Da li su studenti u kampanji?

Imajući u vidu da studenti intenziviraju proteste na kojima polako iznose delove svog političkog programa, stručnjaci nemaju sumnju da ulaze u predizbornu kampanju. Kako kažu, takav razvoj događaja očekivan je u okolnostima u kojima se politička utakmica, prema njihovoj oceni, već odavno vodi i pre zvaničnog raspisivanja izbora.

Novi veliki protest studenata biće održan 20. juna u Novom Sadu, najavili su studenti u blokadi Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu. Prethodni veliki protest održan je na Trgu Slavija 23. maja, a malo pre toga studenti su objavili i svoj Memorandum o Kosovu i Metohiji kojim definišu stavove i zahteve studentskog pokreta po tom pitanju.

Sve ovo jasno pokazuje da su studenti otpočeli predizbornu kampanju, ocena je stručnjaka.

Politički analitičar Cvijetin Milivojević ocenjuje za Direktno.rs da se, po svemu sudeći, radi o početku predizborne kampanje, što smatra potpuno legitimnim u okolnostima u kojima se Srbija trenutno nalazi.

- Ako sa druge strane imamo kampanju koju, u ime svoje stranke, mesecima veoma intenzivno vodi predsednik Republike, iako bi po Ustavu trebalo da bude predsednik svih građana, onda je logično da i oni koji žele da izađu na izbore počnu da vode svoju kampanju. U idealnim uslovima ne bi trebalo da imamo takvu situaciju pre raspisivanja izbora, ali pošto predsednik već duže vreme nemilosrdno vodi predizbornu kampanju, sasvim je očekivano da i politički akteri koji planiraju izlazak na izbore počnu da predstavljaju svoje programe građanima - kaže Milivojević.

On podseća da je predstavljanje izbornog programa studentsko-građanskog pokreta počelo još 1. novembra prošle godine.

- Tada su predstavljene prve dve ključne tačke programa – borba protiv korupcije i ispitivanje porekla imovine, a kasnije i njihov odnos prema Kosovu i Metohiji. Pre nekoliko dana promovisali su i svoje predloge u oblasti zdravstva. Očekujem da će se sa predstavljanjem programskih rešenja nastaviti i u narednom periodu. Za sada imamo četiri teme koje su deo njihovog izbornog programa i mislim da je to dobar put - ističe Milivojević.

Podseća i da je upravo na prve dve studentske tačke kao temama u susednoj Mađarskoj nedavno pobedio na izborima aktuelni premijer te zemlje Peter Mađar.

S druge strane, profesor Fakulteta političkih nauka Časlav Koprivica za Direktno.rs kaže da je teško odgovoriti jesu li studenti u kampanji ili ne, imajući u vidu da, kako kaže, već godinu i po dana nije jasno šta označava taj naziv "studenti".

- Nejasna je i struktura i način funkcionisanja tog subjekta, čija je konstitucija prilično neprozirna. Deluje kao neka vrsta fluidnog političkog subjekta, pa preostaje samo da nagađamo. Reč je o prilično heterogenoj grupaciji, sa različitim strujama i ad hok načinima odlučivanja. Zbog toga nisam siguran šta se sve krije iza oznake "studenti" - kaže Koprivica.

On dodaje da bi se o predizbornoj kampanji moglo govoriti ukoliko među snagama koje deluju pod tim imenom postoje akteri sa jasnim političkim ambicijama.

- Ako postoji deo snaga koje stoje iza tog naziva, a koje imaju političke ambicije, onda bi se njihovi potezi mogli tumačiti i kao početak kampanje. Međutim, zbog same prirode tog pokreta teško je donositi konačne zaključke - smatra on.

Govoreći o vlasti, Koprivica ocenjuje da ona već duže vreme ostavlja utisak da se nalazi u permanentnoj kampanji.

- Vlast odaje utisak da je stalno u kampanji - ukazuje Koprivica.

Ističući da je cela Srbija oblepljena plakatima "Srbija pobeđuje", ocenjuje da je problematično kada se vlast poistovećuje sa državom i kada se stvara utisak da su Srbija i aktuelna vlast jedno te isto.

- Takav pristup smatram neprimerenim. Zbog svega toga ne bih se iznenadio da je predizborna kampanja faktički već u punom jeku - zaključuje Koprivica. (direktno.rs, portal, Ivana Žigić, 3.6.2026)

Đinđićev kosovski valcer po bečkim notama

Hvala Vam, gospodine Gavriloviću (Slobodan, potpredsednik DS u vreme Z. Đinđića) što ste počeli onim putem na Pale, u februaru 1994. Bio je to prvi ozbiljni politički potez tek izabranog predsednika Demokratske stranke Zorana Đinđića. Bio sam u grupi od samo, što ide na sramotu tadašnjih srpskih medija, troje-četvoro novinara koji su tada bili sa njim na Palama. A reč je o zlom vremenu kada je Milošević, godinu i po ranije, uveo sankcije na Drini, kada niste mogli ni litar zejtina, a kamoli gorivo da prenesete preko Drine, bez dopuštenja Miloševića, Arkana i ne znam koga već.

Nijedan političar, iz opozicije naglašavam, a među njima je bilo, navodno, „velikih Srba“, većih od svih nas, nije smeo da pređe Drinu, a Đinđić je otišao tamo, kao prvi i jedini, da pruži podršku dan uoči najavljenog početka bombardovanja Republike Srpske od strane NATO-a. U toj delegaciji bili su i Rajko Petrov Nogo, Mile Perišić, Gojko Đogo, i ta priča koju su neki građanistički krugovi tada plasirali kao aksiom nešto što se, evo, i dan danas, „ne dokazuje“, to je izmišljena priča. Iako, na „vola na ražnju“ koji se okretao na Trebeviću, sem zapadnih novinara, niko iz delegacije DS, pa ni Radovan Karadžić, nije išao.

Druga važna zabluda, opet na tragu ove priče – da li neko ko je, recimo, levičar, mora a priori da bude protiv nacionalnih interesa – ovi koji danas pokušavaju da tumače šta je, navodno, DS bila i jeste, zbunjuju mlade ljude, „naravoučenijem“, ako ste vi stranka leve orijentacije, vi ste automatski za odstranjivanje Kosova kao malignog tumora i morate imati mantru „EU po svaku cenu, može i bez 15 odsto teritorije“.

Zoran Đinđić je, još kada je, 1993, uspostavljen Vašingtonski sporazum između, tada zaraćenih, muslimanskih i hrvatskih (para)vojnih snaga – da znate, nisu tada samo ratovali Srbi protiv svih, nego su, pune dve godine, ratovale muslimanske i hrvatske vojne formacije – dobro razumeo šta bi taj dokument,  potpisan pod patronatom SAD, moga da znači i za srpski narod. Kao rezultat mogućnosti koje su otvorene Dejtonskim mirom iz 1995, dvojna vlast Đinđić – Koštunica je 2001. sa zvaničnom Banjalukom potpisala  Sporazum o specijalnim paralelnim vezama između Srbije (SRJ) i Republike Srpske.

Đinđić je, dakle, još 1993, među prvima shvatio da Vašingtonski sporazum, osim što je otvorio perspektivu Hrvatskoj da, praktično, formira konfederaciju sa onim delom BiH koji to želi, automatski omogućio i da to isto Srbija, u nekoj fazi, to učini sa Republikom Srpskom. Ali, tada to niko, niti tzv. rodoljubiva ni građanska opozicija, ali ni Miloševićeva vlast nije želela da podrži.

Čitav ovaj uvod pravim da bih poentirao na trećoj stvari – to Đinđićevo isticanje uloge države kao bitne za rešavanje bilo kog problema u društvu u kome živite, a primer Kosova je eklatantan.

Koautor sam knjige „Kosmet ili Kosova“ koju smo kolega Bahri Cani i ja radili ’94. i ’95. godine, u kojoj smo ukrštali mišljenja tada najvažnijih javnih i političkih ličnosti Srba i Albanaca sa Kosova i iz cele Srbije. U tu svrhu, radili smo intervju sa Đinđićem.

Intervju smo radili u aprilu 1995. Ovaj datum je važan, jer je tada i dalje postojala Republika Srpska Krajina, u punom teritorijalnom kapacitetu, iz sva tri sastavna tri dela, dakle, razgovarali smo pre „Bljeska“ koji je usledio 1. maja. Naše poslednje pitanje koje smo konstruisali na osnovu već obavljenih razgovora sa delom Albanaca i Srba, pitali smo ga da li veruje u trgovinu tipa „koliko dobije Krajina u Hrvatskoj, toliko dobije Kosovo u Srbiji“, jer je, čak i sa albanske strane, bilo onih koji su verovali da će, u svetlu Plana „Z 4“, Krajina biti država u državi, pa bi i Albanci mogli da budu zadovoljni time da i Kosovo taj isti status dobije u Srbiji.

Predstavnike „škole mišljenja“ koji Đinđića posthumno pokušavaju da prestavne kao analcionalnog, kao nekog ko se zanima za položaj srpskog naroda, Đinđićev odgovor bi, veretovano, prenerazio: „Ne. Krajina je u Hrvatskoj dobila mačem. Albance na Kosovu ne možemo da tretiramo kao da su pobedili u jednom ratu, jer nisu. Te dve stvari su neuporedive. Srbima u Krajini niko ništa ne bi dao da nisu pobedili. A sada bi mi Albancima na Kosovu trebalo da damo ono što su Srbi svojim žrtvama izborili na drugoj strani. To je neozbiljna dosetka, a ne ozbiljna politička paralela.“

Tako je govorio Đinđić koji, tek pošto je postao plredsednik Demokratske stranke, i koji će sledećih sedam godina biti lider tog dela opozicije. Sada će neko reći „pa, dobro, ali Albanci su, na kraju, pobedili mačem“. Pa, nisu. Ne mogu da verujem šta u ovom trenutku možemo da čujemo u političkom mejnstrimu. To, bez pardona, kaže i Vučić: „Izgubili smo u ratu, Milošević je priznao poraz.“

Nisu Albanci pobedili u ratu, pobedio je NATO. Ako počnemo da rezonujemo na ovaj način, mi ulazimo u priču koji je g. Gavrilović nazvao „Đinđić i država“.

U citiranom intervjuu Đinđić je govorio i o tome kako se može doći do rešenja za KiM, pa je i ovde polazio od pretpostavke da morate imati uređenu, on kaže i „nepristrasnu“, državu koja neće razmišljati o tome da se, recimo, problemi nacionalnih manjina rešavaju tako što im date pravo na teritoriju.

Zato, ako poštujemo političku zaostavštinu Zorana Đinđića o KiM, pmoramo da postavimo nekoliko pitanja koje se tiču zadatka države i okvira međunarodnog prava:

Bečka konvencija o međunarodnom sporazumevanju, član 1, kaže: „Međunarodni sporazum se potpisuje između država.“ 

Osnovni Briselski sporazum iz aprila 2013. godine naš Ustavni sud je proglasio za politički akt i odbio da raspravlja o njegovoj ustavnosti. Cela vladajuća koalicija i najveći deo opozicije, nažalost i Demokraska stranka, prihvatili su, doduše, ne ratifikaciju ovog sporazuma, nego Vladin izveštaj o pregovorima iz kojih je usledilo Dačićev i Vučićev paraf na nečemu što se zove Briselski sporazum. Mi od tada, evo već 13 godina, slušamo kako to nije međunarodni sporazum, iako je izazvao direktne međunarodnopravne posledice po našu zemlju.

Kosovo nije država jer gensek UN ima mandat i ovlašćenja da obezbedi privremenu upravu Kosova u okviru SRJ i Srbije.

Vraćamo se na 2011. godinu. Iza leđa, nažalost, jedinima koji su mogli da spreče tu ideju u Savetu bezbednosti,  bivši predsednik Republike Tadić i bivši ministar inostranih poslova Jeremić, prihvatili su rezoluciju kojom se prokroviteljstvo nad pregovorima između Srbije i Kosova, izmešta iz SB u Brisel. I, onda od 2012. slušamo Vučića koji ponavlja: „pa, ne možemo mi ništa da popravimo, onaj žuti ološ, žuti lopovi, su to prihvatili“. Da, jesu, ali postoji jedna začkoljica. U tekstu te rezolucije ne piše da SB daje Briselu mandat da upravlja, a kamoli arbitrira pregovorima, već je njegov mandat  da „olakša dijalog“ između Beograda i Prištine.

Pretrčimo sada na Ohridski sporazum, koji je, praktički, sporazum o implementaciji onoga što je Vučić, navodno usmeno, prihvatio kao francusko-nemački plan. Ohridski sporazum nije sporazum između nedefinisane Prištine (ili Kosova sa zvezdicom) i nedefinisanog Beograda, već je to sporazum između dve nezavisne države, jedne koja se zove Republika Srbije i druge koja se zove Republika Kosovo.

Priču o Bečkoj konvenciji sam uveo da pokažem kako, ako država postoji, ako je stvarno ima – onda nam nisu sve lađe potonule. Država (ali, ne pod ovom, već sa nekom novom vlašću) može da povuče neke poteze koji nisu, kako nam to Vučić kolektivno imputira, nekakav poziv na rat, uz porugu „kome je do rata, neka uzme Koštuničin ustav pod mišku ili pušku u drugu ruku, pa neka ide da ratuje“.

Naprotiv, radi se o pozivanju na međunarodno pravo, na neke međunarodne dokumente čiji je Srbija potpisnik... Od 1999. naovamo, postoji ona mogućnost, prema Rezoluciji 1244, da se, u stotinama brojano, dakle, do 1000, uniformisanih srpskih policajaca i vojnika vrati na KiM, makar simbolički, bar granične policajce i carinike sa srpskim simbolima da vidimo na granici prema Albaniji, Severnoj Makedoniji, Crnoj Gori... Ova vlast je samo jednom uputila molbu, i to samo lokalnom komandantu KFOR-a, zaobilazeći činjenicu da nije lokalni komandat NATO-a, taj koji je usvojio tu rezoluciju već je to učinio SB. Ako ste dobili negativan odgovor, valjda imate pravo da pitate SB! Dakle, ova vlast nije htela, za ovih 14 godina, da ispuni nešto što joj je obaveza kao nekoga ko predstavlja ovu državu.

Idemo dalje. Raspisivanje lokalnih izbora na KiM je ustavna obaveza predsednika Narodne skupštine Srbije, ma kako da se zvao. Ova vlast koja je tvrdila da će poništiti sve one „izdajničke ugovore žutog ološa“ je 2012. raspustila skupštine opština na severu KiM koje su prethodno bile izabrane po zakonima Republike Srbije i naterala Srbe da promptno izađu na lokalne izbore po kosovskom zakonu a, od tada, svi predsednici Skupštine Srbije zaobilaze svoju ustavnu obavezu.

Još jedno pitanje: Prema Bečkoj konvenciji, ukoliko jedna ugovorna strana odbije da ispuni svoj deo preuzetih obaveza, druga ugovorna strana ima pravo da se, bez posledica, povuče iz tog sporazuma. Prvi briselski sporazum je pobrojio 14 obaveza srpske i samo jednu obavezu albanske strane koja se svodi na formiranje zajednice srpskih opština. Svi prištinski premijeri od tada, i Tači i Haradinaj i Mustafa i Kurti, odbijaju da se formira ta zajednica. Kažu: „Mi bismo, ali naš ustavni sud je rekao da formiranje zajednica opština sa etničkim predznakom nije po kosovskom ustavu“, s čim se očigledno slaže i predstavnik tzv. međunarodne zajednice, tj. Brisel koji prihvata da to nije po ustavu Kosova. Rok za formiranje ZSO je bio februar 2014. Da li su naši pregovarači povukli bilo kakav konkretan potez na tom planu, da makar priprete da će, ako već ne smeju to stvarno i da učine, porazmisliti o povlačenju iz tog sporazuma? Ne da nisu, nego su u praktičnom odricanju od suvereniteta Srbije na KiM otišli još pet koraka dalje.

Bečka konvencija propisuje da se sporazum koji je, navodno u ime neke države, prihvatio neko ko za to nema mandat (potpisao ili usmeno prihvatio) može proglasiti ništavim. Ustav i zakoni ove zamlje propisuju da unutrašnju i spoljnu politiku vodi vlada, a ne predsednik Republike. Jesu li Milan Milutinović i Tomislav Nikolić, kao predsednici Republike, vodili unutrašnju i spoljnu politiku? Ja se raspitivao i tvrde mi moji izvori da nikada Vlada Srvbije na dnevnom redu nije imala temu davanja mandata predsedniku Republike da sa Makronom i Šolcom dogovori odustajanje od 12 i po teritorije Srbije i budući status KiM. A čak i da jeste dobio takvo ovlašćenje, i to je oborivo. Imamo mi, dakle, više mogućnosti i koje nam govore da bitka nije izgubljena. I, naglašavam, ovo nije nikakav poziv na rat za Kosovo, na upotrebu sile. Jer da je država sve ovo (u)radila, ne bi nam bila potrebna Banjska. (*izgovoreno na Okruglom stolu SNV KiM, SNF i Narodnog pokreta Srba sa KiM „Otadžbina“ na temu: „Zaostavština i postulati politike (strategije) Zorana Đinđića o KiM u svetlu političkih promena“, 11.5.2026)

(cvijetinmilivojević.blogspot.com, 2.6.2026)

ТРИБИНА О ФОРМИРАЊУ ГРАДСКИХ ОПШТИНА – Грађанска иницијатива је први корак

Политиколог и новинар Цвијетин Миливојевић гостовао је на синоћној трибини, одржаној у просторијама Грађанског покрета (ГП) „Смело“. Тема је била децентрализација кроз формирање градских општина Лешнице, Драгинца и Бање Ковиљаче, као предуслова останка, опстанка и развоја грађана који ту живе и у насељеним местима која гравитирају наведеним будућим административним центрима.

Говорећи о моделу формирања градских општина Миливојевић је подсетио да то подразумева више фаза и да све креће од грађанске иницијативе.

– Она подразумева сакупљање потписа, па подношење захтева код градских органа да се улази у тај процес, а следи саветодавни референдум и затим долази до оснивања градске општине. Иначе, референдум је локалног типа на територији насељених места која желе да се формирају општине. У вашем случају то не би била цела територија Лознице јер не би имали право да у томе учествују грађани који не желе формирање градске општине, већ само они који су то иницирали. За све ово потребна је политичка воља, иако овде није реч о политичком питању. Тек није страначко питање, већ питање које уједињује све грађане – рекао је.

Он је подсетио да на оваквим трибинама учествује јер се од увођења вишестраначја у Србији 1990. године бави хроником унутрашњо-политичког живота у Србији, има више објављених књига на ту тему, а и на Факултету политичких наука је предавао предмет Односи са јавношћу.

– Фацсинира ме једна врста лажне свеопште сагласности. Када се било шта кандидује на тему децентрализације имате у сваком сазиву Скупштине скоро па опште јединство, поготово народни посланици који далазе у Народну скупштину из унутрашњости су за то. Али, када се гласа, онда се ту направе поделе. Од почетка деведесетих су тражени закони о дислокацији најважнијих државних институција јер смо имали најаве шта ће се десити са Косовом и са расападом СФРЈ. За 36 година ништа се од тих предлога није остварило. Било је у једном тренутку неколико сектора Народне банке размештено у Крагујевац, Нови Сад, али од министарстава нити једно. Закон о територијалној организацији је допустио да неке општине добију статус града, а треба поменути да Лозница није испуњавала услове јер није имала сто хиљада становника, али није једина. Бор је имао око 30 хиљада становника, а добио је статус града тако да је Лозница један од већих у том смислу – подсетио је Миливојевић и додао да данас имамо 20 градова са тим статусом у Србији, а да су само у два формиране још неке градске општине.

Навео је Крагујевац, као некадашњу престоницу Србије, који нема ниједну градску општину, Ниш има пет, а Београд 17 градских општина. Додао је да иницијатива јесте било, али и да се све своди на то да ли постоји политичка воља или не. Где је она постојала, попут Ужица и Пожаревца, то се реализовало, навео је.

Одборник у Скупштини Лознице Драган Пајић рекао је да је ова трибина први корак за покретање иницијативе о формирању градских општина, уз подсећање да то није нова иницијатива и идеја, али да су околности тренутно „најновије и да никада нису биле као сада“.

– То значи да су нека насеља у изузетно тешкој ситуацији, велика је девастација, миграција становништва, привредна активност је на врло ниском развоју и сматрамо да је једини начин опстанка и останка, као и будућег развоја тих простора децентрализација и формирање административних центара у тим местима где природно гравитирају друга мања насеља. Да практично кроз своју сопствену управу руководе средствима. Данашња села немају шалтер за било шта, пошту, банкомат, амбуланту, иако их има изграђених у већини месних заједница, као ни адекватну продавницу. Сви ти кључни елементи су повучени из тих места и једини начин да се то заустави и да људи схвате да је судбина у њиховим рукама јесте да подрже иницијативу, да актуелној власти укажу да је њихова воља толико јака како би власт кренула ка решавању проблема. У Статуту града ми већ имамо остављену могућност о формирању градских општина, што је и законски основ на који се позивамо – поручио је Пајић. (loznickenovosti.com, С. П, 1.6.2026)

Policija uz kriminal, tužilaštvo uz vlast, studenti uz zakon - ko je ovde nenormalan?

Šta ostane od države kada institucije postoje samo na papiru, a korupcija preživi svaku vlast koja obeća da će je iskoreniti?

U jedanaestoj epizodi podkasta „U reketu sa Teškim centrom” razgovaramo o sistemu u kome se velike nacionalne teme često koriste kao dimna zavesa za svakodnevnu pljačku, urušavanje institucija i političku kontrolu javnog novca.

Sa Nenadom Zorićem u studiju su prof. dr Vanja Bajović, Cvijetin Milivojević i Bojan Ćosić, privrednik iz Republike Srpske, koji donosi konkretno iskustvo iz borbe protiv spornih javnih nabavki u Banjaluci.

Epizoda otvara nekoliko važnih slojeva: zašto javna kritika vlasti ponovo liči na „rušenje države”, kako se proizvodi pritisak na profesore, novinare i javne ličnosti, zašto studenti postaju politički faktor, šta zaista znači njihov memorandum o Kosovu i kako se tema ustavnosti pretvara u političko oružje.

U fokusu je i najteže pitanje: zašto svaka vlast u Srbiji dolazi na priči o borbi protiv korupcije, a zatim nastavlja isti obrazac? Govorimo o ispitivanju porekla imovine, sukobu interesa, ulozi Agencije za sprečavanje korupcije, Ustavnog suda, Uprave za sprečavanje pranja novca, javnih nabavki i pravosuđa koje često ne reaguje kada bi moralo.

Poseban deo razgovora posvećen je Republici Srpskoj i Bosni i Hercegovini: odnosu Banjaluke prema Beogradu, političkoj zavisnosti, demografiji, blokiranom prelazu Gradiška, ali i velikom tenderu za rasvetu u Banjoj Luci, koji pokazuje kako jedan postupak javne nabavke može da ogoli ceo mehanizam moći.

Na kraju epizode razgovor se zaustavlja i na vesti o smrti Dragoljuba Mićunovića - čoveka koji je obeležio jednu epohu obnovljene Demokratske stranke i višestranačja u Srbiji.

Ovo nije razgovor samo o korupciji. Ovo je razgovor o državi koja mora ponovo da nauči da javna funkcija nije privatna imovina, da institucije nisu dekor i da se zakon ne sme primenjivati selektivno.

📅 Premijera: sreda, 29. maj 2026. u 20:00

🎙 Razgovarali: Vanja Bajović, Bojan Čosić, Cvijetin Milivojević i Nenad Zorić

🎨 Vizuelni identitet i dizajn: Vesna Kurćubić

🎬 Snimanje i montaža: Miloš Simić

📺 Produkcija: Albatros News

00:00 Uvod: MUP i tužilaštvo reaguju na TV gostovanje

09:45 Verbalni delikt se vratio: Milivojević tužio pet  medija

17:10 Zašto svaka vlast dolazi s korupcijom — i odlazi s njom

43:15 Studentski memorandum: catch-all strategija ili zahtev za ustavnost?

01:27:30 Javne nabavke: prekršajna kazna koja štiti od zatvora

01:35:00 In memoriam Dragoljub Mićunović - i Vesić koji broji glasove

(produkcija Albatros news, podcast „U reketu sa Teškim centrom“, albatros.news, 29.5.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=LWftVxBq4LA&pp=ygUbdSByZWtldHUgc2EgdGXFoWtpbSBjZW50cm9t

Vučić najavio moguću ostavku, sagovornici Insajdera: Reč je o političkom spinu (video)

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio je mogućnost podnošenja ostavke sa trenutne funkcije. Ipak, sagovornici Insajdera ovu najavu vide pre svega kao spin vlasti, a kako kažu, izbore tokom ove godine - ne očekuje.

Iz Pekinga poruka - moguća je ostavka. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao je tokom posete Kini da mu uskoro ističe mandat.

“Možda ću da podnesem ostavku. Ja neću da skraćujem mandat, kako je to Boris Tadić vas uspešno primoravao da prihvatite besmislenu formulaciju”, kaže on.

Politikolog Cvijetin Milivojević pita šta je drugo podnošenje ostavke nego skraćivanje mandata.

“To mu dođe šija ili vrat, je l'? Mislim da je to još jedna, jedno predsednikovo bućkalo za somove, da ne kažem za nas građane koji sad razmišljamo o tome da li je ustao na levu ili desnu nogu i kad će on… Prvo kad je reč o raspisivanju izbora, kada je zaista reč o predsedničkim izborima, na njemu je svaka vrsta odluke”, kaže sagovornik Insajdera.

Milivojević dodaje i da Vučić može da nudi predsedničke izbore, zato što ih trenutno niko ne traži. S druge strane, Zdravko Ponoš očekuje će Vučić skratiti sebi mandat, ali ne u roku u kojem kaže već sve sa ciljem da pre početka Ekspa u maju naredne godine bude na premijerskoj funkciji. Kako smatra, najava ostavke iz Pekinga samo ima ulogu koske za opozicionu javnost, kao što je imala i najava letnjih izbora.

“Znači, on će skratiti mandat, ali će to uraditi tako što će dati ostavku najkasnije 1. marta ili negde u februaru. Šta se dešava u toj varijanti? Tada Ana Brnabić, kao predsednik Skupštine, može biti v. d. šefa države 90 dana. Paradoksalno je što i u toj situaciji predsednički izbori se dešavaju kasnije, tek krajem maja. Ali njemu daje priliku da 15. maja on bude premijer, i to u situaciji kad predsednika države i nema”, ukazuje.

Milivojević ocenjuje da su predsednički izbori najmanje stresni za Vučića, iako on ne može da se kandiduje. Smatra da će onaj ko bude izabran posle Vučića postati "ono što su bili Tomislav Nikolić i Milan Milutinović", koji su shodno ustavu obnašali predsedničku funkciju.

“Na drugoj strani, rizik bi bio preveliki da on, kao što je pomenuti Boris Tadić, skraćujući sebi mandat, išao direktno i na parlamentarne izbore, zato da bi podigao rejting svojoj stranci i tako dalje. U ovom trenutku, s obzirom na istraživanje javnog mnjenja, taj rejting koji i Vučić lično ima, koji je veći od rejtinga njegove vladajuće koalicije, ali je nedovoljan da on svojim imenom povuče u pobedu i svoju vladajuću koaliciju na parlamentarnim izborima”, dodaje Milivojević.

Do sada su svoje mandate skraćivali, odnosno podnosili ostavke - Boris Tadić 2012. godine i Slobodan Milošević u dva navrata: 1997. godine da bi sa mesta predsednika Srbije prešao na mesto predsednika SRJ i 2000. godine. Pamti se i “vraćanje mandata narodu”, Vojislava Koštunice sa mesta predsednika Vlade Srbije. Ako je skraćenje mandata i raspisivanje izbora i za Tadića i za Miloševića bilo kobno po ostanak na vlasti - da li opozicija već sada treba da razmišlja o predsedničkom kandidatu?

“Pa, treba da razmišlja, ali mislim da je to stvar oko koje, pre svega, treba se nadati da će studentski pokret da na kraju završi tu svoju formalizaciju i da oni predlože kandidata. Najnormalnije je da opozicija podrži kandidata koga predloži studentski pokret”, poručuje Ponoš.

Deo analitičara pak smatra da Srbija nove predsedničke izbore više neće imati, odnosno da će vlast ići na promene Ustava koje bi omogućile da se predsednik bira u parlamentu od strane narodnih poslanika. Naši sagovornici napominju da vlast može imati kakve god planove, ali da ne zavisi sve samo od njih, već i od drugih, opozicionih aktera. (Insajder TV, insajder.net, Vojin Radovanović, 27.5.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=Ds2RgseqNnw&pp=ygVbVnXEjWnEhyBuYWphdmlvIG1vZ3XEh3Ugb3N0YXZrdSwgc2Fnb3Zvcm5pY2kgSW5zYWpkZXJhOiBSZcSNIGplIG8gcG9saXRpxI1rb20gc3BpbnUgKFZJREVPKdIHCQkNCwGHKiGM7w%3D%3D

 

https://insajder.net/vesti/vucicevo-buckalo-hoce-li-i-kada-vucic-podneti-ostavku

„Jedino keč-ol lista može da pobedi Aleksandra Vučića“: Cvijetin Milivojević za Nedeljnik

Ovi današnji studenti su ponovili protest od Vidovdana prošle godine, i ispostavilo se ne samo da je protest bio jednako uspešan – u smislu „energije“ i snage da se izvedu ljudi na ulice – već verovatno i još efektniji, a pritom se i praktično dokazalo da je studentski bunt preživeo ne samo leto nego i očigledno sva četiri godišnja doba, da su zavrteli novi krug i da se njihov protest u novoj iteraciji definitivno ne ukazuje kao farsa.

                                                                       ***

Analitičar Cvijetin Milivojević kaže da se protestna energija održala tako dugo pre svega jer je „vlast sama sebi zabijala nove i nove autogolove“.

„Umesto da vlast traži izlaz i mirno, demokratsko rešenje za izlazak iz najozbiljnije društvene krize koja u Srbiji postoji posle 2000. godine, ona je zapravo tražila izlaz koji je protivan volji većine građana Srbije. Tako da vlast nije krenula od petog maja – i zahteva za raspisivanjem izbora – prošle godine ka nekakvim, makar malo demokratskijim izborima, nego je krenula u protivnapad. Ona je faktički krenula u cementiranje sopstvene autokratije“, kaže Milivojević.

***

Cvijetin Milivojević kaže da jedino keč-ol lista može da pobedi listu Aleksandra Vučića zato što „Vučić četrnaest godina izlazi sa keč-ol listom“.

„Ne može pobediti nijedna ideološka, stranačka ni bilo koja lista bez obzira što ja kao svaki čovek imam neke svoje ideološke simpatije. Čak ni imena i prezimena nisu više previše bitna. Bitno je da ima za svakog po nešto. Kao što Vučić na svojoj listi ima – evo sad na izborima u Kuli, od Šešeljevih radikala do Saveza vojvođanskih Mađara, Usame Zukorlića, nekih ekstremnih srpskih nacionalista, levičara i desničara. Videlo se prošle godine da je bilo govornika koji nisu prijali evrofanatičnom uhu, ali je bilo i onih koji nisu prijali ovom takozvanom rodoljubivom uhu. Ali to je, po meni, jedina šansa da Srbija faktički krene napred.

Studenti su još ranije kandidovali nešto što će se ispostaviti, na primer, tek pola godine kasnije kao dobitna poruka na izborima u Mađarskoj. Studenti su izašli sa prva dva svoja izborna zahteva, odnosno dela svog programa – jedan je obračun sa korupcijom, a drugi je ispitivanje porekla imovine. To su poruke koje ne dele građane. Čak i deo građana koji su glasali za vlast može da na neki način podrži te poruke, osim ako lično nije umešan u korupciju ili na ilegalan način došao do imovine“, kaže Milivojević.

On ističe da je „treća bitna stvar“ to što sve vreme faktički lebdi glavna poruka, a to je: „Ne treba nam samo promena režima, promena vlasti. Nama je neophodna promena sistema.“

„I tu se već sada mogu pronaći ne samo oni koji su podržavaoci potencijalne studentske liste odnosno studentskog pokreta, nego čak i predstavnici opozicionih stranaka, odnosno glasači opozicionih stranaka, koji naravno iz svojih pomalo egoističnih razloga sve ovo vreme kalkulišu da l’ su za izbore sad ili su malo kasnije“, kaže Milivojević.

                                                                       ***

Kada je reč o Memorandumu o Kosovu koji je prethodio protestu, a za koji se dalo tumačiti da može da bude sporan određenom delu podržavaoca studentske liste, Milivojević kaže:

„To je stvar koja je prošla sa malo gledanja popreko i iz evrofanatičnog dela opozicije, nažalost, i iz ovog takozvanog rodoljubivog dela opozicije – taj Memorandum o Kosovu. Dakle, on ništa spektakularno ne otkriva, ali daje vrlo jasnu poruku: poštovanje Ustava i zakona. Dok je Ustav takav kakav je, ima da se poštuje. Ako u Ustavu piše da je Kosovo deo Srbije, onda je ono deo Srbije sve dok se ne promeni Ustav. Na kraju krajeva, mi imamo, dobar uzor, možemo ga dati upravo ovim Albancima iz Prištine. Oni ne formiraju ZSO zato što prema Ustavu Kosova ne može da se formira zajednica opština sa etničkim predznakom. Ta poruka, dakle, nije samo poruka za Kosovo, to je poruka o poštovanju Ustava i zakona ove zemlje. Jer ako ne poštujete Ustav i zakone ove zemlje, ako vlast ne poštuje pre svega, zašto bi ih poštovali građani?“, kaže Cvijetin Milivojević.

***

Studenti se spremaju za izbore, a izbora, toliko sada znamo, neće biti tokom leta, iako se time spekulisalo poslednjih mesec i kusur dana. To je jedna od starih metoda vlasti za sluđivanje opozicije i držanje opozicionih stranaka u raskoraku, jer su za sve druge izbori daleko logistički zahtevniji nego što je to za SNS. Studenti su i u ovom, kao i u svakom drugom pogledu nepoznanica.

Tek, od predsednika Srbije se prethodnih dana moglo čuti da će izbori biti na jesen, ili od septembra, ili do sredine novembra. Po pravilu je tu neko neodređeno „ili“ koje može da se pretvori u „izbora neće biti“.

Cvijetin Milivojević kaže na prvom mestu da predsednik Srbije nije „najnadležnija institucija za raspisivanje izbora“, već da je za vanredne parlamentarne izbore to Vlada Republike Srbije.

„Predsednik republike po našem ustavu i zakonu ne odlučuje o tome. On samo potpisuje. Tuga je za ovu državu što čak ni njegovi najbliži saradnici pojma nemaju kad će biti izbori, a on vaga izbore iz svog ličnog ugla, kad misli da će njegov lični rejting biti najveći.“

Vučić je pomenuo i da će možda da podnese ostavku kao predsednik, a Milivojević kaže da „to u prevodu znači da je sebe već video kao novog premijera“.

Tu se nameće teorija da može, ako se raspišu vanredni predsednički izbori, da sebe izabere za predsednika Vlade i da onda sačeka tamo onaj poslednji zakonski rok, a to znači kraj dve hiljade dvadeset sedme godine za redovne parlamentarne izbore, što njemu daje veliki vetar u leđa jer on vodi kampanju.

Ceo tekst pročitajte u novom broju Nedeljnika koji je od četvrtka, 28. maja, na svi kioscima i na nstore.rs (nedeljnik.rs, Nedeljnik; istraživala Milana Milošević, piše Veljko Miladinović; 28.5.2026)

Revolucionarni zanos ili politika odbrane?! - Milivojević i Garić o studentskom pokretu

Nakon skupa na Slaviji postavlja se pitanje kome više odgovara da izbori budu na jesen. Delegacija Srbije u poseti Pekingu - kako će na to reagovati Evropska unija?

🌅 Emisija: JUTRO NA BLIC

🕖 Emituje se: Radnim danima u 07:00, vikendom u 7:30

🎙️ Voditelj: Danilo Mašojević

🗣️ Tema: Analiza jutra

🎓 Gosti: Cvijetin Milivojević, politikolog i Miloš Garić, novinar i stručnjak za međunarodno pravo (Blic TV, 27.5.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=5BniH-lc85Q&pp=ygUHYmxpYyB0dg%3D%3D

Počela je zadnja faza!.. Počeo je da laže samog sebe! Cvijetin Milivojević

U ovoj epizodi Cvijetin Milivojević hirurški precizno secira trenutni politički trenutak u Srbiji, razotkrivajući mehanizme propagande, izbornog inženjeringa i duboke institucionalne krize. Kroz britku analizu koja ne štedi nikoga, saznaćete zašto je Srbija danas na prekretnici između demokratskih težnji i autoritarnih obrazaca iz prošlosti, uz ekskluzivan uvid u pozadinu studentskih protesta i diplomatskih igara oko Kosova i Metohije

-Analiza protesta i izbornih uslova: Razgovor o masovnosti studentskih protesta, njihovim porukama ("Ili Srbija ili mafija") i neophodnosti borbe za normalne izborne uslove pre samih izbora.

-Koncept "Ćacistana": Milivojević koristi ovaj termin da opiše prostor ispred Predsedništva i Skupštine grada, tvrdeći da je to "privremeno okupirana teritorija" gde ne važe zakoni Republike Srbije.

-Istorijske paralele: Povlačenje paralela između načina vladavine u Srbiji i Nemačke iz 1933. godine, posebno se fokusirajući na metode propagande, uvođenje lojalista u institucije i korišćenje političkih slogana.

-Propaganda i "spinovanje": Detaljna analiza medijske slike u Srbiji, uloga Gebelsa kao teorijskog modela za savremenu političku propagandu i način na koji se laž, kroz hiljadu puta ponavljanje, pokušava pretvoriti u istinu.

Kosovo i Metohija: Kritika trenutne politike prema Kosovu, uz tvrdnje da se radi protivustavno i da su Srbi na Kosovu izgubili značajna prava koja su imali pre 2012. godine.

-Međunarodni odnosi: Odnos Srbije sa Rusijom, Kinom i Zapadom, kao i analiza zašto velike sile (poput Nemačke i Francuske) i dalje na neki način podržavaju aktuelni režim.

-Portreti političkih ličnosti: Milivojević daje svoje viđenje ključnih figura srpske političke scene – od Slobodana Miloševića i Zorana Đinđića, do Ivice Dačića, Dragana Đilasa i Aleksandra Vučića.

(produkcija HelmCast, podcast „Crvena zona”, autor i voditelj Dragiša Tmušić, 26.5.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=uDt5cBd4dB4&pp=ygUoaW5zYWpkZXIgY3ZpamV0aW4gbWlsaXZvamV2acSHIDI2LjUuMjAyNg%3D%3D

Cvijetin Milivojević: Ovde se vrlo često ne vidi razlika između policije i kriminalaca

Gost emisije U kontekstu na Glasu javnosti je politički analitičar Cvijetin Milivojević.

Razgovaramo o aktuelnim političkim događajima koji potresaju srpsku društveno-političku scenu.

Zašto je studentski Memorandum o Kosovu i Metohiji izazvao toliko polemike? Zašto i kome je zasmetala činjenica i isticanje da je Kosovo i Metohija sastavni i neotuđivi deo Srbije? Šta je podrazumevao Memorandum SANU iz 1986. godine i otkud poređenje ta dva dokumenta?

Zašto i kome smeta deo koji se odnosi na saradnju sa međunarodnom zajednicom?

Da li je hapšenje načelnika beogradske policije ogolilo spregu policije i kriminala?

Ko stvara narative i ko upravlja dešavanjima? Zašto ključni ljudi u policiji ne podnose ostavke?

Zašto se u određenim medijima ne spominje odlazak najvećeg političkog karikaturiste Predraga Koraksića Corax-a?

Autor i voditelj je Jadranka Jakšić. (www.glas-javnosti.rs, portal, emisija “U kontekstu”, youtube kanal Glas javnosti, autor i voditelj Jadranka Jakšić, 25.5.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=EyTcKH80iUE

Analitičari za Direktno o jesenjem terminu izbora: Samo parlamentarnoj opoziciji je i to rano jer se plaši neuspeha

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio je juče da će vanredni parlamentarni izbori biti održani u periodu od septembra do novembra. Sagovornici Direktno ocenjuju da je, nevezano za datum izbora koji ostavlja duži rok za kampanju, trenutno najveći problem opozicije to što je podeljena i što nema jasan odgovor na sve veći uticaj studentskog pokreta.

Vučić je naveo i da će u slučaju da neka druga lista pobedi priznati rezultate izbora, ali je i poručio da će se uvek zalagati za dijalog.

- Boriću se za ujedinjenu Srbiju, ali to ne znači da će postojati jednoumlje. To znači da će biti jasno ko ima većinu, da taj sprovodi svoj plan i program - rekao je.

Politički analitičar Branko Radun za Direktno ocenjuje da se odnos političkih snaga u Srbiji u narednih nekoliko meseci neće značajnije promeniti.

- Teško je očekivati da će se za manje od pola godine nešto dramatično promeniti kada je reč o odnosu snaga između vlasti i opozicije. Trendovi su već duže vreme prilično jasni i stabilni. Studentska lista i taj deo političkog i društvenog spektra želeli su izbore mnogo ranije, još prošle godine, dok klasična opozicija nije bila previše zainteresovana za izlazak na izbore upravo zbog straha da bi ih studentski pokret mogao dodatno marginalizovati. Zapravo, već neko vreme postoji svojevrsno nadmetanje između te dve grupacije unutar opozicionog bloka - navodi Radun.

Prema njegovim rečima, teško je očekivati ozbiljniji politički preokret u kratkom vremenskom roku.

- U ovom trenutku ne vidim prostor za neke dramatične promene za nekoliko meseci. Politička scena je uglavnom definisana i teško da će doći do većih pomeranja ukoliko se ne dogodi nešto vanredno što bi uticalo na svakodnevni život građana i raspoloženje birača. Recimo, ozbiljna energetska kriza, veliki ekonomski poremećaji ili neka druga vanredna okolnost mogli bi da promene odnos snaga. Međutim, bez takvih događaja, mislim da ostaje stanje koje već imamo - smatra Radun.

On dodaje da je upravo deo opozicije taj koji nije previše zainteresovan za izbore u ovom trenutku.

- Paradoksalno je da opozicija često javno govori o potrebi za izborima, a zapravo postoji ozbiljan strah unutar opozicionih stranaka da bi na tim izborima studenti i nove političke grupacije mogli da ih potpuno potisnu u drugi plan - zaključuje Radun.

Politički analitičar Cvijetin Milivojević za Direktno ocenjuje da se eventualnim jesenjim izborima podjednako raduju i vlast i deo opozicije, uz tvrdnju da aktuelna politička scena funkcioniše po meri Aleksandra Vučića.

- Ako se opozicija raduje i pevuši ono „u oktobru biće u novembru, u novembru biće u decembru“, ko smo mi da imamo nešto protiv toga što opoziciji očigledno prija ova zloupotreba Ustava i prekoračenje ovlašćenja? Jer predsednik Republike nije nikakva predmetno nadležna institucija za raspisivanje izbora, niti je to njegova ustavna ingerencija. Isključivo nadležna institucija je Vlada Republike Srbije, odnosno procedura koja je jasno definisana Ustavom i zakonima. Predsednikova uloga je formalna i svodi se na eventualno potpisivanje odluke koja dolazi iz nadležnih institucija. Međutim, opoziciji, onoj parlamentarnoj, to očigledno ne smeta, jer da im smeta, ne bi učestvovali u radu ovog nakaradnog parlamenta, niti bi pristajali na političku igru u kojoj Vučić određuje i tempo i pravila - kaže Milivojević.

On smatra da je i sinoćnje gostovanje predsednika Srbije na RTS-u pokazalo način na koji funkcioniše aktuelna vlast.

- Ovo što je sinoć uradio na javnom servisu, gde se praktično samopozvao i pritom ponižavao novinara RTS-a koji je postavljao pitanja u ime građana Srbije, građana koji finansiraju taj isti javni servis, najbolji je dokaz načina na koji doživljava institucije. To ponašanje podseća na modele vlasti kakvi su viđeni u Evropi tridesetih godina prošlog veka, kada su pojedinci na potpuno legalan i legitiman način, kroz institucije i uz formalnu većinu, sebe pretvarali u apsolutne vladare - navodi Milivojević.

Prema njegovim rečima, Vučiću odgovara postojanje ovakve opozicije jer ona, kako tvrdi, nije spremna za ozbiljnu političku borbu.

- Vučiću savršeno odgovara smokvin list opozicije jer najveći deo opozicionih stranaka nije spreman za izbore. Oni znaju da će posle narednih izbora postati statistička greška, odnosno potpuno irelevantan politički faktor na političkoj sceni Srbije - zaključuje Milivojević. (direktno.rs, portal, Ivana Žigić, 22.5. 2026)

Studenti ih odjavili: Opozicija u strahu od opasnog debakla na izborima!

Studenti su i zvanično odjavili opoziciju! Oni su otvoreno poručili da sa predstavnicima opozicije ne mogu zajedno na predstojeće izbore, ali i ocenili da je opozicija neujedinjena i nedosledna. Ovakva odluka ne izneđuje analitičare koji ukazuju da dobar deo opozicije uopšte ni ne želi izbore jer je svestan da bi na njima teško ostvario značajniji rezultat, dok istovremeno prema studentskoj listi pokazuje pojačanu kritičnost i otpor.

Tokom gostovanja u "Utisku nedelje" četvoro studenata je na pitanje da li smatraju da na izborima mogu da odnesu pobedu ako nastupe samostalno, nedvosmisleno poručilo "da".

- To je i jedina moguća opcija. Kako drugačije? Vidimo da opozicija ne može da se ujedini, da svake nedelje menjaju mišljenje...Naš stav nije arogantan, već je zasnovan na ideji o novoj mladoj političkoj opciji - kazala je Tara Blagojević.

Student Jovan Mišeljić rekao je da je činjenica da su građani izgubili poverenje u opoziciju zbog njihovog čestog postupanja u prethodnom periodu koje je direktno išlo na ruku vlasti, pa podsetio na više primera, posebno na lokalu, kada su odlukom o bojkotu, olako prepuštali vlast SNS.

- Danas su ti lideri opozicionih stranaka koji su pozivali na bojkot na lokalu glavni protivnici studentske liste koju najviše napadaju i rade sve da skinu procente podrške - dodao je student Luka Đorđević.

Politički analitičar Cvijetin Milivojević za Direktno kaže da dobar deo opozicije, zapravo, od početka ne podržava zaista studente, kao i da prema studentskoj listi pokazuje otvorenu netrpeljivost.

- Stvar je vrlo jasna. Opozicija nije istinski i ozbiljno podržala zahtev građana koji su studenti artikulisali još 5. maja prošle godine. Taj zahtev je bio veoma jasan - pošto režim mesecima nije odgovorio na građanske zahteve, jedino rešenje bili su vanredni parlamentarni izbori i formiranje nove vlasti koja bi te zahteve ispunila. Na taj poziv jedino je Demokratska stranka odgovorila i rečima i delima, jer je od početka u bojkotu rada parlamenta, ne učestvuje u radu plenuma i odbora i ne daje legitimitet Skupštini. Svi ostali su samo deklarativno govorili da su za izbore, ali to ničim nisu pokazali - navodi Milivojević.

On smatra da je poruka studenata potpuno mirna i legitimna, ali da je deo parlamentarne opozicije doživljava kao pretnju.

- Nažalost, dobar deo parlamentarne opozicije vodi neku vrstu neobjavljenog verbalnog rata protiv studentske liste i građana koji je podržavaju. Kada tako nastupaju, ispada da su im studenti i njihovi simpatizeri veći politički protivnici čak i od Aleksandra Vučića. U suprotnom, ne bismo imali situaciju da deo opozicije u parlamentu praktično glumi smokvin list vlasti - kaže on.

Milivojević dodaje da opozicija strahuje od mogućeg izbornog debakla, te da zato izbore ni ne želi.

- Dobro je što studenti ovako nastupaju. Deo opozicije se plaši katastrofe na izborima jer je jasno da više ne bi bio relevantan politički faktor. Neki strahuju čak i da ne bi prešli cenzus. Zato sada licemerno traže dlaku u jajetu i izgovore da ne podrže studentsku listu. Iskreno, verujem da mnogi od njih zapravo navijaju da vanrednih parlamentarnih izbora uopšte ne bude - zaključuje Milivojević.

S druge strane, politički analitičar Dragomir Anđelković za Direktno ukazuje da je studentski pokret i dalje prilično fluidan, odnosno da u njemu postoji više centara odlučivanja i različitih plenuma, zbog čega, smatra, nijedna odluka ne mora da bude konačna.

- To znači da ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo da je ova odluka trajna. Nije isključeno da studenti na kraju prihvate neki širi koncept objedinjavanja opozicionih snaga. Takođe, moguće je da i oni, kao i drugi politički akteri uoči konačnog dogovora, na određeni način „podižu cenu“ kako bi smanjili apetite pojedinih opozicionih stranaka - ocenjuje Anđelković.

On dodaje da je politička scena u Srbiji duboko podeljena i da pobeda protiv vlasti zahteva širi front.

- Realno gledano, Srbija jeste podeljena, ali to ne znači da su svi ti ljudi automatski samo za studentsku listu. I pojedine opozicione partije imaju svoje stabilno biračko telo. Da bi režim bio poražen, neophodna je svojevrsna referendumska atmosfera, a to podrazumeva mnogo više tolerancije i sa strane studenata i sa strane opozicije - zaključio je Anđelković. (direktno.rs, portal, Ivana Žigić,18.5.2026)

Cvijetin Milivojević otkrio: Evo šta Vučić sprema studentima u subotu - hoće da uvede u Srbiju...

(zvanični youtube kanal Srbin info – Centar, srbin.info, voditelj Dejan Petar Zlatanović, 20.5.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=KQBtx7OpWjs

Šta posle srpskog „Ermächtigungsgesetz“?

Od onih oktroisanih izbora („Nulte 2020.“) bez izborne kampanje i iz vanrednog stanja, pa naovamo, preventivno sam i najdobronamernije, upozoravao na verovatne opasne posledice paradržavne „copy paste“ propagande koja sve više, sve jače i sveobuhvatnije, podseća na onu nemačku iz tridesetih godina prošlog veka a, od pre godinu i po, ponajviše se „oseća“ na ono što se tamo ispodogađalo posle usvajanja Zakona o prenosu ovlašćenja (Ermächtigungsgesetz), godine 1933...

Ko, ipak, ne veruje da smo već „na tankoj žici između samodržavlja i diktature“, neka ponovo pročita moje kolumne „Doviđenja autokratijo sa plutokratijom, dobar dan... (2)!“, od 14. aprila ili „Nespojivost činova feldmaršala Srbije i blokvarta Ćacistana“, od 3. maja ovoga proleća.

Hajde malo, specijalno za one koji mi imputiraju da se „zlonamerno bavim nategnutim analogijama“, da približimo sadržaj tog graničnog zakona između samovlašća i otvorene diktature, kao i sve ono što je, na zakonodavno-pravnom i državno-političkom, dakle, na planu legalnog i legitimnog uvođenja nemačkog kancelara u zvanje firera, odnosno legalizovanja i legitimisanja diktature, tokom te 1933, učinjeno u Nemačkoj.

Najpre, pretkontekst usvajanja Zakona o ovlašćenju: Krajem januara 1933, lider NSDAP Adolf Hitler jedva je namaknuo klimavu većinu (pošto je mandat za sastav kabineta odbio čak i fon Papen) u parlamentu za formiranje vlade. Nepun mesec posle toga nacionalsocijalisti su inscenirali „paljenje Rajhstaga“ što će biti povod da predsednik Republike, na nagovor tek ustoličenog kancelara, predloži „Dekret o zaštiti naroda i države“ kojim se, „na određeno vreme“, suspenduju građanske slobode u Nemačkoj, a vladi daju vanredna ovlašćenja u cilju očuvanja javnog reda i mira.

Već 23. marta 1933, kancelar Hitler, na bazi tih „izvanrednih ovlašćenja“, uz pomoć štapa i šargarepe, ucena i potkupljivanja, političke trgovine i gole sile, uspeva da – „redukovanom“ dvotrećinskom većinom u parlamentu (442 glasa „za“, 92 „protiv“) – progura „Gesetz zur Behebung der Not von Volk und Reich“ (skraćeno: „Ermächtigungsgesetz“), u prevodu na srpski "Zakon za otklanjanje nevolja naroda i Rajha" ili „Zakon o ovlašćenju“, odnosno de facto i de iure, uvođenje legalne apsolutističke diktature, preuzimajući tako potpunu kontrolu nad državom.

Ovaj akt „zaobišao“ je Vajmarski ustav, ukinuo podelu vlasti i parlamentarnu demokratiju u Nemačkoj, a vlada je dobila ovlašćenje da zakone donosi samostalno, bez ikakvog učešća i odobrenja Rajhstaga (Reichstag), tj. parlamenta i Rajhsrata (Reichsrat), tj. njegovog gornjeg doma koji je, do tada, kao glas nemačkih saveznih država imao pravo veta.

Sam kancelar je diktirao sadržaje zakona, a vladi je data moć i ovlašćenje da sklapa međunarodne ugovore bez saglasnosti parlamenta.

Ermächtigungsgesetz je bio pravni osnov za uvođenje nacističke diktature.

U praksi, sve se svelo na uzurpaciju moći i vladanje ukazima; ukidanje građanskih sloboda, zabranu delovanja političkih stranaka, opozicije i sindikata, zabranu javnog zbora i govora; progon slobodnomislećih ljudi, političke i progone po rasnoj i nacionalnoj osnovi; organizovanje paramilitarnih falangi...

Šta je usledilo odmah po usvajanju Zakona o ovlašćenju?

Koje je to najznačajnije zakonodavnopravne i političke poteze, do kraja te 1933, povukla Hitlerova vlada?

Već  7. aprila, kancelar Hitler je, po novom Zakonu o ovlašćenju, doneo Zakon o obnovi profesionalne državne službe (Gesetz zur Wiederherstellung des Berufsbeamtentums) kojim se obavljanje državnih pozicija sudija, profesora, učitelja itd. uskraćuje političkim protivnicima Nacionalsocijalističke radničke partije Nemačke i Jevrejima.

Ovaj zakon je predstavljao prvi veliki pravni instrument nacističkog režima za institucionalnu diskriminaciju i eliminaciju Jevreja i političkih neistomišljenika iz javnog sektora. Primenjen je „arijevevski paragraf", tako što je zakon zahtevao da državni službenici moraju da dokažu svoje "arijevsko" poreklo. Usledila je ozakonjena čistka, institucionalna diskriminacija i eliminacija: činovnici jevrejskog i slovenskog porekla su otpuštani, trenutne otkaze dobile su desetine hiljada sudija, tužilaca, univerzitetskih profesora, učitelja i drugih službenika, a na udaru su se našli i svi politički protivnici nacizma koji su smatrani "politički nepouzdanima".

Drugog maja 1933, kancelar Hitler je zabranio sve slobodne sindikate (njihovo mesto i ulogu preuzima „Nemački front rada“), čime započinje proces „glajhšaltunga“ (Gleichschaltung), „nacifikacije“, tj. uspostavljanja totalitarne kontrole, „ujednačavanja“ i  sinhronizacije mišljenja i nametanja jednoumlja. Jurišni odredi (SA) i policija upadaju u sindikalna sedišta, konfiskuju njihovu imovinu, a radnici su prisilno uterani u novoosnovani nacistički radnički front. Ukinuto je pravo na štrajk sa obrazloženjem da su radnici i poslodavci sada "ujedinjeni" pod državnim vođstvom.

Uredbom ministra unutrašnjih poslova Vilhelma Frika, od 13. jula 1933. godine, Hitlerov pozdrav (tzv. nemački pozdrav) postao je zakonski obavezan za sve državne službenike u Nemačkoj, što je bio ključni potez u procesu nametanja apsolutne lojalnosti nacističkom režimu.

Službenici su morali da ga koriste na radnom mestu i tokom izvođenja nemačke himne. Uredba je nalagala da svako ko želi da izbegne makar i sumnju u neslaganje sa režimom mora da koristi ovaj pozdrav, ali su i obični građani ubrzo počeli da ga, preventivno, koriste u svakodnevnom životu kako bi izbegli proganjanje od strane tajne policije. Dakle: uspravna desna ruka sa raširenom šakom, uz uzvik „Hajl Hitler” ili „Zig hajl”. Kurioziteta radi, u prvoj fazi pozdrav nije bio obavezan za vojno osoblje (Vermaht) koje je i dalje zadržalo tradicionalne vojničke pozdrave.

Dan kasnije, kancelar Hitler donosi  Zakon protiv osnivanja stranaka, čime je Nemačka postala jednopartijska država, a NSDAP proglašena za jedinu legalnu partiju.

One političke stranke koje još nisu bile raspuštene posle donošenja Zakona o ovlašćenju – ovim su zabranjene, pa su na parlamentarnim izborima u novembru 1933, u martu 1936. i aprilu 1938. učestvovali samo nacisti i mali broj „nezavisnih“ političara.

Donošenjem „Uredničkog zakona“ (Schriftleitergesetz), 4. oktobra 1933, vlada kancelara Hitlera je definisala urednike kao državne službenike i zabranila rad nearijevcima u nemačkim javnim glasilima, a nemačko novinarstvo je stavljeno pod potpunu državnu kontrolu i cenzuru. Svi urednici i novinari imali su obavezu da budu članovi Udruženja nemačkih novinara i da dokažu apsolutnu lojalnost nacionalsocijalističkoj ideologiji.

Ukinuta je sloboda štampe, a Ministarstvo narodnog prosvetljenja i propagande dr Gebelsa je dobilo ovlašćenje da zabranjuje rad nepodobnim novinarima, čime su nemački mediji pretvoreni u propagandnu mašineriju Trećeg rajha.

Novi parlamentarni izbori, prvi sa samo jednom izbornom listom, Nacionalsocijalističkom partijom  Adolfa Hitlera, u ponudi, koja je osvojila  92,2 odsto glasova, održani su 12. novembra 1933. godine. Istovremeno, održan je i referendum, na kome je 93,4 građana Nemačke podržalo odluka o napuštanju Društva naroda i Konferencije o razoružanju.

Organizacija za razonodu „Snaga putem radosti” (Kraft durch Freude ili KdF), osnovana je 27. novembra 1933. godine kao ogranak Nemačkog radnog fronta (DAF). Pružajući radnicima mogućnost pristupačnih i jeftinih putovanja, odmora i kulturnih aktivnosti, s ciljem jačanja poslušnosti i pripreme stanovništva za rat, služila je kao masovno oruđe režima za „nadzor i kontrolu slobodnog vremena i svakodnevnog života“ građana. Program KdF je je osmišljen radi podizanja radnog morala i produktivnosti, s ciljem da, stvaranjem privida socijalne jednakosti i uklanjanja klasnih razlika u okviru nacističke „narodne zajednice” (Volksgemeinschaft), zapravo maskira pad realne kupovne moći i smanjenje stvarnih zarada stanovništva.

... Kancelar Hitler nije žurio sa formalnim inaugurisanjem u zvanje Firera. Najpre je, pro forme, kroz obesmišljeni  parlament, provukao zakon kojim je nakon Hindenburgove smrti predsednička funkcija prešla na njega samoga, čime mu je službena titula postala „Führer und Reichskanzler“. Sačekao je da predsednik Republike (i feldmaršal iz Prvog svetskog rata) Paul von Hindenburg  fizički ode sa ovog sveta, što se dogodilo 2. avgusta 1934. A onda je, sada već ovlašćeni, vrhovni zakonopisac, zakonodavac i zakonotumač, 19. avgusta 1934, sam sebi u slavu, e da bi mu i nemački narod potvrdio novu funkciju Firera, organizovao referendum o tome da li da mu se prizna dvostruka pozicija - šefa države i šefa vlade.

Odziv je bio 95-odstotni, a rezultat fenomenalan: čak 90 odsto nemačkih građana reklo je „ja“ (da) objedinjavanju Hitlerovih funkcija! Time je postao ne samo (i) vrhovni komandant nemačkih oružanih snaga i „najviši (jedini) zakon“ u zemlji, nego je i činjenicom da ga je podržalo čak 38 miliona Nemaca, „zapušio“ usta svim tadašnjim kritičarima u inostranstvu. Postao je, praktično, legalno nesmenjiv, jer je objedinjavao funkcije i šefa države i šefa vlade.

Nemački vojnici su, od tog trenutka, zakletvu polagali ne više Nemačkoj, već lično Fireru, ali ne samo oni, nego su i državni činovnici morali da mu se zaklinju na odanost.  

Ah, da: Zakon o ovlašćenju (Ermächtigungsgesetz) je, kako je bilo propisano samim tekstom tog akta, trebalo da prestane da važi 1. aprila 1937. godine (ili, ako bi, što nije moglo da se desi, Hitlerovu vladu zamenila neka druga). Međutim, vlada Rajhskanclera i Firera je, početkom te 1937, uredno i „sve po zakonu“, donela novi propis kojim je njegovo važenje produženo na neograničen rok. (cvijetinmilivojević.blogspot.com, 17.5.2026)

Intervju: Cvijetin Milivojević – Režim se plaši izbora i može osporiti volju građana! (17.5.2026)

Gost emisije "Intervju" bio je Cvijetin Milivojević, poznati novinar i analitičar, čija bogata karijera reflektuje njegovu strast prema objektivnom novinarstvu i kvalitetnim analizama. Kao osnivač i direktor agencije za istraživanje javnog mnjenja „Pragma“, njegov rad je postao sinonim za preciznost i profesionalizam u istraživanju izborne volje birača. Njegov pronicljivi pristup omogućava mu da duboko zaroni u složene procese, osvetljavajući političku scenu kroz analize koje razmatraju prirodu vlasti, propuste opozicije i izazove koji su pred nama. Preporučujemo Vam da pogledate ceo intervju i saznate više o brojnim zanimljivim temama.

00:00:00 – Uvod u emisiju

00:00:30 – Srbija između Trampa, Putina i Kine

00:04:55 – Ko se meša u izbore u Srpskoj?

00:10:55 – Zašto Srbija kvari odnose sa Amerikom?

00:15:24 – Šta Srbiji donosi pad Orbana?

00:20:11 – Milijarde za projekte bez domaćinskog računa

00:24:35 – Odgovornost za tragediju u Novom Sadu

00:29:00 – Ko zaista odlučuje o velikim projektima?

00:34:28 – Reforme ruše ono što funkcioniše

00:39:50 – Propaganda, etikete i podele u društvu

00:44:50 – Zakoni kao put ka apsolutnoj vlasti

00:49:35 – Zašto opozicija daje legitimitet režimu?

00:55:35 – Da li opozicija stvarno želi izbore?

00:59:20 – EXPO, mandat i rizik za režim

01:03:30 – Kako je stvorena Srpska napredna stranka?

01:08:05 – Šta je Đinđić govorio o Kosovu?

01:12:10 – Dačić, SPS i opstanak uz naprednjake

01:17:35 – Policija, studenti i zamena teza

01:22:20 – Zašto se svi plaše studentske liste?

01:27:30 – Studentska lista: Lompar, Bakić i Kavčić

01:31:45 – Kako očistiti službi bezbednosti?

01:36:10 – Prelazna vlada i ljudi za obnovu sistema

01:41:30 – Postoje dva izlaza iz autokratije

01:46:33 – Završna reč

(Balkan info, podcast, balkaninfo.rs, voditelj Aleksandar Pavković, 17.5.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=bKkkkP-1cbQ&pp=ygULYmFsa2FuIGluZm8%3D

Intervju: Cvijetin Milivojević - Vučićev režim prelazi iz totalitarizma u dikaturu! (15.5.2026)

 

Gost kanala Slavija info bio je novinar i politikolog Cvijetin Milivojević. #intervju #slavijainfo #vucic

 (Slavija info, podcast, portal www.slavija-info.com, autor Ljubomir Stefanović, 15.5.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=ZyZsi6PGyIE

Suštinske promene ili tehničko komplikovanje? Cvijetin Milivojević za Euronews o izmenama pravosudnih zakona

Poslanici Skupštine Srbije počeli su danas objedinjenu raspravu o setu izbornih zakona čije izmene je predložio poslanik Srpske napredne stranke Miroslav Petrašinović. O izmenama izbornih zakona koje su se našle pred poslanicima za Euronews Srbija govorio je politikolog Cvjetin Milivojević.

Prema njegovoj oceni, izmene zakona ne predstavljaju suštinsko ispunjavanje preporuka ODIHR-a, već pokušaj da se dodatno zakomplikuje izborni proces.

Milivojević je za Euronews Srbija istakao  da je od 25 preporuka ODIHR-a u fokus došlo tek pet zakonskih rešenja, od kojih je najproblematičnije ono koje omogućava svakom građaninu da potpisom podrži neograničen broj izbornih lista.

"Intencija je da se faktički omogući svakom građaninu da podrži koliko god hoće izbornih lista. To znači da u perspektivi možemo imati milione lista. To nije korak ka demokratiji, već ka zamagljivanju," rekao je Milivojević.

On objašnjava da je cilj ovakvog rešenja formiranje beskonačnog broja "satelitskih lista".

"One ne mogu uzeti procenat glasova, ali imaju mesta u biračkim odborima. Kod preglasavanja i potpisivanja zapisnika, većina odlučuje, a te liste su tu da bi vlast imala tu većinu", rekao je on.

Kada je reč o datumu održavanja narednih izbora, Milivojević smatra da se sprovodi strateško "trošenje narodne energije" kroz kontradiktorne najave o terminima – od prolećnih do jesenjih.

On tvrdi da je predsednica Narodne skupštine prekršila Ustav jer nije na dnevni red stavila inicijativu za izglasavanje nepoverenja Vladi, iako je na to zakonski obavezna zbog broja potpisa.

"To se radi da bi se imao alibi. Dok je na dnevnom redu u Skupštini inicijativa za izglasavanje nepoverenja Vladi, vi ne smete da raspustite parlament. Vlast namerno ne daje kvorum za tu sednicu kako bi kupila vreme," objašnjava Milivojević.

(TV Euronews Srbija, euronews.rs, 12.5.2026)

https://www.euronews.rs/srbija/politika/223372/milivojevic-za-euronews-o-izmenama-pravosudnih-zakona/vest

Da li je Đinđić ubijen zbog Kosova? Okrugli sto Srba sa Kosova, analitičara i političara u Beogradu

U Beogradu je upravo počeo u hotelu „M”, okrugli sto pod nazivom „Zaostavština i postulati politike (strategije) Zorana Đinđića o Kosovu i Metohiji u svetlu političkih promena“, na kome se raspravlja i o tome da li je tragično nastradao srpski premijer i ubijen zbog Kosmeta.

Na okruglom stolu učešće su uzeli osim Srba sa KiM i Cvijetin Milivojević (od 01 h 13 min 40 sec do 01 h 30 min 00 sec), Đorđe Vukadinović, Zoran Živković, Alek Kavčić, Duško Kuzović, Momir Stojanović, Siniša Nikolić, Miodrag Jovanović, Boško Obradović, Miroslav Aleksić, Vladan Vukosavljević i mnogi drugi.

Ceo ovaj okrugli sto, posvećen odnosu, koji je imao tragično nastradali srpski premijer, Zoran Đinđić, prema Kosovu i Metohiji, možete ispratiti kako u uživom prenosu preko You tube kanala „Srbin.info – kanal Centar”, tako i u preko video izveštaja na You tube kanalima „Srbin.info” i „SMS – Live TV”, pa o svemu da donesite svoj valjani sud. (srbin.info, Dejan Petar Zlatanović, 11.05.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=--2OzDl4TQA&pp=ygVCc3JiaW4gaW5mbyBVxb5pdm8tT2tydWdsaSBzdG8g4oCexJBpbsSRacSHIHViaWplbiB6Ym9nIEtvc292YT_igJ06

4 LICA SRBIJE | Šta je nama Kosovo i Metohija?

učesnici: Božo Prelević, Nemanja Šarović, Jovo Bakić i Cvijetin Milivojević

(KTV Zrenjanin, Bez cenzure - zvanični youtube kanal, emisija “Četiri lica Srbije”, portal bezcenzure.rs, 7.5.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=P0vuK3zSnwI&pp=ygUiNCDEjWljYSBzcmJpamUgxaF0YSBqZSBuYW1hIGtvc292bw%3D%3D

Da li treba verovati Kinezima da im Vučić nije garantovao nekažnjivost u slučaju nadstrešnice?

Tragedija u Novom Sadu

Ambasada Kine odbacila je navode da je Aleksandar Vučić obećao da kineski konzorcijum neće odgovarati za pad nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu. Istovremeno, Kina nije reagovala na surovosti kojima su radnici izloženi u kineskim kompanijama u Srbiji, pa je pitanje da li su kineskim izvođačima date odrešene ruke da rade šta hoće

Ambasada Kine u Srbiji odbacila je kao netačne i neosnovane tvrdnje da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić ambasadoru Kine u Beogradu obećao da kineski konzorcijum, glavni izvođač radova, neće odgovarati za pad nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu.

Prethodno je Vladimir Obradović, profesor Fakulteta organizacionih nauka i član Anketne komisije, kandidat za gradonačelnika Beograda na izborima 2023, u emisiji „Utisak nedelje“ rekao da je Vučićeva prva izjava o tome kako nadstrešnica nije rekonstruisana, „usledila nakon razgovora sa ambasadorom Kine“.

Obradović tvrdi da je Vučić takvom izjavom poručio da neće dozvoliti da se procesuiraju Kinezi, odnosno kineski konzorcijum, koji je bio „protočni bojler za korupciju“.

S obzirom na to da Kina nije baš šampion u poštovanju ljudskih prava ni sopstvenih građana, pa tako ni građana drugih država, i da nije reagovala ni na surovosti kojima su radnici izloženi u kineskim kompanijama u Srbiji, kao što je Linglong, postavlja se pitanje da li zaista nije bilo takvog Vučićevog obećanja i da li ga kineska strana zaista nije prihvatila, odnosno da li su kineskim izvođačima date odrešene ruke da rade i ponašaju se kako im je volja.

Ambasade ne priznaju greške

Nekadašnji diplomata Srećko Đukić kaže za „Vreme“ da ni od jedne ambasade ne treba očekivati da će priznati grešku svoje vlade i svojih građana, ili da prihvati nešto na štetu interesa svoje zemlje.

„Kineski interes je, kao što znamo, veoma prisutan u Srbiji. Pravu istinu ćemo saznati tek kada svi poslovi koji se zaključuju daleko od očiju građana i mimo svakog tendera postanu javni. Međutim, imajući u vidu kako se Kina ponaša, vera u kineske tvrdnje mora biti mnogo niža nego što je vera u prvobitni izvor informacije“, kaže Đukić.

Na pitanje da li se od Vučića može očekivati da zaista ponudi takvu aboliciji za kineske izvođače, Đukić kaže:

„On je abolirao sve, ne samo Kineze, već sve svoje prijatelje, tajkune i firme. Koliko vidimo, u tom postupku se ne dešava ništa važno imajući u vidu koliko je taj slučaj za građane Srbije bio značajan u negativnom smislu. Ne sumnjam da će se taj slučaj pokrivati sve dok je na vlasti, ali i nakon toga.“

Otkud Vučević posle tragedije u Pekingu

Politikolog Cvijetin Milivojević kaže za „Vreme“ da na prvu loptu uvek hoće da veruje ljudima, organizacijama, „i političarima, jer su i oni ljudi“, pa i kineskoj državi.

„Ne sećam se da se Ambasada Kine prethodnih godina ili čak decenija oglašavala saopštenjima za javnost, a ovo saopštenje je pre svega namenjeno medijima i građanima Srbije. Pošto je reč o prvom saopštenju za javnost polazim od pretpostavke da je ono istinito“, kaže Milivojević.

Ističe da saopštenja za javnost spadaju među najdosadnija sredstva za komuniciju, pogotovo za novinare, ali da oni koji ih šalju smatraju da je to najefikasniji metod pošto jednim tekstom faktički pokriju veliku većinu medija budući da svi prenesu nešto iz tog teksta.

„Međutim, postavljam retoričko pitanje: otkud odmah dan nakon tragedije u Novom Sadu da dojučerašnji gradonačelnik tog grada, a u tom trenutku premijer Srbije i predsednik Srpske napredne stranke Miloš Vučević, umesto da bude sa svojim Novosađanima u bolu i tuzi – leti u Peking. To pitanje postavljam već godinu i po, ali vidim da se zbog toga niko ne sekira“, zaključuje Milivojević.

Demanti Ambasade Kine

Ambasada Kine je povodom navoda o Vučićevom obećanju o aboliciji kineskog konzorcijuma na društvenoj mreži Iks objavila:

„Nedavno je jedna televizija u Srbiji emitovala intervju sa pojedinim licima, u kojem su iznete neosnovane tvrdnje u vezi sa istragom o bezbednosnoj nesreći na železničkoj stanici u Novom Sadu, navodeći da je rukovodstvo Srbije dalo relevantne poruke našoj ambasadi“.

Ambasada je tim povodom izrazila „snažno nezadovoljstvo i osudu“ i pozvala „medije i pojedince u Srbiji da prestanu sa širenjem netačnih informacija“.

„Takođe apelujemo na građane Srbije da ostanu budni i oprezni prema delovanjima i izjavama sa ciljem unošenja razdora u odnose Kine i Srbije i ometanja saradnje naše dve zemlje, te da zajednički čuvaju čelično prijateljstvo Kine i Srbije“, dodaje se u objavi.

Burno je reagovao i Vučić navodeći da su tvrdnje da je on ambasadoru Kine obećao da kineski konzorcijum neće odgovarati za pad nadstrešnice – laž. Vučić je optužio profesora Vladimira Obradovića da „kvari odnose Srbije i Kine“. (vreme.rs, portal, Bojan Bednar, 7.5.2026)

Analitičari za Direktno: Vučićeva priča o manjoj Vladi početak predizborne kampanje

Poruku predsednika Srbije Aleksandar Vučića o planovima za smanjenje broja ministara i „više rada, a manje administracije“, analitičari vide kao deo predizborne kampanje, ali i ukazuju da to ne mora da znači da će samih izbora i biti u skorijem periodu.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio je naime drastično smanjenje broja članova Vlade, državnih sekretara i pomoćnika ministara, uz ukidanje brojnih agencija i kancelarija bez suštinske svrhe, kao i dodatna deregulacija radi smanjenja cena robe iz EU. Kako je poručio, cilj je da administracija bude manja, ali odgovornija i spremnija da odgovori na izazove koji očekuju zemlju u narednom periodu. Naglasio je i da očekuje više rada i veću produktivnost.

Politički analitičar Đorđe Vukadinović za Direktno ocenjuje da nema nikakve sumnje da je priča o smanjenju vlade i tome kako nam treba manje ljudi a više rada u vladi tipična predizborna priča i klasična politička demagogija koja se često može čuti na raznim stranama u vreme kampanje.

- Naravno da od toga uglavnom ne bude ništa ili bude samo malih i mahom kozmetičkih promena. S druge strane, ovoga puta u tome vidim i više od klasične predizborne demagogije, a to je naka vrsta najave kako će vlada izgledati u trenutku kada Vučić dođe na njeno čelo i neku vrstu njegove platforme sa kojom namerava da dođe na mesto premijera - kaže Vukadinović.

Dodaje da ne misli da je to toliko najava brzih izbora, mada se, ukazuje, oni približavaju ovako ili onako.

- Više je to najava njegove relativno skore kandidature za premijera koja može doći i pre budućih izbora. Verujem da će nekog smanjenja broja ministara i državnih sekretara biti, jer to uvek dobro zvuči u ušima birača iako se to u praksi desi kao spajanje pojedinih ministarstava i resora a da nema velikih posledica i uticaja na sam broj zaposlenih i funkcionera - konstatuje Vukadinović.

I politički analitičar Dejan Miletić za Direktno ocenjuje da je sve kampanja.

- Nema dileme da je ovo deo plana koji izlaže predsednik o tome kako će delovati ako dobije poverenje građana, te nije daleko od toga da ovo predstavlja uvod u zvaničnu kampanju. No, ne vidim dramatizaciju oko datuma izbora - kaže Miletić.

Dodaje i da je bi po njemu bilo dobro da imamo ovog leta izbore, ali napominje da postoji diskreciona mogućnost vlasti da izbore odloži par meseci.

- Sve u svemu, mi smo u kampanji uveliko - kazao je on.

S druge strane, politički analitičar Cvijetin Milivojević ocenjuje za Direktno da Vučić najavama o smanjenju vlade dodatno potvrđuje autokratski način upravljanja državom.

- Ne bih želeo da budem baba Vanga pa da procenjujem kada će biti izbora, jer ne zna ni on sam, već zavisi od toga da li će ustati na levu ili desnu nogu. Toliko je celu priču o izborima sveo na ličnu odluku i uzurpaciju institucija da to postaje primer autokratskog ponašanja i ignorisanja Ustava. A priča o smanjenju broja ministara služi uglavnom za političku propagandu, iako to nije nadležnost predsednika države, već pre svega Vlade Srbije, koja vodi unutrašnju i spoljnu politiku. Vučić je predsednik države, ali nije predsednik Vlade, pa ni pitanje njenog sastava nije njegova direktna nadležnost - kaže Milivojević.

On dodaje da se godinama unazad ministarstva formiraju zbog partijskih i koalicionih interesa.

- Ne treba biti politički genije niti veliki poznavalac istorije da bi se videlo da su neka ministarstva izmišljena samo radi podmirivanja apetita koalicionih partnera i stranačkih kadrova. Nekada su postojala klasična ministarstva – finansija, unutrašnjih poslova, pravde i spoljnih poslova, dok je sve ostalo vremenom šireno bez stvarne potrebe. Danas imamo više od 30 ministara, uz armiju pomoćnika, zamenika i državnih sekretara. Bukvalno otkrivamo rupu na saksiji, iako se pred svake izbore i vlast i opozicija slažu da Srbiji ne treba toliki državni aparat. Imamo više ministara nego neke najmnogoljudnije zemlje - konstatuje Milivojević. (direktno.rs, portal, Ivana Žigić, 7.5.2026)