Право на правду – Има ли правде – Неправдом против правде
Да ли је Декларација Свесрпског сабора или бар онај њен део
који се тиче Републике Српске (РС) у колизији са Уставом Босне и Херцеговине
(БиХ) и Дејтонским мировним споразумом, као што тврде босански
(„безхерцеговачки“) унионисти?
Ево, и првих, најконкретнијих последица Декларације
Свесрпског сабора, односно недавне Додикове посете Путину. Политичко Сарајево
већ годинама опструише тзв. Источну гасну интерконекцију (док за Јужну која из
Хрватске улази кроз херцеговачке кантоне с хрватском већином, не дозвољава
управљање из Мостара) из Србије ка БиХ, иако је гасификација у надлежности
ентитета. Јуче је, приликом отпочињања радова на гасификацији истока РС (од
које ће користи имати и федерални део Сарајева и околине), најављено да ускоро
креће и градња магистралног гасовода од Београда до Бањалуке који ће
финансирати „Србијагас“.
Неће се више чекати на сагласност централне власти БиХ за
прелаз нове гасне цеви преко Дрине, већ ће се „ићи страном Републике Српске од
већ постојећег гасног улаза из Србије, код Шепка, па према Бањалуци, са
цевоводом, углавном, уз трасу аутопута (од кога ће вајде имати и цела
Федерација БиХ) Београд – Бијељина – Бањалука“.
То је она лепа последица. А мање лепа стиже, наравно, из
Вашингтона. Нови пакет санкција Додику и „онима који му омогућавају да
искориштава народ РС за властиту корист“, најавило је Министарство финансија
САД. Све, као, због корупције (а сви остали политичари у БиХ и остатку тзв.
Западног Балкана, ваљда, некоруптивни и невини к'о француске собарице), а у
ствари због „устрајних настојања председника РС да наруши регионалне мировне
оквире који су донели стабилност и сигурност БиХ“ и зато што је Додик и даље,
по часном Вашингтону, „дестабилизирајући актер у регији, а његов недавни
предлог о раздруживању РС од БиХ наставља његову очито антидејтонску активност
и прети миру и стабилности регије“, те „нападом на уставни оквир БиХ Додик
угрожава будућност земље“ у, пазите сад – не европским интеграцијама, него „у
еуроатлантским интеграцијама“, тј. чланству у НАТО чему се, иначе, противе
Република Српска и Срби као један од три конститутивна народа.
А Американци, противно њиховој вољи, желе да их силом
усреће!
. . .
Владе Србије и Српске су, 8. јуна, на Првом свесрпском
сабору под називом "Један народ, један сабор – Србија и Српска",
усвојиле нацрт Декларације о заштити националних и политичких права и
заједничкој будућности српског народа.
У уводу се наглашава чињеница да Устав Републике Српске у
преамбули изражава опредељеност РС за потпуно поштовање и доследно примењивање
Општег оквирног споразума за мир у БиХ, којим се недвосмислено прихвата,
потврђује и гарантује уставно-правни положај РС, као једног од два ентитета
који чине БиХ.
Та чињеница, као и опредељење Србије и Српске за чланством у
ЕУ, али и очување војне неутралности у односу на постојеће војне савезе, сматра
се заједничким опредељењем и Србије и Српске. У том смислу подсећа се да је,
још 26.9.2006, у складу са чланом 3. тачка 2а Устава БиХ, закључен Споразум о
успостављању специјалних паралелних односа између Републике Српске и Републике
Србије.
Вратимо се зато за тренутак Уставу БиХ. У члану III
(надлежности и односи између институција БиХ и ентитета), тачка 2 (надлежности
ентитета) пише: „Ентитети имају право да успостављају посебне паралелне односе
са суседним државама, у складу са суверенитетом и територијалним интегритетом
БиХ“. Такође, стоји и да: „Сваки ентитет може такође склапати споразуме са
државама и међународним организацијама уз сагласност Парламентарне скупштине.
Парламентарна скупштина може законом предвидети да за одређене врсте споразума
таква сагласност није потребна.“
. . .
Занимљиво је да је до овакве одредбе Устава БиХ, дошло
управо заслугом САД!
Како? Да би зауставили грађански рат који је беснео између
војних и паравојних формација Муслимана (Армија БиХ) и Хрвата (Хрватско вијеће
обране) и да их уједине у заједнички фронт против Војске Републике Српске, Вашингтон
је натерао премијера крње РБиХ (нису га признавали Срби и Хрвати) Хариса
Силајџића, министра спољних послова Хрватске Мату Гранића и председника
(хрватске републике) Херцег-Босне Крешимира Зубака да, 1. марта 1994. године, у
згради Стејт департмента, потпишу "Предстојећи споразум о савезу Хрвата и
Муслимана (они се још се нису били самопрозвали Бошњацима) у Федерацији Босне и
Херцеговине". Тада је потписан и прелиминарни споразум о конфедерацији
између (муслиманско-хрватске) Федерације БиХ и Републике Хрватске, што ће 17
дана касније, у Белој кући, парафирати и Алија Изетбеговић и Фрањо Туђман.
Та чињеница биће пресудна да и у Устав (нове, заједничке)
БиХ, Дејтонским споразумом с краја 1995, буде уграђена одредба по којој оба
ентитета, и Федерација БиХ и Република Српска, имају право на успостављање
специјалних паралелних веза са суседним државама.
Оквирни споразум за Федерацију БиХ, из 1994. је, такође,
предвиђао децентрализовану унутрашњу структуру и ФБиХ (и будуће БиХ), тако да
се „подручја с већинским бошњачким и хрватским становништвом у Републици БиХ и
Федерацији БиХ уреде као федералне јединице с једнаким правима и
одговорностима“. Хрватска и муслиманска страна у БиХ су се тада, на инсистирање
САД, „сложиле о успостави јединственог војног заповедништва војске Федерације“,
с тим да се „војне снаге обе стране (муслиманске и хрватске) одмах раздвоје
једна од друге, с циљем повлачења на сигурну удаљеност коју треба навести у
војном споразуму“.
Паралелно су Туђман и Изетбеговић потписали и Споразум о
утемељењу конфедерације Републике Хрватске и Федерације БиХ. Он је предвидео
формирање „царинске уније, монетарне уније и одбрамбених договора ради
усклађивања одбрамбених политика и успостављање заједничких стожера“ РХ и ФБиХ.
Конфедерација је заживела само на војном плану, путем војног
савезништва Хрвата и Бошњака, током 1994. и 1995. године. У пуном капацитету
није заживела јер је, према Вашингтонском споразуму, било предвиђена да ФБиХ
буде држава (!) која ће „територију проширити ослобађањем (!) крајева под
српском контролом или мировним придобивањем Срба у Федерацију“.
Последњих година, међутим, из Вашингтона се поново сугерише
„неопходност трајног договора Хрвата и Бошњака“, а све ради „супротстављања
малигном руском утицају на руководство Срба у БиХ“.
. . .
Да ли Декларација Свесрпског сабора „руши дејтонски мировни
оквир“, ако то већ, претходно, нису учинили споразуми о специјалним паралелним
везама Србије и Српске из 2001. и 2006. године?
Тадашњи председници (Борис Тадић и Драган Чавић), односно
премијери Србије и Српске (Војислав Коштуница и Милорад Додик) потписали су 26.
септембра 2006, у Бањалуци, Споразум о успостављању специјалних паралелних
односа између Републике Србије и Републике Српске. Опет, позивајући се на Општи
оквирни споразум за мир у БиХ и његове анексе, истичући поштовање суверенитета,
територијалног интегритета и политичке независности БиХ, али и „признавање
поделе надлежности између БиХ, као државе, и њених ентитета, као што је то
дефинисано Уставом БиХ“.
Успостављање специјалних паралелних односа предвидело је:
развој институционалних и свих других облика сарадње у оквиру општих политичких
и привредних услова, уз уважавање посебних интереса, као и развој транспарентне
сарадње њихових извршних, законодавних и других институција. У ту сврху
основано је Веће за сарадњу Републике Србије и Републике Српске које чине
председник и председник Владе Србије, те председник и председник Владе Српске.
Унапређивање сарадње, према Споразуму, подразумева следеће
области: привреда и коришћење привредних ресурса; планирање; законодавство;
приватизација и денационализација; наука и технологија; образовање, култура и
спорт; здравство и социјална политика; туризам и заштита околине; информисање;
заштита слобода и права грађана у складу с највишим међународним признатим
стандардима; сузбијање криминала.
Такође је наглашено да, потписивањем овог споразума, престаје да важи Споразум о успостављању специјалних
паралелних односа између Савезне Републике Југославије (СРЈ) и Републике Српске
који је потписан 5. марта 2001. године у Бања Луци.
А из тог претходног, скоро идентичног, споразума који су, 5.
марта 2001, потписали председници СРЈ Војислав Коштуница и Српске Мирко
Шаровић, у новом тексту из 2006, избачена је само „сарадња у области одбране,
на потпуно транспарентан начин“. То зато што је, у међувремену, силом НАТО-а,
ентитетима одузето право на властите
војске које су имали по слову Дејтонског споразума. Управо оно што је једино, у
пуном капацитету, и заживело у пракси из оног споразума о конфедерацији између
Хрватске и Федерације БиХ?!
. . .
Дакле, углавном су то области сарадње које предвиђа и
Декларација Свесрпског сабора.
Ново је да се сада јасно наглашава да је Србија „потписник и
заштитник Општег оквирног споразума за мир у БиХ, да перманентно надгледа
процесе у БиХ у циљу заштите права Републике Српске и конститутивног српског
народа“, уз подсећање да је Споразумом од 29. августа 1995. године Српска
овластила СРЈ (чији међународноправни идентитет наставља Република Србија) да у
њено име и за њен рачун потпише мировни споразум у Дејтону и Паризу.
Ново је и да Свесрпски сабор Србије и Српске конституише
Национални савет српског народа, кога, осим представника из Србије, чине и
председник, премијер и председник Скупштине Републике Српске, као и представник
Сената Српске и председник Академије наука и уметности Српске.
Ново је да Свесрпски сабор утврђује да је назив (српског)
народа један и да га је немогуће мењати, због чега одбацује разне наметане
префиксе (попут „босански Срби“, „Србијанци“ и сл) који су додавани испред
именице „Срби“.
Није ново то да Сабор „позива међународне актере да се врате
поштовању слова Дејтонског мировног споразума“, али јесте то да се „од Србије,
у складу са статусом потписника Дејтонског мировног споразума, очекује да
интернационализује проблем урушавања Дејтонског споразума са захтевом да се
исти примењује у облику у којем је и потписан од стране свих“.
Није ново ни то да се наглашава да је РС јединствен и
недељив уставноправни субјект који самостално обавља своје уставотворне,
законодавне, извршне и судске функције у складу са Уставом БиХ - Анексом IV
Дејтонског мировног споразума и чија територија не може бити отуђена мимо
Устава и закона РС, као и да „БиХ представља искључиво Председништво на бази
консензуса (и института заштите виталног националног и ентитетског интереса), а
не појединци узурпирајући надлежности функција које обављају“.
Ново је само то да се, на Сабору, осим Владе Српске, сада и
Влада Србије очитовала да „сматра непримереним постављање високог представника
у БиХ супротно Анексу X Дејтонског споразума, којим је прописано да је за
именовање високог представника потребна сагласност страна уговорница, као и
одговарајућа резолуција Савета безбедности УН“.
Ново је то да ће Српска, од сада, осим 9. јануар, као Дан
настанка РС (празник који су политичко Сарајево и странци из Уставног суда БиХ
прогласили „неуставним“ јер „пада“ на Светог Стефана), заједно са Србијом,
обележавати и 15. септембар као Дан српског јединства, слободе и националне
заставе у сећање на пробој Солунског фронта у Првом светском рату, али и 15. фебруар
(Сретење) и као Дан државности Српскe. Као и то да ће убудуће химна “Боже
правде” бити не само химна Србије него и свесрпска химна, а двоглави орао
Немањића национални свесрпски грб.
Није ново да Свесрпски сабор изражава пијетет према свим
жртвама страдалим током рата у БиХ, као и свим жртвама пострадалим у ратовима
на простору бивше Југославије нити да не подржава Резолуцију о Сребреници јер
је карактерише као „покушај колективног окривљавања целог српског народа, који
je неприхватљив и не може бити спроведен у дело“. Сабор позива руководства
Србије и Српске да „допринесу расветљавању историјских чињеница у вези са
догађајима деведесетих година, а посебно када је реч о догађајима у Сребреници
и околини од 1992. до 1995. године“.
Ново је и то да је Свесрпски сабор, и Србији и Српској,
препоручио „додатно интернационализовање теме страдања Срба и геноцида који је
извршен над Србима, са посебним нагласком на страдање деце у посебним
јединственим логорима за децу у Независној Држави Хрватској, као и масовним
стратиштима и небројеним јамама у херцеговачком и динарском кршу, козарачким и
другим селима широм данашње РС, Србије, Федерације БиХ и Хрватске“.
Као и то да ће Србија и Српска „уједињено неговати
историјско памћење и чувати успомену на српске жртве пале за слободу у свим
ратовима, обележавати и сећати се жртава палих у Првом светском рату, жртава
геноцида који је извршен над Србима у Другом светском рату и жртава у ратовима
деведесетих година прошлог века“.
Ново је и да ће Србија и Српска заједнички изградити два
монументална спомен комплекса посвећена очувању истине о страдању Срба у Другом
светском рату, у Доњој Градини и Београду, који ће да сведоче величини жртве
слободарског српског народа поднесене у борби против фашизма, нацизма и
усташтва“, и да ће ти меморијали да постану места ходочашћа и да се уврсте у
план ђачких и студентских екскурзија школа и факултета Србије и Српске.
Такође, опет у складу са Споразумом о специјалним и
паралелним везама из 2001. и 2006,
Свесрпски сабор подстиче Србију и Српску да „даље развијају заједнички
економски, културни, социјални, спортски и духовни простор“, као и „сачињавање
заједничког и уједињеног плана инфраструктурних пројеката Србије и Српске којим
ће се детаљно уредити и планирати потенцијално важни пројекти, као што су
изградња аутопута Бањалука – Београд, изградња гасовода кроз Српску, изградња
аеродрома у Требињу и градња заједничких хидроелектрана.
Поготово се „рушењем Дејтона“ не може сматрати констатација
из тачке 23 ове декларације, која каже да је „РС задовољна високим степеном
аутономије дефинисаним Дејтонским мировним споразумом, те стога инсистира на
суштинском и формалном провођењу Дејтонског споразума, као међународног уговора
који не може да се мења једнострано или путем интервенционизма, те да зато РС
може, у мери у којој оцени као целисходно, да активира све надлежности које су
према Дејтонском споразуму предвиђене као надлежности ентитета“.
У том правцу иде и последња тачка Декларације Свесрпског
сабора којом се „државни органи српског народа“ позивају да „народима у
окружењу понуде споразум о историјском помирењу, трајном миру и развоју“.
. . .
А онда, као шлаг на торту, још мало „мудре спољне политике
мирољубиве активне коегзистенције“ нашега Врха Врхова.
Протеклог викенда је, наиме, у швајцарском летовалишту
Бургеншток, на захтев Кијева, организована Мировна конференција за Украјину, на
коју Русија није била ни позвана. У Швајцарској је и наш Марко Ледени Ђурић
слушао како Канађанин Џастин Трудо узвикује „Слава Украјини“, али је и „видео
Пинкија“ - чуј „видео“, сликао се са Зеленским - а Србија је потписала још
једну декларацију против Русије, иако је, од присутне 93 земље, њих 13 одбило
да то учини: не само чланице БРИКС, као што су Бразил, Индија и Јужноафричка
Република, већ и Уједињени Арапски Емирати, Јерменија, Бахреин, Ватикан,
Индонезија, Либија, Мексико, Саудијска Арабија, Словачка и Тајланд.
Но, биће да ни то није било довољно. И „то овој причи даје
чудан крај“. Председавајући Председништва БиХ Денис Бећировић је, „у име БиХ“
(наравно, без одлуке тог колективног представништва три конститутивна народа),
искористио Мировну конференцији о Украјини да оптужи „БХ-ентитет РС за
подривање Дејтона уз помоћ Русије, тако што проруске снаге у БиХ угрожавају мир
и прете стабилности БиХ и регије Западног Балкана".
А Србија је, за то време, још једном гласно подржала
„принцип суверенитета, независности и територијалног интегритета свих држава,
укључујући и Украјину“, а писци декларације подразумевају да је та држава и
„Република Косово“, али, на жалост, не и Република Србија. Но, нема везе, „кад
је бег био циција“, има се, може се, важно је да наша дипломатија угоди нашим
„западним пријатељима“, пардон, „партнерима“. (www.pravda.rs,
извор:
Правда,
20.6.2024)
Нема коментара:
Постави коментар