Иако октроисани парламент
још није конституисан, легални и легитимни председник Републике је, изгледа,
пожурио да ме послуша, па је и пре конституисања крње скупштине и избора октроисане
владе, најавио превремене, ванредне изборе за највише годину и по! Ко мисли да се
самохвалишем, нека још једном ишчита моју претходну колумну „Зашто су нелегални
избори родили октроисани парламент?“ (30.7.2020)...
Констатовах,
дакле, да је председник Републике једина легална и легитимна институција
извршне власти, јер остатку извршне и законодавној - фали не само легитимитет
него и легалитет. Парламенту је мандат престао трећег, а нелегални избори су
одржани тек 21. јуна. Пошто је, према члану 128 Устава, бившој влади рок
трајања истекао још 3. јуна (а "мандат Владе траје до истека мандата
Народне скупштине која ју је изабрала"), Ана Брнабић се, дакле, већ два и
по месеца, лажно представља као "председник Владе", па чак и као
некаква "премијерка". А следеће питање је: из ког „капацитета“ је
прву седницу новог скупштинског сазива сазвала бивша председница Народне
скупштине када је, по Уставу, то требало да учини "председник Скупштине из
претходног сазива", а Србија, од 3. јуна, нема нити једног народног
посланика?!
Оно јесте да су,
како је писао Оноре де Балзак, „закони паучина кроз коју пролазе велике муве, а
у коју се хватају мале“, али члан 329 Кривичног законика Србије је, у случају
лажног представљања, јасан: „Ко се у намери да себи или другом прибави какву
корист или да другом нанесе какву штету, ЛАЖНО ПРЕДСТАВЉА као службено или
војно лице или неовлашћено носи какве знаке службеног или војног лица, казниће
се новчаном казном или затвором до три године.“
Дакле, ЛЕГАЛНО је нешто што је ЗАСНОВАНО НА ЗАКОНУ, што није
противзаконито (већ, напротив, има упориште у закону), што у низу радњи током
протеклог изборног процеса, није био случај: од имена изборне листе Ес-ен-еса
(„Unsеren Kindern – Die Zukunft durch A.V“) до
датума одржавања избора!
ЛЕГИТИМНО је, пак, оно што своје упориште има у признатим и (опште)прихваћеним
принципима или подршци, што, опет, значи да, ако нешто није легално – не може
да буде ни легитимно! Као, примера ради, кад је оно дојучерашњи Доглавник
Дачић, најпре 2008. полетео у загрљај Борису Првом Лепом, а онда 2012. пао на
груди јуначке садашњем Врховнику (оба пута противно тадашњој вољи сопствених
бирача!) - то је било ЛЕГАЛНО, али није било ЛЕГИТИМНО.
А шта хоћу да
поручим инсистирањем на термину ОКТРОИСАНИ парламент? Ништа више од онога што вели
прост превод француског глагола octroyer:
октроисати би, примењено на политику, значило - наметнути, силом одредити,
донети или прописати (устав, закон и сл) без претходне (парламентарне итд) демократске
процедуре.
Ето, иако
ни квислиншку владу Милана Недића није бирала никаква, па ни октроисана,
скупштина, а некмоли народ, ђенерал ју је, баш „у великој дворани скупштинске
палате“, 29.8.1941, свечано постројио и представио војном окупационом немачком
заповеднику Србије који му је и „дао мандат да састави српску владу“. Лепо
упарађени, „у свечаним оделима“, писале су тадашње квислинше новине, сви
министри су, тачно у 17.45, „за када је био одређен пријем, стигли у немачки
Управни штаб, а приликом доласка чланова српске владе, једна почасна чета
немачких војника одала им је почаст“. А где је место његовој октроисаној влади, Недићу је, те
вечери, поручио сам немачки командант: „... РЕШИО САМ ДА ОБРАЗУЈЕМ ВЛАДУ која
ће се у интересу своје рођене земље и из властитих побуда старати о миру, реду
и безбедности. .. ВИ СТЕ ОДГОВОРНИ МЕНИ као војном заповеднику Србије... да, у
интересу своје земље, чине своју дужност У САРАДЊИ СА ОКУПАЦИОНОМ СИЛОМ...
изражавам наду да ћете ви правилно користити
ОВЛАШЋЕЊА КОЈА ВАМ ДАЈЕМ ради постизања постављеног циља и са поверењем
у ВАШУ ЛОЈАЛНОСТ..“
Еклатантан
пример октроисаних „представничких“, законодавних и извршних органа јесте
самопроглашено квазипредставничко тело, „Антифашистичко веће народног
ослобођења Југославије“ (АВНОЈ). Наслов књиге једног од најпознатијих
социјалистичких историчара бивше СФРЈ Бранка Петрановића, најбоље одсликава шта
је онај стварни, главни „писац“ тиме хтео да каже: „АВНОЈ – револуционарна
смена власти 1942-1945“!
Прво,
оснивачко
заседање АВНОЈ-а одржано
је у Бихаћу од 26/27.
новембра 1942. Од
78 „делегираних“ (од неког моћника одабраних, октроисаних већника, јер избора није било) заседању су присуствовала само 54 делегата, али то није сметало онима који су насилно
преузимали власт да донесу „Резолуцију о оснивању АВНОЈ-а“, којом је новоосновано тело
означено као „општенационално
и општепартијско политичко представништво народноослободилачке борбе у
Југославији, која се ослања на народноослободилачке одборе и масовне
антифашистичке организације, партијске и ванпартијске“. Већ у старту, према томе, сугерисано да се то
тело представља као највиши државни орган власти који је успостављао власт по хоризонтали и
вертикали!
Друго заседање АВНОЈ-а је одржано 29. новембра 1943.
у Јајцу, на коме
је одлучено
да се октроише
не само „влада“, већ и обриси новог устава. Комунистичка партија, иако је имала тек
неколико хиљада чланова, тада је, без пардона, АВНОЈ већ „конституисала“ у законодавно и
извршно представничко тело Југославије. То криптоинституционизирање револуције убрзано је управо у Јајцу, у коме су се, у том
тренутку (партизани су тада контролисали само четвртину територије Краљевине
Југославије), налазиле све „главне адресе“ револуције под контролом комуниста.
Све
најважније одлуке Другог заседања су, са становишта континуитета са
међународнопризнатом Краљевином Југославијом, биле радикално дисконтинуитетне,
противдржавне, противуставне. Између осталог: АВНОЈ је (само)конституисан
у
законодавно и извршно представничко тело Југославије; као врховни (извршни) представник народа успостављен је
НКОЈ,
са свим обележјима народне владе, преко кога ће АВНОЈ остваривати своју извршну
функцију. Забрањен је југословенској
избегличкој влади повратак у земљу и одузета су им сва права законите власти, забрањен је повратак у земљу краља
Петра II Карађорђевића до завршетка рата (када ће, наводно, народ слободно да одлучи хоће ли
републику или монархију). Одлучено је да се Југославија
изгради на демократском принципу као државна (федеративна) заједница равноправних
народа, а Јосипу
Брозу је, на
предлог словеначке делегације, додељено звање
„маршала“.
АВНОЈ је НКОЈ прогласио за „највиши извршни
наредбодавни орган народне власти у Југославији“, а Јосип Броз је постао први председник те октроисане
„владе“ и министар за народну одбрану, први потпредседник Едвард Кардељ, а
други Владислав Рибникар; председник самопроглашене „скупштине“ (први човек
Председништва АВНОЈ) наставио је да буде Иван Рибар... Зацементирана је узурпација
свих државних овлашћења, путем отвореног државног удара који је извела
Ка-пе-јот која је партизански ослободилачки покрет претворила у партијску
војску, дајући јој идентитет регуларне армије.
Иначе,
позив
„већницима“
на заседање
упутили су ЦК Ка-пе-јот и Врховни штаб НОВ и ПОЈ, због чега су већину делегата чинили припадници
Народноослободилачке
војске, „бирани“
као „проверени
борци и револуционари“. Само 142 делегата, од близу 300 „позваних“,
било је, 29.
новембра 1943, увече, присутно у бившем Соколском дому у Јајцу.
Занимљиво
је како су „бирани“, заправо именовани, делегати. За већнике АВНОЈ су, по непознатом критеријуму,
„делегирани најбољи борци (партизани) да тамо донесу одлуку о уређењу нове
државе“... Тито је, почетком новембра 1943, од првог човека АВНОЈ-а Ивана
Рибара, захтевао да „најхитније сазове пленум АВНОЈ-а“, на коме би била
изабрана привремена влада. Иван Миладиновић, у тексту „Тито фалсификовао
заседање Авноја“ (Новости, 2.12.2018), наводи да се то писмо завршавало наредбодавном
молбом: "Молимо
шаљите мишљење, односно пристанак."
Уследиле су депеше „са највишег места“ у комунистичке ћелије
широм земље. Словенцима је (у потпису Тито и Кардељ) наложено: "На
пут за пленум идите одмах у што већем броју". У Хрватску је отишао налог: "Делегати
нека буду у што потпунијем броју".
Црногорцима
је поручено
да би „било ванредно добро када би
дошло неколико делегата“;
Србима
у централној Србији
да би „било
ванредно важно кад би од вас дошло неколико делегата на Пленум Авноја“; Војвођанима да „пошаљу најхитније неколико другова“; од Македонаца је затражено име
једног њиховог комунистичког
функционера; док је депеша Босанцима била написана у дубокој конспирацији и у првом
лицу: "Крени одмах са делегатима
које можеш искупити, а понеси имена оних које овдје можеш заступати". Мистериозни начини одабира
делегата су зачињени и посебним пикантеријама: председник
АВНОЈ-а,
предратни хрватски
политичар др Иван Рибар, на Првом заседању новембра 1942. у Бихаћу је био представник
Хрватске, док је у Јајцу,
преко ноћи, постао представник Србије. Из Црне
Горе је у Јајце пристигло
свих 16, из Босне и Херцеговине 46 од 53 изабрана делегата; из Хрватске 37 од 78; из
Србије 24 од 53; из Словеније 17 од 42; из Војводине два од осам, а из Македоније и из Санџака није дошао
нико. Простим сабирањем, лако је утврдити да је у Јајцу било знатно мање од
половине „изабраних“ делегата.
Али,
све то није била препрема, да се на, тако октроисаном, скупу донесу
историјске
(пучистичке) одлуке о укидању монархије, увођењу републике,
формирању шест федералних јединица и о присилном увођењу комунистичке
власти у земљи.
А како
се одлучивало у овим октроисаним „институцијама“, најбоље илуструју изводи из
записника са Другог заседања АВНОЈ-а? Нити за једну одлуку председавајући није
затражио гласање, већ је лаконски закључивао „према аплаузу“ и снази бучних
узвикивања већника да је, све што је предлагао, бивало и „једнодушно
прихваћено“! Све, све, па чак и предлог изхвестиоца Верификационе комисије да
се „поред
142 поднесена пуномоћја присутних делегата, верифицира не само свих 108
одсутних, већ да сматрамо већницима
како 11 одсутних другова из Санџака, тако и 42 одсутна из Македоније“! У преводу, чак и од тако волунтаристички
предложених и октроисаних 295 делегата, присутна су била само 142 (а одсутна
већина од 153!), али то није сметало АВНОЈ-у да самога себе прогласи "врховним
законодавним и извршним представничким телом Југославије" и "врховним
представником суверенитета народа и државе Југославије као целине"! О истом трошку, формирана је и привремена влада,
тј. НКОЈ
као врховни привремени орган врховне власти Југославије", чији је
председник
и повереник за народну одбрану (читај: министар) постао генерални секретар Ка-пе-јот Јосип Броз Tито! Сам Тито је већ 1944. јавно тврдио да је на
Пленуму АВНОЈ-а „суделовало 240 делегата из свих крајева наше земље“!
Личи
ли вам све ово помало на факат да је садашњи састав парламента, чак и према
званичном бројању РИК-а под контролом Врховника – не плод изборне воље грађана,
већ воље председника Републике, јер је на њега изашло, чак и по званичним
(Врховниковим) подацима, не више од 48,9 одсто грађана на изборе 21. јуна?
Једина
видљива
реакција у земљи на Друго заседање АВНОЈ-а, био је „Светосавски конгрес“ који су, као свој одговор,
1944. у селу Ба,
организовали
Равногорски покрет, односно Југословенска војска у Отаџбини, када је усвојена резолуција потпуно супротна декларацији АВНОЈ-а. (Личе ли и вама, помало, данашња „Скупштина
слободне Србије“, на једној, или националне „скупштине чувара ватре“ по
скупштинским степеницама, на другој страни, на овај донкихотовски покушај
равногораца?)
А који
потрес је произвео први октроисани „парламент“ (Бихаћ, 1942), видеће се у
потпуности три године касније, када је таква „скупштина“ која је, претходно,
силом, као једна од самопроглашених народних „скупштина“ из времена Другог
светског рата, постала – и без збора и избора – права, једна једина, па још и
међународно призната.
После
споразума Тито – Шубашић који су, у име НКОЈ и Југословенске краљевске владе из
Лондона, краљу Петру иза леђа, потписала ова двојица, само два дана након
формирања те привремене владе - маршал
Тито је, 9. марта 1945, јавно обећао да ће, сходно споразуму, АВНОЈ да буде
проширен укључењем у њега свих чланова Народне скупштине Краљевине Југославије
који су изабрани на последњим избора 1938, а „који се нису компромитовали
сарадњом са непријатељем“. И да ће то постати Привремена народна скупштина
Демократске Федеративне Југославије, и да ће сви „законодавни акти“ које је
донео АВНОЈ (па, и они којима комунистички револуционари силом укидају
монархију), између осталог, и Резолуција
о успостављању Аутономне косовско-меохијске области унутар Србије – ићи на ратификацију у будућу уставотворну скупштину... После образовања јединствене „прелазне“ владе, већ до почетка маја, конституисане су и октроисане
(комунистичке) владе шест будућих федералних јединица.
На самодржачку
симултанку нашег данашњег Врховника, личила је ондашња чињеница да је
(револуционарни комунистички) састав АВНОЈ-а изабрао „Одбор за попуну и
проширење АВНОЈ-а“ који су чинили све Титови најближи сарадници Кардељ,
Ранковић, Ђилас, а Пијаде итд, а који су, ни по бабу ни по стричевима, уз помоћ
„Одељења за заштиту народа“ (ОЗНА), као врховни селектори, одлучивали о томе
који су се то, међу 360 предратних посланика, били „искомпромитовали сарадњом
за окупатором“!? А који су били (само) „сумњиви“, који непоуздани, који
колебљиви, а који су, по критеријумима револуционара, заслужили да им се,
евентуално, „да шанса“... Дакле, само њих 10 одсто (36!) прошло је ригорозну
комунистичку проверу, а од тога их је тек седам било из Србије, а из Хрватске
15! Кардељ је то чак и статистички приказао: „Од 335 посланика проширеног
АВНОЈ-а, имаћемо чврсту већину од 315-320!“
Тако
конструисани, конституисани „проширени АВНОЈ“, на свом трећем заседању,
почетком августа 1945, самопреименовао се у Привремену народну скупштину и,
фактички, признао све одлуке са два ратна заседања октроисаног АВНОЈ-а! Та је
„скупштина“ донела и хитан Закон о аграрној реформи и колонизацији, али и сет
закона за изборе за уставотворну скупштину. Што се, потом, на лажним изборима крајем те године, на
којима су комунисти „освојили“ 96 одсто (три одсто више него Врховник на
протеклим нелегалним изборима у Трговишту!) гласова, "летимисало" као
трајна институција законодавне власти и "представничке
демократије"....
За
наук шта све може да се деси када се октроисана герила, а не носиоци мандата
демократске народне воље, самоусели у институције представничке демократије и
домогне одллучивања о најважнијим животним и државним питањима. А пред нашим „Авнојем“,
не самоугаси ли се ускоро сам од себе, су, не заборавите, и таква питања као
што су уставне промене, а није немогуће, и скупштинско верификовање некаквих
кулоарских договора о Косову и Метохију. (cvijetinmilivojevic.blogspot.com)
Нема коментара:
Постави коментар