Cvijetin Milivojević za “Simptom”: Dijalog o litijumu “čista farsa”

Beograd, 29. juna – Zalažem se za pravi društveni dijalog po pitanju Rio Tinta i tzv. iskopavanja litijuma u dolini Jadra, a ne ovakav kome svedočimo, i u kome su najviši državni zvaničnici otvoreni promoteri i lobisti jedne strane, multinacionalne i privatne kompanije, ističe u razgovoru za “Simptom” politikolog Cvijetin Milivojević, te napominje da u takvom nazovidijalogu nema ni reči o pravoj ugroženosti životne sredine, benefitima ili ne itd.

“Trenutno je situacija da su u tzv. dijalogu prisutni stručnjaci, koji su istovremeno i nemeštenici, tj. ljudi koji u ime Rio Tinta rade razne studije, o ugroženosti životne sredine, izvodljivosti projekta… Takođe, protiv sam ovakve vrste dijaloga, treba li nam litijum ili ne. Zašto? Zato što je donet zakon da nam litijum ne treba; šta su rekli zvaničnici, predsednik države i tadašnja premijerka – da nikada u Srbiji nećemo iskopavati litijum dok Nemačka, koja tvrdi da će tek kad dođe do najviših bezbednosnih standarda ući u iskopavanje litijuma, ne uđe u taj proces, a mi vidimo da Nemačka nije ni blizu početka iskopavanja litijuma. Istovremeno, naš predsednik Republike i državna propadanda okreću list i sad kažu da je nama Nemačka garant nekakvog iskopavanja litijuma!?” čudi se Milivojević pa dodaje “ako je to tačno i ako je Nemačka garant, hajde da vidimo jedan primer, slučaj i studiju gde to Nemačka iskopava litijum i sa kakvim bezbednosnim garancijama?!”.

Kaže da je tek nakon toga moguće otvoriti svedruštveni dijalog o litijumu dok je, kako navodi, sa ovakvim manjkom informacija koje javnost ima i “medijskom torturom koju po nalogu državne propagande vrše najvažniji mediji”, svaki dijalog “čista farsa”.

Sinoć je u Loznici održan prvi, izuzetno posećen protest u organizaciji Saveza ekoloških organizacija Srbije (SEOS) protiv Rio Tinta, tačnije protiv namere te kompanije da oživi projekat “Jadar” i uz rudnik započne iskopavanje litijuma u dolini reke Jadar, kome je prisustvovala gotovo čitava, posve posvađana opozicija (od najdesnijih Pokreta Živim za Srbiju Jovane Stojković i pokreta MI prof. Branimira Nestorovića, preko Dveri, Narodne stranke, Novog DSS-a, DS-a, SRCE-a, SSP-a, do najlevljih ZLF-a i grupacije Zajedno).

Upitan o tzv. Frontu za odbranu Srbije, koji je najavljen kao opozicioni odgovor obnovljenim težnjama za otvaranje rudnika Rio Tinta, Milivojević kaže kako smatra da to nije dobro i da bi opozicija, svakako, trebalo da podrži taj front ako ga naprave sami građani, “odnosno pravi ekološki aktivisti i oni koje taj problem dotiče direktno”.

“Imamo izjavu Aleksandra Jovanovića Ćute koji je ‘reterirao’ i složio se da ako neko treba da organizuje ‘bunu protiv litijuma’ to je SEOS, a ne političke stranke. Jer, čega se naša nejaka opozicija dohvati, po pravilu bude izgubljeno. Opozicija ima obavezu da podrži sve te akcije, pojavljuje se kao juče, ali oni juče nisu bili u epicentru zbivanja već među posmatračima, slušaocima, a govorili su ljudi koji se i životom svojim bore protiv zagađenja svoje životne sredine i koji su rešili tu da ostanu uprkos svim opasnostima”, ističe sagovornik portala.

Za njega je važna stavka juče viđena “jedan zahtev vrlo konkretan i oročen”.

“To je dobro i pokazuje da nije bilo “pisaca, sastavljača zahteva, iz više ruku”. Tamo se kaže: ‘imate 40 dana vremena da pronađete 38.000 izgubljenih potpisa za narodnu inicijativu o zabrani iskopavanja litijuma i bora. 41. dan ako ne nađete… idemo dalje’. Ako postoji i trag od pravne države, za 40 dana je obaveza da se nađe tih 38.000 potpisa građana koji su svojim imenom i prezimenom, identifikacionim podacima podržali narodnu inicijativu. I svako onaj ko se na takav zahtev ogluši ili ga opstruiše – da se pronađe posle dve godine nešto što je izgubljeno ili bude kriv što je to nestalo, biće krivično odgovaran. To je dobar put”, napomenuo je Milivojević.

On primećuje kako je “simptomatično da se, pogotovo od 2. juna naovamo, kada su završeni lokalni izbori u Srbiji, pojavljuju najviši državni funkcioneri, kao direktni promoteri i lobisti, celodnevno prisutni u “režimskim medijima” da bi se promovisao projekat jedne strane privatne kompanije”.

“Kao državni funkcioneri Republike Srbije oni ne smeju biti promoteri interesa strane privatne kompanije, i to je pitanje za istražne organe u zemlji, da ne ulazim u detalje kakva je to kompanija i šta je ona ostavila iza sebe tamo gde je ušla u eksploataciju ruda, od Madagaskara, Čilea itd. ‘Za čije babe zdravlje’ najviši državni funkcioneri to rade?” pita se Milivojević te dodaje da se predsednica Skupštine, Ana Brnabić ističe i pojavljuje kao jedan od tih “direktnih promotera”, pitajući i “da li je Narodna skupština usvojila nekakav zaključak pa da je ona ovlašćena da bude promoter jedne privatne kompanije?”.

“Ako jeste, povlačim svoje primedbe. I tu nije samo Brnabićeva, to radi ona, ali i drugih barem četvoro, petoro ministara, kao i čitava upregnuta državna propaganda, tzv. analitičari opšte prakse koji se, izuzetno dobro, razumeju u sve: Kosovo, fudbal, litijum”, zaključuje ironično Milivojević, uz naglasak da je reč o agendi Rio Tinta i “natuknicama koje stižu iz Rio Tinta”. (www.simptom.rs, portal Simptom/M. M, 29.6.2024)

Radar Forum - Jovo Bakić i Cvijetin Milivojević: Vučić priprema Milicu Zavetnicu za naslednicu

U šestoj epizodi Radar Foruma, a drugoj u kojoj je izazivač Jovo Bakić, profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gost je bio Cvijetin Milivojević, novinar i politikolog.

Dvojica intelektualaca, poznata po oštrim analizama i kritičkim stavovima, obradili su nekoliko tema - od krize demokratije koja traje još od perioda Slobodana Miloševića, grešaka opozicije, pa do Rio Tinta i položaja i uloge medija u kreiranju vladajućeg društveno-političkog narativa u Srbiji.

Sagovornici su se složili da su mediji postali propagando oružje u rukama vlasti, između ostalog i nepostojanjem adekvatnog pravosudnog sistema u zemlji.

Cvijetin Milivojević je, govoreći o partijskim manipulacijama, izneo i zanimljivu tezu da će Aleksandra Vučića na mestu predsednika zameniti Milica Đurđević Stamenkovski.

“Čini mi se da je akvizicija Milica Zavetnica sa naprednjacima upravo taj Vučićev, moram reći sa jednog propagandnog stanovišta veoma efikasan potez, da pripremi svog naslednika na mestu predsednika republike. To mora da bude žena, kao što je u jednom trenutku žena trebalo da bude premijer, ali u tom trenutku je trend bio da to bude LGBT. U ovom trenutku, faktički, stav većine građana koji glasaju za Vučićevu koaliciju je da to bude žena, Srpkinja što bi se reklo. Milica Srpkinja. Imali smo jednu pesnikinju, Milica Zavetnica je najadekvatnije rešenje. Žena se ne bi mešala u svoj posao. Uostalom, to je trenutak kad Vučić se vraća na mesto premijera po našem Ustavu i Zakonu o Vladi - zapravo Vlada vodi i u unutrašnju i spoljnu politiku, i kreira je i vodi, a predsednik republike će biti predsednica republike, ako bi to bila Milica Zavetnica. Bila bi ono što piše lepo u Ustavu, a to je osam, ni manje ni više, samo osam ustavnih nadležnosti koje su sve do jedne ceremonijalne”, rekao je Milivojević.

Jovo Bakić napominje da je ono što nam Vučić potura zapravo – kič nacionalizam.

“Jedan period koji traje i danas, a počelo je 2012. godine. Jedan autoritaran režim jednog nepomenika koji zapravo, slično režimu Miloševića, ima jednu fasadu liberalnu, a u stvari je suštinski autoritaran, ali je naučio lekcije od Slobodana Miloševića i više nema uopšte želje za suprotstavljanjem Zapadu, nego se ide niz dlaku. Sve što Zapad traži, to se ispunjava, ali se za domaću javnost diže buka i govori o tome kako mi ne damo, mi nećemo pristati ni na kakve ucene. Ovaj čovek se bori za srpske nacionalne interese, maše se zastavama, on se ogrće zastavom nacionalnom, zagnjuruje lice u nju… Sve to izgleda kao jedan rijaliti, kao nešto što je zapravo kič nacionalizam, gde se i nas i zastava zloupotrebljava. Kao da je na takmičenju Evrovizije, pa čeka glasanje, na to je ličilo ono što je on izvodio”, poručio je Bakić.

Cilj Radar Foruma je razmena mišljenja dva ravnopravna sagovornika koja odstupa od ustaljene forme postavljanja pitanja i davanja odgovora.

*O čemu su još govorili Bakić i Milivojević u šestoj epizodi Radar Foruma pogledajte na vrhu teksta, a možete nas pratiti i na Jutjubu, kao i platformama Deezer, Spotify i Apple podcast. Radar Forum možete gledati i svake subote od 18 sati na televiziji N1. (www.radar.rs, www.nova.rs, podcast „Radar forum“, razgovor vodio dr Jovo Bakić, 28.6.2024)

https://www.youtube.com/watch?v=orXcReW0yfI

Имаћемо слободу чим се ослободимо непријатеља слободе

Право на правду – Има ли правде – Неправдом против правде

Пише: Цвијетин Миливојевић

Да мало обновимо градиво: где смо оно стали 2. јуна и каква нас све светла будућност чека након што су грађани широм Србије, на локалним (?!) изборима гласали за председника Републике и, како то виделисти, увек изнова, воле да кажу, „за бољи живот“ који може да отпочне тек од овог крњег тријумфа, јер се, не знам зашто, претходних 12 година владавине истог тог човека, у историји неонапредњаштва, не рачуна?

Пољски филозоф и, почев од шездесетих година прошлог века, чувени политички емигрант  Лешек Колаковски тврдио је („Невоље с ђаволом“, Логистика, Београд, 2007) да,  „у оној мери у којој је политика чиста борба за власт, она је по дефиницији, у хришћанским категоријама, домен ђавола“, зато што ослобађа наш libido dominandi као разрастајући нагон, с обзиром на властито разрастање, те нема никакве друге циљеве осим себе“. Док су „жудња за влашћу и борба за власт општа ствар, а не питање тоталитарних тенденција“, пошто „већина деспотских режима у историји и није била тоталитарна“. У прилог томе, Колаковски је поставио и питалицу – шта мислите, ко је рекао: „Имаћемо слободу, чим се ослободимо непријатеља слободе“?

.   .   .

Нови ветрови дунули су са Андрићевог венца и из Немањине, после тријумфа на локалним изборима на којима су виделисти, уз „малу помоћ пријатеља“ (америчког амбасадора), добили утакмицу, за коју су сами приредили пригодна правила, а онда и сами судили и пресудили народној вољи.

Литијум, дакле, не да може, него – мора!

Мора одмах и компромис са Косовом, него шта, Устав Србије можеш да окачиш мачку о реп – тако некако рече председник Владе, а то је оно тело које, по том Уставу, „води унутрашњу и спољну политику“. И још појасни како „велики народи и велике државе, нису то због своје територије, већ због своје одговорности да траже мир“.

Немачку, као главног спонзора Резолуције о Сребреници, наш Врховник је, само месец  дана после гласања на Ист риверу, промовисао у „гаранта безопасног рударења литијума“, чиме је, још једном, самопоништио суверенитет земље на чијем је челу! Уз „ексклузиву“, какву само он зна да одвали: „Око литијума ће се у будућности, као до сада око нафте, водити ратови!

У међувремену, као гром из ведра неба, одјекнула је вест у лондонском „Фајненшел тајмсу“ (што је пренео и један од најпопуларнијих руских Телеграм канала, Ридовка) да „Србија неприметно повећава продају граната Западу, што у крајњем исходу ојачава одбрамбену способност Украјине“. И не само то: ФТ тврди да је, од почетка рата у Украјини, Србија, преко трећих лица и земаља, испоручила Украјини муницију вредну 800 милиона евра!

Иако, Врховник, као папагај, понавља да се Србија у том рату „не сврстава ни на једну страну“, он ових дана, притешњен тим доказима, признаје да је Србија „имала много уговора са Американцима, Шпанцима, Чесима и другима, а шта они с тим раде је, на крају крајева, њихова ствар, а чак и да знам, то се мене не тиче“.

То рече пошто је, претходно,  доскора десетероструког резиденцијалног и нерезиденцијалног српског капућехају (шефовао је истовремено у 10 ембахада Србије: САД, Света Луција, Антигва и Барбуда, Суринам, Белизе, Комонвелт Доминика, Сент Китс и Невис, Колумбија, Барбадос, Сент Винсент и Гренадини, те Карипска заједница), као новог министра дипломатије, за „сефте“, послао, ради сликања са Зеленским, на тзв. Мировну конференцију о Украјини, без присуства Русије. Где је Србија, по налогу „колективног Запада“, гласала за, још једну „осуду руске агресије“ и подржала  „принцип суверенитета, независности и територијалног интегритета свих држава, укључујући и Украјину“, уз напомену да писци те декларације подразумевају да је та држава и „Република Косово“, али, на жалост, не и Република Србија…

Да ли то „председник свих грађана Србије“, најновијом кампањом подилажења, улагивања и нуђења српског суверенитета, враћа услугу „колективном Западу“ који му је, директним мешањем у унутрашњополитичка питања Србије, омогућио победу његове странке на минулим локалним изборима?

А најбољи коментар те изборне „победе“ - над противником коме су биле везане и руке и ноге, а главни судија у рингу (екселенција Хил) додатно лупао чврге опозицији – као и постизборне „аклиматизације“ победника,  дали су, за неповеровати, Ниче и ле Бон, још пре век и по, и Макијавели, има томе пет столећа.

.   .   .

Гистав ле Бон је, још 1895, заједнице позване да изаберу носиоце извесних функција назвао „бирачким гомилама“ чије су преовлађујуће карактеристике: слаба способност за размишљање, одсуство критичког духа, надражљивост, лаковерност. Због тога се у њиховим одлукама може открити утицај вођа и улога чинилаца попут тврђења, понављања, престижа кандидата и заражљивости.

Бирач се – пише ле Бон у књизи „Психологија гомиле“ (Алгоритам, Бг, 2018; прво издање из 1895) - држи онога који ласка његовим пожудама и његовој сујети и зато га „треба претрпати најпретеранијим улагивањима и не устручавати се учинити му најфантастичнија обећања“, на сва уста изгрдити и жигосати бирачеве личне „непријатеље“ (газде и слично). Такође, када је реч о противкандидату, „ваља гледати да се он сможди, учвршћујући тврђењем, понављањем и заражљивошћу да је он последња хуља и да је опште познато како је он починио више злодела“, а нема потребе за то тражити или нудити и некакве доказе. А ако противник лоше познаје психологију, он ће покушати да се оправда аргументима (уместо да се ограничи да на таква тврђења одговори другим тврђењима), и од тада он неће имати никаква изгледа на победу...“

Када је реч о вођама гомила, Гистав ле Бон тврди да је, најчешће, „сам вођ прво био вођен“, „он сам био је хипнотисан неком идејом, којој је потом постао апостол“: „Вође често нису људи мисаони, али су људи од акције. Они обично нису видовити, пошто  предвиђање уопште води ка сумњи и спутава рад. Они се регрутују поглавито из редова живчаних, раздражљивих, душевно полуоболелих, који додирују границе лудила. Ма како да је апсурдна идеја коју бране или циљ којем теже, свако се разлагање отупи наспрам њихова убеђења. Презрење и прогон њих не дотичу, и само их више драже. Лични интерес, породица – све се жртвује. И сам нагон ка самоодржању код њих је уништен толико да једина награда коју они желе да добију јесте да постану мученици...“

Вођ може каткад бити интелигентан и учен; но, то му је уопште – сматра ле Бон – „пре од штете, но од користи“: „Износећи замршеност ствари, пуштајући да се све објасни и разуме, интелигентност чини човека блажим и веома отупљује јачину и жустрину убеђења нужне апостолима. Велике вође свију векова, а нарочито они из Револуције, беху бедно ограничени и баш они који беху најограниченији вршили су највећи утицај...  Страшно је каткад и помислити на моћ коју једном човеку са престижом даје силно убеђење удружено са крајњом скученошћу духа. Али се, међутим, морају стећи ти услови, па да се не зна за препреке и да се уме протурити своја воља. У тим енергичним и убеђеним гомиле инстинктивно познају господара, којег оне увек требају...“

.   .   .

Фридрих Ниче је,  још 1888, увиђао да је „на свету више идола него реалности“.

Када је реч о „вољи ка моћи“, Ниче је нарочито апострофирао „моћ која нема више потребе да се доказује“, и зато она чак и – „презире да се икоме допада, одговара преко воље, не осећа никаквог сведока око себе; живи без свести да има опозицију, одмара се у себи, постаје фаталистичка, закон међу законима, говори о себи као великом стилу“.

Жеђ за јаким веровањем није – према Ничеу - доказ да јака вера ту постоји него је пре доказ да је одсутна, јер тек „кад имате јаку веру, можете себи да дозволите луксуз да сумњате: за то сте онда довољно сигурни, довољно чврсти, довољно спрегнути с њом“.

У књизи „Сутон идола или како филозофирати чекићем“ (Службени гласник, Београд, 2020; изворник, Лајпциг, 1922), Ниче поставља „четири питања савести“ кандидатима за моћнике:

„Предњачиш? Ти си као пастир? Или као изузетак? Трећи случај је да си бегунац... Прво питање савести.

Да ли си стваран? Или си глумац? Заступаш другог или заступаш себе? Најзад, можда ти само напросто опонашаш глумца... Друго питање савести.

Да ли си ти неко ко гледа или неко ко пипа? Или си од оних који одвраћају поглед и држе се на одстојању?... Треће питање савести.

Хоћеш ли да идеш заједно са другима или да предњачиш? Или ћеш да идеш пострани, сам за себе?... Мораш да знаш шта хоћеш и да то хоћеш. Четврто питање савести.“

.   .   .

Николо Макијавели је, још почетком 16. века, у панегирику Медичијевима, владарима Фиренце, закључио да онај који влада „може или створити јаку државу или спасити сопствену душу, али, обоје заједно најчешће није могуће“.

У спису „Владалац“ (Космос издаваштво, Бг, Нова књига, Пг, 2017), Макијавели је писао да обичан грађанин може да дође на власт у својој отаџбини, не преко злочина и других тешких неправди, већ - уз помоћ својих суграђана, јер „народ, не могавши да се избори с великашима, стане на страну једног човека и учини га владаоцем да би га углед овог заштитио“:

„Онај кога народ дигне на престо, сам је на том месту и нема никог или готово никог у његовом окружењу ко није спреман да му се потчини. Тежње су народа далеко часније од тежњи великаша: ови би да угњетавају, а они тек да не буду угњетавани. Стога, онај кога народ доведе на власт треба да задржи пријатеља у народу, што само по себи није тешко јер једино што народ тражи, јесте да не буде угњетаван. Владаоцу је потребно да има народ за пријатеља; у противном, из невоља неће извући живу главу... Када власт на народу темељи срчани владалац, способан да управља људима, владалац коме невоље не терају страх у кости већ им се спремно супротставља и јачином свога духа и чврстином поретка храбри сав народ, тога овај никад неће издати, па ће се темељи оваква владаоца показати као постојани...“

Макијавели није имао ни дилему да ли је боље да владаоца воле или да га се плаше:

„Да би поданици били сложни и одани њему, владалац не треба да се брине ако га прати глас суровог. Наиме, његових неколико свирепости далеко су милосрдније од поступака оних који из силног милосрђа допусте да се дигну нереди који собом носе покољ и пљачку…

За све људе важи да су незахвални и нестални, да се издају за оно што нису, да су кукавице и лакоми на новац. Док год си добар према њима, у потпуности су уз тебе – нуде ти своју крв, имање, живот и децу, али онда кад за тим нема потребе. Но, само нек' невоља притисне, и одмах ће те напустити. Пропаст чека оног владаоца који се, безрезервно верујући у њихова обећања, није још некако обезбедио. Зато су пријатељства која се стичу новцем, а не величином и племенитошћу духа, заправо роба на продају, па у нужди човек не може на њих да се ослони. Људи су склонији да повреде оног ко заслужује љубав него оног ко изазива страх јер се љубав заснива на обавези која, услед људске покварености, престаје да важи оног тренутка када лична корист уђе у игру. Страх, с друге стране, не нестаје лако, јер се људи стално плаше казне...“

Наводећи пример тадашњег краља Шпаније, Фердинанда од Арагоније, који је стално предузимао нове ратне походе, што је увек изнова одушевљавало и запањивало његове поданике чије су све мисли биле усмерене на то, Макијавели је је закључио да, на тај начин,  „мир никада није трајао довољно дуго да би људи могли да се удруже против краља“.

А када је реч о спољној политици успешног владаоца, и ту је Макијавели, пре пола миленијума, имао, и данас употребљив савет:

„Владаоца још цене ако је уистину пријатељ или непријатељ, што ће рећи, ако нештедимице помаже неког против неког другог. Увек је корисније овако поступати него бити уздржан. Наиме, ако двојица суседних моћника зарате један против другога, они су или толико јаки да се по завршетку сукоба мораш плашити победника, или нису. Увек је боље да једног подржиш и бориш се на његовој страни. Ако то не урадиш, у првом ћеш случају увек завршити као плен победника и то на велико задовољство и радост онога који је изгубио, те немаш ничег чиме би се одбранио нити иког коме би се обратио. Победник, наиме, не жели сумњиве пријатеље који не притичу у помоћ кад невоља притисне; губитник с друге стране, неће да те прими јер му ниси дошао с оружјем у рукама онда кад је он био у неприлици... Увек је било да онај ко ти није пријатељ од тебе тражи да не уђеш у рат, а онај ко то јесте, да се латиш оружја. Да би избегли тренутне опасности, непромишљени владари најчешће се одлучују за уздржаност, због чега у великом броју случајева и пропадају. Међутим, када одважно пристанеш уз једну од сукобљених страна, победи ли онај кога си помагао, иако је јак и ти зависиш од његове милости, он је у обавези према теби и вас сад веже међусобна оданост...“

.   .   .

А док премијер нуди "компромис", к'о да му га је бабо оставио, за Косово, Председник У Све Се Меша (ПУССМ), из Брисела чак, где је, наводно по овлашћењу тог премијера, отишао да преговара о том евентуалном (не)давању Косова – морао је, за потребе својих, вечито крви жедних, дворских дезинформативних медија, да удари по несрећном Пиксију, коме, изгледа, ни његови јапански ментори неће моћи да помогну.

„Јесте, све је то спорт, само смо ми пуно пара дали за тај спорт“, био је пословично претећи загонетан ПУССМ, из чега се може закључити да би будући национални фудбалски стадион, још у току изградње, ипак мога да се препројектује у џиновски ринг или, још боље, татами, јер нам, много боље од ногомета, иде и теквондо, и џудо, и рвање у оба стила, и карате и томе слично.

.  .   .

Одговор на питалицу с почетка текста: рекао је то, након вишестраначких избора одржаних 1933. године, тек изабрани, легални и легитимни, канцелар Немачке. (www.pravda.rs, Извор: Правда, 27.6.2024)

„Bilo bi mudro da opozicija ćuti i pusti građane da vode“

Cvijetin Milivojević o najavi formiranja Fronta za odbranu Srbije

Iako je opozicija složna oko toga da se treba zajednički boriti protiv rudnika litijuma kompanije Rio Tinto, jedinstvo koje je postojalo teško se može vratiti, a „mudrije“ bi bilo pustiti narod da sam organizuje otpor nego formirati Front za odbranu Srbije, tvrdi politički analitičar Cvijetin Milivojević.

Nakon ponovnog plasiranja teme rudarenja litijuma, sve opozicione partije složile su se u osudi namere kompanije Rio Tinto da otvori rudnik litijuma u zapadnoj Srbiji.

Prve korake ka organizovanom otporu napravio je Ekološki ustanak koji je pozvao sve opozicione stranke, ekološke organizacije, političke pokrete, aktiviste, profesore i javne ličnosti koje su protiv iskopavanja litijuma kako bi se napravio zajednički „Front za odbranu Srbije, građana Srbije – vode, vazduha i zemlje“.

Iako još uvek nema konkretnih informacija o strategiji i aktivnosti fronta, mnoge opozicione partije su dale svoj pristanak formiranju ovog novog saveza.

Ovaj savez ne bi bio koalicija jer nije u pitanju izlazak na izbore, već drugačiji društveni i ekološki problem, ali potencijalna saradnja opozicije nameće ponovo temu šireg jedinstva koje je izgubljeno raspadom koalicije „Srbija protv nasilja“.

S obzirom da bi u njemu učestvovale sve aktivne opozicione stranke, i da suština problema nisu teme koje su dosad pravile razdor u opoziciji, poput izlaska na izbore i izbornih uslova, koje su i dovele do raspada SPN, može se postaviti pitanje da li će ovakav front uspeti da motiviše simpatizere i glasače opozcije i ponovo stvori kritičnu masu koja bi se kapitalizovala u borbi protiv vlasti već na sledećim izborima, ali i u vaninstitucionalnoj borbi povodom drugih pitanja poput rušenja Beogradskog sajma ili Generalštaba.

Politički analitičar Cvijetin Milivojević na ovo pitanje odgovara kratko – teško.

„Vi ste imali od 17. decembra do drugog juna jednu vrlo veliku dozu razočarenja kod birača opozicije, bilo onih koji simpatišu onaj deo „štrajkbreherske“ opozicije, koji je izašao na izbore drugog juna, bilo onih takozvanih bojkotaša koji su odustali od izlaska, pa time faktički pomogli SNS-u da zacementira vlast pogotovu u Beogradu“, pojašnjava Milivojević.

Kako kaže, za ponovo stvaranje jedinstva poput onog iz decembra prošle godine bilo bi potrebno jako puno napora.

„Olako je proćerdano sve ono što je učinjeno prošle godine, sve ono što se učinilo do izbora 17. decembra i sve ono što je učinjeno u postizbornim borbama za zaštitu izbornih rezultata, koje su potrajale do dela aprila kada je deo opozicije ipak odlučio da izađe na izbore pod bilo kojim uslovim“, tvrdi Milivojević i dodaje da je sada to „jedan Sizifov posao i da tu opozicija ne može puno da učini“.

Pre nego političke partije, Milivojević vidi udruženja građana „koja nisu toliko u politici do grla“ i same građane koji su direktno pogođeni onim što će se dešavati u vezi sa Gornjim Nedeljicama, a zatim i u vezi sa Valjevom kao vrlo verovatno sledećom lokacijom Rio Tinta za rudarenje, kao nekoga ko može da povede borbu.

„Mogu i pojedinci, direktno pogođeni činjenicom da će njihova deca odrastati u kraju koji ima nekoliko reka sa divnom pijaćom vodom, a sutra će piti flaširanu vodu“, ističe Milivojević.

On smatra da bi ti ljudi trebalo da ukažu na to, a da opozicija treba samo da pomogne.

„A da opozicija vodi… Nažalost, nisu se ni pokazali, ni dokazali. Zar je moguće da cela opozicija ne može da sazna za dve godine gde su nestali potpisi 30.000 građana. Zar to nije bio dovoljan razlog da sve stranke opozicicije bojkotuju izbore, il ida svi izađu na izbore“, naglašava Milivojević.

„Dakle, potrebno je da tu postoji neki inicijalni pokušaj, da neka inicijalna kapisla dovede opoziciju u red, a da opozicija, ovakva kakva je, posle ovog fijaska i debakla, kada je veći deo glasača opozicije u letargiji i razočaran, da ona nešto organizuje, nekakve borbe i frontove – bolje im je da ćute u ovom trenutku“, tvrdi sagovornik Danasa.

On smatra da bi mudrije bilo da, ukoliko dođe do autentične vrste pokušaja da se ukaže na problem rudarenja litijuma, a problem je evidentan jer ovde sada postoji jedna nemilosrdna propagandna za rudarenje litijuma, opozicija „prećuti i nakači se na te pokušaje zaštite građana od rudarenja“.

Sa druge strane, smatra Milivojević, ukoliko opozicija sama kandiduje temu fronta, kao što sada pokušava, svađaće se više u vezi sa tim ko je u pravu nego što će posvetiti pažnju problemu.

„Pa, sad vidim jedan kaže to nije dobro, jedan kaže odlično, treći kaže da ali smo imali problem drugog juna“, tvrdi Milivojević i zaključuje da bi „opozicija trebalo da čeka svoju šansu ako se pojavi neko drugi, a ne politička opozicija, pa da oda tu potraže svoju šansu u drugoj fazi, bez da vode“.

Podsetimo, za sada su na poziv Ekološkog ustanka pristali Srbija Centar, Demokratska stranka, Stranka slobode i pravde, i Pokret za preokret, pokret „Kreni promeni“ i Nova Demokratska stranka Srbije.

Danijela Nestorović iz Ekološkog ustanka je za N1 rekla da će prvi korak u ovoj borbi biti Zakon o trajnoj zabrani iskopavanja litijuma i Zahtev za ukidanje eksploatacione dozvole. (www.danas.rs, M. Ilić, 24.6.2024)

Летњи попусти на књиге Цвијетина Миливојевића

Три деценије политичког плурализма у Србији - у петокњижју (пет књига) Цвијетина Миливојевића:

1. "НА ПРВУ ЛОПТУ - политичко комуницирање у Србији 1990-2007" (цена: 599 дин)

2. "МОСТОВИ И ИЗБОРИ - политичко колумницирање у Србији 2008 - 2018" (699 дин)

3. "ДУХОВНА КОЛАБОРАЦИЈА" (499 дин)

4. „НУЛТА 2020 ТАЧКА - тридесета зима вишестраначја“  (699 дин)

5. И најновија: “ВУЧЈЕ ВРЕМЕ – 2022: од обожавања до обожења, од подрепљења до преумљења“ (цена 999 дин)

Додатни попусти и за још неке књиге (буквари, азбучници, приручници из области: новинарства, односа с јавношћу, политичке комуникације, пропаганде, политике):

1. Књига "ГЛОБАЛНО ПОТЕМКИНОВО СЕЛО - медијски рат од 1990 - 1995" (издање 1996; аутор Цвијетин Миливојевић / цена 399 дин)

2. Књига "НОВИНАР - ВАШ ПРИЈАТЕЉ; приручник за успешне односе с медијима" (издање 1999, 2003; аутор Цвијетин Миливојевић / цена 699 дин)

 

Књиге се могу наручити поузећем или набавити лично у Агенцији „Прагма", office@pragma.rs, тел. +387 11 3234 439, Теразије 3А, Београд

Да ли Декларација Свесрпског сабора руши или спасава БиХ?

 Право на правду – Има ли правде – Неправдом против правде

Пише: Цвијетин Миливојевић

Да ли је Декларација Свесрпског сабора или бар онај њен део који се тиче Републике Српске (РС) у колизији са Уставом Босне и Херцеговине (БиХ) и Дејтонским мировним споразумом, као што тврде босански („безхерцеговачки“) унионисти?

Ево, и првих, најконкретнијих последица Декларације Свесрпског сабора, односно недавне Додикове посете Путину. Политичко Сарајево већ годинама опструише тзв. Источну гасну интерконекцију (док за Јужну која из Хрватске улази кроз херцеговачке кантоне с хрватском већином, не дозвољава управљање из Мостара) из Србије ка БиХ, иако је гасификација у надлежности ентитета. Јуче је, приликом отпочињања радова на гасификацији истока РС (од које ће користи имати и федерални део Сарајева и околине), најављено да ускоро креће и градња магистралног гасовода од Београда до Бањалуке који ће финансирати „Србијагас“.

Неће се више чекати на сагласност централне власти БиХ за прелаз нове гасне цеви преко Дрине, већ ће се „ићи страном Републике Српске од већ постојећег гасног улаза из Србије, код Шепка, па према Бањалуци, са цевоводом, углавном, уз трасу аутопута (од кога ће вајде имати и цела Федерација БиХ) Београд – Бијељина – Бањалука“.

То је она лепа последица. А мање лепа стиже, наравно, из Вашингтона. Нови пакет санкција Додику и „онима који му омогућавају да искориштава народ РС за властиту корист“, најавило је Министарство финансија САД. Све, као, због корупције (а сви остали политичари у БиХ и остатку тзв. Западног Балкана, ваљда, некоруптивни и невини к'о француске собарице), а у ствари због „устрајних настојања председника РС да наруши регионалне мировне оквире који су донели стабилност и сигурност БиХ“ и зато што је Додик и даље, по часном Вашингтону, „дестабилизирајући актер у регији, а његов недавни предлог о раздруживању РС од БиХ наставља његову очито антидејтонску активност и прети миру и стабилности регије“, те „нападом на уставни оквир БиХ Додик угрожава будућност земље“ у, пазите сад – не европским интеграцијама, него „у еуроатлантским интеграцијама“, тј. чланству у НАТО чему се, иначе, противе Република Српска и Срби као један од три конститутивна народа.

А Американци, противно њиховој вољи, желе да их силом усреће!

.   .   .

Владе Србије и Српске су, 8. јуна, на Првом свесрпском сабору под називом "Један народ, један сабор – Србија и Српска", усвојиле нацрт Декларације о заштити националних и политичких права и заједничкој будућности српског народа.

У уводу се наглашава чињеница да Устав Републике Српске у преамбули изражава опредељеност РС за потпуно поштовање и доследно примењивање Општег оквирног споразума за мир у БиХ, којим се недвосмислено прихвата, потврђује и гарантује уставно-правни положај РС, као једног од два ентитета који чине БиХ.

Та чињеница, као и опредељење Србије и Српске за чланством у ЕУ, али и очување војне неутралности у односу на постојеће војне савезе, сматра се заједничким опредељењем и Србије и Српске. У том смислу подсећа се да је, још 26.9.2006, у складу са чланом 3. тачка 2а Устава БиХ, закључен Споразум о успостављању специјалних паралелних односа између Републике Српске и Републике Србије.

Вратимо се зато за тренутак Уставу БиХ. У члану III (надлежности и односи између институција БиХ и ентитета), тачка 2 (надлежности ентитета) пише: „Ентитети имају право да успостављају посебне паралелне односе са суседним државама, у складу са суверенитетом и територијалним интегритетом БиХ“. Такође, стоји и да: „Сваки ентитет може такође склапати споразуме са државама и међународним организацијама уз сагласност Парламентарне скупштине. Парламентарна скупштина може законом предвидети да за одређене врсте споразума таква сагласност није потребна.“

. . .

Занимљиво је да је до овакве одредбе Устава БиХ, дошло управо заслугом САД!

Како? Да би зауставили грађански рат који је беснео између војних и паравојних формација Муслимана (Армија БиХ) и Хрвата (Хрватско вијеће обране) и да их уједине у заједнички фронт против Војске Републике Српске, Вашингтон је натерао премијера крње РБиХ (нису га признавали Срби и Хрвати) Хариса Силајџића, министра спољних послова Хрватске Мату Гранића и председника (хрватске републике) Херцег-Босне Крешимира Зубака да, 1. марта 1994. године, у згради Стејт департмента, потпишу "Предстојећи споразум о савезу Хрвата и Муслимана (они се још се нису били самопрозвали Бошњацима) у Федерацији Босне и Херцеговине". Тада је потписан и прелиминарни споразум о конфедерацији између (муслиманско-хрватске) Федерације БиХ и Републике Хрватске, што ће 17 дана касније, у Белој кући, парафирати и Алија Изетбеговић и Фрањо Туђман.

Та чињеница биће пресудна да и у Устав (нове, заједничке) БиХ, Дејтонским споразумом с краја 1995, буде уграђена одредба по којој оба ентитета, и Федерација БиХ и Република Српска, имају право на успостављање специјалних паралелних веза са суседним државама.

Оквирни споразум за Федерацију БиХ, из 1994. је, такође, предвиђао децентрализовану унутрашњу структуру и ФБиХ (и будуће БиХ), тако да се „подручја с већинским бошњачким и хрватским становништвом у Републици БиХ и Федерацији БиХ уреде као федералне јединице с једнаким правима и одговорностима“. Хрватска и муслиманска страна у БиХ су се тада, на инсистирање САД, „сложиле о успостави јединственог војног заповедништва војске Федерације“, с тим да се „војне снаге обе стране (муслиманске и хрватске) одмах раздвоје једна од друге, с циљем повлачења на сигурну удаљеност коју треба навести у војном споразуму“.

Паралелно су Туђман и Изетбеговић потписали и Споразум о утемељењу конфедерације Републике Хрватске и Федерације БиХ. Он је предвидео формирање „царинске уније, монетарне уније и одбрамбених договора ради усклађивања одбрамбених политика и успостављање заједничких стожера“ РХ и ФБиХ.

Конфедерација је заживела само на војном плану, путем војног савезништва Хрвата и Бошњака, током 1994. и 1995. године. У пуном капацитету није заживела јер је, према Вашингтонском споразуму, било предвиђена да ФБиХ буде држава (!) која ће „територију проширити ослобађањем (!) крајева под српском контролом или мировним придобивањем Срба у Федерацију“.

Последњих година, међутим, из Вашингтона се поново сугерише „неопходност трајног договора Хрвата и Бошњака“, а све ради „супротстављања малигном руском утицају на руководство Срба у БиХ“.

.  .  .

Да ли Декларација Свесрпског сабора „руши дејтонски мировни оквир“, ако то већ, претходно, нису учинили споразуми о специјалним паралелним везама Србије и Српске из 2001. и 2006. године?

Тадашњи председници (Борис Тадић и Драган Чавић), односно премијери Србије и Српске (Војислав Коштуница и Милорад Додик) потписали су 26. септембра 2006, у Бањалуци, Споразум о успостављању специјалних паралелних односа између Републике Србије и Републике Српске. Опет, позивајући се на Општи оквирни споразум за мир у БиХ и његове анексе, истичући поштовање суверенитета, територијалног интегритета и политичке независности БиХ, али и „признавање поделе надлежности између БиХ, као државе, и њених ентитета, као што је то дефинисано Уставом БиХ“.

Успостављање специјалних паралелних односа предвидело је: развој институционалних и свих других облика сарадње у оквиру општих политичких и привредних услова, уз уважавање посебних интереса, као и развој транспарентне сарадње њихових извршних, законодавних и других институција. У ту сврху основано је Веће за сарадњу Републике Србије и Републике Српске које чине председник и председник Владе Србије, те председник и председник Владе Српске.

Унапређивање сарадње, према Споразуму, подразумева следеће области: привреда и коришћење привредних ресурса; планирање; законодавство; приватизација и денационализација; наука и технологија; образовање, култура и спорт; здравство и социјална политика; туризам и заштита околине; информисање; заштита слобода и права грађана у складу с највишим међународним признатим стандардима; сузбијање криминала.

Такође је наглашено да, потписивањем овог споразума, престаје да  важи Споразум о успостављању специјалних паралелних односа између Савезне Републике Југославије (СРЈ) и Републике Српске који је потписан 5. марта 2001. године у Бања Луци.

А из тог претходног, скоро идентичног, споразума који су, 5. марта 2001, потписали председници СРЈ Војислав Коштуница и Српске Мирко Шаровић, у новом тексту из 2006, избачена је само „сарадња у области одбране, на потпуно транспарентан начин“. То зато што је, у међувремену, силом НАТО-а, ентитетима одузето  право на властите војске које су имали по слову Дејтонског споразума. Управо оно што је једино, у пуном капацитету, и заживело у пракси из оног споразума о конфедерацији између Хрватске и Федерације БиХ?!

.  .  .

Дакле, углавном су то области сарадње које предвиђа и Декларација Свесрпског сабора.

Ново је да се сада јасно наглашава да је Србија „потписник и заштитник Општег оквирног споразума за мир у БиХ, да перманентно надгледа процесе у БиХ у циљу заштите права Републике Српске и конститутивног српског народа“, уз подсећање да је Споразумом од 29. августа 1995. године Српска овластила СРЈ (чији међународноправни идентитет наставља Република Србија) да у њено име и за њен рачун потпише мировни споразум у Дејтону и Паризу.

Ново је и да Свесрпски сабор Србије и Српске конституише Национални савет српског народа, кога, осим представника из Србије, чине и председник, премијер и председник Скупштине Републике Српске, као и представник Сената Српске и председник Академије наука и уметности Српске.

Ново је да Свесрпски сабор утврђује да је назив (српског) народа један и да га је немогуће мењати, због чега одбацује разне наметане префиксе (попут „босански Срби“, „Србијанци“ и сл) који су додавани испред именице „Срби“.

Није ново то да Сабор „позива међународне актере да се врате поштовању слова Дејтонског мировног споразума“, али јесте то да се „од Србије, у складу са статусом потписника Дејтонског мировног споразума, очекује да интернационализује проблем урушавања Дејтонског споразума са захтевом да се исти примењује у облику у којем је и потписан од стране свих“.

Није ново ни то да се наглашава да је РС јединствен и недељив уставноправни субјект који самостално обавља своје уставотворне, законодавне, извршне и судске функције у складу са Уставом БиХ - Анексом IV Дејтонског мировног споразума и чија територија не може бити отуђена мимо Устава и закона РС, као и да „БиХ представља искључиво Председништво на бази консензуса (и института заштите виталног националног и ентитетског интереса), а не појединци узурпирајући надлежности функција које обављају“.

Ново је само то да се, на Сабору, осим Владе Српске, сада и Влада Србије очитовала да „сматра непримереним постављање високог представника у БиХ супротно Анексу X Дејтонског споразума, којим је прописано да је за именовање високог представника потребна сагласност страна уговорница, као и одговарајућа резолуција Савета безбедности УН“.

Ново је то да ће Српска, од сада, осим 9. јануар, као Дан настанка РС (празник који су политичко Сарајево и странци из Уставног суда БиХ прогласили „неуставним“ јер „пада“ на Светог Стефана), заједно са Србијом, обележавати и 15. септембар као Дан српског јединства, слободе и националне заставе у сећање на пробој Солунског фронта у Првом светском рату, али и 15. фебруар (Сретење) и као Дан државности Српскe. Као и то да ће убудуће химна “Боже правде” бити не само химна Србије него и свесрпска химна, а двоглави орао Немањића национални свесрпски грб.

Није ново да Свесрпски сабор изражава пијетет према свим жртвама страдалим током рата у БиХ, као и свим жртвама пострадалим у ратовима на простору бивше Југославије нити да не подржава Резолуцију о Сребреници јер је карактерише као „покушај колективног окривљавања целог српског народа, који je неприхватљив и не може бити спроведен у дело“. Сабор позива руководства Србије и Српске да „допринесу расветљавању историјских чињеница у вези са догађајима деведесетих година, а посебно када је реч о догађајима у Сребреници и околини од 1992. до 1995. године“.

Ново је и то да је Свесрпски сабор, и Србији и Српској, препоручио „додатно интернационализовање теме страдања Срба и геноцида који је извршен над Србима, са посебним нагласком на страдање деце у посебним јединственим логорима за децу у Независној Држави Хрватској, као и масовним стратиштима и небројеним јамама у херцеговачком и динарском кршу, козарачким и другим селима широм данашње РС, Србије, Федерације БиХ и Хрватске“.

Као и то да ће Србија и Српска „уједињено неговати историјско памћење и чувати успомену на српске жртве пале за слободу у свим ратовима, обележавати и сећати се жртава палих у Првом светском рату, жртава геноцида који је извршен над Србима у Другом светском рату и жртава у ратовима деведесетих година прошлог века“.

Ново је и да ће Србија и Српска заједнички изградити два монументална спомен комплекса посвећена очувању истине о страдању Срба у Другом светском рату, у Доњој Градини и Београду, који ће да сведоче величини жртве слободарског српског народа поднесене у борби против фашизма, нацизма и усташтва“, и да ће ти меморијали да постану места ходочашћа и да се уврсте у план ђачких и студентских екскурзија школа и факултета Србије и Српске.

Такође, опет у складу са Споразумом о специјалним и паралелним везама из 2001. и 2006,  Свесрпски сабор подстиче Србију и Српску да „даље развијају заједнички економски, културни, социјални, спортски и духовни простор“, као и „сачињавање заједничког и уједињеног плана инфраструктурних пројеката Србије и Српске којим ће се детаљно уредити и планирати потенцијално важни пројекти, као што су изградња аутопута Бањалука – Београд, изградња гасовода кроз Српску, изградња аеродрома у Требињу и градња заједничких хидроелектрана.

Поготово се „рушењем Дејтона“ не може сматрати констатација из тачке 23 ове декларације, која каже да је „РС задовољна високим степеном аутономије дефинисаним Дејтонским мировним споразумом, те стога инсистира на суштинском и формалном провођењу Дејтонског споразума, као међународног уговора који не може да се мења једнострано или путем интервенционизма, те да зато РС може, у мери у којој оцени као целисходно, да активира све надлежности које су према Дејтонском споразуму предвиђене као надлежности ентитета“.

У том правцу иде и последња тачка Декларације Свесрпског сабора којом се „државни органи српског народа“ позивају да „народима у окружењу понуде споразум о историјском помирењу, трајном миру и развоју“.

.   .   .

А онда, као шлаг на торту, још мало „мудре спољне политике мирољубиве активне коегзистенције“ нашега Врха Врхова.

Протеклог викенда је, наиме, у швајцарском летовалишту Бургеншток, на захтев Кијева, организована Мировна конференција за Украјину, на коју Русија није била ни позвана. У Швајцарској је и наш Марко Ледени Ђурић слушао како Канађанин Џастин Трудо узвикује „Слава Украјини“, али је и „видео Пинкија“ - чуј „видео“, сликао се са Зеленским - а Србија је потписала још једну декларацију против Русије, иако је, од присутне 93 земље, њих 13 одбило да то учини: не само чланице БРИКС, као што су Бразил, Индија и Јужноафричка Република, већ и Уједињени Арапски Емирати, Јерменија, Бахреин, Ватикан, Индонезија, Либија, Мексико, Саудијска Арабија, Словачка и Тајланд.

Но, биће да ни то није било довољно. И „то овој причи даје чудан крај“. Председавајући Председништва БиХ Денис Бећировић је, „у име БиХ“ (наравно, без одлуке тог колективног представништва три конститутивна народа), искористио Мировну конференцији о Украјини да оптужи „БХ-ентитет РС за подривање Дејтона уз помоћ Русије, тако што проруске снаге у БиХ угрожавају мир и прете стабилности БиХ и регије Западног Балкана".

А Србија је, за то време, још једном гласно подржала „принцип суверенитета, независности и територијалног интегритета свих држава, укључујући и Украјину“, а писци декларације подразумевају да је та држава и „Република Косово“, али, на жалост, не и Република Србија. Но, нема везе, „кад је бег био циција“, има се, може се, важно је да наша дипломатија угоди нашим „западним пријатељима“, пардон, „партнерима“. (www.pravda.rs, извор: Правда, 20.6.2024)

PODCAST 7 #NE: Novinarski izvori su danas u strankama i kompanijama

O tome gde se danas stvaraju vesti, da li su izvori ljudi iz stranaka i kompanija, a manje iz redakcija i kolegijuma nekog medija, razgovarali smo sa Cvijetinom Milivojevićem, novinarom i politikologom.

Razgovor je vodio urednik portala Nova ekonomija Mateja Agatonović. (www.novaekonomija.rs, podcast Nova Ekonomija, 15.6.2024)

https://www.youtube.com/watch?v=hg_pyXgc6Tw

Nikolićev zlatni padobran: Građani i dalje plaćaju to što se bivši predsednik povukao iz visoke politike

Bivši predsednik Srbije Tomislav Nikolić, od kada se iz političkog života povukao u državnu vilu na Dedinju, retko staje ispred objektiva kamera i fotoaparata. Postoje tri izuzetka: ako u Srbiju dolazi ruski predsednik Vladimir Putin ili njegov kolega Si Đinping, te ako se u Areni održava završna konvencija stranke koju je napravio.

U prva dva slučaja Nikolić nastupa kao predsednik Nacionalnog saveta za koordinaciju saradnje sa Ruskom Federacijom i Kinom. U trećem, kao ostareli roditelj deteta koje je „poraslo, osamostalilo se“, ali i potpuno zaboravilo na njega. Svog oca dete se seti jedino kada organizuje velika porodična okupljanja pa ga pozove, onako, reda radi. Ali to ne znači da ga je ostavilo da svoju političku starost provodi u oskudici. Naprotiv!

Kako su se odavno navršile tri godine od isteka predsedničkog mandata, Nikolić više nije u obavezi da dostavlja podatke o svojoj imovini. Takođe, ne mora da se pravda ni Agenciji za sprečavanje korupcije, jer je, po tumačenju zakona, Savet za saradnju sa Rusijom i Kinom, na čijem je čelu, koordinaciono telo, a ne organ javne vlasti.

A novac koji država troši na Nikolića i njegov „zlatni padobran“, koji je isposlovao u zamenu za povlačenje bez talasanja, svakako nije mali.

Košta, a ne isplati se

Samo održavanje vile u kojoj od 2012. godine Nikolić živi, prema podacima iz 2018. godine, koštalo je oko 400.000 dinara na mesečnom nivou. Takođe, tokom 2022. godine Tomislav Nikolić još jednom je postavljen za predsednika pomenutog saveta. Do danas nije poznato kolika je Nikolićeva plata, niti dohodak njegovih saradnika, ali se zna da je budžet Kancelarije za saradnju sa Rusijom i Kinom, koja radi u okviru Saveta, za 2023. godinu iznosio 40,4 miliona dinara. Kažemo „radi“. A šta kancelarija zaista radi? Kada se na njenom zvaničnom sajtu pogledaju aktuelnosti, prva zvanična aktivnost kancelarije za prošlu godinu zabeležena je tek krajem jula 2023. Tada je Tomislav Nikolić primio odlazeću ambasadorku Kine Čen Bo u oproštajnu posetu. Tri meseca kasnije dočekao je novoimenovanog ambasadora Li Minga. Idemo dalje. Bivši ministar spoljnih poslova i Nikolićev saradnik Ivan Mrkić, kao član Saveta, u novembru je putovao u Peking da bi se obratio na simpozijumu „Saradnja centralne i istočne Evrope sa Kinom“. To bi bilo sve za 2023. godinu, bar prema sajtu – cele tri aktivnosti za onih 40,4 miliona dinara.

Nikolić je, kako su preneli mediji, 17. maja u jutarnjim časovima, na uglu Kneza Miloša i Birčaninove ulice u Beogradu, imao saobraćajnu nezgodu kada se njegov službeni „audi A8“ sudario sa „fijatom 500“. Na sreću niko nije povređen, a Nikolić je prebačen u drugo vozilo koje je došlo po njega i odvezen je sa mesta udesa. I eto još jednog pitanja koje se nameće. Prema Zakonu o predsedniku, Nikolić je imao pravo na službenog vozača u periodu dok mu je trajao mandat. Ne samo što je taj period istekao, nego je on to pravo mogao da koristi samo onda kada to od njega iziskuju obaveze u svojstvu bivšeg predsednika Republike. Dalje, ako Savet nije organ javne vlasti, onda Tomislav Nikolić nije javni funkcioner. I po kom osnovu onda Nikolić ima službeni automobil i vozača (osim ako nije u pitanju stranačko vozilo)?

Neko će reći – „nije Toma jedini“. Da je jedini, pa ni po jada. Puna je Srbija „većih“ i „manjih“ Toma, sa brojnijim i skromnijim prohtevima. Srpskim džadama preko pune i duple pune linije, sa blinkerima ili sva četiri migavca, jure službeni „audiji“ i „škode“. U njima se voze poznati i manje znani pripadnici privilegovane manjine. Karte za avione kojima lete, dnevnice od kojih se kupuju toaletne vode, gorivo za „audije“ i male i velike servise za „škode“ plaćamo mi. A sve je počelo 2008. godine kada je jednom čoveku dosadilo da na mestu večitog zamenika predsednika SRS večito gubi na izborima. Ljudi zaboravljaju: da Tomislav Nikolić nije skinuo bedž sa likom Vojislava Šešelja sa revera, cela jedna epoha moderne istorije koju i dalje živimo, verovatno bi izgledala potpuno drugačije.

Dunav, Morava, Vardar

Politikolog Cvijetin Milivojević podseća da je sinekura Tomislava Nikolića plod njegovog dogovora sa Aleksandrom Vučićem iz februara 2017. godine, pre izbora. On navodi da je pre toga Nikolić najavio kandidaturu za drugi mandat, da bi potom usledio pritisak od medija pod Vučićevom kontrolom, a onda od samog Vučića, da Nikolić prizna da nije dorastao funkciji predsednika.

„Plod tog dogovora, odnosno odustajanja Nikolića od kandidature, jeste sinekura koju je dobio. Mislim da je ona u međuvremenu i legalizovana. Ovde je kapacitet te sinekure očigledno pojačan, da bi se odobrovoljio Tomislav Nikolić. Sa druge strane, Kancelarija za saradnju sa Rusijom i Kinom je formirana, ona je zakonska kategorija, institucija… U tom smislu je i taj drugi deo zahteva Nikolića, da se potpuno ne povuče iz političke javnosti, na neki način ispoštovan. Dakle, ona košta puno, koliki su efekti ne znam, ali sam primetio da se na zvaničnim susretima sa predstavnicima Kine ili Rusije, jedino Nikolić pojavljuje”, kaže Milivojević.

Kada je reč o saradnji sa Kinom, Milivojević kaže da ne treba zaboraviti da je Nikolić u vreme svog mandata kandidovao izgradnju plovnog puta koji bi povezao luku Solun u Egejskom moru, preko Vardara, Morave i Dunava, što je trebalo da bude „vodeni put svile”.

„Većini javnosti je to ovde izgledalo kao dobra šala, mada taj naoko megalomanski projekat nije ništa više smešan od, recimo, projekta izvoza pilećih nožica i svinjskih papaka u Kinu, a zauzvrat uvoza letećih automobila”, ističe Milivojević.

Nepristojna ponuda

Politikolog Duško Radosavljević smatra da je Tomislav Nikolić svojevremeno dobio ponudu koju nije mogao da odbije, da ne bi morali da ga provlače kroz živo blato srpske politike, te da je on na taj način pacifikovan. On podseća da Srbija ima Zakon o predsedniku koji reguliše koje privilegije on ima kada ode sa vlasti, kao sa neke vrhunske političke funkcije, što je u redu.

 „Sporno jeste kada se reprezentativna vila da čoveku koji ne obavlja nikakvu funkciju. Da li direktoru Radio-televizije Srbije Draganu Bujoševiću treba ostaviti ceo sprat RTS-a ako ikada ode u penziju?”, pravi poređenje Radosavljević.

On kaže da je veliki broj ljudi 2012. godine ukazao poverenje Srpskoj naprednoj stranci baš zbog toga što su mislili da će oni biti borci protiv korupcije. Na tom tragu, Radosavljević pita nije li ovo vrhunska korupcija?!

„Koliki je obraz u nekoga ko je bio predsednik Republike Srbije da živi na mestu, u prostoru koji nikako ne zaslužuje? Sve ovo o čemu pričamo je više pitanje za gospodina Nikolića. Drugo pitanje za konferenciju za štampu: gospodine predsedniče Srbije, u liku Aleksandra Vučića, dokle ćete društveno-političkog parazita da trpite u reprezentativnom zdanju?”, ističe Radosavljević, koji Savet poredi sa institucijom iz stripa Alan Ford, po imenu „ministarstvo ruda i gubljenja vremena”.

Toma i sin u minusu u biznisu sa rakijom

Bivši predsednik je, kako pišu mediji, po svemu sudeći, na temelju svog imidža „čoveka iz naroda koji peče rakiju“, izašao na tržište sa svojim brendom žestokog alkoholnog pića, koji u narodu nazivaju „tomovača“. Preduzeće „Nikolić“ d.o.o. osnovano je u predsednikovoj rodnoj Bajčetini. Tomislav Nikolić je vlasnik preduzeća, a njegov sin Radomir Nikolić direktor. Prema pisanju medija, ukupni prihodi preduzeća u 2022. godini su bili 3.230.000 miliona dinara, što je znatno više od godine pre toga kada su prihodovali svega 1.486.000 miliona. Mada je obe godine firma završila sa gubicima, izgleda da je Nikolićima ipak krenulo jer je gubitak 2022. godine bio 194.000 dinara, dok su godinu dana ranije bili u minusu malo više od pola miliona dinara.

Uspon i pad Tome Nikolića

Jedan od aduta Tomislava Nikolića u predizbornoj kampanji za predsednika Srbije, sada davne 2012. godine, bilo je obećanje da će, ukoliko bude izabran, podneti ostavku na mesto predsednika SNS-a. Što je rekao, Nikolić je i učinio. Zaplakao je u Sava centru, stranku predao u ruke Aleksandru Vučiću i time, vreme će pokazati, izgubio svaki uticaj u partiji koja danas ima više članova od nekadašnjeg Saveza komunista. Izgubio je moć i uticaj koji je godinama u opoziciji, sa bedžom na reveru i bez njega, toliko priželjkivao. Čuje se to na tonskom zapisu sednice Centralne otadžbinske uprave SRS iz 12. septembra 2008. godine, koji je objavljen u dokumentarcu „SNS: Početak“.

„Da sam malo stariji, ne bih se više bavio politikom. Ja para imam dovoljno za ceo život. Ako vi mislite da smo nešto uspeli sa 18 godina bavljenja politikom u opoziciji... I da niko neće sa nama i da nikad nećemo biti na vlasti... I da nikada nijednog prijatelja nećete moći ni da zaposlite ni da lečite dok ne pitate ove druge koji su na vlasti. Je l’ to smisao bavljenja politikom?“, rekao je Nikolić i pocepao radikale.

Istina je ono što su primetili analitičari koji se vrzmaju po televizijama u vreme doručka: iako je to malo ko očekivao od bivšeg radikala, Nikolić je jedini predsednik od demokratskih promena naovamo koji nije izlazio izvan ovlašćenja koja ima predsednik Republike. Putovao je po svetu na sahrane stranih lidera, primao akreditive od ambasadora, tri puta ljubio hrvatsku predsednicu Kolindu Grabar Kitarović, citirao Tarabiće, a radnici Zavoda na Topčideru jedva su postizali da iskuju dovoljno ordenja i medalja.

Sve što je lepo, ma koliko god da je trajalo, za onoga koji je osetio blagodet trajalo je kratko. Približavali su se predsednički izbori u aprilu 2017. godine. Oni koji su se predstavljali za opoziciju, okupili su se oko zajedničkog kandidata, nestranačke ličnosti: bivšeg zaštitnika građana Saše Jankovića. Tomislav Nikolić želeo je da se kandiduje za novi mandat, siguran u svoju pobedu. Ali u stranci koju je otkinuo od radikala, postavio na noge pa onda na vlast, nisu mislili isto. Vrh stranke, sa Aleksandrom Vučićem na čelu, smatrao je da je on, kao aktuelni premijer, mnogo jači kandidat. Nikolić nije odustajao. Slao je poruke da će odluku o kandidaturi saopštiti do Božića, da je Srbiji potreban predsednik poput njega, da će razgovarati sa Vučićem...

I taman kada su neki pomislili da će se Nikolić kandidovati i rasturiti jedinstvo među naprednjacima, Toma je saopštio: jedino je izvesno da će Vučić biti predsednik Srbije. Gostujući na RTS-u, Nikolić je pomenuo da je jedan od predloga bio da se vrati na čelo stranke i dobije mandat za sastav Vlade, te da će se o tome razgovarati. Jedino što je dobio je državna vila da u njoj živi koliko god hoće i sinekura za njega i mali broj bliskih saradnika koji mu je ostao lojalan. Mali problem leži u tome što te, ne tako sitne privilegije u zamenu za njegovo ćutanje već sedam godina plaćaju građani Srbije. I ko zna još koliko će ih plaćati.

Toma i sin u minusu u biznisu sa rakijom

Bivši predsednik je, kako pišu mediji, po svemu sudeći, na temelju svog imidža „čoveka iz naroda koji peče rakiju“, izašao na tržište sa svojim brendom žestokog alkoholnog pića, koji u narodu nazivaju „tomovača“. Preduzeće „Nikolić“ d.o.o. osnovano je u predsednikovoj rodnoj Bajčetini. Tomislav Nikolić je vlasnik preduzeća, a njegov sin Radomir Nikolić direktor. Prema pisanju medija, ukupni prihodi preduzeća u 2022. godini su bili 3.230.000 miliona dinara, što je znatno više od godine pre toga kada su prihodovali svega 1.486.000 miliona. Mada je obe godine firma završila sa gubicima, izgleda da je Nikolićima ipak krenulo jer je gubitak 2022. godine bio 194.000 dinara, dok su godinu dana ranije bili u minusu malo više od pola miliona dinara. (www.nin.co.rs, NIN, Miloš Miljković, 5.6.2024)

Српске руковети на руском рулету

Право на правду – Има ли правде – Неправдом против правде

Пише: Цвијетин Миливојевић

Дан уочи Дана Русије, у Бањалуци је свечано отворена Канцеларија Амбасаде Руске Федерације (РФ) у Босни и Херцеговини (БиХ). На церемонији су говорили амбасадор РФ Игор Калабухов, али и, путем видео линка, руски министар иностраних послова Сергеј Лавров, лично.

Амерички пропагандни Радио Слободна Европа је апострофирао неколико ствари у вези са овим догађајем: то да је зграда Канцеларије „смештена у непосредној близини зграде Владе Републике Српске (РС) у центру Бањалуке“; да је њена локација била „обавијена велом тајне до последњег дана пред отварање када су медији информисани о томе који објекат ће добити нову намену“, као и то да је, овим потезом, БиХ постала једина земља Западног Балкана у којој је „омогућено ширење дипломатске мисије Русије након што је та земља започела агресију на Украјину“.

РСЕ, занимљиво, није приметио да је велелепну зграду Амбасади РФ уступила на коришћење Српска православна црква (СПЦ), а занемарио је и чињеницу да се Русија, чином отварања новог дипломатског представништва, као огранка матичног велепосланства у Сарајеву, само придружила (и неким западним) земљама које већ имају своје канцеларије у Бањалуци.

Да ли се и овим „нарушава Дејтонски мировни споразум“, на шта се хронично жале и колективном Западу притужују највиши дужносници у Бошњака?

Док председник РС, с друге стране, тврди да је, српски услов за наставак било каквих преговора на нивоу тронародне владајуће коалиције у БиХ, управо смена члана Председништва БиХ из редова Бошњака Дениса Бећировића, министра спољних послова Елмедина Конаковића и амбасадора БиХ при УН Златка Лагумџије. А све то због – по Додику – антиуставних, противзаконитих и илегалних активности које су ова тројица, скривено од органа БиХ (пре свега, Председништва које је надлежно за спољну политику), спроводили ради усвајања Резолуције о Сребреници.

.   .   .

Само три дана раније, у Београду је одржан, претходно већ заказивани, па, баш због Резолуције о Сребреници, померани Први свесрпски сабор "Један народ, један сабор – Србија и Српска".

Али, тек пошто су, претходно, председник Српске, али и председник Скупштине Српске, морали да „овере“ лојалност Вучићу гласајући скоро па јавно за овдашње напредњаке, ни мање ни више, него на локалним изборима у Београду, изазивајући тако гнев чак и оног дела опозиционо расположених грађана Србије који, иначе, имају симпатије за Српску, али и Додика лично.

Виђењем са Путином у Санкт Петербургу, одакле је слетео право на Свесрпски сабор, Додик је, тек делимично, успео да спере образ, у овом делу националне јавности у Србији.

За портал недељника „Време“ изјавио сам да је, из угла Српске, суштински циљ Свесрпског сабора покушај враћања Дејтонског споразума на „нулту тачку“, на „слово, а не дух Дејтона“. 

Паралелно, једнако је значајно оно што се, пре тога скупа, догађало у његовој позадини, а то је понајпре најава из врха Српске да ће другом ентитету, Федерацији БиХ (а не централним институцијама БиХ!), већ до краја јуна, понудити платформу о раздруживању.

Симптоматично је да се из Бањалуке више не помиње никакво отцепљење, већ се нуди словеначка обланда „раздруживања“ из времена распада бивше СФРЈ, пошто то имплицира да је, претходно, у току „удруживања“, свако унео понешто у ту државну заједницу, па је право да и, после раздруживања, барем задржи оно што је „унео као мираз“.

То је, истовремено, и потцртавање дејтонске уставне структуре по коме је БиХ држава која постоји као државна заједница три конститутивна народа и два конститутивна ентитета. У овој фази, иако се поставља максималистички, Бањалука би се задовољила оптималним циљем: дакле, компромис између наводне тежње за „осамостаљењем“ Српске, на једној, и интенцијом политичког Сарајева за унитаризацијом (против које су и Хрвати у БиХ), на другој страни, јесте враћање на оно што је био и компромис који је зауставио рат у БиХ, а то је изворни Дејтонски споразум.

Директни окидач за нову политику Републике Српске била је заједничка претња америчког амбасадора и тзв. (немачког) високог представника за БиХ да ће ентитету РС одузети јавну имовину и књижити је као босанскохерцеговачку.

.   .   .

Како је Свесрпски сабор разумео „амерички фактор“ на Западном Балкану?

Амбасадор САД у Београду Кристофер Хил изјавио је да „фокус свих којима је стало до Србије и њене будућности треба да остане на стварању мирне и просперитетне будућности за читав Западни Балкан и на повећању регионалне сарадње са ЕУ интеграцијом као коначним циљем“. И, дипломатски неодређено, а видљиво патерналистички према садашњој власти у Србији, додао је да „Србија има конструктивну улогу у том процесу и ми поздрављамо многе примере њених лидера у којима се обавезују да ће то учинити“.

Међутим, дан пре, Амбасада САД у БиХ је саопштила је да закључци Свесрпског сабора „не представљају одбрану Дејтонског споразума, како аутори тврде, већ намерни напад на тај споразум и државне институције БиХ“. Уз то, Декларацију су назвали „опасном““, истичући да Република Српска „није држава и да не може постојати изван БиХ“.

У међувремену, охрабрио се и, обично „зихерашки“ одмерен, председник Србије који је Амбасаду САД у Сарајеву упитао „где и од када“ у Дејтонском споразуму пише да имовина припада централним властима БиХ, а не ентитетима.

„Чланом 3.3 Устава БиХ, анекс 4. Дејтонског споразума, предвиђено је да ентитетима припадају сва државна овлашћења која нису изричито додељена институцијама БиХ. Те вас молим, драги партнери из америчке амбасаде, да ми конкретно одговорите како сте дошли до закључка, и на основу чега, да имовина припада централним властима, а не ентитетима, што јасно пише у Дејтону, и због чега сте, између осталог, учествовали у изазивању кризе на простору БиХ“, рекао је Вучић.

А онда је, промтпно, уследио бахат, лаконски, скоро вучићевски, одговор америчке амбасаде у БиХ, по принципу „можда је то стварно тако написано у Дејтонском споразуму, али – па шта, може нам се, јер наш О'Брајен мисли другачије“.

Из амбасаде су поручили да "нема потребе за поновним разматрањем добро документоване правне хисторије и судских пресуда у вези са државном имовином у БиХ", уз претенциозно потенцирање тезе по којој је, од међународног права важније шта је некада рекао неки амерички бирократа: „Како је то помоћник државног секретара О'Брајен навео у свом говору у фебруару 2024. године: 'Постоји начин да се разговара о имовини тако што ће се о томе говорити у релевантним институцијама. Али је полазна тачка и даље јасна: имовина припада држави.“

Пошто, по О'Брајену, није битно шта пише у Дејтонском споразуму и Уставу БиХ, већ је једино мериторно то да је „БиХ  2001. потписала Споразум о питањима сукцесије бивше СФРЈ којег је ратификовала Парламентарна скупштина БиХ и државну имовину приписала БиХ, а не ентитетима".

Американци су избегли да одговоре и на додатно Вучићево питање: „Сви у Србији, БиХ и региону много пута сте чули синтагму која гласи 'дух Дејтонског споразума'. Ја не бих да се бавим ни духом, ни духовима. Питаћу нешто најконкретније наше колеге из Амбасаде САД у БиХ који су рекли да смо ми погазили Дејтон. Дејтонским споразумом регулисане су надлежности ентитета и централне власти. Моје прво питање је како, где и од када пише да имовина припада централним властима, а не ентитетима? Анексом 4 Дејтона предвиђено је да ће све државне функције које нису додељене институцијама припадати ентитетима. Нигде се не помиње јавна имовина. Како сте дошли до закључка и на основу чега да имовина припада централним властима?".

.   .   .

А онда је из Бањалуке стигао „додиковски“ одговор (одлазећем?) америчком амбасадору Марфију, за чијег су мандата на америчку „црну листу“, осим самог Додика и чланова његове породице, већ стављени премијер Српске Вишковић, чланица Председништва БиХ Жељка Цвијановић итд: „Какав О'Брајен и његово мишљење? Нисмо ми потписали О'Брајена, већ Дејтонски споразум!? Једино је релевантно шта у њему пише, а у њему пише да имовина припада ентитетима. И тачка. Уставни суд, макар био и страна политичка организација какав је Уставни суд Бих, није уставописац, већ тумач Устава.“

Додик тврди да су женевски и њујоршки документи утврдили основне темеље БиХ и рекли да територија припада ентитетима, да су ентитети суверени, да имају своје владе и парламенте, своју територију и суверено управљање и да је сада прича о имовини извучена као „покушај да се разгради Република Српска“. - И није случајно, после Дејтона, стављена гранична линија, већ да се разграничи имовина ентитета. Стављена је и због будућности, јер неко је добро мислио да ако не може успети та БиХ, онда да бар има линија око које не морамо да се свађамо. Граница постоји и у катастру и у свијести народа – каже Додик.

Цвијановићева је прокоментарисала да то што Амбасада САД покушава да убеди јавност „да већу правну снагу има нечија изјава од Устава најбоље сведочи о дубоко потцењивачком односу (САД) према БиХ, њеном суверенитету и владавини права уопште“.

Премијер Вишковић је закључио да је „очито да је БиХ (амерички) протекторат“.

А као „шлаг на торту“, улетео је министар одбране у Савету министара БиХ Зукан Хелез, најављујући да ће тзв. босанске патриоте, уз помоћ западног дела међународне заједнице, укинути име, па потом и саму Републику Српску, „јер је настала на агресији, геноциду, убијању, силовању“ итд, и од ње створити два кантона (севернобосански и северноисточни), а све „на основу резолуције о геноциду у Сребреници која је усвојена у Генералној скупштини УН“.

.   .   .

А шта је стварно, од суштинског значаја за Републику Српску, забележено у Нацрту декларације о заштити националних и политичких права и заједничкој будућности српског народа, усвојеном 8. јуна, на Првом свесрпском сабору,  тј. на заједничкој седници две владе?

„... Опредељеност Српске (и Србије) за потпуно поштовање и доследно примењивање Општег оквирног споразума за мир у БиХ, којим се недвосмислено прихвата, потврђује и гарантује уставно-правни положај и интегритет Српске, као једног од два ентитета (чланице саставнице) који чине БиХ; опредељење Српске (и Србије) за чланством у ЕУ, као и очување војне неутралности у односу на постојеће војне савезе; даље јачање суштине Споразума о успостављању специјалних паралелних односа између Српске и Србије од 26. септембра 2006. који је закључен у складу са чланом 3. тачка 2а Устава БиХ; подсећање на Споразум од 29. августа 1995. којим је Српска овластила СР Југославију (чији међународноправни идентитет наставља Србија) да у њено име и за њен рачун потпише мировни споразум у Дејтону и Паризу;

утврђивање става да је назив (српског) народа један и да га је немогуће мењати, те одбацивање разних наметаних префикса који су додавани испред именице „Срби“;

пијетет према свим жртвама страдалим током рата у БиХ, као и свим жртвама пострадалим у ратовима на простору бивше СФРЈ и неподржавање Резолуције о Сребреници за коју су гласале 84 државе у Генералној скупштини УН док је 109 држава било против, уздржано или није гласало, зато што је том резолуцијом извршен покушај колективног окривљавања целог српског народа, који je неприхватљив и не може бити спроведен у дело;

констатација да је Општи оквирни споразум за мир у БиХ – Дејтонски мировни споразум трајно и битно нарушен упркос тежњама Српске и српског конститутивног народа, који су се борили за очување дејтонског уставног оквира у БиХ, те позив свим међународним актерима да се врате поштовању слова Дејтонског мировног споразума;

констатовање да би Србија, у складу са статусом потписника Дејтонског мировног споразума и у складу са овлашћењима које је добила од стране Српске Споразумом од 29. августа 1995, требало да интернационализује проблем урушавања Дејтонског мировног споразума са захтевом да се исти примењује у облику у којем је и потписан од стране свих;

наглашавање да је Српска јединствен и недељив уставноправни субјект који самостално обавља своје уставотворне, законодавне, извршне и судске функције у складу са Уставом БиХ - Анексом IV Дејтонског споразума и чија територија не може бити отуђена мимо Устава и закона Српске;

истиче се да БиХ није једна, нити јединствена изборна јединица за избор заједничких органа и наглашава да БиХ искључиво представља трочлано Председништво на бази консензуса, а не појединци узурпирајући надлежности функција које обављају;

прихватање и подржавање правног поретка успостављеног Дејтонским мировним споразумом, а који предвиђа механизме заштите ентитета и конститутивних народа применом института ентитетског гласања у Представничком дому Парламентарне скупштине на нивоу БиХ, института заштите виталних националних интереса у Дому народа Парламентарне скупштине на нивоу БиХ и института заштите виталног ентитетског интереса у Председништву БиХ;

констатовање да је Српска задовољна високим степеном аутономије дефинисаним Дејтонским мировним споразумом, те стога инсистира на суштинском и формалном провођењу Дејтонског споразума, као међународног уговора који се не може једнострано или путем интервенционизма мењати; подршка Сабора да Српска може у мери у којој оцени као целисходно да активира све надлежности које су према Дејтонском споразуму предвиђене као надлежности ентитета;

констатовање да је непримерено постављање високог представника у БиХ супротно Анексу X Дејтонског мировног споразума, којим је прописано да је за именовање високог представника потребна сагласност страна уговорница, као и одговарајућа резолуција Савета безбедности УН;

констатовање да српски народ, Србија и Српска треба да уједињено очувају историјска пријатељства са доказаним пријатељима, али и да граде нова савезништва;

подржавање политике војне неутралности Србије у односу на све постојеће војне савезе, а са таквим политичким опредељењем потпуно је сагласна Српска која ће се борити за очување војне неутралности у БиХ; сарадња безбедносног система Србије и Српске у смислу законодавства, размене информација, заједничких обука и вежби, ради постизања и очувања мира и стабилности;

Србија и Српска да уједињено обележавају 15. септембар као Дан српског јединства, слободе и националне заставе у сећање на пробој Солунског фронта у Првом светском рату; да je Сретење 15. фебруар Дан државности Србијe и Дан државности Српскe који ће се уједињено и заједнички прослављати, а да Српска настави да обележава 9. јануар као Дан настанка Републике Српске и крсну славу; да је химна “Боже правде” свесрпска химна, а да је двоглави орао Немањића национални свесрпски грб;

право на употребу српског језика (оба изговора – екавског и ијекавског, те исте српске стандардизације) и ћирилице као матичног писма; права на изражавање, изучавање и развој српске културе; изучавање националне историје и неговање херојске, правдољубиве и слободарске традиције српског народа изучавање националне географије; очување и заштиту културно – историјског наслеђа српског народа на његовом културном простору; изучавање обичаја, фолклора, књижевности, уметности и комуникационе културе српског народа; права на информисање на српском језику; употребу српских националних симбола и њихово истицање на јавним местима; обележавање српских националних празника и других права која утичу или би могла утицати на очување и неговање српске културе и српског националног идентитета;

да Србија и Српска уједињено негују историјско памћење и чувају успомену на српске жртве пале за слободу у свим ратовима, посебно је важно уједињено и јединствено обележавати и сећати се жртава палих у Првом светском рату, жртава геноцида који је извршен над Србима у Другом светском рату и жртава у ратовима деведесетих година прошлог века;

додатно интернационализовање теме страдања Срба у НДХ, потребно је свету представити енормно страдање и геноцид који је извршен над Србима у систему логора НДХ, са посебним нагласком на страдање деце у посебним и у свету јединственим логорима смрти за децу Јастребарско, Сисак, Ђаково и Стара Градишка. Логори и масовна стратишта и губилишта Јасеновац, Доња Градина, Сајмиште, Бањица, Сремска Митровица, Крагујевац, Госпић, Јадовно, Паг, Јабланац, Млака, Слана, Зеница, Сарајево, Власеница, Вишеград, Пакленица, Пребиловци, небројене јаме у херцеговачком и динарском кршу, козарачка и друга српска села широм данашње Српске, Србије, Федерације БиХ и Хрватске била су само нека од места у којима су вршени свирепи злочини и масовна убиства српског народа;

уједињена намера Србије и Српске да заједнички изграде монументална спомен здања посвећена очувању истине о страдању Срба у Другом светском рату у Доњој Градини (РС) и Београду; та два монументална спомен комплекса треба да сведоче о величини жртве слободарског српског народа поднесене у борби против фашизма, нацизма и усташтва; треба да постану места ходочашћа и да се уврсте у план ђачких и студентских екскурзија школа и факултета Србије и Српске;

Србија и Српска да обједине понуде услуга, инвестиција и ресурса у областима енергетике, рударства, туризма, пољопривреде, банкарства, финансија и платног система, здравства, образовања, саобраћаја и веза и другим областима од националног значаја ради заједничког наступа на домаћим и страним тржиштима.

сачињавање заједничког и уједињеног плана инфраструктурних пројеката Србије и Српске којим ће се детаљно уредити и планирати потенцијално важни пројекти; заједничке активности Србије и Српске на изградњи аутопута Бањалука – Београд, гасовода кроз Српску, аеродрома у Требињу, као и на изградњи заједничких хидроелектрана.“

И, тако је Рубикон, с обе стране, пређен.  Унитаристи у БиХ заиграли су, пре свега, на америчку и немачку карту, а Српска је готово све жетоне уложила на руске боје. Ако призовемо историјски наук: па и у Москви (1944) и на Јалти (1945) Стаљин и Черчил су договорили да западни (британски) и совјетски (руски) утицај у новој Југославији буде подељен „фифти – фифти“, а линија те поделе требало је да иде Босном и Херцеговином. (www.pravda.rs, извор: Правда, 13.6.2024)

Srbija i RS / Cvijetin Milivojević: Svesrpski sabor je bila poruka američkom ambasadoru u Sarajevu

Svesrpski sabor održan je u subotu i samo neka od pitanja nakon sabora su šta će biti sa devetim januarom i zašto vlast u RS pominje razdruživanje. Politički analitičar Cvijetin Milivojević kaže za „Vreme” da je cilj svega zapravo vraćanje Dejtonskog sporazuma na nultu tačku

Trobojke Srbije i Republike Srpske u subotu bile su na ulicama, banderama i zgradama. Ispred Hrama Svetog Save bili su mediji, a ljudi gotovo nigde.

Zvona počinju da zvone, a u tom trenutku pristižu Njegova svetost Patrijarh srpski g. Porfirije, predsednik Srbije Aleksandar Vučić i predsednik Republike Srpske Milorad Dodik. Prisutni su bili visoki predstavnici Republike Srpske i Srbije sa crkvenim velikodostojnicima.

Počinje moleban, a time i Prvi svesrpski sabor pod nazivom „Jedan narod, jedan sabor – Srbija i Srpska”.

Kasnije, na sastanku u Palati Srbije potpisana je, između ostalog, Deklaracija o zaštiti nacionalnih i političkih prava i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda. Usvojile su je i Vlada RS i Vlada Srbije, a ona se sastoji iz 49 tačaka.

„Svesrpski sabor smatra da je Sretenje, 15. Februar, Dan državnosti Republike Srbije i Dan državnosti Republike Srpske koji treba ujedinjeno i zajednički proslavljati. Svesrpski sabor očekuje da Republika Srpska nastavi da obeležava 9. januar kao Dan nastanka Republike Srpske i krsnu slavu”, je 29. tačka ove Deklaracije i šta ona zapravo znači?

Politički analitičar Cvijetin Milivojević za „Vreme” kaže da, kada govorimo o devetom januaru kao danu nastanka, on se preklapa sa devetim januarom kao hrišćanskim praznikom (Sveti Stefan).

„Trebalo je da prođe 15 godina od mirovnog sporazuma u Dejtonu 1995. Godine, pa da se sete kako se ne može ostvariti Dan nastanka RS zato što pada na hrišćanski praznik. Uz takvo obrazloženje je Ustavni sud poništio pravo RS da slavi Dan nastanka RS“, ukazuje Milivojević.

Objašnjava da je razumeo da će se stvari menjati samo utoliko da će se u RS insistirati na Dan državnosti na Sretenje, a da će ostati Dan nastanka RS devetog januara. To je dan kada je proglašena Srpska Republika BiH.

Važnije je šta se događa u pozadini

Međutim, naš sagovornik kaže da je bitnije ono što se događa u pozadini, a to je da je Republika Srpska najavila platformu o razdruživanju.

„Takođe, tu možete primetiti da se ne pominje nikakvo otcepljenje, što je opet taktika koju je koristila Slovenija pred raspad SFRJ. Krajem 80-ih godina Slovenija nije govorila o otcepljenju od Jugoslavije nego razdruživanju. Šta to znači? To znači da je svako od onih koji bi sada da se razdružuje uneo ponešto u tu neku zajedničku državu“, navodi Milivojević.

Dodaje da se sa stanovišta vlasti u RS pominje razdruživanje da se pokaže da je BiH država koja postoji kao država tri konstitutivna naroda i dva entiteta (jedna je RS, a druga je Federacija BiH).

„Da li iza toga može stajati nekakva naznaka potrebe za osamostaljenjem RS u punom kapacitetu? Mislim da ne. Mislim da se platforma o razdruživanju i sve ovo što je prethodilo, pa čak i Svesrpski sabor, koristi da bi se poslala poruka američkom ambasadoru. Činjenica jeste da BiH trenutno upravlja američki ambasador i takozvani visoki predstavnik koji dolazi iz Nemačke. Da im se pokaže poruka da zapravo cilj RS nije otcepljenje pošto-poto, odnosno razdruživanje nego vraćanje Dejtonskog sporazuma na nultu tačku“, objašnjava Cvijetin Milivojević.

Crvena tačka

Ono što je pisalo u Dejtonskom sporazumu 1995. godine, navodi Milivojević , a visoki predstavnici u BiH i američka ambasada su čitali drugačije, jeste to da po tom sporazumu entiteti su imali svoju vojsku, čak i pravo na svoju monetarnu politiku, fiskalnu politiku, carinu i drugo.

„Dejtonskim sporazumom je samo spoljna politika faktički nešto što je zajednička politika državne zajednice BiH. A intervencijama visokih predstavnika za BiH su faktički entitetima, a pre svega RS, uzete mnoge ingerecnije. Okidač za novu politiku RS svakako je pretnja visokog predstavnika da će i državna imovina postati imovina BiH, a ne imovina entiteta kao što je to do sada bilo i prema Dejtonskom sproazumu jeste“, ukazuje Milivojević.

Dodaje da je mišljenja da je to zapravo bila crvena tačka zbog koje je priprećeno razdruživanjem, ali da iza toga ne stoji ni želja da do toga dođe. Već, kaže Milivojević, da se dođe do vraćanja na Dejtonski sproazum kakav je potpisan u Dejtonu, pa onda u Parizu u novembru 1995. godine.

Mir, mir, mir niko nije kriv

Jedna od poruka Svesrpskog sabora o kojoj je govorio Vučić jeste očuvanje mira. A time pokazuje, kaže Milivojević, da je kooperativan prema svima i kada želi da pokaže koliko je kooperativan prema zapadu on stalno govori: „Mir, mir, mir niko nije kriv“.

„Istovremeno kada mu neko odavde prigovori i kaže: ’Gospodine Vučiću šta je sa tom zajednicom srpskih opština na Kosovu?’, on odgovara: ’Šta hoćete, da ratujem protiv NATO-a’. Nije tvoje da ratuješ, rat nikome nije potreban. Potrebno je da insistiraš na onome na šta imaš pravo prema Rezoluciji 1244“, navodi Milivojević.

Dodaje da se Vučić povremeno zarekne na mir, a povremeno se igra nacionalnog junaka pa kaže: ’Ima jedna zemlja na brdovitom Balkanu’.

„To da uteši nacionalne snage u Srbiji, a da uteši zapad on kaže: ’Mir, mir niko nije kriv’. To je njegova taktika koja se nažalost prihvata u biračkom telu u Srbiji i kod većine spoljnopolitičkih partnera Srbije kao da insistira na tome, i na istoku i na zapadu“, zaključuje naš sagovornik.

A biračko telo na Svesrpskom saboru okupilo se na centralnom događaju na Trgu republike, gde su dolazili u grupama sa zastavama u rukama. Na Trgu štandovi sa vodom, smokijem, štapićima i majicama sa slikom srpske zastave.

Ljudi su međusobno, jedni drugima dovikivali gde mogu uzeti majicu. Tako spremni, uz pesmu „Veseli se srpski rode“ dočekani su folklorni ansambli i centralni događaj sabora mogao je da počne. (www.vreme.com, Milica Srejić, 11.6.2024)