Право на правду – Има ли правде – Неправдом против правде
Да је Врховникова државна и приватна пропаганда овако и
оволико, до библијских размера, “залегла“ за Косово и Метохију колико је за
експлоатацију јадарита (литијума и бора) у Јадру и Подрињу, где би нам био
крај?! Јужна српска покрајина не да би остала наша, него би и, макар, за
почетак, Тузи и цела Малесија у Црној Гори, западна Македонија (албанска
Илирида)и Скадар у Албанији, пожелели да буду део Србије!
Нови ветрови (чуј, ветрови – урагани!) почели су да дувају,
написах у претходној колумни „Имаћемо слободу чим се ослободимо непријатеља
слободе“, са – тријумфом на локалним изборима осокољеног - Андрићевог венца, а
литијум, дакле, не да може, него – мора! Због чега нам је традиционално
непријатељску Немачку наш Врховник промовисао, ни мање ни више него још и у -
„гаранта безопасног рударења литијума у Србији“! Пошто је белодано да су још
немачки надничари Саси рударили по рудницима немањићког царства...
Уосталом, средњевековни Макијавели није имао дилему да ли је
боље да владаоца воле или да га се плаше: „Да би поданици били сложни и одани
њему, владалац не треба да се брине ако га прати глас суровог.“
. . .
Почетни аксиом конспирологије представља идеју о постојању
неке „завере“ (светске, белосветске или локалне, свеједно) и тајног друштва,
чији чланови теже да покоре цео свет и створе потпуно нови поредак у којем ће
они заузимати кључне позиције и апсолутно господарити. А тајно друштво се,
наравно, састоји од посебних „генија зла“.
Дакле, у центру „завере“ су (неки) људи; ти људи, скривени
под велом тајне, принципијелно су, у самој својој основи, дефектни; циљ
„завере“ је стварање „антиреалности“ која одговара „антинормалности“ самих
завереника, а негативни циљ „завере“ је уништење „природног“, „нормалног“
поретка ствари - или, барем, његово подјармљивање и потчињавање - који
представља „сметњу“ и „препреку“…
То, у својој књизи „Конспирологија - наука о заверама,
тајним друштвима и окултном рату“ (изворник објављен у Москви, 1993; издање
Логос, Београд, 2008), тврди Александар Дугин.
. . .
Прво је то, пророчки прецизно, наговестио Сам Врх Врхова:
„Биће дискусија о литијуму у којој ће доминирати аргументи, а не празне речи
типа „Не дамо Јадар и Рађевину!“
И све то наводно зато да би одлуку о евентуалном ископавању
литијума, „после дијалога“, донели сами грађани, али – „након што чују
аргументе, а не празне приче“.
Има ту свега и свачега да би се утерало у најновији „Покрет
за бланко подршку Вучићу било шта о било чему да он одлучи“ (или Српски савез
радног / расељеног народа; скраћено: ССРН). Уцена и претњи, али и преозбиљних
награда и других позитивних сатисфакција за оне професоре, стручњаке и
специјалисте, али и „аналитичаре опште праксе“ који у литијуму виде искључиво
„велику развојну шансу“, али не и опасност по здравље грађана Србије.
Ту су и латентни еуроатлантски лобисти који оптирају, као,
„за највише стандарде струке у експлоатацији које ће једино Запад поштовати“,
тј. за рударење по сваку цену, али уз ограду да „ни зрно жита не сме да падне у
руке непријатељу“ (не дај Боже, Кинезима) или да тај литијум ни случајно не
национализујемо, па да развијамо властиту технологију и индустрију.
Због чега, на другој страни, своје минуте у електронским
медијима и ступце у новинама и на порталима, извесно је, неће добити они који
указују на погубност рударења литијума у овој фази развоја технологије
ископавања.
. . .
Др Зоран Ђ. Славујевић, у књизи „Библијска концепција
пропаганде“ (Радничка штампа и ИДН, Београд, 1993), примећује да обећања и
претње, награде и казне, стоје над главама људи током целокупног њиховог
живота.
Основни „аргументи“ пропаганде су, према проф. Славујевићу,
обећања и претње и они се, у библијској промиџби, појављују у виду Божијих
„награда“ и „казни“, тако да „нема скоро ни једне једине библијске приче у
којој Бог или његови овоземаљски посленици не обећавају или не прете, у којој
људима не стављају у изглед награду или казну, корист или штету“.
Бог обећава Мојсију избављење из ропства и насељавање у
„земљи меда и млека“ (Књига пета – поновљени закони, 6.3)... У Јерихону чак
постоје и „специјализовани“ географски простори за свакодневно ритуално
изрицање благослова и клетви. Реч је о два брда на источној страни Јерихона:
брду Гаразин, са кога су Јудејци благосиљали и брду Гевол, са кога су
проклињали.
. . .
Основно средство библијске пропаганде јесте (изговорена)
реч.
У Јеванђељу по Јовану, реч се идентификује са Богом: „У
почетку бејаше Реч, и реч беше у Бога, Реч беше Бог. Она беше у почетку Бога.
Све је кроз њу постало, и од онога што је постало ништа није постало без ње...“
Док „вера долази од слушања проповеди, а проповед од речи
Христове“ (Павлова посланица Римљанима).
Реч Божија је „дух и живот“, „вечни живот“, „тело“ (апостол
Јован) и „мач духовни“ (Павлова посланица Ефесцима), њоме се лече болесни и
васкрсавају мртви.
. . .
„Рио Тинто“, за сада, медије који смеју да објаве некога
и/ли нешто контра „литијумске олуја кампање“, затрпава демантијима (замислите:
демантији на јавно, под именом и презименом, изречено нечије мишљење!), следећа фаза су,
вероватно, стратешке SLAPP тужбе против деловања јавности.
Режимским пропагандним назови медијима, али и провладиним
гласилима, а то су мање-више сви мејнстрим медији у Србији, већ су из Врха
Врхова почеле да стижу инструкције и спискови „пожељних саговорника на тему
подршке копању литијума“.
Потенцијални страни приватни инвеститор у загађивање животне
средине Србије нуди, наводно, увид у „научно доказане чињенице везане за
пројекат Јадар“, а та „наука“, то је само оно што игра у дресовима РТ-а, и то
РТ зове „подстицањем још интензивнијег дијалога о пројекту“, а не, рецимо,
„креирањем обавезног наратива“ или „прописивањем општеобавезујућем јавног
дискурса“ о пројекту „Јадар“…
За мање од месец дана отако је Сам Врх Врхова противзаконито
„откочио“, иначе законски „прикочен“, пројекат прекопавања Србије, кулоарски „дијалог“
који формално, дакле, није ни отпочео, успео је да постане ММА меч „на живот и
смрт“.
Громогласнија страна, ова иза које су и Држава српска, и
Глобални владари из сенке, али и страна приватна компанија РТ – већ је,
противнике ископавања литијума, оцрнила као – велеиздајнике; онај ко је имао
среће постао је (само) „кочничар реформи“, ретроград, смутљивац, „црнорупаш“,
„равноземљаш“, колебљивац.
Док су, за противнике ископавања, заговорници рударења –
издајници, лобисти, „Вучићеви или страни плаћеници“, покаткад и, „слуге“ Новог
светског поретка или „Поретка новог света“, како би их исправио мој пријатељ др
Владимир Илић.
. . .
Представници Савеза екоолошких организација Србије (СЕОС)
су, као што су и најавили на „свелитијумском сабору“ у Лозници, Влади Србије
предали захтев којим јој дају рок од 40 дана, односно до иза Светог
Пантелејмона, да усвоји законску забрану геолошких истраживања и експлоатације
литијума и бора у Србији. Уколико се то не деси, што је више него извесно,
најављују „блокаде кључних тачака и железнице“ широм земље, посебно на
“виталним тачкама преко којим се превозе руде из других рудника у Србији”.
Влада Србије је, након вишемесечних протеста грађана и
блокада путева са захтевом да се не дозволи ископавање литијума у Србији,
јануара 2022, тј. три месеца пре председничких и парламентарних избора,
„стопирала“ пројекат “Јадар”, односно отварање рудника литијума у долини реке
Јадар.
Али, чим је победио на тим изборима, Врховник се ујео за
језик зашто је (а јасно је да је то учинио управо зато да би победио на
изборима!), привремено зауставио пројекат рударења литијума: "Заслужан сам
за то што имамо злата, али сам крив што сам под притисцима мојих сабораца и
свих осталих прихватио да одустанемо од литијума. То ми је највећа кривица у
каријери у претходних 10 година. Уништили смо том одлуком западну Србију и
Подриње цело. Нисам издржао притиске и лажи. То ми је грешка коју себи не могу
да опростим. Том одлуком смо уништили Лозницу, Крупањ и Мали Зворник. Срамота
ме је што нисам имао довољно снаге и ту грешку себи никада нећу
опростити."
Међутим, након још једне победе, овај пут на локалним
изборима, на којима није ни учествовао - председник Србије, уз образложење да
држава „не сме да пропусти могућност технолошког напретка који би донео
литијум“, поново у игру враћа компанију “Рио Тинто” и њихов пројекат
прекомпозиције зелене долине Јадра у пустињу.
И док се Врховникова Тајница, тренутно на месту спикера
највишег представничког и законодавног тела у Србији, и буквално уживела у улогу
РТ промотера, улагујући се Немцима, а вређајући ум и разум сопственог народа
(„Ми имамо као и Немачка резерве литијума, а Немачка је много паметнија од
Србије и Немачка ће бити земља која ће производити литијум") – Врховни
режисер је, у овој расподели улога, за себе резервисао ролу „волонтера
промотера“ исте те компаније. Све правећи од себе сиромашка великомученика, а
денунцирајући, речником из досијеа „Службе“, поименце грађане земље на чијем је челу, а који не
желе да се, због РТ-а, селе са својих прадедовских огњишта.
Оптужио их је да су „примили паре од Рио Тинта, а они су
данас против“, а он је, вели, „без динара – за“, јер је њему “важна Србија, а
њима само њихове задњице и ништа више“, па их изазива на, са њим заједно,
дијалог, пардон, на справу свих справа за утврђивање свих истина, на (Дачићев,
Гашићев, Вулинов, Орлићев...?) „полиграф“; па је припретио да „неће пустити
двема службама да нам други пут дају „шустер – мат“ по питању ископавања
литијума у Србији, као што су, како је рекао, то урадили прошли пут“... И,
свашта још нешто, али опет не рече чија је то та друга „служба“, прва је, ако
сећање не вара – немачка! Да, добро сте прочитали, тајна служба исте оне земље
која нам је сада „гарант сигурног копања“, иако сама, мада има 27 пута више
резерви литијума од Србије, још није отпочела експлоатацију?!
Ах, да: Ко би били учесници тог општедруштвеног,
свеграђанског дијалога о литијуму ? И, није ли логично да, ако већ постоји
потреба за дијалогом, што значи да ствар око литијума у Србији још није
„пресечена“ – да се, као знак добре воље, до доношења коначне одлуке – обуставе
све активности на пројекту „Јадар“?
. . .
На индивидуално-психолошком плану библијска пропаганда
непрестано провоцира два најелементарнија осећања: љубав (према Богу) и страх
(од Божје казне). Божије речи се обраћају човековом „срцу“ и „души“, али у
човечијем срцу и души није само љубав, већ и страх.…
Нови завет каже: „Љуби Господа, Бога свога, свим срцем
својим и свом душом својом и свим умом својим.“ Ово је највећа и прва заповест.
„Грех“ је као „отуђење човека од Бога и самога себе“
непосредан узрок свих људских несрећа. „Жудња рађа грех, а грех кад је почињен,
рађа смрт.“
Спасење се не обећава само по себи, већ треба да га се
заслужи за живота, за „судњи дан“. Апостол Павле у посланици Римљанима
поручује: „Плата за грех је смрт, а дар Божји је живот вечни у Исусу Христу.“
Хишћанство, посебно католицизам, признаје институт
индулгенције као „опроштај“, „откуп“ греха или дуга.
. . .
Хришћанство, према сећању његових јеванђелиста, разликује
пет врста проповеди које је, у различитим приликама, чинио сам Исус Христ:
егзетска, наративна, афористичко-гномастичка и дијалошка.
У актуелној Врховниковој пропаганди најчешће се користи тзв.
монолошка проповед коју карактерише
„широко излагање идеје без прекида, упадица и питања, што му даје пуну
слободу у организацији садржаја, избору аргументације, давању ритма и слично.
Иако је катехеза
(подучавање у коме ученик, реченицу по реченицу, понавља наглас
учитељево тумачење ) само до краја првог века Христове ере била највише
практикован начин ширења хришћанских садржаја - у Вучићевој пропаганди она је и
данас доминантна.
А када је реч о проповедању литијума као спаса за Србију,
наш данашњи месија – зависно од циљне групе којој се обраћа – из Славујевићеве
„библијске концепције пропаганде“, користи превасходно модернизоване „црквене
проповеди“, оне које се, „у циљу учвршћења и продубљивања њихове вере упућују
верницима“, у нашем случају, политичким идолопоклоницима, односно „сигурним и
капиларним гласовима“. Док за неуке, колебљиве и према литијуму неповерљиве,
употребљава „мисионарске проповеди“ које се „упућују паганима и безбожницима,
онима који не знају за Христа, а у циљу њиховог придобијања, „привођења“
његовој вери.“
. . .
Овде је на делу диктатура монолога и цело друштво је
заточеник тог једно(г)гласа. Тако да никакве озбиљне јавне расправе и
друштвеног дијалога о ископавању литијума (и бора) неће бити. Биће, евентуално,
некаквог општег шума и румора, јер „братски Исток“ и „колективни Запад“ којима
се, беспризорно нудимо, и позивамо их да нас „раздевиче“ од природних
богатстава, а „Запад“ да нас „ратосиља“ и наше територије на КиМ - према Србији понашају као некадашњи
колонизатори према својим колонијама.
Зато ће све ово бити велика монолошка проповед,
„најпозванијег“ међу нама, о Србији као Божијем давању и
светој земљи „заокруженог привредног циклуса“ (вађење руде – производња
батерија – склапање електричних и летећих аутомобила), „три у једном“, сва три
циклуса на једном месту. А литијуму предвиђам пиједестал Светог Минерала. Као
Свети Грал. Свети, а наш. (www.pravda.rs, извор: Правда, 4.7.2024)
Нема коментара:
Постави коментар