Politički analitičari Cvijetin Milivojević i Đorđe Vukadinović analizirali su za EURACTIV najnovije događaje na severu KiM i dali odgovore na pitanje: koga u ovom trenutku više podržava Zapad-Beograd ili Prištinu?
Nakon poslednjih dešavanja na severu Kosova i Metohije, u
delu strane i domaće javnosti, a naročito, kod prištinskih zvaničnika, javilo
se pitanje šta znači izostanak reakcije Zapada na hapšenje tri policajca kao i
poruke međunarodne zajednice upućene Prištini - o sankcijama koje im prete
ukoliko ne budu radili na deeskalaciji sukoba.
Predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, u obraćanju uživo je
naveo da premijer privremenih prištinskih institucija Aljbin Kurti ima otvorenu
podršku Zapada. Analitičari za EURACTIV komentarišu stav Zapada prema Beogradu
i Prištini, kao i moguće promene stava građana prema procesu evrointegracija.
Cvijetin Milivojević,
politički analitičar, za EURACTIV, rekao je da je u pitanju utisak koji vara.
“Zapad koji se, bez
mandata Saveta bezbednosti UN, samonametnuo da odlučuje o budućem statusu
Kosova nije ni ceo NATO ni cela EU (pet država članica ne priznaje nezavisnost
Kosova), već su to, u konkretnom slučaju, SAD, Nemačka i Francuska koje sada
pritiskaju Beograd i Prištinu da prihvate nekakav nemačko-francuski plan.
Podsećam vas da je, prema Rezoluciji UN iz septembra 2010, Savez bezbednosti
poverio Evropskoj uniji, ne, dakle, Americi, Nemačkoj i Francuskoj, mandat
posredovanja, ali ne arbitriranja. U Rezoluciji doslovno piše: „Generalna
skupština UN pozdravlja spremnost EU da olakša dijalog između strana”, istakao
je Milivojević i dodao:
“Sada na prvi pogled
izgleda da te tri zemlje, odnosno najjača među njima, podržava ‘srpsku stranu’,
ali to nije tačno. SAD ne podržava teritorijalni integritet i državnopravni
suverenitet Srbije na prostoru Kosova i Metohije, već, naprotiv, ozbiljno
pritiska većinu članica EU koje ne priznaju kosovsku nezavisnost. Vašington, iz
svojih spoljnopolitičkih razloga, samo požuruje Prištinu da formira Zajednicu
srpskih opština koja je, inače, prema Briselskom sporazumu, trebalo da bude
formirana još 2014. godine; kao što zahteva i nove lokalne izbore na severu
Kosova, ali, naravno, prema zakonima ‘Republike’ Kosovo“, podvlači za EURACTIV
Milivojević.
Đorđe Vukadinović, politički analitičar, u razgovoru za
EURACTIV, rekao je da ovo pitanje ne vidi kao "otvorenu podršku Zapada
Srbiji", već pre prestanak dugogodišnje prakse bezrezervne zapadne podrške
Prištini.
“U svakom slučaju, jeste reč o promeni, ali ostaje dilema
koliko je ona trajna i duboka. Lično, ne bih precenjivao domet tog zaokreta,
iako za njegov nastanak vidim najmanje dva različita, ali međusobno povezana
razloga. Prvi razlog jeste nesumnjiva iritiranost i gotovo frustracija zapadnih
političkih krugova Aljbinom Kurtijem, njegovom tvrdoglavošću, avanturizmom i
spremnošću da zarad ostvarenja svojih političkih ciljeva - konkretno,
izazivanja sukoba između Srba i NATO snaga - dovede u opasnost kako zapadne
interese, tako i živote UNMIK-ovog osoblja i vojnika na Kosovu. A to je,
naročito ovo poslednje, crvena linija koja pali alarme u zapadnim prestonicama.
Drugi razlog je evidentna namera barem nekih zapadnih krugova, a, čini se,
naročito, Vašingtona, da ponekim gestovima i nekom vrstom ‘ofanzive šarma’
čvršće veže zvanični Beograd za sebe i dodatno ga odvoji od Rusije. A pomenuta
iritiranost Kurtijevom svojeglavošću ovom drugom dodatno ide na ruku. Ipak,
čini mi se da je ovde ipak više reč o promeni regionalne taktike, nego nekom
suštinskom zaokretu”, pojasnio je Vukadinović.
Na pitanje da li
pretnja međunarodne zajednice Kosovu sankcijama udaljava Srbiju od Rusije,
Cvijetin Milivojević kaže da bi Srbija trebalo da vodi racionalnu spoljnu
politiku, a ne da se ravna na osnovu emocije većine građana prema Moskvi na
jednoj, ili ‘goluba na grani’ koga Zapad kao nudi Srbiji od početka raspada
bivše SFRJ.
“Ako je
spoljnopolitički interes SAD i kolektivnog Zapada da zaustavi, kako to oni
kažu, ‘maligni ruski uticaj’ u ovom delu Balkana, to, u globalnoj konstelaciji
snaga i odnosa tri najmoćnije sile sveta, ne mora da bude i srpski interes.
Srbija je, kao što znate, podržala sve rezolucije UN o osudi ruske agresije na
nezavisnu Ukrajinu, ali, istovremeno, odbija da uvede sankcije Ruskoj
Federaciji. I to je prava mera stvari. Jer, primera radi, Savet Evrope,
nedavno, ni kao šalu nije prihvatio da se deklaracija o zaštiti teritorijalnog
integriteta ne odnosi samo na Ukrajinu i Moldaviju, već na sve zemlje, dakle i
na Srbiju. Više je nego jasno da će se rusko-ukrajinski rat završiti nekakvim
dogovorom Rusije i SAD, kao što će i o definitivnom statusu Kosova, u
konačnici, odlučivati Vašington i Moskva, a ne Beograd i Priština. Zato je
interes Beograda da ima partnerske odnose i sa Zapadom, i sa Rusijom i Kinom”,
smatra Milivojević.
S druge strane, Đorđe Vukadinović smatra da se neko veće
distanciranje od Rusije ne može očekivati.
“Iako joj nije formalno uvela sankcije, Srbija se od početka
rata u Ukrajini nizom gestova prilično distancirala od Rusije. Neko mnogo veće
distanciranje u ovom trenutku nije realno očekivati, pre svega, zbog pro-ruskog
raspoloženja srpskog javnog mnjenja. Ali svakako da bi, dugoročno i
srednjoročno gledano, izlazak u susret barem nekim interesima Srbije i Srba od
strane Zapada mogao delimično pospešiti to udaljavanje”, kaže Vukadinović.
Da li se javno
mnjenje približava EU?
“Ogromna većina
građana je proevropski opredeljena, oni su za to da se u Srbiju uvedu evropske
vrednosti, ali ne selektivno, nego sve. Niti jedna od 27 članica EU, dakle
nijedna, čak ni Kipar, nije ušla u EU uz uslov da se prethodno odrekne ni
pedlja svoje teritorije, samo se od Srbije to zahteva. Zato i imamo činjenicu
da se između 80 i 85 odsto građana Srbije izjašnjava da, ako je uslov za ulazak
u EU, odricanje od Kosova i Metohije, oni nisu za ulazak u EU. Predsednik
Aleksandar Vučić bi, verovatno, kao i u vezi sa mnogim drugim pitanjima,
pokušao da propagandom ‘preumi’ javno mnenje, ‘ubedi’ građane u nešto drugo, da
ispred sebe nema tako jedinstven stav ogromne većine građana”, kaže Milivojević
za naš portal i podvlači primer Sjedinjenih Američih Država.
“Tužno je da
Vašington koji je, na ovom prostoru, istinski kompromisnim mirovnim rešenjima i
projektima, umeo da smiri i mnogo krvavije sukobe od onih koji su bili na
Kosovu, sada to neće da uradi. Ne zaboravite, Dejtonski mirovni sporazum iz
1995, koji je zaustavio rat u BiH i doveo do toga da, za 28 godina mira u BiH
nije zabeležen nijedan ozbiljan međunacionalni sukob – delo je američkih
diplomatskih arhitekata. Taj je sporazum uspeo zato što je bio istinski
kompromis koji niti jednom od tri konstitutivna naroda koji su ratovali svaki
sa svakim, nije doveo u status apsolutnog pobednika i apsolutno poraženog, pa
su se svi osetili i pomalo pobednici i pomalo gubitnici”, smatra on.
Milivojević ističe i
da Predlog plana za Kosovo koji je trenutno na zapadnom stolu Srbiju dovodi u
poziciju nekoga ko je izgubio nekakav rat, pa sad treba da bude kažnjena
otimanjem dela svoje teritorije. Zapad bi morao da vodi računa o tome da Srbiju
1999. nije pobedila “nekakva UČK“, već je na nju agresiju izvršio NATO, bez
odluke Saveta bezbednosti UN.
Đorđe Vukadinović navodi da je cilj vlasti “držanje javnosti
u nekom stanju trajne političke konfuzije”, ali smatra da bi pomenuti gestovi
dobre volje sa strane Zapada “pridigli prilično usahli entuzijazam građana
Srbije po pitanju evrointegracija”.
“Ali nije realno očekivati neku promenu ili ublažavanje
izrazito negativnog stava srpske javnosti u pogledu kosovske nezavisnosti i
planova koji sa tom nezavisnošću računaju ili je podrazumevaju.”
Cvijetin Milivojević
za EURACTIV napominje da je nesporno da je, statistički gledano, Evropska
unija, najveći spoljnotrgovinski partner Srbiji. Top pet uvoznih partnera Srbije
su u protekloj godini bile Kina, Nemačka, Rusija, Italija i Mađarska, dakle, tri
članice EU, a prvih pet izvoznih partnera Nemačka, BiH, Italija, Mađarska i
Rumunija, četiri članice EU, s tim da je Srbija jedino u BiH više izvezla nego
što je uvezla.
“EU je najveći
trgovinski partner Srbije, 60 odsto robne razmene Srbija ostvaruje sa EU, a
prema podacima za 2021. godinu 85 odsto uvoza iz EU bilo je pokriveno srpskim
izvozom. Dosta lošija je pozicija Srbije u ekonomskoj saradnji sa SAD. U 2018.
godini, na primer, ukupna spoljnotrgovinska razmena Srbije i SAD je iznosila
733,6 miliona dolara, što je za 31 odsto bilo više u odnosu prethodnu godinu,
ali je srpska strana te godine zabeležila deficit od čak 202,6 miliona”, kaže
on i zaključuje:
“Kada imate u vidu
ove parametre, jasno je da je životni interes Srbije da – čak kada bi se, u najgorem
rešenju, zaustavio srpski put koji vodi ulasku u EU – ima najtešnje ekonomske
odnose sa EU, ali i SAD. Kao što je interes Srbije da nastavi poboljšanje
svojih ekonomskih relacija sa Rusijom i Kinom. Ali, ako se sve vaga ekonomskim
interesom, hajde da vidimo zašto, za skoro 13 godina otkako traje briselski
dijalog Beograda i Prištine, zapadni posrednici odbijaju da na dnevni red tog
dijalog stave pitanje imovine, svojine države Srbije, građana Srbije, javnih,
državnih i društvenih preduzeća, Srpske pravoslavne crkve i drugih verskih
zajednice na Kosovu i Metohiji? Zašto to kolektivni Zapad koji, kao jednu od
svojih najviših vrednosti, neguje pitanje svojine, odnosno imovine, beži od
otvaranja te teme kada je Kosovo na dnevnom redu”, pitao je Milivojević u
zaključku svoje analize za naš portal. (www.euractiv.rs,
euractiv.mondo.rs, Milena Antonijević, 19.6.2023)
Нема коментара:
Постави коментар