следећег октобра), имамо примере кохабитације где градоначелници долазе из странака које су опозиционе на ентитетском и на нивоу БиХ, док већину у скупштинама та два града чине одборници који долазе из партија које чине власт на нивоу Српске и БиХ.

Наравно да постоји опструкција од стране ентитетских власти, али оба градоначелника су, с обзиром на опсег својих законских овлашћења, изгурала цели мандат, па је у Бијељини чак  пропао и референдум о опозиву градоначелника који је покренула скупштинска већина.

Закон о локалној самоуправи Републике Српске прописује да градоначелника, односно начелника општине „бирају грађани на општим непосредним изборима за период од четири године“. Он је носилац извршне власти, извршни орган општине (града) који заступа и представља град / општину и руководи градском / општинском управом.

С обзиром на ту снагу легитимитета некога ко је изабран на непосредним изборима, на своје име и презиме, градоначелник, односно начелник општине има најшира овлашћења, па он утврђује структуру и унутрашњу организацију градске, односно општинске управе у законом утврђеним општим границама. Он предлаже статут и друга општа акта скупштини, израђује и подноси скупштини на усвајање нацрт и предлог буџета, финансијски извештај, економски и развојни план, инвестициони програм, просторни и урбанистички план и остале планске и регулаторне документе који се односе на коришћење и управљање земљиштем, укључујући и коришћење јавног земљишта; спроводи локалну политику у складу са одлукама скупштине, извршава локални буџет и обезбеђује примјену одлука и других аката скупштине; доноси одлуку о оснивању градске управе; закључује уговоре у име јединице локалне самоуправе, у складу са актима скупштине; одлучује о сукобу надлежности између градске управе и организација које врше послове од интереса за јединицу локалне самоуправе...

Међусобни односи скупштине (чак и ако скупштинску већину чине представници политичке опције различите од градоначелникове) и градоначелника, односно начелника општине заснивају се – према овом закону - на принципима међусобног уважавања и сарадње, уз појединачну одговорност за остваривање властитих надлежности и заједничку одговорност за функционисање јединице локалне самоуправе.

Градоначелник је дужан да редовно информише скупштину о остваривању политике јединице локалне самоуправе, да одговара на одборничка питања и иницијативе, док је скупштина дужна да размотри предлоге аката, извештаја и информација које поднесе градоначелник.

.   .   .

За ове 34 године политичког плурализма имали смо три модела изборног система за избор одборника у скупштинама општина и градова: двокружни већински (прва деценија вишестранчја, локални избори 1992. и 1996)), систем релативне већине (избори 2000: мандат иде ономе кандидату који у једином кругу освоји највише гласова) и пропорционални систем са једном изборном јединицом.

Када је, 2002, промењен систем локалне самоуправе, напуштен је и већински изборни модел на локалним изборима и уведен пропорционални, са општином или градом као једном изборном јединицом, затвореном блокираном листом и изборним цензусом од три одсто.

Пресликавањем изборног система за избор народних посланика устаљена је и пракса да партије и коалиције додељују мандате у оквиру добијеног броја одборничких места не по редоследу на листи него слободном вољом страначких руководстава, чиме је повређено „свето начело“ демократских избора – непосредност.

Тада је први (нажалост, и једини) пут уведено непосредно бирање председника општина и градоначелника по већинском систему, док су избори за одборнике и председнике јединица локалне самоуправе први пут регулисани посебним изборним законом. Али, ова изборна правила важила су само на изборима 2004. године.

Устав Србије из 2006. године је предвидео могућност да „посланик, у складу са законом, може ставити на располагање свој мандат странци са чије листе је изабран”, а онда је Закон о локалним изборима то применио и на кандидате за одборнике, чиме се фактички озаконила пракса тзв. „бланко оставки”. Интервенисао је Уставни суд који је одредбе о праву странака да мимо редоследа на изборној листи додељују мандате и од кандидата узимају „ковертиране оставке“ прогласио неуставним. Тиме је направљен додатни „каламбур“, па су посланици, али и одборници у локалним скупштинама, а не њихове изборне листе, постајали „власници мандата“, иако је јасно да су бирани, по пропорционалном систему и на партијским листама, а не на своје име и властити углед. Тако је отворена „сезона трговине мандатима“ и директно прекрајање изборне воље грађана.

Одустајање од непосредног избора градоначелника и председника општина (то се десило изменама закона из 2007) правдало се тада тиме да могућа различита страначка опредељеност градоначелника и одборничке већине доводи до „проблема у функционисању локалне самоуправе“, до честих покретања поступака за опозив, опструкција и блокада у раду органа самоуправе. Тада је поново и цензус на локалним изборима, са три, повећан на пет одсто.

Овде је, нарочито од 2012, завладао тренд „национализације“ локалних избора и њиховог наткриљавања неким „великим политичким изборима“ и лажним носиоцима листа који нити су кандидати нити живе у локалним срединама, где грађани, наводно, „гласају за њих“ и „дају подршку њиховој политици“.

Интерес грађана је управо супротан: Локални избори требало би да буду аутономан политички и изборни процес, чак и временски раздвојен, неподударан са термином тзв. великих политичких избора, да би се бирачи усредсредили на конкретне проблеме конкретне локалне заједнице (инфраструктура, животна средина, здравство, брига о деци, старима и другим рањивим категоријама итд). Локални избори би морали да буду изразито персонализовани, да би грађани бирали кандидате на основу њихових локалних политика и конкретних програма, а не да буду високополитизовани што је у искључивом интересу политичких партија.

У том смислу је и залагање за директан избор градоначелника и председника општина, јер то на боље мења суштину и карактер локалне самоуправе, пошто, на непосредним изборима изабрани,  градоначелник постаје кредибилан орган са властитим изборним легитимитетом. Он је, у том случају, првенствено одговоран грађанима локалне заједнице, па тек онда изборној листи или партији која је подржала његову кандидатуру. (www.pravda.rs, извор: Правда, 22.8.2024)


среда, 21. август 2024.

Od danas kampanja 'Beograd ne može da čeka' kao priprema za sledeće izbore

Direktor Centra za lokalnu samoupravu (CLS) Nikola Jovanović najavio je danas kampanju "Beograd ne može da čeka" više udruženja građana, sindikata i stručnih organizacija, kao "kapa" pod kojom ima mesta za sve dobronamerne, ozbiljne ljude da budu spremni da donesu promene u Beogradu.

On je naveo da se u ovom momentu ne zna kad će biti izbori, ali da već sad treba napraviti jedinstveni front i zato kampanja počinje danas. "To je kampanja koja treba da predstavlja okvir za učešće svih organizacija, uključujući i političke organizacije u nekom momentu. Naša kampanja nije nikakva alternativa postojećim organizacijama već ozbiljna dodatna vrednost. Nadam se da ćemo uspeti da napravimo jedinstven front koji će vratiti Beograđanima nadu, elan, ali i pokazati da apsolutno može drugačije i bolje", rekao je Jovanović, na konferenciji za novinare u sedištu CLS.

On je najavio da će do kraja godine biti napravljen sveobuhvatni programa za Beograd, takođe i beogradska vlada u senci, kao nadzor nad postupcima aktuelne vlasti, ali i neko ko će nuditi rešenja za goruće probleme.

Istakao je da je Beograd sada kao siroče, jer vlast ne brine o građanima, uz konstataciju da današnjem predstavljanju kampanje prisustvuju mnoge ugledne javne ličnosti - arhitekte, profesori, nekadašnji ambasadori.

"Želimo da se u Beogradu gradonačelnik bira imenom i prezimenom", rekao je Jovanović, navodeći da CLS dobija svakodnevno desetine mejlova građana koji se žele da su egzistencijalno ugroženi.

Istovremeno, naglasio je, postoji namerni haos kako bi se  omogućila grabež kroz ispumpavanje novca iz gradskog budžeta i da konfekcijska gradnja navodi na tvrdnju da se pere novac.

Predsednik sindikata "Centar" Ivan Banković rekao je da je ovo izrada jednog ozbiljnog plana Beograda 2030. i dodao da "nedeljama intenzivno radimo, a ovo je tek početak" i da je upoznao mnoge ljude koji su vrsni stručnjaci koji žele da naprave nešto dobro za građane Beograda.

Obrativši se u ime mladih, predstavnik "Alternative za Čukaricu" Filip Kalmarević je naglasio da veruje u platformu koja će da okupi udruženja i pojedince i napravi dobru verziju za Beograd.

Nekadašnji gradonačelnik Beograd Milan St. Protić objasnio je da je tu da podrži ideju, kampanju, da učini šta može - posavetuje, ohrabri i bude gde treba i kad treba, da se Beogradu vrati mesto koje mu pripada, njegov duh i da se sklone oni koji smetaju.

On je, pohvalivši diplomatski razvoj Jovanovića, ocenio da ne zna ko bi bolje mogao da vodi Beograd od direktora CLS s obzirom kolika je njegova odanost Beogradu.

Protić je istakao da je ostao dužnik Beograđanima jer nije uspeo da ostvari šta je želeo kao gradonačelnik, podsetivši da nije imao izvršna ovlašćenja, a video je kakve se stvari najavljuju pa je ubrzo podneo ostavku.

                                                                          Foto: Milica Vučković (Fonet)

Politikolog Cvijetin Milivojević je podsetio na svoja dugogodišnja zalaganja da je neophodno da se gradonačelnik bira neposredno, jer mu takav nastup pod imenom i prezimenom omogućava da ne bude poslušnik, kao i da treba razdvojiti lokalne od ostalih izbora.

"Ova vlast ne razume građane. Gradonačelnik Aleksandar Šapić izjavio je ponosno da od 17 godine nije ušao u javni prevoz, a taj sektor je jedan od najvažnijih koji su u njegovoj nadležnosti", rekao je Milivojević. (www.beta.rs, 21.8.2024)

Stalno u rekonstrukciji: Koliko se SNS promenio od dolaska na vlast?

Već nakon prvih sto dana rada Vlade Srbije, premijer Miloš Vučević je najavio „izvesnu“ rekonstrukciju vlade u narednih šest ili dvanaest meseci. Iako vlasti Srpske napredne stranke takvi potezi nisu strani, naši sagovornici smatraju da dosadašnje rekonstrukcije i najave izmena u vladi nisu dovele do realnih promena u redovima vlasti, već da se isključivo koriste kao sredstvo kontrole stranačkih kadrova i javnog mnjenja.

Nakon samo sto dana rada vlade Srbije, od premijera Srbije Miloša Vučevića smo čuli najavu rekonstrukcije iste. Kako je rekao, nije pitanje da li će izmena biti, već kada, da li za šest ili 12 meseci.

Iako je naizgled nelogično najavljivati rekonstrukciju vlade nakon samo sto dana rada, i to u letnjem periodu, najavljivanje rekonstrukcije i manje ili veće izmene u vladi deo su prakse Srpske napredne stranke od kako je došla na vlast 2012. godine.

Tako je već godinu dana nakon formiranja vlade Socijalističke partije Srbije (SPS) i Srpske napredne stranke (SNS) izvršena prva rekonstrukcija koja je, od političara koje pamtimo, na mesto ministra dovela Sašu Radulovića (ministarstvo privrede) i Lazara Krstića (ministarstvo finansija) kao nestranačke ličnosti. Takođe, Aleksandar Vučić se tada odrekao pozicije ministra odbrane, ali ostao na mestu potpredsednika vlade zaduženog za borbu protiv korupcije i kriminala.

Iako su u međuvremenu održani vanredni izbori, sledeća izmena desila se nakon Vučićeve ostavke na mesto premijera kada je na čelo vlade došla Ana Brnabić, koja je zatim sledeće godine, nakon ostavke ministra finansija Dušana Vujovića, postavila sadašnjeg ministra Sinišu Malog.

Do aktuelne vlade, bilo je i drugih individualnih izmena u vladi, ali tek sada je od strane premijera Vučevića najavljena nova rekonstrukcija.

Ipak, pored čestih izmena i najava rekonstrukcija, postavlja se pitanje da li su ti potezi doveli do promena unutar redova vlasti i u kojoj meri.

Milivojević: Ne radi se o promenama, već o održavanju opsadnog stanja

Komentarišući izjavu premijera, politikolog Cvijetin Milivojević kaže da je period od sto dana prekratak kako bi se ocenio rad vlade i na osnovu toga donela odluka o promenama.

“Ako je potrebna rekonstrukcija, tu se onda pominje promena nekoliko ministara, ne samo jednog. Je l to znači da je premijer mnogo pogrešio u izboru?” pita Milivojević i dodaje da se o rekonstrukciji može govoriti tek nakon godinu ili dve rada.

Ipak, sagovornik Danasa smatra da se može reći da postoje razlozi za rekonstrukciju, jer veliki broj ljudi ne zna ko su uošte ministri određenih resora.

“Ja dobar deo ministara nisam ni video, sada kada bi me neko pitao ko je ministar privrede, a to je jako važno, ja se ne bih setio. Primetio sam gospodina Malog, ministra finansija, jer je on desna ruka predsednika Republike, zatim našeg “pendrek efendiju”, ministra Dačića, koji je aktivan zbog protesta protiv iskopavanja litijuma, a po dobrom pamtim samo ministra Krkobabića zbog podele 500 kuća u okviru dodele kuća mladim bračnim parovima i ministra sporta Zorana Gajića koji je bio uz naše sportiste na olimpijadi”, kaže Milivojević i dodaje da bi prema tome trebalo zameniti celu vladu jer se drugi ministri retko mogu videti.

Ipak, tvrdi Milivojević, mi znamo da nije običaj SNS-a da rekonstruiše kada ima potrebe da se rekonstruiše.

“Cilj je održavanje opsadnog stanja. Ko je bio u vojsci zna, to vam je uzbuna pred neku mobilizaciju, bilo da je preventivna, bilo ozbiljna. Drugim rečimo bitno je držati članstvo i aktiviste u tom stanju uzbune, pa delimično i ostatka koalicije”, pojašnjava Milivojević.

On naglašava da se, kao i do sada, ne radi o suštinskim promenama već o tome da se svako u vladi oseća dovoljno sigurnim i dovoljno nesigurnim za svoju fotelju, što je, kaže on, način vladavine Aleksandra Vučića.

Ono što pokazuje da se rekonstrukcijama i dodelom ministarskih mesta novim licima ništa ne menja, tvrdi naš sagovornik, jeste i Vučićevo davanje ministarskih mesta strankama i ličnostima koje nisu prešle cenzus poput Milice Đurđević Stamenkovski ili, ranije, Gordane Čomić.

Kako je istakao, tu se ne radi o realnim promenama već o nagrađivanju zbog zbunjivanja opozicionog biračkog tela.

Milivojević se osvrnuo i na prvu rekonstrukciju Dačićeve vlade kada je “na mala vrata izbačen Mlađan Dinkić” i naglasio da Dinkić nije “pao na nezaštićeno tle, već se udomio na neformalnoj funkciji savetnika za dalekoistočne investicije”.

“Mi nismo imali slučajeve da je neko od ministara ili premijer zaista doveden u pitanje”, tvrdi Milivojević.

On ističe da se u slučajevima realne kritike, kada do promene treba doći, uvek dobije odgovor predsednika Vučića lično: “ne dam ovoga, ne dam onoga”.

“Onda je to vrsta kapriciozne politike u kojoj se predsednik republike postavlja kao inadžija. Tako neki ljudi ni krivi ni dužni ostaju u vladi”, zaključuje Milivojević.

Bursać: Rekonstrukcije služe za kontrolu sopstvenih kadrova i javnih mnjenja

Naučni saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Dejan Bursać kaže za danas da se na ovom primeru najave rekonstrukcije može videti modus operandi SNS-a koji pokazuje da rekonstrukcije ne vode ka supstantivnim promenama, već se koriste za kontrolu kako sopstvenih kadrova, tako i javnog mnjenja.

Za izjavu premijera Bursać se slaže u oceni da je ona prilično iznenađujuća uzimajući u obzir da je nedavno obeleženo tek sto dana rada Vlade.

“Sa tog stanovišta vrlo je čudno najavljivati rekonstrukciju toliko brzo pogotovu što ste tu vladu i te izbore dobili prilično uverljivo i vladu formirali sa značajnom većinom”, kaže Bursać.

On smatra da se iza takve najave kriju dve stvari koje ukazuju na način funkcionisanja SNS-a, te da su obe povezane sa glavnom političkom i društvenom temom otvaranja rudnika litijuma.

“Mislim da su oni ušetali u nastavak tog projekta vođeni sa dve premise. Prva je da su poslednje izbore dobili prilično ubedljivo, da novih izbora neće biti uskoro i da neće biti primorani, kao 2022. godine, da obustave taj projekat zbog izbora”, pojašnjava Bursać.

Sa druge strane, Bursać smatra da se SNS preračunao i u proceni da u toku leta građani neće pratiti politička dešavanja niti posećivati proteste.

“To nezadovoljstvo očigledno uslovljava SNS da krene u ovu pričuo rekonstrukciji sa dve strane. Prvo je očigledno da se pretumbaju redovi i da se zapreti onim ministrima i posebno koalicionim partnerima koji nisu dovoljno zalegli za taj projekta, i da se malo uozbilje jer će njihov rad biti ocenjivan prema tome”, kaže naš sagovornik i dodaje da je jasno videlo da je predsednik Vučić nezadovoljan time kako su neki ministri i koalicioni partneri SNS-a branili taj projekat u javnosti.

Bursać zaključuje da je ova najava rekonstrukcije još jedan u nizu marketinških i političkih poteza pre nego pokušaj bilo kakve suštinske promene unutar vlade. (www.danas.rs, Danas, Mladen Ilić, 21.8.2024)

https://www.danas.rs/vesti/politika/koliko-se-sns-promenio-od-dolaska-na-vlast/

понедељак, 19. август 2024.

Litijumska kakofonija

Pitanje iskopavanja litijuma jedno je od gorućih u domaćoj javnosti. Gotovo svakodnevno o toj temi govore i vlast i opozicija, aktivisti organizuju proteste, građani izlaze na ulice. Informacija je mnogo, ali – koliko smo zapravo informisani? (www.euronews.rs, TV Euronews Serbia, Teodora Vasiljević, 19. 8. 2024)

https://www.youtube.com/watch?v=m9_o5-RVjb0&pp=ygUVbGl0aWp1bXNrYSBrYWtvZm9uaWph

четвртак, 15. август 2024.

Литијум (без Косова и Метохије) нема алтернативу!

Право на правду – Има ли правде – Неправдом против правде

Пише: Цвијетин Миливојевић

О религијско-завереничкој концепцији Врховникове суперћелијске индоктринарно-пропагандне кампање за „литијум (који) нема алтернативу“, писао сам у неколико последњих колумни: „Библијска пропаганда литијума“; „Утицај француских избора на овогодишњи род литијума у Србији“; „Литије на литици литијумизације Србије“; „Унука за бабу, баба за деду, деда за репу – ископаше литијум“; „Свима су вам уста пуна јадарита, а за Космет нико и не пита“; „Врховникови принципи производње и трговине сумњом“.

Коначно, тек што је, уз помоћ Пендрек ефендије, спречио „Мајдан“, али не „Таш“, у Београду, за недељу која тече, Врховник најавио „операцију Аватар“ – десант на народ. Дакле, не инвазију на јадарит којом је тај народ, колико јуче, плашио онај с којим се, ложе нас штампани вучићоиди, Врховник, наводно, гложи гледе литијума, дакле, председник РИВ-а и Ес-ен-еса, већ - свој силазак. У властити народ.

Где ће народ (ко год то био) моћи да га пита шта год хоће и о чему хоће. Без последица. У реклами силаска у Зворник Мали, Врховник написао: „Долазим да чујем и саслушам народ. Позивам све грађане на разговор у сали СО Мали Зворник, са почетком у 18 часова. Приступ је слободан и добро дошли, ја сам се спремио и могу да будем с вама сатима и читаву ноћ ако треба, хоћу да вас чујем, хоћу да вас слушам. Сви ћете моћи да уђете! То нису контролисани разговори, то су истински и суштински разговори... Можете да критикујете свог председника, можете да изговорите шта год хоћете, потпуно слободно!“

.   .   .

Увертира за „Пантелејданак – антилитијумски састанак“ изгледала је отприлике овако. Режимске, некоћ угледне, „Новости“ спустиле су се на пропагандно дно, најавом од четвртка ујутро: „ У суботу хоће да упадну и убију Вучића“. У тексту издиктираном из Врховног пропагандног стожера, кога су потом пренели и сви остали штампани и електронски вучићоиди, тврдило се да је „склопљен прецизан мозаик рушилачких планова опозиције и њихових страних ментора, темпиран за 10. август, чији је крајњи циљ физичка ликвидација председника Србије“, односно да Србији следе „мајданске страхоте“. Вучелин сценарио – све са позивањем на наводну дојаву из руских безбедносних служби – свео се на монструозну инсинуацију да ће „организатори протеста, уколико процене да се на улици окупио довољан број оних који су спремни да прибегну насиљу, позвати присутне да се изненада устреме на Председништво Србије и у свеопштем метежу покушају да се докопају, а потом и убију председника Вучића“?!

Већ увече, истог дана, на насловне стране вучићоидних портала, у прајмтајму, тик уочи кошарке са Америма, заједно са Врховниковим фејсбук обраћањем „српској нацији“, умештено је и ново неодговорно ширење страха и панике у грађанству, са додатним тврдњама да ће опозициони политичари и лидери еколошких удружења, на предстојећем протесту у Београду, „свим силама покушати да изазову огољени грађански рат“.

Као и да је реч о „покушају извођења обојене револуције изазивањем дестабилизације у друштву ради стварања оправдања за насилно свргавање са власти највиших државних представника ,,земље мете“, а све у циљу промене њене актуелне спољнополитичке оријентације“. Уз наглашавање да је Јединствени Палма „убо у сриду“ тврдњом да пропали политичари хоће у суботу да изврше пуч!

Што би – да се, не дај Боже, нешто од ових режимских мрачења и остварило - „струци геополитичара“ овдашњих дало за право да, промптно, закључи како „златном добу“, економског, инфраструктурног, технолошког и културног процвата српске државе као резултанте владавине мира и изостанка сукоба („пакс романа“), и Србији као јединој сувереној  држави на свету, а за све то је, наравно, заслужан једино и искључиво Врховник српски - опет прети некакав „пакс американа“, тј. глобална доминација неких спољних сила.

Џаба се, дан уочи протеста, наш кандидат за великомученика, ударао у прса јуначка и викао како од следеће недеље иде у народ и како га нико не може зауставити на путу уласка у историјске читанке и уџбенике, „осим да ме неко случајно убије или да умрем“; и како ће, „где год се појави, имати више народа него ови на протестима јер ће људи  желети да чују план за будућност јер је увек најлакше нешто рушити“ .

Бадава је, у дану протеста, председник РИВ-а, чак из Париза (збиља, шта ће први човек извршне власти на Олимпијади у дану када се у отаџбини догађао „Мајдан“, тј. државни удар?), где је пресудно допринео бронзи кошаркаша, отписао да су протестанти „распала банда“. Џаба је свим највишим функционерима виделиста командовано да друштвене мреже заспу некаквом сликом са узвиком подршке Врховнику (за шта? за литијум? за...?) - „Србија је уз тебе“.

Паметније би им било да су слушали човека са много више животног, али и практичног искуства у оваквим народним бунама. Емир Кустурица, који је, пре скоро две деценије, изашао на црту (и победио!) „копачима никла“ по Мећавнику и Западној Србији, изјавио је да слоган „Рио тинто – марш из Србије“ није слоган смишљен у леглу обојених револуција, него код људи који живе на Дрини. И хвале вредан савет нашим властима: „Ми не знамо да ли је Шолц Вучићу донео катил ферман - "потпиши све што си обећао, а онда ћемо очекиване нереде на којима ће народ да искаже незадовољство искористити, рушићемо те и довести на власт човека новорођеног у догађајима који следе! Тај нови ће не само да копа литијум него ће и да потпише санкције Русима! Или ћеш ти потписати санкције Русији?"

.   .   .

А онда су, након Врховниковог „сумирања протеста“, Он и Његови, како отпочели, тако нападно и престали да помињу наводну „специјалну медијско-политичку операцију чији је крајњи циљ рушење председника Србије, осмишљену и креирану у једној западној амбасади која јој је дала и злокобно кодно име "Пад зида“, а у коју је умешан и врх Ес-пе-еса и хејтерска опозиција око Новог Де-ес-еса".

Он лично, накратко, престао је да, у својој излазно-улазној тактици залагања за литијум по сваку цену, зачикава грађане јал' опозивом јал' референдумом, па извол'те шта више волите.

Зато је, у међувремену, самога себе, из функције „ђавољег адвоката“ („Бићу ђавољи адвокат да бих заштитио људе у долини Јадра!“), пошто је најпре, свесно или несвесно, оперативно био марљиви промотер волонтер РТ-а, промакнуо у „најгорег полицајца Рио тинта“. Шта му сад па то дође? Ђавољи адвокат“ је, у процесу канонизације (проглашења потенцијалног кандидата за свеца, нпр. литијума у Свети српски минерал или у, такорећи, Свети грал) код католика, нека врста филтера на путу до небеса“. Значи, он је ту да би обуздао исхитреност у доношењу одлуке, тако што говори контра потенцијалног свеца баш како би то радио и сам Ђаво, а не да га, као у случају нашег „кандидата“, беспоштедно хвали и „промиче“!?

Као што се „производња и трговина сумњом“ у комуникацијској манипулацији своди на то да професионални преваранти, политичари и остали манипулатори контролишу који ће то „подскуп свеукупног скупа информација“ доћи до већине људи да би се код њих произвела сумња у целину неке теме, идеје, области – тако је експлоатација литијума као, у Европи апсолутно неискуствена делатност (када би прорадио за две године, рудник у Јадру би био први такав на тлу „Старог континента“), богомдана за све сорте пропагандних лихвара.

Најава обиласка општина Западне Србије и целонедељног бивствовања у једној од њих, свакако је једна од излазних варијанти једног роба рејтинга (најмање 60 одсто грађана је, тренутно, против копања литијума) какав је најмоћнији политичар у Србији. Оно, за не дај Боже.

Јер, већ дан после суботњег протеста "Рудника неће бити" у Београду, председник је обећао да ће ићи да разговара са онима који другачије мисле, "да разговара о њиховом страху који постоји".

Вероватно уплашен масовношћу протеста „Рудника неће бити“, он је, први пут за 12 година своје владавине, за један опозициони протест рекао да је протекао у демократској атмосфери, да су захтеви легитимни, а говорници били, мање – више, пристојни. Он га је, заправо, легитимисао, али се онда, по оној „топло-хладно“, устремио на оно што се дешавало после митинга, на покушај блокаде железничке пруге на Прокопу и у Новом Београду.

Елем, топло:  „Ми још не знамо хоћемо ли ићи у то или не (рудник)... бићу гори полицајац РТ-у него сви они стварно и лажно забринути... Влада ће да тражи разговор, морате људима да кажете истину, а да не говорите свашта; људи мисле да ће им се рађати деца са две главе (аргументација „Трећег ока“), разговараћу с обичним народом о њиховим страховима; чуваћемо природу, здравље, формиран је медицински тим како бисмо имали пуну превенцију; имаћемо подземни рудник, где уопште нема течне јаловине...

Па, онда, кад проговори онај стари радикал у Врховнику, а пропо блокаде, и хладно да студеније не може бити: „Био је то покушај хибридног приступа и обојене револуције, али ми смо били спремни;  терор мањине над већином; циљ им је био да униште привреду Србије; немире подгрева криминалац Шолак, али народ неће немире; замислите, Топалка, Секу Алексић и Цецу Бојковић су супротставили Струци...“

Због тога је кандидовао још неколико излазних варијанти власти из лошег положаја у који је запала због литијума. Врховник већ данима не помиње никакав „Мајдан“, нити заверу белосветских сила, већ као да теши грађане, да неће сад бити копања а да, ако га и буде, биће га тек за две године или, можда, тек за три, пошто њему истекне мандат на месту председника. Иако, у једном моменту, свима онима који не мисле као он импутира да желе да сруше власт, њега и државу, већ у следећој фази он сам износи сумње о томе „да ли је баш Рио Тинто та компанија која треба да копа."

Власт је прво обелоданила одлуку о наставку пројекта Јадар, па тек онда позвала на јавни дијалог. То је наопак приступ, јер је одлука да се иде у ископавање донета противно, у том тренутку, и Уредби Владе и чињеници да 38.000 потписа грађана на народној иницијативи за забрану ископавања литијума, већ годину и по дана, стоји негде заробљено, узурпирано, украдено између БИА, Скупштине и скупштинске писарнице, и да су они који су те потписе „сакрили“ бивши председник Скупштине, а тренутни министар полиције Дачић, бивши председник Скупштине, а сада директор БИА Орлић и некадашња премијерка, а сада председница Скупштине Ана Брнабић. И њима над главом висе кривичне пријаве много озбиљније од ових прекршајних, на основу којих је суђено демонстрантима у недељу.

Врховник је схватио да је противзаконитим доношењем одлуке да се вади литијум, изазвао бес чак и у делу њему наклоњеног грађанства, па управо зато и оставља простор да ту одлуку може и да преиспита. Тим пре што тај литијум, можда већ за неколико година, неће ни бити толико важан јер се све чешће говори о заменском натријум карбонату.

Власт је, већ на прву лопту, за три октаве ублажила реторику, иако су министарства силе покушала да „покажу мишиће“ и обесхрабре остале протестанте, али су се врло брзо „ујела за језик“ и хитно ослободила, претходно брзински осуђене, демонстранте.

Све су то последице озбиљних истраживања јавног мњења, а која кажу да је у овом тренутку већина грађана Србије против покушаја да се од Србије направи нека врста покусног кунића, где ће се, за немачке бабе здравље, испитивати да ли је и колико штетно ископавање литијума у Србији, за потребе немачке државе и њене аутоиндустрије.

И то што су покушаји блокаде железничке пруге деловали помало наивно и аматерски, у ствари је  комплимент за организаторе, јер то нису „људи од политике“, већ дебитанти у оваквим гибањима, што је контрааргумент онима из режима који су тврдили да су еколози и „лажни еколози“ политички инструирани инструмент у рукама некаквих страних сила и домаћих опозиционих лидера. Да јесу, ваљда би покушали организовање тог, толико пута из врха власти, најављиваног „Беомајдана“.

.   .   .

А аватар – ако нисте погледали истоимени филм - преведено са санскрита, означава силазак с неба, тј. (у хиндуизму) инкарнацију божанства на земљи, ситуацију у којој Бог силази да услиши неку потребу човечанства, па се, у ширем смислу, Заратустра, Буда, Исус и Мухамед сматрају  аватарима. А лекције, поуке и знања које преносе на људе и којима их уче аватари, човечанство постепено претвара у неку врсту праксе, проширујући разумевање смисла људског живота на овоме свету и доприносећи сопственој духовној еволуцији.

Тако се, рецимо, Кришни приписују следеће речи: „За спас доброга, за уништење зла и због очувања вечног закона, повремено ћу се појављивати у инкарнацијама“.

А један од најпознатијих законодаваца, вавилонски краљ Хамураби (Хамурабијев законик из  1754. године п.н.е) тврдио је да су му управо богови наложили да влада народом и донесе овај законик, „да прибави важност праву у својој земљи, да истреби поквареног и неваљалог, да спречи моћнога да угњетава слабога; да учини да правда превлада на земљи, да уништи развратне и зле, да спречи јаке да науде слабима, да се као бог сунца, Шамаш, вине изнад људи и обасја земљу. "

Наш Врховник је, у недељу, сумирајући, по сопствену власт непријатне, резултате београдског протеста против ископавања литијума, за почетак, најавио свој силазак у народ и разговор, „чак и са онима који другачије мисле“, у Лозници, Ваљеву, Горњем Милановцу, Крупњу, Малом Зворнику...

Што је, у Зворнику Малом, већ у среду, и учинио! Сишао!

За слабије зналце географије, то вам је отприлике – ни близу будућем руднику литијума: Мали Зворник је од Лознице удаљен 27,3 километара. Од Лознице до Горњих Недељица је 14,2 км, а од Г. Недељица  до Бање Ковиљаче 17,8 км, те од Бање Ковиљаче до Малог Зворника 21 км, што значи да је место Врховниковог искрцавања (М. Зворник) од будућег рудника литијума и бора у Горњим Недељицама удаљен, брат брату, 40 километара.

Зато, онда, Мали Зворник „сузама (Горњонедељичана) не верује“! Па, су пригодна питања и молбе грађана и експресно услишавање тих молби од стране (асфалтирање макадама, сеоски водовод итд), за „права питања“ традиционално припремљеног, председника деловали баш спонтано и ненамештено. Уз екстра поклон званицама – брза цеста, првобитно замишљена само од Шапца до Лознице, биће продужена до Малог Зворника и направљен функционални мост на Дрини код Каракаја! Уз овације на отвореној сцени, и уз приметно наглашавање учешћа и три особе које су биле и на протестима против литијума (двама од њих, хемичарки и физичару, Врховник је понудио и улазак у експертски тим Владе Србије), Врховник се играо Палме, преводио жедне Малозворничане преко воде, само је, уместо „хиљаду динара за господина, две хиљаде за госпођу“, из рукава, без Дробњакове помоћи, решавао 12,5 км сеоских путева, брачни пар Сакан позвао да буду на челу једног од експертских тимова, нпр. за воде, јер „више верује(м) њима него некима из РТ-а“, а ако ви кажете „не може“ и „не ваља“, нећемо ни да радимо рудник“!? Јер, „нама је стало до ове земље, а не празног богатства, да овде живи више људи, а не мање! (спонтани аплауз доведених)“; „ако ви кажете нема, ја ћу послушати вас, ви кажете не може, ја ћу рећи не може“, па је онда, по принципу „хладно“, призвао два бивша рудара који су „на часну реч“ тврдили да су литијум и сумпорна киселина безопасни, а „опасни су само цинк, олово, арсен и цијанид“.

.   .   .

А за то време, влада Аљбина Куртија се спрема да једнострано отвори за саобраћај и симболичку границу севера и југа Косова и Метохије – мост на Ибру у Косовској Митровици.

Официјелни, напредни Београд се, ево, већ годину дана, не само по питању заштите суверенитета државе Србије на КиМ, него чак ни поводом све неиздржљивијег живота тамошњих Срба, готово и не оглашава.

Албански градоначелници владају чак и општинама са доминантно српском већином на северу КиМ. Не само полицијска, него и параполицијска и војничка албанска цокула, шпарта уздуж и попреко и кроз оних 10 општина које, према Бриселском споразуму из априла 2013, треба да чине „Заједницу српских општина“. Све то, упркос „усменим гаранцијама“ НАТО-а којима нас је Врховник све ово време обмањивао.

Погашене су експозитуре једине српске банке, полиција је затворила и свих девет објеката Пошта Србије, НИС-ове бензинске пумпе, све је више претњи чак и гашењем српског школства и здравства у српским срединама на КиМ итд.

Да ли је, по принципу „кад иде јуне, нека иде и уже“, јадарит, у ствари јуне, а Косово и Метохија, то, тек обично – уже? Чудна нека „везана трговина“ Врховника српског: давањем литијума Немцима у знак захвалности за Резолуцију о геноциду коју су нам „залепили“, не само да ни за корак нисмо ближи ЕУ, него ћемо, приде, да, само да се не бисмо замерили Американцима и Немцима, још и да частимо Албанце још једном њиховом националном државом! Кредо тренутне државне политике у Србији гласи: Литијум (без Косова и Метохије) нема алтернативу! А и Ниш је, противно изборној вољи Нишлија, под напредњаке (и Русе?!) „шап'том пао“ – као Краљевство Босне, Срба и приморских крајева, што је 1463. пред војском султана Мехмеда Другог Фатиха (Освајача), тихо, под уротом, без великог отпора... (извор: Правда, 15.8.2024)

среда, 14. август 2024.

Ponovni "silazak u narod", jedna od izlaznih strategija predsednika Vučića u "slučaju litijum"

Vlast ponavlja – neće se kopati dok ne postoje garancije da će rudnik litijuma biti bezbedan za ekološku sredinu. S druge strane, opozicija eksplicitno odbija bilo kakav dijalog o toj temi. Oni koji se protiv rudnika bune na ulicama - organizujući masovne proteste širom zemlje, ostaju pri stavu da rudnika neće biti. Može li, posle svega, vlast da pronađe način i privoli protivnike da krenu u bilo kakve razgovore, posebno imajući u vidu da su neki aktivisti hapšeni, a ostaje i otvoreno pitanje da li će učesnici beogradskog protesta dobiti prekršajne i krivične prijave, na šta je upozorilo Tužilaštvo.

Ekspresno procesuiranje trojice ekoloških aktivista donekle je palo u vodu, jer su pušteni da se brane sa slobode.

Kao u pesmi "Jedno te isto“, tako i opozicija ponavlja da nema dijaloga o temi nad temama u srpskom društvu – otvaranju rudnika. Predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić na društvenoj mreži Iks, deleći tekst Insajdera "Ekolozi, za sada, bez jasnog plana, Vučić po starom receptu – ide u narod", iznosi svoje viđenje stvari.

Kako piše Brnabić, aktivisti koji organizuju proteste zbog mogućeg iskopavanja litijuma odbijaju da razgovaraju, a opozicija ignoriše sakupljanje potpisa za opoziv predsednika Srbije Aleksandra Vučića.

"'Ekološki aktivisti' odbijaju svaki razgovor, kao i referendum po ovom pitanju. Opozicija – do danas smo u Skupštini dobili nula (0) potpisa za opoziv predsednika. Treba im samo 70. Znaju oni da to narod ne želi", objavila je Brnabić.

Ističe i da će predsednik Srbije Aleksandar Vučić, kako je i najavio, "ići u narod“ da razgovara sa ljudima.

Sagovornik Insajdera, politikolog Cvijetin Milivojević, najnoviju predsednikovu najavu da će otići u svako mesto od Loznice do Krupnja, Malog Zvornika, Čačka do Valjeva i drugih opština, vidi kao jednu od nekoliko izlaznih varijanti.

"Vučića ne treba potcenjivati kao političara, ma kako da on od 2. juna nastupa, kao promoter/volonter Rio Tinta, a njegovi najbliži saradnici kao honorarni promoteri Rio Tinta i, tako gledano, izgleda kao da su oni doneli odluku da nema nazad. Ne zaboravite da je Vučić pre svega političar koji je rob rejtinga, a istraživanja govore da je u ovom trenutku najmanje 60 odsto građana protiv kopanja litijuma. Ako tome dodate i one skeptične koji u principu nisu mnogo informisani, ali kažu 'ok, možda je taj litijum i dobar, ali način na koji se to radi i vodi jedna indoktrinarna propagandna kampanja je brutalan', tako da je taj procenat verovatno i veći", uveren je Milivojević.

A dan posle subotnjeg protesta "Rudnika neće biti" u Beogradu, predsednik je rekao da će ići da razgovara sa onima koji drugačije misle, "da razgovara o njihovom strahu koji postoji".

"S obzirom na tu činjenicu, mislim da Vučić osim te izlazne varijante 'silaska u narod', on je već koliko u nedelju u obraćanju naciji kandidovao još neke izlazne varijante", navodi sagovornik našeg portala.

Ipak, u svemu vidi jednu novu stvar.

"Prvi put za 12 godina njegove vladavine čuo sam da o jednom protestu koji je protiv njega i njegove politike, odnosno njegove odluke o kopanju litijuma, da za taj protest kaže da je protekao u demokratskoj atmosferi, da su svi ciljevi koji su tamo rečeni u principu normalni, i da je rekao da su govori bili manje - više pristojni. Onda se u drugoj rečenici ustremio na ono što se dešavalo posle mitinga, a to je pokušaj blokade železničke pruge na Prokopu i u Novom Beogradu. Prvi put je na neki način legitimisao protest na takav način. Verovatno se uplašio brojnosti, to je bio najmasovniji protest koji smo gledali u Srbiji za vreme Vučićeve vlasti, a verovatno masovniji i od onih koji su se dešavali posle 5. oktobra", analizira Milivojević.

Tvrdeći da je to ono što plaši predsednika države, nabraja još nekoliko izlaznih varijanti vlasti iz lošeg položaja u koji je zapala zbog litijuma.

"Činjenica je da Vučić od nedelje ne pominje nikakav Majdan, ne pominje nikakvu zaveru belosvetskih sila. On već najavljuje i mogućnost neke druge odluke. Bitna stvar je da Vučić poslednjih desetak dana stalno govori, kao da teši građane, da neće sad biti kopanja a da, ako ga i bude, biće ga tek za dve godine. Ili još gore, ako ga i bude, biće tek pošto njemu istekne mandat na mestu predsednika", pojašnjava politikolog.

Iako, navodi sagovornik Insajdera, predsednik u jednom trenutku građanima koji ne misle kao on imputira da žele da sruše vlast, njega i državu, "u sledećoj fazi sam iznosi sumnje o tome da li je baš Rio Tinto ta kompanija koja treba da kopa."

"Tako da, trenutno, ima nekoliko izlaznih varijanti koje pokazuju da će konačnu odluku meriti na osnovu rejtinga. Shvatio je da je donošenjem odluke da se vadi litijum izazvao bes i u delu građanstva koje je njemu naklonjeno, i na taj način sebi nije napravio dobru političku poziciju. Tako da uopšte ne sumnjam da tu odluku može i da preispita", siguran je Cvijetin Milivojević.

Ni vlast više ne krije da je na masovnim protestima širom zemlje, kao i na centralnom beogradskom, bilo i njihovih pristalica. Međutim, predsednik Izvršnog odbora Srpske napredne stranke (SNS) Darko Glišić ocenjuje da njihove pristalice na proteste odlaze iz radoznalosti.

Glišić smatra da je priča o litijumu "apsolutno politički obojena" i da nema veze sa njegovom eksploatacijom, "već da se na protestima zloupotrebljava zabrinutost nekih ljudi kako bi se došlo na vlast mimo izbora".

Sa kim će predsednik Srbije da razgovara i može li ovog puta, u ponovnom odlasku u Podrinje, da pridobije poljuljano poverenje građana na koje će, ako otvaranja rudnika bude, to najviše uticati?

"Pitanje svih pitanja je otkud njemu pravo i da donosi odluke i da ih preispituje. I to je tema koja nije za ekologe i građane koji opravdano protestuju, to je tema za političku opoziciju koja treba da postavlja to pitanje. Odakle mu pravo da sam donosi odluke o bilo čemu kad Ustav i Zakon o predsedniku Republike kažu da je predsednik države deo izvršne vlasti sa samo osam ceremonijalnih nadležnosti", podseća Cvijetin Milivojević.

Kada je o opoziciji reč, politikolog je stava da je dobro to što opozicione stranke nisu organizatori antilitijumskih protesta.

"Dobra stvar ovih protesta je to što u ovom trenutku, a ja se plašim za dalje, nema te tradicionalne konvencionalne opozicije u prvim redovima protesta. Tu su oni negde i treba da budu tu, ali ako oni počnu da vode ovo, onda to ne vodi na dobro. Mnogo toga mi je na subotnjem protestu delovalo naivno, ali u tome ima i dobrih stvari. Naivnost pokazuje da oni nisu još politički instruirani i da, iako se ne snalaze u tim političkim igrama u kojima se igraju veliki političari, zapravo pokazuju iskrenost svojih zahteva. I to je dobro", kaže naš sagovornik, misleći prvenstveno na Zlatka Kokanovića iz Udruženja "Ne damo Jadar" i ostale ekološke organizacije.

Posle svega, može li predsednik Srbije, oprobanim metodama, da nastavi u pravcu otvaranja rudnika?

"Činjenica je da proglašava javni dijalog 2. juna uveče kada je već obelodanio da je doneo odluku da ide u iskopavanje, a protivno u tom trenutku i Uredbi Vlade i činjenici da Narodna inicijativa stoji negde zarobljena između BIA, Skupštine i skupštinske pisarnice, i da su oni koji su je uzurpirali, tj. uhapsili Narodnu inicijativu sa 38 000 potpisa, bivši predsednik Skupštine a sada direktor BIA Vladimir Orlić i nekadašnja premijerka a sada predsednica Skupštine Ana Brnabić. I njima nad glavom vise krivične prijave mnogo ozbiljnije od ovih prekršajnih na osnovu kojih je suđeno demonstrantima u nedelju", kaže Cvijetin Milivojević.

Mišljenja je da je Skupština ta koja mora da donese zakon o litijumu, bilo da odluči da se on iskopava ili ne iskopava.

"Svi su zaboravili da je vlast najpre obelodanila odluku o nastavku projekta Jadar, pa tek onda pozvala na javni dijalog, a i Vučić je najavio 'silazak u narod'. To je naopak pristup. Teško je doneti odluku o zabrani iskopavanja ikad a, na kraju krajeva, možda taj litijum neće ni biti bitan kada znamo da se sve češće govori o natrijum karbonatu", ističe sagovornik Insajdera politikolog Cvijetin Milivojević. (www.insajder.net, portal, izvor: Insajder, 14.8.2024)