Drama čiji epilog plaćaju građani: Uzroci i posledice tužbe „Delta holdinga“ protiv države

Jeftino uzbuđenje koje je dobar deo građana Srbije osetio nakon hapšenja vlasnika kompanije „Delta“ Miroslava Miškovića pre skoro 12 godina, na kraju ispade da i nije toliko jeftino. Ceh za jednokratnu utehu tranzicijom oštećenih i uvređenih bi, prema računici Miškovićevih advokata, trebalo da iznosi oko 12,3 miliona evra. Državnih, to jest narodnih para, razume se.

Upravo taj iznos bi, prema navodima tužbe koja je nedavno isplivala u javnost, trebalo da bude dovoljna materijalna nadoknada za 223 dana koliko je Mišković proveo u pritvoru, od zime 2012. do leta 2013. godine. Iako je tužba podneta još u julu prošle godine, njeni detalji su tek nedavno objavljeni, taman pred glavni pretres koji treba da počne 4. novembra.

Predmet sudskog spora koji je Miškovićev „Delta holding“ pokrenuo protiv države, prema rečima advokata i nekadašnjeg sudije Specijalnog suda Vladimira Vučinića, biće utvrđivanje materijalne i nematerijalne štete koju su kompanija i njen vlasnik pretrpeli zbog sedmomesečnog pritvora.

„Po Zakoniku o krivičnom postupku, svako lice koje je bilo neosnovano lišeno slobode ima pravo da u roku od tri godine od pravosnažnosti oslobađajuće presude traži naknadu štete. Ta šteta može biti materijalna, ali i nematerijalna. Materijalna se odnosi na eventualnu izmaklu dobit, odnosno situaciju u kojoj je kompanija izgubila neki posao zbog toga što je njen prvi čovek bio u pritvoru. Tu je i pitanje nematerijalne naknade štete, nastale kao posledica činjenice da je čovek koji je važio za jednog od vodećih privrednika proveo sedam meseci u pritvoru“, ističe Vučinić.

Novac u pritvoru

Prema detaljima koji su dospeli u javnost, Miškovićev „Delta holding“ će potraživati isključivo materijalnu štetu i to zbog 12 miliona evra koje je položio kao jemstvo kada je sud odlučio da mu vrati pasoš i dozvoli da ode na službeni put u London. Za razliku od Miškovića koji je iza rešetaka proveo 223 dana, novac je ostao „u pritvoru“ punih devet godina koliko je još trajalo suđenje, a sve kao garancija da će vlasnik „Delte“ da se pojavljuje u sudnici. Za tih devet godina novac je besposlen ležao na računu suda umesto da plodi druge poslovne aranžmane. Iako je novac vraćen „Delti“ kada je Mišković pravosnažno oslobođen, advokati su izračunali da zatezne kamate iznose taman još 12 miliona evra. Pride, na kursnu razliku izgubljeno je još 390.000 evra, što je sve stavljeno u tužbu.

Sudija koji je odredio jemstvo, što ga je u konačnici koštalo karijere sudije, bio je upravo Vladimir Vučinić.

„Da mu ja nisam odredio jemstvo, omogućio da ode na poslovni put u London, kao i da je duže bio u pritvoru, verujem da bi iznos koji se traži u tužbenom zahtevu bio veći. Ja sam državi uštedeo veliki novac, a pokazalo se da tim postupcima nikakva šteta nije počinjena pošto je Mišković bio prisutan tokom sudskog postupka do samog kraja“, navodi Vučinić.

Hapšenje Miroslava Miškovića je bila prvorazredna senzacija krajem 2012. godine. Međutim, i pre hapšenja se naslućivalo da se steže obruč oko vlasnika „Delte“ i čoveka koji je godinama nosio oreol najvećeg tajkuna u zemlji. Počelo je propagandnom pripremom terena, puštanjem glasina da se Mišković istražuje za zloupotrebe prilikom privatizacije Luke Beograd, za sporne konverzije zemljišta, te tobožnje poslovne veze sa Darkom Šarićem. Uz dosta medijske pompe, Mišković je odlazio u UKP na informativne razgovore. Najzad, 12. decembra, ispred njegove vile su se parkirala dva policijska džipa. Najbogatiji čovek u Srbiji je sproveden u pritvor.

Prema rečima ekonomskog novinara Miše Brkića, priprema za hapšenje Miškovića je počela znatno ranije, još za vreme predsedničkog mandata Borisa Tadića.

„Tadić je imao čitavu kampanju ocrnjivanja domaćih poslovnih krugova. To je bila prava hajka, prebacivanje krivice sa političkog sektora na poslovne krugove. Poruka narodu je glasila - vi teško živite, ali ne zato što smo mi nesposobni, nego zato što su vas pokrali tajkuni. To je rađeno u kontinuitetu i tokom, ali i nakon finansijske krize. U takvim okolnostima, kada je teren već pripremljen, a narod narkotizovan, dolazi Vučić. Njegov rezon je bio - imam nabačenu loptu, zašto je ne bih samo šutnuo u gol. A ako ćeš već nekoga da hapsiš, onda ideš na veliku zverku“, navodi Brkić.

Politički profit

Nije bilo potrebno da se dugo čeka da bi se videlo koliko je hapšenje Miškovića bilo politički profitabilno za Srpsku naprednu stranku. Oni su šest meseci ranije došli na vlast, mahom obećavajući oštru borbu protiv korupcije, osvojivši 24 odsto glasova. Devet dana nakon hapšenja, agencija Faktor plus je izračunala da se rejting SNS-a popeo na 35,6 odsto. Jedino ko je više od stranke profitirao je njen tada novoizabrani predsednik Aleksandar Vučić.

Vučić, tada na poziciji prvog potpredsednika Vlade, bio je lice borbe protiv korupcije, „srpski Eliot Nes“. On je pre hapšenja Miškovića najčešće govorio o temi borbe protiv korupcije, a u danu kada je vlasnik „Delte“ uhapšen, imao je za uveče zakazano gostovanje na RTS-u. Njegov status predvodnika ove borbe dodatno je zacementiran jednom Miškovićevom izjavom datom u afektu kada su policajci došli po njega. Prema kasnijim tvrdnjama njegovih advokata, Mišković je rekao da Vučić ne bi mogao da ode na RTS da ga prethodno nije uhapsio. Ipak, u svim medijima se pojavila verzija koja glasi da je Mišković rekao da Vučić neće dočekati gostovanje na RTS-u. To je, naravno, interpretirano kao pretnja, a ubrzo su se svi viđeniji predstavnici vlasti oglasili tvrdnjom da vlasnik „Delte“ ugrožava bezbednost predsednika stranke. Vučić je nakon hapšenja izjavio da ga izjava Miškovića ne zabrinjava preterano, te da mu je važnije da u „Srbiji ne postoje nedodirljivi“. Na društvenim mrežama je napisao: „Srbiju nije, niti će moći iko da pobedi, pa ni Miroslav Mišković“.

Cesid je nedugo nakon toga izračunao da je Vučićev lični rejting dupliran, čime je definitivno izašao iz senke Tomislava Nikolića, koji je šest meseci ranije na predsedničkim izborima pobedio Borisa Tadića. Drastičan skok u rejtingu je potvrđen na parlamentarnim izborima 2014. godine gde je SNS osvojio 48 odsto glasova, a Vučić prvi put postao predsednik Vlade.

Politički analitičar Cvijetin Milivojević ističe da je hapšenje Miškovića „nabildovalo političke bicepse Aleksandra Vučića“.

„On je u tom trenutku bio potpredsednik Vlade Srbije. Predsednik Vlade bio je Ivica Dačić, a predsednik države Tomislav Nikolić. A od celog slučaja se jedino Vučić politički okoristio. Od tog hapšenja Dačić je bio poništen kao stvarni predsednik Vlade iako će formalno to biti do 2014. godine“, ističe Milivojević.

Devet godina konfuzije

Kada se prašina od hapšenja slegla, naredne godine je počelo suđenje pred Posebnim odeljenjem za organizovani kriminal. Od svih onih spekulacija o Miškovićevim nepočinstvima, na kraju se optužnica protiv njega nadovezala na istragu koja je vođena protiv biznismena Mila Đuraškovića, vlasnika „Nibens grupe“. Optužnica je bila kabasta i konfuzna, a Mišković se teretio za zloupotrebu putarskih preduzeća iz kojih je izvlačio novac. Paralelno, na optuženičkoj klupi sedeo je i njegov sin.

Prvi kontroverzni potez usledio je kada je Vladimir Vučinić doneo odluku da Miškoviću vrati pasoš. Zbog toga je medijski napadan, a kada se javio medijima da javno obrazloži svoju odluku, dobio je disciplinsku prijavu predsednika suda. Na kraju je predmet spojen sa Đuraškovićevim drugim postupkom, pa je slučaj otišao drugom sudiji. Kada je postalo izvesno da proces ne ide u željenom pravcu, tužilaštvo je proširilo optužnicu, pa je Miškovića optužilo da je pomogao svom sinu da utaji porez.

Trajalo je suđenje punih devet godina, da bi na kraju Mišković bio oslobođen po svim tačkama optužnice. U međuvremenu, počeli su da se pojavljuju signali koji sugerišu da su ratne sekire zakopane. Miškovićevi advokati su se sve ređe oglašavali u javnosti o ovom slučaju, a još 2016. godine je tadašnji gradonačelnik Beograda Siniša Mali bio gost na obeležavanju 25 godina „Delte“. Kao potvrda simbioze došla je 2020. godine i vest da je država prodala „Delti“ Sava centar za 17 miliona evra. Na nedavnom otvaranju koncertne dvorane Sava centra, do Miškovića je sedeo predsednik Vlade Miloš Vučević.

Ipak, Brkić nije uveren da je u ovom odnosu sve zaboravljeno i oprošteno.

„Sava centar niko nije hteo da kupi osim Miškovića. Niko nije imao ni kapital, ni interes, ni viziju, ni sposobnost da kapitalizuje ulaganje u Sava centar. Tako nešto može samo ‘Delta’ da izvede. A pritom, Sava centar je bio ‹bolesnik› u koji je država na godišnjem nivou morala da ubacuje 25 miliona evra. U takvim okolnostima, šta imaš da se voliš sa onim ko to hoće da kupi? Prosto prodaš i rešiš se jednog problema. A što se tiče bliskosti ‘Delte’ i vlasti, čaršijom jeste kolala dilema da li su oni ponovo u ljubavi. Ipak, mislim da je ova tužba svima koji to misle zapušila usta“, navodi Brkić.

Upitan da li smatra da su Mišković i vlast zakopali ratne sekire, Cvijetin Milivojević naglašava da u „biznisu nema ljubavi“.

„Pitanje je da li je bilo pokušaja da se pronađe neka vrsta razumnog obeštećenja za Miškovića, čija firma je nesporno snosila štetu zbog celog postupka. Pretpostavka u javnosti je da je prodaja Sava centra bila deo tog obeštećenja, mada je i to upitno kada se kupovna cena uporedi sa stanjem u kojem je Sava centar bio. Tu postoji i pitanje iznosa koji je Mišković tražio tužbom, jer sticajem okolnosti informisan sam da su Miškovića advokati iz inostranstva savetovali da tuži državu za iznos koji iznosi više desetina miliona evra, uvereni da će dobiti. Moguće da je ovaj ipak daleko manji iznos koji se traži tužbom deo Miškovićeve želje da ne naruši previše svoj ugled u javnosti“, navodi Milivojević.

On dodaje da iz ove perspektive deluje da je sve bila predstava za javnost, ali da je i to upitno.

„Možda je bila, a možda i nije. Nisam siguran da je Aleksandar Vučić tada previše znao o vlasti, mislim da je delao po inerciji. Uvideo je šansu da se izdigne iz senke Nikolića i Dačića, i iskoristio ju je“, kaže Milivojević.

Nasuprot emocijama, stoje hladne cifre. A one kažu da će uskoro početi postupak u kojem će sud odlučiti da li će i koliko naknadu iz budžeta isplatiti Miškoviću. A tu svakako stoji i nikada zvanično demantovana informacija da je Srbija već izgubila spor pred Vašingtonskom arbitražom Svetske banke protiv firme Marka Miškovića, koja je državu koštala 30 miliona evra. Na kraju, tu je i pitanje sudskih troškova koji idu na teret države. Koliko god taj račun na kraju ukupno bude iznosio, jedna stvar je izvesna - platiće ga građani Srbije. (www.nin.co.rs, NIN, 2.10.2024, Vuk Jeremić)