Откако је, крајем прошлог лета, почео да замајава грађане земље чији је председник будалаштинама типа да му је (протоколарни) „четам хаус“ модел „конспиративности“ дијалога о будућности Косова битнији од Устава земље на чијем је челу и у коме пише да је Косово неотуђиви део Србије, па све до тренутка када је, 27. вељаче, у „строгој конспирацији“ прихватио да прихвати нешто што, по његовој тврдњи, није ни постојало сем у „нон пејпр“ варијанти – Врховник наш насушни стално ми се намеће као споредни главни јунак „Конспирологије“ Александра Дугина. И ту, најискреније, не мислим на силне унутрашње уроте које се, свако мало, против нашег првог конспиролога, предупреде или, макар, медијски, већ у корену, ефикасно затру. Овде је реч о Врховниковој, гледе Косова, комуникацији лозинкама, баш као у, Кинезима наjомиљенијем, југословенском филму „Валтер брани Сарајево“, из кога сам позајмио насловну реплику.
Можда баш зато, Србија данас све ми више личи на ону
нашу краљевину из времена „младобосанца“, па „црнорукаша“, па совјетског,
такорећи, Џејмса Бонда, светског а нашег, Мустафе Голубића.
Дефинишући конспирологију (у истоименој књизи), као
„науку о заверама, тајним друштвима и окултном рату“, Александар Дугин је, још
1993. године, разликовао појединачне „завере“ и људе, „конспирологе“
индивидуалце, „теоретичаре завере“ (данашњим језиком казано, разни
„равноплочаши“, „антиваксери“ итд), од „глобалних“, односно „завера светских
размера“ које чине основу конспирологије као научне или паранаучне дисциплине.
Почетни аксиом конспирологије представља, наиме,
идеја о постојању тајног друштва, чији чланови теже да покоре цео свет и створе
потпуно нови поредак у којем ће они заузимати кључне позиције и апсолутно господарити
светом. Схематски, то би могло да изгледа овако: у центру „завере“ налазе се
људи; ти људи су скривени велом тајне; ти су људи принципијелно дефектни у
самој својој основи; циљ „завере“ је стварање „антиреалности“ која одговара
„антинормалности“ самих завереника; негативни циљ „завере“ је уништење
„природног“, „нормалног“ поретка ствари који представља „сметњу“ и „препреку“
(или барем подјармљивање и потчињавање „нормалне“ реалности)...
Дакле, Дугин је, пре три пуна десетлећа (Јељциново
доба Русије, на крхотинама тек распале совјетске империје), тврдио да
мондијалистички покрет тежи да свим земљама света наметне један исти
социјално-политички образац друштвеног уређења који ће бити копија америчког
модела и у којем ће све националне, територијалне и културне особености држава
и нација бити укинуте, као што је то историјски већ остварено у случају
америчких држава. Идеолошки модел мондијализма јесте посткапитализам, посебни
„Нови светски поредак“ (др Владимир Илић ће, 20 година доцније, писати већ о медијском
„Поретку Новог света“), заснован на доминацији технократске елите и тоталној
контроли природних и социјалних процеса. Дакле, Дугин, не заборавимо то, још
1993, пише да мондијалисти нарочито предлажу да се од магнетне картице, која је
већ тада у већини европских земаља служила као основни финансијски документ
личности, начини некава „протеза Ја“. (Термин је сковао познати мондијалист Жак
Атали, Митеранов саветник и претендент на положај председника Европске банке
после уједињења Европе 1992.) А то, даље, подразумева „укидање и законску
забрану свих квалитативних карактеристика које су до данашњег дана одређивале
човекову личност – укидање и забрану националне, државне и политичке
припадности, све до потпуне нумерације и изједначавања човека са обичним редним
бројем“.
Лорд (Едвард Фредерик Ленгли) Расел је, као
британски краљевски војник, адвокат, историчар и писац, био део правног тима
који је привео правди немачке нацистичке злочинце, а потом „из прве руке“,
1954, објавио „Под бичем кукастог крста“ (поднаслов: „ратне тајне Нирнбершког
процеса“), књигу сведочења о геноциду, холокаусту и погрому Трећег Рајха над
десетинама милиона људи и неколико народа. Расел, у том сензационалном штиву,
бележи, поред осталог, и да је „у мају 1941, Хитлер, на састанку са својим
генералима, образлажући стратегију „Drang nach Osten”, изрекао и следећу
реченицу: „Рат против Русије не може се водити по законима части. То ће бити
борба идеологија и раса.“
Руска агресија на Украјину данас је богомдан
лајт-мотив да се, у Србији, свако искакање из преовлађујућег антируског тона
„Хора бечких дечака“ у политичком мејнстриму, бележи као „опасни малигни руски
утицај“.
Ове догме држе се, по вертикали и хоризонтали, у
своме наративу, не само трендсетерски укрофили (исправније: зеленскољуби) и
русомрсци по опредељењу или по професији (прецизније: еврољуби), већ и приличан
део власти, па зато све што се не уклапа у ову агенду, сви који се не слажу са
„НАТО Божјом заповешћу“ да је Русија једино зло, бивају анатемисани као ово или
оно.
У тексту „Тиранија оксиморонштине колективног
Запада“ који сам, на блогу cvijetinmilivojevic.blogspot.com, објавио
21.11.2022, бавио сам се, у то време, али и данас, најактуелнијим примерима
оксиморонштине у међународном праву и међународним односима, са последицама за
све нас овде и одавде.
Па, да подсетим: оксиморон је посебна врста антитезе
или парадокса који се духовито дефинише као „оштроумна будалаштина“, односно
стилска „фигура мисли“ која описује ирационална стања и у којој „мртвац“ може
да буде „жив“, „будала – мудра“, а „хуља
света“!
У међувремену, намножило се и, на дневном нивоу,
умножава се толико оксиморона, апсурда и парадокса, не само у међународном,
него и нашем унутрашњем јавном дискурсу, да све прети да прерасте у нову
глобалистичку епидемију.
Без пардона се, и овде и преко, за оно што је у
стварности само „колективни НАТО запад“, користи, ни мање ни више него,
хипербола - а она је, као што сваки
основац зна, стилска фигура у којој се свесно претерује ради нагласка или
појачавања ефекта - „свет“ или „међународна заједница“, иако је тај „остатак
света“ многоструко бројнији по становништву и неколико пута територијално
пространији!?
Или, пазите сад, овај оксиморон: Бивши министар
спољних послова Словачке (Мирослав Лајчак) која не признаје Косово, у униформи
ЕУ бирократе - посредника, захтева од Србије да се одрекне Косова, а Каталонац, осведочени борац против
отцепљења Каталоније од Шпаније, бивши министар дипломатије Краљевине Шпаније
(Жозеп Борељ), земље која не признаје Косово, у одори високог званичника ЕУ,
притиска Србију да то Косово третира као независну државу и равноправног
суседа!
Пре тачно две деценије, Американци и њихови
британски савезници отпочели су, како су то они еуфемистички назвали,
„инвазију“ (у збиљи: агресију) на Ирак, с циљем насилног свргавања ирачког
руководства, уз образложење да председник Садам Хусеин поседује и спрема се,
наводно, да употреби оружје за масовно уништење, као и да је његов режим био
саучесник у нападима Ал-Каиде на САД, 2001. године.
(Е, да подсетим на одређење израза „еуфемизам“: то би било ублажавање, означавање зле ствари
блажом речи, тј. стилска фигура која, такође, припада фигурама мисли, а којом
се неки израз који има неугодну, застрашујућу или вулгарну конотацију замењује
другим блажим, пријатнијим и, по значењу, блиском замењеном изразу, а понекад и
супротном.)
Дакле, био је то лажни изговор, јер су се обе тврдње
показале неистинитим. Прво, амбасадор Саудијске Арабије (америчког савезника на
Блиском истоку!) принц Бандар бин Султан је, седам дана после напада на „куле
близанкиње“, посетио америчког председника Џорџа Буша Јуниора и саопштио му да
Ријад не само да „нема доказа о било каквој сарадњи Осаме бин Ладена и Ирака,
него историја говори да су они били противници“. На крају, Пентагон је то и сам
признао у студији коју је, објавио пре четири године, и у којој се каже да је
„само један победник изашао из година грађанског рата и побуне који су уследили
након америчке инвазије и окупације Ирака, а то је Иран“!
Колико је наш Врховник добар ђак својих западних
пропагандних „коуча“ (нпр. једног од команданата НАТО агресије на Србију,
Тонија Блера!), доказују и само неке од његових дневних замена теза у циљу
слуђивања грађанства.
Усред кампање скривања од грађана да је, вадећи се
на стратегију „куповине времена“, ипак, апропо одрицања од Косова, прихватио
много штошта што тврди да није прихватио, председник Србије који је, и даље,
противно члану 115 Устава, истовремено и председник Српске напредне странке,
одлучио је да прави још нешто што личи на политички субјект, а вика се, ни мање
ни више, него „Народни покрет за државу“?! Или, „за одбрану државе“. Илити:
„Србија сања и снове остварује“.
Што имплицира да, ако којим случајем, нисте унутра,
„у покрету“, може да значи да ви нисте за одбрану своје државе, односно за
Србију као државу, па је логично да се упитате да ли сте ви, заправо, издајници
Србије?
Е, сад, за какву државу, коју државу, да ли за
државу по Уставу, „од Хоргоша до Драгаша“ или само до „административне линије
са КиМ“, тј. „до Мердара“ – одговор на ту загонетку „Покрет“ не нуди.
Још горе је што је тај „покрет пристојних и
нормалних људи“ (непристојни и ненормални су, вероватно, они што се не учлане у
то), што му је био радни наслов, замишљен као покрет за давање бланко подршке
Врховнику, односно самодршцу за било шта да он, о било чему, а поготово о будућности
Косова, да одлучи...
Кад наш некадашњи врли радикал и ратни хушкач, данас
самозвани Врховник све Србије и Србаља, забринуто подигне веђе због „јачања
десно оријентисаних партија“, он их таргетује као некакав, искључиво негативни
тег или опасност, у његовој „лавовској борби“ (цитат: почивши патријарх
Иринеј) за Косово и Метохију, иако би
се, управо због залагања за територијалну целовитост и државни интегритет
земље, свугде на Западу, овакве странке сматрале најграђанскијим и
најпатриотскијим конзервативним политичким субјектима. А самом председнику
Србије, ако му је неодрицање од Косова изистински приоритет, би, ваљда, баш
овакве политичке опције требало да буду оне од којих би, најпре, затражио
подршку?
Кад Врховникове евет-ефендије, са екрана националних
ТВ фреквенција, сложно ускликну „не можемо да нерешен косовски проблем
остављамо нашој деци“, „хајде да га се отарасимо сад и одмах“, логично би било
упитати их - а зашто онда тој „својој деци“ ова власт оставља огромне дугове
које ће, не годинама већ деценијама, враћати генерације наших потомака?
Замислите када би се претходном логиком руководио српски домаћин, па рекао,
хајде да ја распродам земљу, кућу, стан, да не остављам тај „проблем“ својој
деци и унуцима, јер ко зна да ли ће они који дођу иза мене умети да раскрчме
оно што смо стварали моји преци и ја?!
Вучићева тзв. проевропска, углавном антируска и
зеленскофилна, опозиција у Србији, послушно прати наратив и агенду својих НАТО
ментора, па једнако као што то њени патрони чине у својим земљама, она то дела
овде, те свакога ко позове на мир у Украјини – обележи као (про)руског човека.
У оптицају је још неколико опасних замена теза
проНАТО опозиције, али и дела владајуће коалиције у Србији.
Рецимо, ко сматра да је чак и „замрзнути конфликт“
боље решење за КиМ од „сечења преко колена“
према немачко-француско-америчком шниту, томе бива импутирано да је за
рат!
Ко је за очување Космета са највећим могућим
степеном аутономије, у оквиру уставног и државног поретка Србије, тај је,
такође, за рат, а онај ко је за капитулацију, мазохистичко одустајање од
Косова, тај је Европљанин, пацифиста и визионар.
А на питање да ли би и, евентуално увођење санкција
Русији, за који све гласније навија и део Врховниковог окружења, значило улазак
у, за сада, прокси рат против Русије, а на страни НАТО-а, упркос прокламованој
војној неутралности – мук.
Намеће се некаква мантра о „признавању реалности“ на
Косову. Као, Србија је изгубила право на Косово јер је поражена у рату, тамо је
Србија „починила геноцид“, „косовски Албанци не желе да живе у Србији“, „на
Косову је америчка НАТО база“ и томе слично. Па: „Устав из 2006 није уважио
политичку реалност да је Србија изгубила Косово“... „треба да се уважи реалност
да, по Уставу Косова, не може да се формира ЗСО“... „
Противаргументи су непожељни чак и у медијима под
контролом овдашњег, прокламовано
„просрпског“, режима. Нико не поставља питање откуд сада седма држава на
простору СФРЈ, када се бивша нам домовина распала по рецепту (европске) Бадинтерове
комисије, по шавовима унутрашњих републичких граница, и по ком се то
међународном праву, 16 година касније, појављује и некаква седма држава?
Ординарна је неистина да је Србија изгубила рат са некаквом „Ослободилачком
војском Косова“, јер, ако је и поражена, онда су је „победили“ агресори из САД,
Немачке, Француске и остатка НАТО-а, после чега су тај део Србије исти ти
агресори и окупирали.
Парадоксално је и то да Србија подржава
територијални интегритет Украјине, а ЕУ и САД који оружјем брану ту земљу, као
што вербално одлучно подржавају територијалну целовитост БиХ, не подржавају и
територијални интегритет Србије!?
Еврофанатици немају одговор ни на питање зашто се то
нити једна од 28 земаља није, пре уласка у ЕУ, одрекла ни педља своје
територије, а једино се за Србију то тражи као услов свих услова.
Уместо тога, они, по пропагандној матрици
„производње сагласности“, подмећу немачки тас на ваги: на једној страни
аугментатив (беспризорна увећаница), тј. немачке инвестиције вредне, тврде,
неколико стотина милиона нечега, док на другом тасу имовину државе, Цркве и
грађана Србије на КиМ, вредну стотина и стотина милијарди нечега, „мере“ као
апсолутни деминутив (умањеница).
И питање свих питања: Зашто преговарамо само с
једним делом западног дела међународне заједнице и то управо са три земље које
су извршиле агресију на Србију, признале Косово и ментори су косовске
независности?! Зашто није укључена Шпанија? Зашто нису укључене земље које
представљају три и по милијарде људи, Русија, Кина, Индија, земље БРИКС-а, већ
само и искључиво они који су 1999. били агресори, а данас у окупатори и ментори
„Републике Косово“?!
Доказ више да је „колективном Западу“, једино битанн
његов приоритет, „испорука“ Косова коју очекује од нашег Врховника – јесте у
томе да он овде подржава стабилократију и самодршца, односно принцип
несмењивости власти, а да га уопште не занима стање демократије, људских и
грађанских права, владавина права, слобода медија, збора и говора...
Упали смо у замку да, ако нам бриселски и
вашингтонски трећепозивци „гарантују“ некакав провизоријум од „Заједнице
српских општина“, договорен и потписан, иначе, још пре 10 година, онда заузврат
морамо да прихватимо америчко-немачко-француски план којим се Србија мири са
независношћу Косова! Зар је компромис између премабуле Устава Републике Србије
у коме стоји да је КиМ део Србије и става Приштине да је Косово независна
држава – зар је тај компромис који нуди „колективни запад“ – то да је Косово
независна држава?!
Нови оксиморон изрекао је амерички велепосланик у
Београду Кристофер Хил: „Србија је (пазите сад: „Србија је...“) у Охриду
прихватила своју европску будућност и јасан план како да до ње стигне – одлука
је захтевала мудрост, интегритет и храброст.“ Како то „Ујка Сем“, с оне стране
Океана, обећава Србији, не америчку него европску, будућност? И која је то
Србија нешто прихватила: ко је та Србија, уважена Екселенцијо - председник Републике који шест година крши
Устав, а има само осам церемонијалних надлежности и нити једна му не даје
мандат да се одриче 15 одсто државне територије?
После Охрида, наш Врховник је више него јасно
објаснио зашто није потписао ништа и зашто ништа неће потписати (ово „ зато што
има неподношпљив бол у десној руци, а десном потписује, а тај бол ће се
наставити наредне четири године“); зашто није прихватио чак ни оно што је
прихватио и зашто неће имплементирати ништа од онога што није прихватио, тј.
што је прихватио да прихвати ако прихвати и зашто ће имплементирати само оно
што он мисли да је прихватио, ако је прихватио?! Тј. он инсистира да није ништа
потписао, нити је прихватио све, како то тврде европски званичници, тако да,
ипак, неће имплементирати све што је предвиђено споразумом који није потписан,
а можда је прихваћено.
Или је, пак, ипак било овако: „Ми ћемо да
имплементирамо највећи део ствари, али нећу да имплементирам признање и ништа о
уласку у УН“. Или, овако: Нисам прихватио никакав план или споразум, али
прихваћам његову имплементациjу. Или: Нисам могао ништа да прихватим или не
прихватим нити потпишем јер и не постоји никакав план већ само „нон-пејпр“?
Мада, није немогуће ни да је новинарка Таталовићева
на правом трагу: „Синоћ сте рекли, ево подсећам Вас, „зато што не потписујем,
зато и не морам да испуним нешто“. Данас нам овде читате ако не спроведете
нешто, сносићемо последице на путу ка ЕУ и финансијске последице. Дакле,
прихватили сте све, али нисте прихватили све и спровешћете све, али нећете да
спроведете све. Је л‘ Вам се не чини да ипак мало залуђујете овај народ?“
Оптимисти се очајнички хватају за следеће
Врховниково исповеданије: Нисам потписао ништа, ни споразум ни анекс, јер
Косово није међународноправно призната држава са којом бих могао да потпишем
међународни споразум, а „црвене линије“ за Србију су – признање независности и
чланство Косова у Уједињеним нацијама, те само до тих „црвених линија“ Србија
може да ради на имплементацији договореног?!
Или, можебити, коначна истина, ипак, лежи у следећем
Врховниковом, копипејст, „ђинђићевском одговору“: „Ја се не враћам нигде, мој поглед је увек у
будућност!“
Ако вам ништа није јасно, за утеху, Американци и
ЕУљани су све одлично разумели: Нас не занима то што АВ није ништа потписао –
нема везе, споразум је постигнут, он га је прихватио. А наш брат Каталонац
Борељ је устврдио да ће овај документ (!?), убудуће, бити део обавезних
преговарачких поглавља ЕУ са Србијом!
А заблуделом стаду овде остаје да, ево већ и 11.
годину, верује да је „Аца Србин“ то нешто прихватио, а да у ствари није
прихватио, јер је, као што је више пута поновио, „много паметан“ и све ће их
„превести жедне преко воде“. (cvijetinmilivojevic.blogspot.com,
21.3.2023)
Нема коментара:
Постави коментар