Cvijetin Milivojević, politički analitičar iz Beograda: Univerzalni Vrhovnik Srbije

MONITOR: Koji su događaji u Srbiji proteklih dana privukli najveću pažnju javnosti i analitičara i zašto?

Milivojević: - Afera, spin, "afera" za natkrivanje afere, otkrivanje "zavere", kontraspin, najava atentata jedna, afera, najava atentata druga, afera, "atentat, al' zamalo", pa opet afera, pa spin... Investicije, rekordi, rezultati i podvizi nezabeleženi u istoriji... pa, senzacionalna otkrića stotina i stotina primera "povampirenog fašizma i neviđenog kriminala" u opoziciji... pa, 16 puta se video s Putinom, 14 puta sa Angelom, dvared-trired sa Si Đing Pingom, pa nekoliko minuta (ukupno) u nekoliko navrata sa Trampom, te s ovim, te s onim... te, u samo 12 meseci izgrađeno više kilometara auto-puteva nego, u dvovekovnoj istoriji, pod Karađorđevićima, Obrenovićima, Titom, Slobom, Koštunicom, Đinđićem i Tadićem zajedno!  Pa, hajde vi proberite među tolikom količinom i kakvoćom!

MONITOR: U Srbiji se, prema pojedinim analitičarima, i dalje živi epoha zamrznutog sukoba ili doba neodrživog primirja. Pri tom navode da su samo 2016. i 2017. godine visokotiražni provladini tabloidi u Srbiji najavili čak 265 ratova i sukoba, a tokom 2018. u čak dvije trećine naslova o Srbima i Albancima sugerisali neophodnost policijskih, vojnih ili paravojnih intervencija. Dakle, rata.

Milivojević: - Izvinite, ali zar baš taj naprednjački režim nije objavio javni rat upravo svima nama, "pristalicama zamrznutog sukoba", tj. protivnicima tzv. razgraničenja, ma šta Vrhovnik (tako ja razumem funkciju formalnog predsednika Republike Srbije!) pod tim podrazumevao? Paradoksalno je da su na tu temu u Srbiji, kao oni koji "ruše državu", javno diskvalifikovani i prokuženi svi oni koji ne podržavaju idiotski stav predsednice Vlade Ane Brnabić (a po Ustavu Srbije, Vlada je ta koja bi trebalo da vlada) da ona "ne zna šta je politika Vlade Srbije o Kosovu, ali zna da predsednik Vučić najbolje zna šta je najbolje"! I to, u najširem dijapazonu, od vladika Atanasija i mitropolita Amfilohija preko Rade Trajković, Boška Obradovića, Sergeja Trifunovića, do Đilasa, Jeremića, Matije Bećkovića i Aljbina Kurtija!

Ti tabloidi, malo-malo, od zagovornika rata po svaku cenu, preko noći, postaju "jastrebovi mira" i huškači na kapitulaciju po svaku cenu. Već zavisno od toga šta im je, na radnom doručku, za taj dan zadao Vrhovnikov propagandni stožer. Dakle, nema tu nikakve vizije ili konzistencije, a nekmoli strategije - to je (ne)ratnohuškačka politika koja je iz politike "100 (nesrba) za jednoga (Srbina)", samo, silom evoluirala, u "100 nepoćudnih Srba za jednog naprednog Srbina.

MONITOR: Jesu li u pravu oni koji tvrde da danas Srbija sve čini da se navodno evropeizuje, a faktički, praktično, čini sve da u Evropu nikada ne uđe?

Milivojević: - Prvo, da li će Srbija (i Zapadni Balkan) uopšte, i u kom agregatnom stanju, ući u EU ili, makar, "razvojnu, treću, zonsku ligu EU", najmanje se pitamo svi mi, ovde, u zapećku Evrope. Drugo, Srbija, sve i da ispuni 34 poglavlja, ima onaj poslednji, ključni kvalifikacioni, 35. uslov koji od nje traži da prihvati odricanje od 17 odsto svoje teritorije koje joj je garantovala čak i Badinterova komisija u svojim kriterijumima za "razdruživanje" pokojne SFRJ. I, treće, najvažnije: Srpska napredna stranka, niti na jednim izborima od 2012. nije pobedila tako što je, recimo, biračima kandidovala prioritet "EU pre Kosova i Metohije". Šta više, njeno biračko telo je bivše radikalsko, i tri četvrtine tih glasača smatra da, ako mora da se, prethodno, odrekne Kosova, Srbija ne treba ni da uđe u EU, čak i da joj se to ponudi. To ovaj režim koristi tako što ispipava granice popustljivosti Brisela. Brisel Vučiću daje sve nove i nove šanse, a ovaj to koristi za nedemokratski, a neretko i i brutalni, obračun sa političkim neistomišljenicima i na desnici i na levici, ali i sa kritičkim javnim mnenjem. 

MONITOR: Ima li Aleksandar Vučić zaista podršku u Moskvi, Berlinu, Parizu… odakle ga povremeno hvale?

Milivojević: - Da, još je ima u dovoljnim količinama... On je, zahvaljujući toj podršci (tu su i Vašigton i Peking, koje ste preskočili), 2012. i zaseo na vlast u Srbiji, iako je na tim izborima poražen, kao kandidat za gradonačelnika Beograd. On je iskočio na krilima izborne pobede Tomislava Nikolića (nad Borisom Tadićem), istog Nikolića koga je, kao Brut, dva meseca potom, "pomeo" sa mesta šefa stranke. A onda je bildovao svoj rejting kamuflažnom "borbom protiv korupcije". Inače, ne zaboravite da je, u maju 2012, naprednjacima iz Brisela stigla čestitka "za pobedu", u 15 sati, iako su biračka mesta bila otvorena do 20 časova. Briselu i Vašingtonu su se "preumljeni" (neki od njih ucenjeni i pretnjama međunarodnih tribunala) radikali učinili kao "kooperativniji" partner za odricanje od Kosova nego li prethodna vlast oko Demokratske stranke.

MONITOR: Kako uspijeva Vučiću da, iako kao predsjednik po zakonu ima  skromna ovlašćenja, vodi politiku Srbije i da javnu funkciju podredi svojoj partiji?

Milivojević: - Prosto tako što je od sudija Ustavnog suda napravio bosonoge "sestre karmelićanke" koje, za dobru apanažu, žive u svom "samostanu ćutnje". Podsetiću da, prema Ustavu Srbije, predsednik Republike ima sedam-osam, isključivo protokolarnih, nadležnosti, on nije nikakav "vrhovni komandant" (osim, ne dao Bog, u ratu), kako ga njegove evet-efendije oslovljavaju... Ali, u praksi, Aleksandar Vučić je, istovremeno, i predsednik Vlade, i ministar unutrašnjih i spoljnih poslova, i popečitelj finansija, i guverner Narodne banke, i predsednik Ustavnog suda, i gradnonačelnik svih 200 gradova i opština u Srbiji, i prvi policajac Srbije i prvi kadija i prvi tužilac, i glavni arhitekta grada Beograda, a usput stigne da gradi i auto-puteve, dovodi strane, subvencionisane investitore, ali i da očitava rezultate poligrafa na koje se doborovlojno javljaju njegovi najbliži saradnici, pa čak i sastavlja tim "Zvezde" u Ligi šampiona.

MONITOR: Uvećava li se polarizacija između vlasti i opozicije i čime to može rezultirati?

Milivojević: - Na žalost, taj rov je sve dublji, ali, kako to kaže Sergej Trifunović, "okolo dođoh, vođo, potokom, topovskom rovu" - bojkot front koji je proglasio opozicioni Savez za Srbiju sve je širi. Sve je više i onih, politički nezainteresovanih, građana koji vide da je politika isuviše duboko zagazila u njihove živote, zbog naoko banalnog pitanja: da li su Srbiji potrebni demokratski uslovi za izbore ili nisu? Ali, vlast je to postavila kao pitanje života i smrti. Problem je u tom što Vrhovnik ne ume da deli vlast, a ta "bolest" ide toliko da on priznaje i hvali samo pobede sa 98 odsto podrške (kao na severu Kosova), 73 odsto, kao u Doljevcu ili nekom selu nekog Safeta Pavlovića kod Petrovca na Mlavi. On više puta ponavlja da bi pobeda sa (samo?!) 40 odsto glasova bila njegov poraz. Ne promeni li Vrhovnik takav pristup, to govore iskustva u bližoj političkoj istoriji Srbije, to ne može da izađe na dobro.

MONITOR: Zašto se Vučić najviše plaši dva zahtjeva opozicije - slobodnih i fer izbornih uslova i slobode medija?

Milivojević: - Ja sam rodonačelnik teze da opozicija može odmah da zaboravi svojih "42 + 6 zahteva", a OEBS svojih 36 sugestija za popravljanje izbornih uslova u Srbiji. Bez oslobađanja ili, da je prava i pravde u Srbiji, "privođenje poznaniju prava" javne (TV) kuće RTS i najuticajnije ("ružičaste") televizije sa nacionalnom frekvencijom, prava opozicija bi na izborima Vrhovniku ponudila "svoju glavu na panj". Ogromna većina građana Srbije svoju odluku da li će izaći na izbore i, ako izađe, za koga će glasati - donosi, prevashodno, na osnovu onoga što im sugeriše RTS-ov "Dnevnik" u pola osam i celodnevni "rijeliti" na Ružičanstvenoj. Dakle, sve i da, pod pritiskom, evropskih posrednika Vučić ispuni sve zahteve opozicije, a javna i ružičanstvena kuća ostanu iste - opozicija je "džaba krečila".

MONITOR: Zašto su dvije televizije sa nacionalnom frekvencijom, kako ste ih nazvali “glavne medijske trovačice“, posljednja linija odbrane Srpske napredne stranke?

Milivojević: - Zato što bi se, za samo dva-tri meseca, uslovne slobode ta dva medija, Vrhovnikova Potemkinova, imaginarna Srbija potpuno urušila u percepiji prosečnog srpskog birača, a građani bi, eto, saznali da opoziciju ne vode "Fašisti", "Tajkuni", "Lopuže", "Ološ", "Siledžije", "Narkomani", "Ubice", "Atentatori", "Izdajnici", a čuli bi i da oni ne "siluju", "seku glave testerama" ili "vešaju" jadne, nevine naprednjake po Terazijama.

MONITOR: Šta očekujete od posredovanja bivših evropskih parlamentaraca u dijalogu o uslovima za predstojeće izbore?

Milivojević: - Uvek se mora ceniti nečija dobra volja. A i doći će, sigurno, i do nekih kozmetičkih ustupaka od strane režima, sve to da bi se pokazali, pred EU emisarima, kao "kvalifkovani za Evropu". No, sve će to biti nedovoljno da bi se izbori mogli nazvati, makar delimično, demokratskim. Molim vas, pa mi danas, nekoliko meseci pred te izbore prisustvujemo organizovanoj medijskoj hajci na ovo malo slobodnih medija i opozicije koji su optuženi da su, svojim "neprimerenim pitanjima", ugrozili predsednikovo zdravlje i doveli u opasnost njegov život!

MONITOR:  Da li naredne izbore opozicija treba da bojkotuje?

Milivojević: - Da, pod ovakvim uslovima, prava opozicija mora da ih bojkotuje! (Da objasnim: Prava opozicija u Srbiji je onaj deo opozicije koji, za razliku od tzv. konstruktivne iliti kolaboracionističke, sme i hoće da javno kritikuje Vrhovnikovo protiustavno delovanje!)

MONITOR: Kako komentarišete stav analitičara da je bolje da opozicija ne pobijedi i ostane poražena u narednih šest godina u civilizovanim uslovima, nego da ponovo gori Skupština?

Milivojević: - Ako je razum uspeo da pobedi čak i u onim "Bogojavljenskim noćima", posle 9. marta 1991, kada su neki neodgovorni roditelji sa Ušća pozivali da se krene na vlastitu decu koja su protestvovala na Terazijama, nema razloga da Skupština gori. Nisam političar, ali ako bi mene neko pitao iz vlasti i opozicije - pošto vreme uveliko ističe - predložio bih im častan kompromis, da se niko ne oseti pobeđenim: Da opozicija pristane da izađe na lokalne izbore u redovnom terminu na proleće, a da režim zauzvrat, pristane na odlaganje parlamentarnih izbora do kraja godine, dok se ne upristoje izborni uslovi.

MONITOR: Jesu li vlasti u Beogradu potpisivanjem Briselskog sporazuma u aprilu 2013. godine praktično priznale nezavisnost Kosova?

Milivojević: - Ko je pročitao tekst "Prvog briselskog sporazuma", sve mu je jasno: u tom sporazumu se, ni na jednom mestu, ne pominje termin "Srbija"! Kad sam to, naglas, "primetio" u jednoj TV emisiji pre šest i po godina, odjedanput sam "popio" vaspitnu meru pojavljivanja u elektronskim medijima pod kontrolom Vučićevog režima... Inače, na tom sporazumu nije Vučićev nego paraf Ivice Dačića. Poznavajući Vrhovnikov prethodni politički život, pre otkrića Vebera i "preumljenja", siguran sam da ni na budućim "genijalnim" ugovorima, kontroverznim sporazumima, kapitulantskim dogovorima, njegovog potpisa biti neće. Uvek će se tu, za svaki slučaj, naći neka Ana Brnabić. Vrhovnik Srbije samo je jednom, bezrezervno, imenom i prezimenom, i vlastitim autoritetom, stao iza nečega. Sećate se onog "Državnog udara", usred belog (izbornog!) dana, u Crnoj Gori? E, to je bio dokaz pravog prijateljstva, a, uz pomoć prijatelja iz Beograda, prijatelj iz Podgorice je, do uveče, uspešno dovršio (izborni) posao! (časopis "Monitor", Podgorica, 22.11.2018)