Три деценије од деветог марта: Недовршене "приче с тужним крајем" (9.3.1991 - 9.3.2021)

Три деценије од деветог марта: Недовршене "приче с тужним крајем" (9.3.1991 - 9.3.2021)

Навршавају се три деценије од деветомартовског бунта 1991, вишедневних опозиционих и студентских демонстрација, са којих сам, као млади новинар "Борбе", извештавао пре 30 година.

Тим поводом, на увид читаоцу, поново дајем текст који сам (наслов: "Три године од деветог марта: Недовршена "прича с тужним крајем") објавио у "Борби", 9. марта 1994,  у поводу трогодишњице тих догађања.

Такође, "репризирам"и текст који сам написао за први, уједно и последњи, број магазина "СПЕЦ" (наслов: ’68. i ’91 - сличности и разлике: Плишани фијаско без козарачког кола), који је, пригодом пола деценије од девеомартовских протеста, изашао у марту 1996. године

 

Борба, 9.3.1994.

Три године од деветог марта: Недовршена "прича с тужним крајем"

Родитељи (баке, деке и остале "патриоте") на Ушћу - деца (унуци, опозиција и други "издајници") на Теразијама...

Овај модификовани новински наслов примењив је, углавном, и данас, три године после. Разлика је само у томе што деветог марта деведесет четврте, уместо Срба победника и Срба губитника, преовлађују две врсте распршених илузија и заједнички осећај депресије и дефетизма. То је, за сада, највидљивији резултат судара двају политичких нихилизама који је крваво кулминирао пре три пролећа.

"Наоружани колтовима, секирама, мочугама, бодежима, моткама и, пре свега, мржњом и разбојништвом, бојовници Вука Драшковића и изманипулисане јуноше, охрабрени страним подгревањем и инспирисани калашњиков-демократијом хадезеоваца, извели су мрачни стампедо усред главног града Југославије", описао је догађаје од деветог марта уредник једног угледног београдског дневника. Једну другу новинску кућу данима су чували "специјалци", државну Телевизију је, од ТВ-претпланика, бранио непробојни бедем народне милиције.

Било је то време пре овог раа, када смо од пуцњаве били спознали само Пакрац и Плитвице. Још смо формално живели у једној држави, још је летеће ПРедсеништво СФРЈ, проширено са шесторицом националних вођа, летело од Охрида до Брда код Крања; Америка је подржавала јединствену Југославију; Бора Јовић се играо Душана Чкребића и, по принципу "хоћу-нећу", давао и повлачио оставку; Словенци и Хрвати су братски оптуживали Срве за хегемонизам, а Врховна команда - ваљда да им се додвори - тенковске цеви, по први пут је окренула баш према Србима.

Деветомартовски бунт за непосредан повод је имао (не)слободу јавне речи у Србији. Српски покрет обнове је, као непосредни организаор демонсрација, захтевао смену руководећег тима Радио-телевизије Србије и хитну седницу Скупштине Србије Београдски СУП је забранио одржавање митинга на Тргу Републике и опозицији предложио Ушће као локацију. СПО је остао при намери да не иде ван града. Ујутро, деветог марта, неуобичајено велики број припадника МУП-а контролисао је све прилазе Београду, а живи ланац полицајаца блокирао је Трг Републике. Први сукоби избили су испред просторија СПО, када је полиција, накратко, задржала 200 присталица странке на челу са Вуком Драшковићем. Нешто пре поднева, полиција употребљава сузавац и водене топове, у покушају да спречи окупљање симпатизера опозиције код споменика Кнезу Михаилу. Демонстрнти узврћају каменицама, а већ око пола један, МУП Србије покреће кривичну рпијаву против СПО и његовог лидера.

У 13 сати опозициони прваци се, са балкона Народног позоришта, обраћају маси; сукоби између демонсраната и полиције су све жешћи, појављују се и борна кола и полицајци на коњима; Вук Дршаковић тражи да се крене ка згради Телевизије и, у једном тренутку, изговара реч "јуриш". Цео ужи ценар града је право ратно поприште, ничу барикаде у Таковској, у Маршала Тита, на Теразијама. Воже опозиције улазе у Народну скупштину Србије и безуспешно чекају да их приме премијер Драгутин Зеленовић и министар унутрашњих послова Радмило Богдановић. У сукобима гину милиционер Недељко Косовић и осамнаестогодишњи младић Бранивоје Милиновић.

Око 19 сати, "на захтев руководства Србије", тенкови запоседају све виталне раскрснице у граду. Сат и по касније, у згради парламента, ухапшен је Вук Драшковић. У току ноћи приведено је још неколико десетина учесника демонстрација; 17 опозиционих посланика започиње штрајк глађу; Радио Б-92 и НТВ Студио Б под цензуром...

Следеће вечери, из Студентског града на Новом Београду ка центру крећу студенти. По рецепту из шездесет осме полиција покушава да их силом заустави. Суденти пробијају полицијски кордон и од поноћи 10 марта почиње "заседање Теразијског парламента". Та "плишана (р)еволуција", највећи политички хепенинг у послератној Србији, потрајаће све до 14. марта. У међувремену је, због притиска домаће и међународне јавности, Вук Драшковић пуштен из затвора, а посланици српског парламента су, на ванредној седници, усвојили већину захтева опозиције који су, консензуса ради, представљени као студентски захтеви.

Где су данас главни актери 9. марта? Вук Драшковић је доживео још једно хапшење и опет је негде између парламента и опозиције. Радмило Богдановић није више први човек МУП-а, али је и даље "министар у сенци". Драгољуб Мићуновић, кога опозиција оптужује за издају идеала 9. марта, није више у првом опозиционом тиму. Милан Парошки, један од најагилнијих демонстраната, вратио се своме салашу; Слободан Унковић, ондашњи прдседник Скупштине, коме су партијски другови замерали на вишку попустљивости, на путу је политичког повратка; Душан Матковић, тадашњи министар индустрије, који је на Ушћу позивао родитеље да крену према Теразијама, директор је смедеревске Железаре. Са Телевизије су отишли Митевић, Шестаков, Витас и остали чије су "главе" тражене, али се неки од њих враћају у јавни живот, у новом руху. Јединог народног посланика Бранка Лазића, израубоване "тужне приче" из оних "бартоломејских" скупштинских ноћи - нигде нема. Кривци су, углавном, пронађени међу невинима.

Култ деветог марта негују још једино у СПО-у. Београдски студенти су, што би опозиција рекла, само "аморфна политичка маса" или интересна групација, како би их похвалила садашња власт. Режим је, пак, и даље у позицији да "пише историју", па и историју деветог марта. Није л претенциозно закључити да је 9. март био последња шанса да се, барем у Србији, постигне неки грађански и национални консензус? Умето тога, политички максималисти изабрали су конфликт као средство за разрешавање конфликта. Из деветог мара, нажалос, нико није извукао адекватну поуку.   (cvijetinmilivojevic.blogspot.com)

 

"Spec", mart 1996.

’68. i ’91: sličnosti i razlike: Plišani fijasko bez kozaračkog kola (Spec, mart 1996)

Da li je 9. mart bio jedna vrsta reprize 1968. godine ili su  događaji od devedeset prve imali neke elemente klasične revolucije ili je, pre pet godina, kako bi to volela da predstavi ondašnja i sadašnja vlast, pokušan puč?

Socijalista Ivica Dačić je, u srpskom političkom vokabularu, prvi upotrebio sintagmu “revolucionarna opozicija” kao zajednički imenitelj za sve političke snage u Srbiji koje “traže vlast bez izbora”. Teza se, naravno, odnosila na devetomartovske demostracije 1991, ali i na postdevetomartovska studentska gibanja “u kojima su studenti bili zloupotrebljeni od strane opozicije”.

Ostavimo li po strani Dačića političara, Dačiću teoretičaru se zaista ne može prigovoriti da “nije u temi”, jer je još 1988. dobio novinarsku nagradu “Borivoje Mirković” za rad posvećen događajima iz 1968. (zbog slobodoumnosti za ono vreme, taj sinopsis, zanimljivo, nikada nije realizovan).

Uostalom, tezu o nerevolucionarnosti gibanja iz 1968. godine, potvrđuje i jedan od najuglednijih teoretičara revolucije Fransoa Fire, opaskom da “šezdesetosmaši” ne mogu da se porede sa klasičnim revolucionarima od 1789. naovamo jednostavno stoga što nisu pred sobom imali klasičan revolucionarni cilj – zauzimanje narodne skupštine.

Prevedeno na “šezdesetosmaški jezik” na ovim prostorima, jedan od tadašnjih studentskih lidera dr Đuro Kovačević je više nego jasan: “Studenti su se 1968. godine zalagali za socijalizam u uverenju da je socijalizam jednako sloboda; za jednakost uvereni da je ona uslov za ljudsko dostojanstvo; za slobodu štampe u uverenju da je ona osnov i put i način za relevantno znanje i relevanatan uticaj u društvu; protiv birokratije, za načela pravde i pravičnosti koja su imali atribut i vođstvo oličeno u Brozu.”

Tri stvari, ipak, u našem slučaju, spajaju te događaje vremenski razdvojene gotovo dve i po decenije. Prva je famozni most u Brankovoj ulici, gde su pendrecima dočekani i “šezdesetosmaši” i njihovi 23 godine mlađi naslednici. Druga je “hepiend” na kraju snage i simbolična “Pirova pobeda”: kozaračko kolo u Studentskom gradu 1968, odnosno predsednik Skupštine Srbije sa sve poslanicima pozicije i opozicije na Terazijama 1991. godine. Treća dodirna tačka je dr Dragoljub Mićunović (personalno), tj. sukob između dve kvazi-opcije: dakle, na jednoj strani tzv. “zvanični” studentski deputati koje masa hoće ili neće i, na drugoj, parastudentski deputati koji popunjavaju prazninu.

Gospodin Mićunović je ovde pomenut isključivo zbog toga što je imao tu (ne)sreću da 1968. bude mlad asistent, a 1991. lider jedne stranke i kao takav – aktivan učesnik zbivanja. Suština je, pak, u činjenici da bi i 9. mart, što se autohtonih studentskih demonstracija tiče, verovatno ostao na utopističko-kozmetičkom nivou. Jer, početni studentski zahtevi 1991. nisu išli dalje od utvrđivanja odgovornosti za krv prolivenu 9. marta, od zahteva za ostavke nekih čelnika Televizije ili puštanja uhapšenih demonstranata.

Međutim, sam sastav studentskih delegacija koje kritičnih dana prima predsednik Republike Srbije (prvu je vodio šef provladinog Saveza studenata; drugu su činili opozicionari, kvaziopozicionari i studenti po zanimanju), eliminiše tezu o njihovoj spontanosti. Tim pre što su još tri-četiri godine pre događaja od 9. marta, studenti, po potrebi, izvođeni na ulice kao oružje režima u obračunu sa političkim neistomišljenicima. U to vreme opštenacionalne homogenizacije, studentska populacija bila je, manje-više, saglasna po pitanju sopstvene uloge u društvu, misije i cilja koji je bio nesporan.

Iz te faze duvanja u leđa, ono što se, kad je o studentima reč, činilo pokretom, odjednom je počelo da “strančari”, a martovske demonstracije definitivno, i među studentima, instaliraju podelu na “kozmetičku” i radikalnu, tj. revolucionarnu opciju. Ova gruba distinkcija, naravno, samo je posledica ili nastavak svega onoga što se prethodnih godina zbivalo i u onom segmentu javne sfere koja se smatra klasičnom politikom.

Zato tu i nema mesta tzv. šatobrijanstvu u definisanju kvaliteta i kvantiteta revolucionarnosti u devetomartovskim događajima. Naime, Šatobrijan termin “revolucija” nije koristio uz zbivanja tipa promene dinastija, građanski ratovi, delimični pokreti pobunjenih naroda, već ga je jedino i samo čuvao za slučaj – “kada se menja duh naroda”. Ta se promena, na žalost, u našem slučaju nije desila.

Samo su se uloge, donekle, izmenile. Autori, akteri i izvršioci raznih antibirokratskih, jogurt, balvan ili žuta greda-revolucija, odjednom su postali legalisti i legitimisti, zaštitnici sistema, a njihovi politički protivnici tražili su izduvni ventil, odnosno most za prečicu do vlasti. Kao u revolucionarnom francuskom Konventu kad su žirondinci zahtevali hapšenje jakobinskih vođa, da bi, na kraju, sami bili pohapšeni i pogubljeni.

Projektujemo li to ad personem, hipoteza se može najefektnije dokazati kroz “život i priključenija” gospodina Žarka Jokanovića, ljutog revolucionara iz 1991. i ljutog branitelja istog režima, pet godina posle. Ili, kroz ličnost ondašnjeg skupštinskog “spikera”, rektora Univerziteta i vođe svih studentskih “demonstracija” od 1987-1991. dr Slobodana Unkovića…

Posledice i “rezultati” 1968. i 1991. su gotovo identični. U oba slučaja samo je potvrđen autoritet vođe, režim je ojačan, sistem zacementiran. Ako govorimo o “šminci”, i tu su posledice identične. Generacija iz 1968. je potpuno nestala sa (političke) scene. Generacija iz 1991. je godinu dana posle devetomartovskih zbivanja imala jalov pokušaj reprize. Protesti započeti sa Vidovdanom 1992. završeni su upravo u skladu sa simbolom tog dana u srpskoj tradiciji – porazom. Ali, fijaskom od koga se studentski pokret nije oporavio evo već četiri godine. Stavivši svoju energiju na stranu antirežimske političke opcije, studenti su tada prišli jednom sasvim uskom opoziconom krugu, žrtvujući i privid izvornosti svoje misije. Ta vrsta studentskog javnog angažmana izgleda da je da definitivno “aut”. San je razbijen u leto 1992, o kordon policije u Tolstojevoj ulici. (cvijetinmilivojevic.blogspot.com)