Како је "За нашу децу“ еволуирало у "Један народ, једна држава, један вођа"

Мало рекапитулације, да не останем недоречен у теми коју сам начео још пре короне (“А деца пуна маште, наша деца су украс Ес-ен-еса“ и „Ко је сместио Зеки Роџеру“, cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 6. и 9. марта 2020): Изборна листа фалсификованог имена „АВ – за нашу децу“ освојила је, на нелегитимним и нелегалним изборима 21. липња - урачуна ли јој се и припадајуће прирепашто - биће и свих 245 од укупно 250 посланичких мандата, на „официјелно“ (неконтролисаној, непровереној) израчунатој излазности од 48,9 одсто!

И газда, оно ономад, оригиналне изборне пароле „АХ - за нашу децу“ („Unseren Kindern - die Zukunft durch AH“), преспојио је и изуплетао, онога 29. марта 1936, више различитих изабирања, о истом трошку, под једном, само његовом, шапком, па је ванредне парламентарне (једнопартијске) изборе изувезивао са плебисцитом о ретроактивним одобравању ремилитаризације Рајнске области у тренутку када су, супротно Версајском мировном споразуму, немачке трупе увелико биле ушле у Порајње. Сума сумарум: немачки народ је окупацију Рајнланда (и једину листу, а тиме и Фирера, тј. избор посланика из Националсоцијалистичке немачке радничке партије у Рајхстаг) верификовао са 98,9 одсто гласова за, уз одзив од невероватних 99 одсто!

Да ли се ту и завршавају све ове, далеко било, сличности између немачких избора 1936. и овдашњих, 84 година касније, на којима су победници кандидовали исти тријумфални поклич – „за нашу децу!“? У последњој кампањи српских виделиста, кључна реч била је „будућност“, а посебна пажња посвећена је деци и младима, али и „бризи“ за (због пандемије корона вируса и) наше баке и деке и родитеље, за породицу, али, нарочито, за жене, због чега је чак и претходни скупштински сазив морао у фото-финишу да изванредно заседа не би ли се, из свих грла, Врховнику, предизборно пригодно, захвалио за све што је учинио и чини за женски пол, кога је „бивши режим жутог олоша“ толико, јелте, угњетавао!

Па, да завиримо овде, још мало, у историјску подсећаоницу, у предратне, наглашавам, „мирнодопске“, предизборне „кампање“ Хитлерових националсоцијалиста, а поготово у ону из 1936. Постере и плакате тога времена китиле су, углавном, поруке и слогани типа: „Mütter kämpft für eure Kinder!“ („Мајке се боре за своју децу!“); „Deutsche Frauen denkt an Eure Kinder - wählt Hitler“ („Немице мисле на своју децу – бирају Хитлера!“); „Frauen, stimmt für den Frieden, für eine glückliche Zukunft - Еurer Кinder !“ („Жене, гласајте за мир, за срећну будућност – за вашу децу!“); „Nun haben wir wieder eine glückliche Zukunft - dafür danken wir dem Fuhrer“ („Сада поново имамо срећну будућност – на томе се захваљујемо Фиреру“)... А баш за те („За нашу децу“) изборе, 1936, највећи немачки градови били су прелепљени плакатима којима су се националсоцијалисти (скраћено: нацисти) обраћали студентима и осталим школцима, позивајући их да постану „пропагандисти Фирера“!

После тих избора, у Нирнбергу је одржан и један од оних спектакуларних партијских конгреса са демонстрацијом снаге немачког оружја и оруђа, који је, те 1936.године, умилно, крштен „Партијским конгресом части“ . Шта се потом догађало: Ни тамо ни овде, после толике свенародне акламације, више није било опозиције у парламенту! А знано је да је сваком недемократском режиму, као ваздух и вода, неопходан неки стварни или имагинарни непријатељ. И, немачки нацизам, у недостатку националне политичке опорбе, пронашао га је у целом једном народу.

У време тих избора интензивирана је и кампања оживљавања немачког туризма и шопоративног слања  радничке класе на (хладно) немачко море, „Kraft durch Freude“ („Снага кроз радост, задовољство“), што је, за ледено "осољавање", искористило чак 25 милиона Немаца. Отприлике, нешто као ово наше, силом короне изнуђено, „Летујте код куће... тамо где вас воле... тамо где једино можете“. У том циљу изграђен је масивни приморски комплекс „Прора“, монументална зградурина дугачка четири и по километра, капацитета 20.000 посетилаца. А љубитеље зиме позивао је плакат „хајмо у планине“, са кога се смешио аријевски пар у "Фолксвагеновој" националној „буби кабриолету“.

Само две недеље после тих избора („АХ – За нашу децу“), надлежности Министарства народног просветљења и пропаганде су, према уредби од 14. априла 1936, драматично проширене, па су већ обухватале и следеће области: штампа, радио, национални празници, дрђавне прославе, национална химна, ликовна уметност, позориште, музика, кинематографија, књижевност, привредни и саобраћајни маркетинг, изложбе, сајмови и маркетинг. И не само то: ту централну пропагандну институцију пратила је и пропулзивност „по хоризонтали и по вертикали“. Др Јозеф Гебелс је широм Немачке оснивао пропагандне уреде чији је задатак био не само да спроводе директиве Министарства, већ и да, свакодневно, извештавају о расположењу народа, С обзиром на "сијамску везу" и интеракцију Националсоцијалистичке партије са нацистичким државним апаратом, иста организациона схема је била успостављена и на нивоу локалних партијских одбора. То обавезно достављање извештаја са терена о расположењу немачких грађана, представљало је својеврсно, веома опсежно, организовано истраживање пулса јавног мнења, а да иста та испитивана јавност, не само да није својевољно учествовала у томе, већ није била ни свесна тога. Наравно, у све је, када је било у питању испитивање и „дотеривање“ расположења јавности, био упрегнут и брутални безбедносни апарат.

Уз ванредне парламентарне изборе, 10. травња 1938, о истом трошку, увезано је и, опет ретроактивно - након што је већ био почињен, сада је и референдумски потврђен „аншлус“ Аустрије - стварање Велике Немачке. У том кампањи Хитлер је већ представљан као само „провиђење“, са све старозаветном клетвом: „Осушила се рука која напише „не“. Јединствено изборно-референдумско питање на листићу на коме је „да“ било у великом, а „не“ у дупло мањем кругу, гласило је: „Да ли сте сагласни с уједињењем Аустрије с Немачким Рајхом које је проглашено 13. марта 1938. и да ли гласате за партију нашег вође Адолфа Хитлера?“ Било је то време када је још увек, додуше, у строгој тајности, Немачком кружио виц: “Мој отац је члан SA, брат је у SS организацији, млађи брат у Хитлеровој омладини, мајка у Националсоцијалистичкој лиги жена, а ја сам чланица Лиге немачких девојака. – Али, када се уопште виђате? – Ах, па сусрећемо се сваке године на Националном партијском конгресу у Нирнбергу.“

Виктор Клемперер, Јеврејин из Дрездена, у књизи „Језик Трећег Рајха“, у којој је сложио свој живот „под“ нацистичком Немачком, написао је да „речи могу бити као мале дозе арсена: оне се непримећено прогутају и чини се да не могу имати дејство, али после извесног времена отров почне да делује.“. Био је то, према Клемпереру, садржајно и изражајно врло сиромашан језик, јер су креатори тог језика фиксирали значења одређених речи и израза и помоћу тзв. механизовања речи – које у свакодневној употреби имају за циљ да претварају људе у аутомате, да их укључују у планиране акције, подређуу ауторитетима вође, партије, организације – „створили стање које омогућава да се релативизује, често и потпуно избрише граница између живота и смрти, истине и лажи, добра и зла, лепог и ружног.“ (из предговора пок. Рајка Ђурића) Како су нацисти преузимали власт, тако је језик те групе постајао језик целог народа, узимао "под своје" све јавне и приватне области живота: „политику, правосуђе, економију, уметност, науку, школство, спорт, породицу, обданишта и дечје собе.“ А како се то спроводило у оперативном смислу речи: Петком увече, дан пре него што би (партијски, нацистички) недељник „Рајх“ изашао из штампе, преко таласа Радио Берлина читан је уводни чланак министра народног просветљења и пропаганде др Јозефа Гебелса – чиме би, за следећу седмицу, било „духовно фиксирано и зацртано оно што је морало да стоји у свим листовима на територијама под нацистичком влашћу, чиме је заправо сваран општеважећи модел језика за све остале“ (Клемперер).

А кад се већ има жеље да се, за почетак, „пусти мало арсена“, повод је, ако се већ сам не намести, лако спиновати. За одлуку остарелог немачког председника фон Хинденбурга да, на Хитлеров предлог, изда „Указ о заштити народа и државе“, повод је било „комунистичко паљење Рајхстага“, 27. фебруара 1933, што ће нацисти искористити да, на изборима 5.  марта, сатру опозицију, а онда, само 19 дана касније, експресно донесу и „Закон о превазилажењу невоља по народ и по Рајх“. А тај „Закон о посебним овлашћењима“ једноставно ће озаконити претварање канцелара Хитлера у - Фирера.

Формални изговор за „Кристалну ноћ“, велики погром Јевреја широм Немачке, 9. новембра 1938, нацисти су пронашли у чињеници да је немачки Јеврејин Хершел Гринспан, у знак освете због депортације своје породице из Немачке, два дана раније, упуцао секретара немачке амбасаде у Паризу, Ернста фом Рата. Националсоцијалистичка пропаганда је то представила као „спонтани гнев немачког народа“, иако је било јасно да је реч о државно-организованом терористичком чину. Али, не само да нису добили никакву одштету или сатисфакцију за прогон и материјалну штету која им је учињена, већ су, колективно, немачки Јевреји, према рачуници Хермана Геринга, милијарду марака морали да плате немачкој држави?!

У Србији, с краја 2020, октроисани посланици режима се, на срећу или несрећу, претварају као да опозиције у парламенту још има, па се управо, у некој својој фикцији, опозиционим политичарима који су, у стварности, на улици – боље и то него, не дао Бог, неким другим колективитетима или заједницама - обраћају оним знаменитим напредним речником "пристојне Србије" (мисао Врховника српског), ударајући по њима као да ови седе у посланичким клупама. Ових дана се октроисана Народна скупштина која није резултат изворне воље грађана, већ воље Једног Човека, као и октроисана Влада која није избор представника народа изабраних на демократским изборима, већ избор Једног Човека - у једином парламенту у Европи без опозиције, бави опозицијом која је, не својом вољом, истерана на улицу!

А повод? Па, узмимо овако: први исконструисани повод је подгрејано подсећање да је један бивши посланик, пре годину и по, носио некакву "макету вешала", због чега га је, баш тим поводом, тзв. бојкот опозиција, пре годину и по, изопштила из својих редова; други повод је да је тај исти човек, али још пре четири месеца, у једној ТВ емисији претио Врховниковој породици!  

Овде је, скоро као „добар дан“, нормално да, на дневном нивоу, највиши представници власти, уз помоћ својих пропагандних оружја, импутирају критичкој јавности све најгоре, па чак и то да жели да убије самог председника. Или, најчешће, да, позивајући се на анонимне претње твитераша илити „слободних стрелаца“ и животних утсајдера који не пливају главним токовима опозиције – најаве обрачун са свима који критикују потезе ове власти.

Па, тако, рецимо, из свих оружја имагинарном (а њему, ваљда, знаном) "непријатељу" - импутирајући му, по ко зна који пут, да "жели смрт Највишег Државном Врху" - прети садашњи попечитељ полицајни, а бивши министар војске и морнарице, претходно министар рада и социјалне скрби, претходно такорећи министар за Косово и Метохију: „прво се ствара атмосфера да је нормално да мрзите Вучића, онда АВ и његова породица постају легитимна мета, онда идете на следећи корак да га треба напасти физички“; „сваки дан неки шљам пожели смрт Вучићу и његовој породици“; „саучесници су сви који ћуте на претње Вучићу и његовој деци“; "кукавица која је испред себе гурала децу да упадају у Скупштину Србије, сада би да убије и Вучићеву децу“; „плански се ствара атмосфера да су Вучић и његова породица толико омражени да их треба убити и да је то сасвим у реду"; „то није усамљени појединац, неки лудак који се дочепао рачунара па нешто твитује, то су људи који учествују у јавном животу, који су чак имали и неке функције у српској политици и који користе своју позицију у јавном животу да би креирали атмосферу у којој ће се једног дана рећи "Вучића треба убити, па то је нормално, то сви мислимо"; „сви који ћуте о томе, дочекаће једног дана да њихову децу тако неко убија у медијима, тако је увек са фашизмом, ћутите, правите се да то не постоји, не погађа мене добро је, драго ми је што мој политички противник страда"; "сви дођу на ред код таквих фашиста“; „тај ко то твитује, буде ли имао шансу да убије, убиће"; "Коракс Вучићу црта мету на грудима,  надајући се да неко и да је погоди“...

Иако је јасно да би, сваки нормалан грађанин Србије, без обзира на политичко опредељење, ако је тачно све ово што је речено, промптно подржао хапшење сваког "атентатора" са Вулинове параполицијске "оптужнице", на крају - не буде ништа. Ћорак. Ни правог хапшења, а некмоли озбиљног суђења - као да некоме више одговара да се тим "грешницима", даноноћно, 24/7, суди путем медија, а да се све искористи за јачање фронта за одбрану режима, а не за стварну заштиту безбедности председника Републике...

Сам др Гебелс је, у своје време, просто скенирајући Фирерове „мисли“, заправо, формирао јавни језик, али и колективну мисао немачке масе. Он је то, на „Конгресу оданости“,  1934, дефинисао као: „Морамо говорити језиком који народ разуме. Ко хоће да говори народу, мора да слуша како народ говори!“

Баш овог правила, подилажења оном делу светине који размишља препарираним "ружичастим" ријалити мозгом - држе се, заштићени посланичким имунитетом, најгласнији напредњачки простаци који своје иступе у парламенту и јавности користе за најприземнија вређања оних који не подилазе овом режиму.

Они, на пример, не виде удбашки линч, режимску хајку на црквене великодостојнике који су имали храбрости да критикују Вучићеву косовску политику. Колико јуче имали смо сатанизацију покојног митрополита Амфилохија, данас се дискредитују владике Григорије и Јоаникије; непосредно пре његовог убиства, режимски медији и политичарии разапињали су Оливера Ивановића итд. И то је било "мејнстрим", дозвољено?

А шта са посланицима бившег и садашњег октроисаног сазива парламента који су хорски понављали у скупштинском пленуму да су неке вође опозиције (поименично) у „савезу за короном“, да „навијају за смрт што више грађана Србије“, да „призивају силовање и убиства државног врха“, „да користе вирус да убију Вучића“ - да ли их и за, такве монструозне речи, штити њихов "имунитет"?

На крају крајева, још не чусмо је ли пронађен аутор претње „твитер атентатору“ Ногу који је, отворен цитат, написао: „Ного, ј.... ти фамилију целу, и децу и жену и родитеље, и све што имаш и живо и мртво! Желим ти, да ти их корина однесе све! Редом, од најмлађег у породици до најстаријег и тебе задњег, да све то видиш! Такав зликовац и злотвор, на нашим просторима није био после Чаруге и Арт(уковића).“

Да, рећи ће љути опозиционари: актуелни Први Пендрек Србије је исти онај "мали од кужине" пок. Мире Марковић који је, током грађанских протеста 1996/97, поздрављао полицијске водене шмркове на протестанте, при "минусу" од шест степени; који је "улажење воде у коаксијални кабл", тада нережимског, Б-92 оценио као "Божју одлуку да пошаље кишу"... Међутим, ја се у једном слажем с њим:  "цела Србија треба да зна име и презиме јуначина који би убијали туђу децу", уколико то важи за сву децу, а не само за децу оних из "За нашу децу"! Ево, подржавам га и у залагању за то да сваки профил на друштвнеим мрежама мора да буде потписан правим именом власника, иако мислим да ће Првог Пендрека и мене, већ у старту, саплести, тренутно најзаштићенија, анонимна врста која би била најпогођенија овим - дакле, Врховникова ботовска артиљерија и жандармерија која је и најзаслужнија за колективно слуђивање Србије

Последње мирнодопске године националсоцијалистичке Немачке обележио је најпознатији слоган националсоцијалистичке ере: „Ein Volk, ein Reich, ein Führer“ ("Један народ, један Рајх, један вођа.“).

Србија још има, додуше минималну, али, ипак, некакву шансу. Врховник је, већ за март, најавио онај „највиши партијски скуп“, на коме ће (још му верујем) да се повуче са места председника Ес-ен-еса. Не знам који ће бити слоган тог конгреса, али,  ево, неких предлога. Можда „Победа вере“ или „Тријумф воље“ („Партијски конгрес оданости“ – назван тако да би се заташкала Ремова побуна против Фирера), најпознатији из филмова Лени Рифенштал. Или, можда: „Партијски конгрес слободе“, „Партијски конгрес части“, „Партијски конгрес рада“, или, као, најаваљени, али, због напада на Пољку, неодржани „Партијски конрес мира“ - како су се називали нирнбершки конгреси националсоцијалиста, између 1933. и 1939?  

Као свој скроман допринос, предлажем слоган „Последња шанса“. За Њега и Његове, за све нас, за Србију. И, то све у кондиционалу – све под условом да одлучи да испуни своју, у три године, три пута дату реч, али и уставну обавезу и, као председник Републике, повуче се са места председника Ес-ен-еса. (cvijetinmilivojevic.blogspot.com)