MONITOR: Koji su događaji u Srbiji proteklih dana privukli
najveću pažnju javnosti i analitičara i zašto?
Milivojević: - Afera, spin, "afera" za natkrivanje
afere, otkrivanje "zavere", kontraspin, najava atentata jedna, afera,
najava atentata druga, afera, "atentat, al' zamalo", pa opet afera,
pa spin... Investicije, rekordi, rezultati i podvizi nezabeleženi u istoriji...
pa, senzacionalna otkrića stotina i stotina primera "povampirenog fašizma
i neviđenog kriminala" u opoziciji... pa, 16 puta se video s Putinom, 14
puta sa Angelom, dvared-trired sa Si Đing Pingom, pa nekoliko minuta (ukupno) u
nekoliko navrata sa Trampom, te s ovim, te s onim... te, u samo 12 meseci
izgrađeno više kilometara auto-puteva nego, u dvovekovnoj istoriji, pod
Karađorđevićima, Obrenovićima, Titom, Slobom, Koštunicom, Đinđićem i Tadićem
zajedno! Pa, hajde vi proberite među
tolikom količinom i kakvoćom!
MONITOR: U Srbiji se, prema pojedinim analitičarima, i dalje
živi epoha zamrznutog sukoba ili doba neodrživog primirja. Pri tom navode da su
samo 2016. i 2017. godine visokotiražni provladini tabloidi u Srbiji najavili
čak 265 ratova i sukoba, a tokom 2018. u čak dvije trećine naslova o Srbima i
Albancima sugerisali neophodnost policijskih, vojnih ili paravojnih
intervencija. Dakle, rata.
Milivojević: - Izvinite, ali zar baš taj naprednjački režim nije
objavio javni rat upravo svima nama, "pristalicama zamrznutog
sukoba", tj. protivnicima tzv. razgraničenja, ma šta Vrhovnik (tako ja
razumem funkciju formalnog predsednika Republike Srbije!) pod tim podrazumevao?
Paradoksalno je da su na tu temu u Srbiji, kao oni koji "ruše
državu", javno diskvalifikovani i prokuženi svi oni koji ne podržavaju
idiotski stav predsednice Vlade Ane Brnabić (a po Ustavu Srbije, Vlada je ta
koja bi trebalo da vlada) da ona "ne zna šta je politika Vlade Srbije o
Kosovu, ali zna da predsednik Vučić najbolje zna šta je najbolje"! I to, u
najširem dijapazonu, od vladika Atanasija i mitropolita Amfilohija preko Rade
Trajković, Boška Obradovića, Sergeja Trifunovića, do Đilasa, Jeremića, Matije
Bećkovića i Aljbina Kurtija!
Ti tabloidi, malo-malo, od zagovornika rata po svaku cenu,
preko noći, postaju "jastrebovi mira" i huškači na kapitulaciju po
svaku cenu. Već zavisno od toga šta im je, na radnom doručku, za taj dan zadao
Vrhovnikov propagandni stožer. Dakle, nema tu nikakve vizije ili konzistencije,
a nekmoli strategije - to je (ne)ratnohuškačka politika koja je iz politike
"100 (nesrba) za jednoga (Srbina)", samo, silom evoluirala, u
"100 nepoćudnih Srba za jednog naprednog Srbina.
MONITOR: Jesu li u pravu oni koji tvrde da danas Srbija sve
čini da se navodno evropeizuje, a faktički, praktično, čini sve da u Evropu
nikada ne uđe?
Milivojević: - Prvo, da li će Srbija (i Zapadni Balkan)
uopšte, i u kom agregatnom stanju, ući u EU ili, makar, "razvojnu, treću,
zonsku ligu EU", najmanje se pitamo svi mi, ovde, u zapećku Evrope. Drugo,
Srbija, sve i da ispuni 34 poglavlja, ima onaj poslednji, ključni
kvalifikacioni, 35. uslov koji od nje traži da prihvati odricanje od 17 odsto
svoje teritorije koje joj je garantovala čak i Badinterova komisija u svojim
kriterijumima za "razdruživanje" pokojne SFRJ. I, treće, najvažnije:
Srpska napredna stranka, niti na jednim izborima od 2012. nije pobedila tako
što je, recimo, biračima kandidovala prioritet "EU pre Kosova i Metohije".
Šta više, njeno biračko telo je bivše radikalsko, i tri četvrtine tih glasača
smatra da, ako mora da se, prethodno, odrekne Kosova, Srbija ne treba ni da uđe
u EU, čak i da joj se to ponudi. To ovaj režim koristi tako što ispipava
granice popustljivosti Brisela. Brisel Vučiću daje sve nove i nove šanse, a
ovaj to koristi za nedemokratski, a neretko i i brutalni, obračun sa političkim
neistomišljenicima i na desnici i na levici, ali i sa kritičkim javnim
mnenjem.
MONITOR: Ima li Aleksandar Vučić zaista podršku u Moskvi,
Berlinu, Parizu… odakle ga povremeno hvale?
Milivojević: - Da, još je ima u dovoljnim količinama... On
je, zahvaljujući toj podršci (tu su i Vašigton i Peking,
koje ste preskočili), 2012. i zaseo na vlast u Srbiji, iako je na tim izborima
poražen, kao kandidat za gradonačelnika Beograd.
On je iskočio na krilima izborne pobede Tomislava Nikolića (nad Borisom
Tadićem), istog Nikolića koga je, kao Brut, dva meseca potom, "pomeo"
sa mesta šefa stranke. A onda je bildovao svoj rejting kamuflažnom "borbom
protiv korupcije". Inače, ne zaboravite da je, u maju 2012, naprednjacima
iz Brisela stigla čestitka "za pobedu", u 15 sati, iako su biračka
mesta bila otvorena do 20 časova. Briselu i Vašingtonu su se
"preumljeni" (neki od njih ucenjeni i pretnjama međunarodnih
tribunala) radikali učinili kao "kooperativniji" partner za odricanje
od Kosova nego li prethodna vlast oko Demokratske stranke.
MONITOR: Kako uspijeva Vučiću da, iako kao predsjednik po zakonu
ima skromna ovlašćenja, vodi politiku
Srbije i da javnu funkciju podredi svojoj partiji?
Milivojević: - Prosto tako što je od sudija Ustavnog suda
napravio bosonoge "sestre karmelićanke" koje, za dobru apanažu, žive
u svom "samostanu ćutnje". Podsetiću da, prema Ustavu Srbije,
predsednik Republike ima sedam-osam, isključivo protokolarnih, nadležnosti, on
nije nikakav "vrhovni komandant" (osim, ne dao Bog, u ratu), kako ga
njegove evet-efendije oslovljavaju... Ali, u praksi, Aleksandar Vučić je, istovremeno,
i predsednik Vlade, i ministar unutrašnjih i spoljnih poslova, i popečitelj
finansija, i guverner Narodne banke, i predsednik Ustavnog suda, i
gradnonačelnik svih 200 gradova i opština u Srbiji, i prvi policajac Srbije i
prvi kadija i prvi tužilac, i glavni arhitekta grada Beograda, a usput stigne
da gradi i auto-puteve, dovodi strane, subvencionisane investitore, ali i da
očitava rezultate poligrafa na koje se doborovlojno javljaju njegovi najbliži
saradnici, pa čak i sastavlja tim "Zvezde" u Ligi šampiona.
MONITOR: Uvećava li se polarizacija između vlasti i
opozicije i čime to može rezultirati?
Milivojević: - Na žalost, taj rov je sve dublji, ali, kako
to kaže Sergej Trifunović, "okolo dođoh, vođo, potokom, topovskom
rovu" - bojkot front koji je proglasio opozicioni Savez za Srbiju sve je
širi. Sve je više i onih, politički nezainteresovanih, građana koji vide da je
politika isuviše duboko zagazila u njihove živote, zbog naoko banalnog pitanja:
da li su Srbiji potrebni demokratski uslovi za izbore ili nisu? Ali, vlast je
to postavila kao pitanje života i smrti. Problem je u tom što Vrhovnik ne ume
da deli vlast, a ta "bolest" ide toliko da on priznaje i hvali samo
pobede sa 98 odsto podrške (kao na severu Kosova), 73 odsto, kao u Doljevcu ili
nekom selu nekog Safeta Pavlovića kod Petrovca na Mlavi. On više puta ponavlja
da bi pobeda sa (samo?!) 40 odsto glasova bila njegov poraz. Ne promeni li
Vrhovnik takav pristup, to govore iskustva u bližoj političkoj istoriji Srbije,
to ne može da izađe na dobro.
MONITOR: Zašto se Vučić najviše plaši dva zahtjeva opozicije
- slobodnih i fer izbornih uslova i slobode medija?
Milivojević: - Ja sam rodonačelnik teze da opozicija može
odmah da zaboravi svojih "42 + 6 zahteva", a OEBS svojih 36 sugestija
za popravljanje izbornih uslova u Srbiji. Bez oslobađanja ili, da je prava i
pravde u Srbiji, "privođenje poznaniju prava" javne (TV) kuće RTS i
najuticajnije ("ružičaste") televizije sa nacionalnom frekvencijom,
prava opozicija bi na izborima Vrhovniku ponudila "svoju glavu na
panj". Ogromna većina građana Srbije svoju odluku da li će izaći na izbore
i, ako izađe, za koga će glasati - donosi, prevashodno, na osnovu onoga što im
sugeriše RTS-ov "Dnevnik" u pola osam i celodnevni "rijeliti"
na Ružičanstvenoj. Dakle, sve i da, pod pritiskom, evropskih posrednika Vučić
ispuni sve zahteve opozicije, a javna i ružičanstvena kuća ostanu iste -
opozicija je "džaba krečila".
MONITOR: Zašto su dvije televizije sa nacionalnom
frekvencijom, kako ste ih nazvali “glavne medijske trovačice“, posljednja
linija odbrane Srpske napredne stranke?
Milivojević: - Zato što bi se, za samo dva-tri meseca,
uslovne slobode ta dva medija, Vrhovnikova Potemkinova, imaginarna Srbija
potpuno urušila u percepiji prosečnog srpskog birača, a građani bi, eto,
saznali da opoziciju ne vode "Fašisti", "Tajkuni",
"Lopuže", "Ološ", "Siledžije",
"Narkomani", "Ubice", "Atentatori",
"Izdajnici", a čuli bi i da oni ne "siluju", "seku
glave testerama" ili "vešaju" jadne, nevine naprednjake po
Terazijama.
MONITOR: Šta očekujete od posredovanja bivših evropskih
parlamentaraca u dijalogu o uslovima za predstojeće izbore?
Milivojević: - Uvek se mora ceniti nečija dobra volja. A i
doći će, sigurno, i do nekih kozmetičkih ustupaka od strane režima, sve to da
bi se pokazali, pred EU emisarima, kao "kvalifkovani za Evropu". No,
sve će to biti nedovoljno da bi se izbori mogli nazvati, makar delimično,
demokratskim. Molim vas, pa mi danas, nekoliko meseci pred te izbore
prisustvujemo organizovanoj medijskoj hajci na ovo malo slobodnih medija i
opozicije koji su optuženi da su, svojim "neprimerenim pitanjima",
ugrozili predsednikovo zdravlje i doveli u opasnost njegov život!
MONITOR: Da li
naredne izbore opozicija treba da bojkotuje?
Milivojević: - Da, pod ovakvim uslovima, prava opozicija
mora da ih bojkotuje! (Da objasnim: Prava opozicija u Srbiji je onaj deo
opozicije koji, za razliku od tzv. konstruktivne iliti kolaboracionističke, sme
i hoće da javno kritikuje Vrhovnikovo protiustavno delovanje!)
MONITOR: Kako komentarišete stav analitičara da je bolje da
opozicija ne pobijedi i ostane poražena u narednih šest godina u civilizovanim
uslovima, nego da ponovo gori Skupština?
Milivojević: - Ako je razum uspeo da pobedi čak i u onim
"Bogojavljenskim noćima", posle 9. marta 1991, kada su neki
neodgovorni roditelji sa Ušća pozivali da se krene na vlastitu decu koja su
protestvovala na Terazijama, nema razloga da Skupština gori. Nisam političar,
ali ako bi mene neko pitao iz vlasti i opozicije - pošto vreme uveliko ističe -
predložio bih im častan kompromis, da se niko ne oseti pobeđenim: Da opozicija
pristane da izađe na lokalne izbore u redovnom terminu na proleće, a da režim
zauzvrat, pristane na odlaganje parlamentarnih izbora do kraja godine, dok se
ne upristoje izborni uslovi.
MONITOR: Jesu li vlasti u Beogradu potpisivanjem Briselskog
sporazuma u aprilu 2013. godine praktično priznale nezavisnost Kosova?
Milivojević: - Ko je pročitao tekst "Prvog briselskog
sporazuma", sve mu je jasno: u tom sporazumu se, ni na jednom mestu, ne
pominje termin "Srbija"! Kad sam to, naglas, "primetio" u
jednoj TV emisiji pre šest i po godina, odjedanput sam "popio"
vaspitnu meru pojavljivanja u elektronskim medijima pod kontrolom Vučićevog
režima... Inače, na tom sporazumu nije Vučićev nego paraf Ivice Dačića.
Poznavajući Vrhovnikov prethodni politički život, pre otkrića Vebera i
"preumljenja", siguran sam da ni na budućim "genijalnim"
ugovorima, kontroverznim sporazumima, kapitulantskim dogovorima, njegovog
potpisa biti neće. Uvek će se tu, za svaki slučaj, naći neka Ana Brnabić.
Vrhovnik Srbije samo je jednom, bezrezervno, imenom i prezimenom, i vlastitim
autoritetom, stao iza nečega. Sećate se onog "Državnog udara", usred
belog (izbornog!) dana, u Crnoj Gori? E, to je bio dokaz pravog prijateljstva,
a, uz pomoć prijatelja iz Beograda, prijatelj iz Podgorice je, do uveče,
uspešno dovršio (izborni) posao! (časopis "Monitor", Podgorica,
22.11.2018)
Нема коментара:
Постави коментар