петак, 29. јул 2022.

Јулско престројавање власти и опозиције

Конац српња дефинитивно су обележили народни посланик и посланица Орлић др Владимир и Ђурић мастер Невена јавним хушкањем председника Републике на наставак континуираног чињења тешког дела против уставног уређења Републике Србије.

Конкретно, на деловање противно члановима 111 и 115 Устава који налажу да „председник Републике одражава државно јединство“ и да (зато) „не може да обавља другу јавну функцију или професионалну делатност“.

Још конкретније, ван изборне кампање, кад им време није (а уз то је и законом забрањено), речени напредњачки функционери се, као главни јунаци пропагандног спота  своје (владајуће) странке од 750.000 чланова, супротстављају Уставу земље чији је легални председник противуставни председник њихове партије: „Жеља свих нас у СНС – неподељена, јединствена и снажна - је да на челу странке остане Александар Вучић!“

„Он је врховни командант оружаних снага; он именује све војне и команданте гарде; он контролише службе безбедности; он именује врховног судију, првог човека правосуђа, шефове државних телевизијских и радио станица; он има последњу реч о свим најважнијим државним питањима; његове добротворне фондације располажу имовином и капиталом чија се вредност процењује на више милијарди долара...“

Сложени и необични, помало „кежуал“, политички систем, додуше, све ово дозвољава, али у Ирану, где, осим председника и парламента који се бирају на изборима, постоји и низ других државних институција које се не бирају, већ их, од исламске револуције 1979. године наовамо, поставља и контролише Врховни вођа (ајатолах; „вођа за углед“).

Откако је свргнут последњи шаханшах (краљ краљева) Реза Пахлави, а на место неформалног персијског цара дошао први „вођа за углед“ ајатолах Хомеини, Врховни вођа је и тај који именује половину чланова, веома утицајног, Савета чувара револуције (тело од 12 теолога и правника). Савет чувара, паралелно, одобрава и све кандидатуре на председничким изборима, као и све законе које парламент донесе, а има и право вета...

Ту су и „Скупштина стручњака“ (чине је 88 исламских учењака или свештеника) која бира Врховног вођу и надгледа резултате његовог рада, као и „Савет за расуђивање о сврсисходности“ који саветује Вођу.

Оно што је још специфично за ирански уставноправни и политички систем јесте чињеница да, у оквиру оружаних снага, постоји редовна војска, али и Исламска револуционарна гарда (она има копнене снаге, морнарицу и авијацију, а надгледа и стратешко оружје), а сви команданти су одговорни Врховном вођи.

Када је оно дојучерашњи „Господин 619 милиона“, након што је, по други пут у три месеца, видео Врховника, одао тајну да му је овај дефинитивно најавио повлачење са места шефа СНС-а, али, за не поверовати, и раздвајање локалних од „великих“ избора, мени је, као приљежном хроничару, Председникових најава повлачења са орочавањем, остало само да победоносно ликујем: Двадесета – срећа!

Јер, једини сам – Ђилас ми се тек у финишу,  кад је све већ сигурно, прикључио – веровао у Председника и охрабривао га да учини то (не боли, не уједа, једино паразиторијуму СНС-а, евентуално, може да штети), јер сам знао да легални председник моје државе неће да слаже и по дведесети пут.

И, шта ћемо сад?

Летња перестројка и јулско престројавање унутар досадашње власти и опозиције могу да почну, јер – Србија, као, мора бити здрава.

Кад ја тамо, а оно – „међутим“!

Из истих стопа кренула је институционална „орлић – невена“ вапај кампања наговарања председника СНС-а да противуставно настави да унеређује институцију председника Републике Србије.

С обзиром да, у другој фази ове назовикампање, очекујем да све нас који охрабрујемо Председника да испоштује Устав, почну оптуживати да тиме хоћемо да „срушимо државу“, „забијемо нож у леђа српском народу“ и „обрадујемо српске непријатеље“ – ево решења: Може Врховник да настави да буде председник странке (под условом да га његова „база“ поново изабере, јер редовна изборна скупштина СНС касни већ три године!), ако хоће, и заувек – али, да онда не буде више председник државе.

(За)уставне судије се и даље понашају као босоноге „сестре кармелићанке“, затворене међу самостанским зидинама, заветоване на вечну ћутњу, осим што, покаткад, кад „загусти“, као у случају (бившег) доктора Малог, бивају упрегнуте да му, „у име највишег националног и државног (будућег премијерског?) интереса“, силом сачувају докторат.

Врховник гази, ево, и други председнички мандат, а шесту годину већ, крши члан 41 Закона о спречавању корупције који појам сукоба интереса дефинише као ситуацију у којој јавни функционер има приватни интерес (а то је „било каква корист или погодност за јавног функционера или повезано лице“) - у нашем примеру, интерес СНС чији је, паралелно, председник - који утиче, може да утиче или изгледа као да утиче на обављањe јавне функције.

Даље, с обзиром да је обављањем другог посла, односно (друге) делатности из става 2. овог члана угрожавао непристрасно вршење или углед јавне функције (председника Републике), и да то представља сукоб интереса, што је у примеру нашег Врховног вође, очевидно – Агенција за спречавање корупције имала је, према члану 46, обавезу да одреди рок у којем је јавни функционер (наше Врховник) „дужан да престане са обављањем тог посла, односно делатности“.

Кад би се поштовао члан 47. овог закона, јавни функционер (председник Републике) не би смео да саветује правна (СНС) и физичка лицa (своје, оваквим деловањем повлашћене, партијске колеге) „о питањима у вези са јавном функцијом на којој се налази“.

Према члану 49, јавни функционер не сме да буде члан органа удружења, нити његов заступник, ако између јавне функције и чланства у органу удружења (узмимо да је то СНС, на пример) или заступања удружења  постоји однос зависности или други однос који угрожава или би могао да угрози његову непристрасност или углед јавне функције.

И, најконкретније, члан 50, дозвољава, додуше да јавни функционер „може да врши функцију у политичкој странци, односно политичком субјекту и да учествује у њиховим активностима“, али само и једино – „ако то не угрожава вршење јавне функције и ако то није законом забрањено“!

Хоћемо ли зажалити за Весићем – било је питање једног опозиционог медија, након избора Доктора за градоначелника.

Избори на свим нивоима, у истом дану, са истим именом и презименом носиоца листи, са његовим личним слоганом, без помена некакве партије, на којима је он и само он једини видљиви кандидат за све функције, од месних заједница и општина, па навише – доводе у питање и суверено уставно право грађанина да бира и да буде биран.

Јер, наш Врховник резонује по принципу:

Пошто сте баш мене изгласали за градоначелника свих градова и председника свих општина, за народног посланика, за покрајинског посланика, за шефа Српске листе на КиМ, за председника владе, за министра свих министарстава, за главног тужиоца, али и главног судију и главног адвоката, за првог законодавца (што све није далеко од истине)...

Зато, није важно кога бисте ви желели – ја могу да поставим кога хоћу, јер мене сте изабрали и делегирали да ја у ваше име – бирам! Ето, може ми се!

Боље вам је да се не чудите, јер да знате: увек од горега може бити горе, увек уместо лопова из нужде може у неку фотељу засести и озбиљан а контроверзан  „пословни човек“, увек наместо скромног плагијатора дипломе основне школе могу да доведем алавог лажног доктора наука...

Кога год да негде поставим, знајте да сте то ви изабрали, гласајући за мене! Шта год да ја одлучим о најважниим животним или белосветским питањима, сматрајте да сте, гласом за мене, мене и овластили да одлучим шта год одлучим да одлучим!

Зар и вама, као и мени, не импонује да се шепурим међу плагијаторима, међу овима чија досијеа држим у фиоци, међу никоговићима и зависницима од фотеља, међу...? А ја беспорочан: уредна школа, легална диплома, без имовине на своје име, поштен, препоштен („он је поштен, ови око њега су мангупи и лопови“ – као Тито, као Слоба у првој фази...)! А види њих? Они зависе од мене, од мога „да“ или „не“, од полиграфа у моме мозгу...

Калигула (Гај Јулије Цезар Германик; „Чизмица“) је – веле историјски избори - био врстан глумац, способан да сакрије одбојност или презир, препозна опасност, од њега „није било бољег слуге нити горег господара“. Када је улазио у Рим, (спонтано) окупљени поданици клицали су му „Наша беба“ и „Наша звезда. И, заиста, на почетку владавине, Калигула се посветио политичким и јавним реформама, објавио извештаје о јавним фондовима, укинуо непопуларне порезе, помагао онима који су изгубили имовину у пожарима, вратио праксу демократских избора, уводио нове сенаторе и витезове – дакле, није штедео паре за раст свог рејтинга.

Градио је путеве, аквадукте, луке, али улазио и у мегаломанске грађевинске подухвате који су, данашњим језиком речено, били класични пропагандни пројекти: царске палате, хиподроми, (ватикански) Обелиск, грандиозне храмове, Помпејево позориште, масивни бродови палате, па чак и плутајући (понтонски) мост од две миље само да би, у инат „неверним Томама“, на коњу (и сенатору) Инцитату прејахао морски залив.

Али, када је тим популизмом довео државу у тешку финансијску кризу, а грађане у глад, обрнуо је ћурак наопако.

Калигула је, одједном, узвикнуо: Нека буде један Бог, један краљ! Почео се самоословљавати као бог Јупитер и облачити као полубогови Херкулес, Меркур и Аполон, подизао је храмове у сопствену част, па, наводно, чак и наређивао да се уклоне главе са разних статуа богова и потом их замењивао својим, а властиту бисту поставио је чак и у једном јевррејском храму. Пожелео је да буде поштован као бог сунца - „Ново Сунце“.

Ах, да, „сенатор“ Инцитат био је, пре уласка у сенат, проглашен и римским држављанином, а Калигула је намеравао да га унапреди и у конзула. Живео је у штали од мермера, а Калигула је тражио од осталих сенатора и великодостојника да свом „колеги“ Инцитату одају посебне почасти.

Отуда се – свака сличност са неким од данашњих стварних ликова је случајна – термин „инцитат“ користи за оне особе које су именоване или изабране на неку важну функцију или дужност, иако је очевидно да нису ни кадре, ни способне, ни достојне да је врше.

Драгиша Васић је, у својим „Утисцима из Русије“ (походио ју је пола деценије након Октобарске контрареволуције), у српску публицистику убележио и два термина совјетског пропагандног новоговора. Једна стара генералица, удовица царског генерала, објашњавала му је да су се њена деца, као и сва аристократска омладина, „приспособила“, тј. пришла јединој партији; док је, извесни екс пуковник царске, а потом и Црвене армије, самоописао нови положај старе-нове војничке касте: Ми официри смо се „преваспитали“...

Из те две дубоке „хјумен рисорс“ базе „приспособљених“ и „преваспитаних“, ево већ деценију, захвата и кадрира наш самодржац.

Зато се, са искуством од 32 године, што новинарског, што публицистичког, што „теоријског“ праћења одрастања политичког плурализма и демократије у Србије, слатко забављам, слушајући, као, озбиљне расправе о томе „ко ће у владу“, „хоћемо ли увести санкције Русији“, „да ли ћемо признати Косово“...

Као да се неко о томе нешто пита и као да то неко уопште зна осим, донекле, Врховника?  

Јер, све што данас гледамо је смејање у лице грађанима, њиховој изборног вољи, праву, законима Уставу, држави, идентитету. И све то уз озбиљно саучесничко сасмејавање оних на чијем смо, као, „европском путу“ и од којих, као, очекујемо неку ползу за грађане Србије...

Но, да ово не буде кивња само на Врховника, а не и на нас саме који, ево пуних 10 година, већински гласамо баш за ово, послужићу се неким секвенцама из живота „прадеде стрица по бабине линије“ једног од кандидата за нашега новог премијера Леденог Ђурића.

Отправник послова аустро-угарског посланства у Београду Левентал је, у свом извештају од 5.9.1905, овако окарактерисао Николу Пашића: „Увек у настојању да две ствари чини у исто време, тако да се не може никада сигурно знати шта он, у ствари, хоће.“

Васа Казимировић је чак, у своме делу „Никола Пашић и његово доба“, нашега Бају у две ствари упоредио и са министром спољних послова и државним секретаром Аустрије (у периоду од 1810 – 1848), познатим и под надимком „кочијаш Европе“, Метернихом:  „стављање рачунице испред принципа и коришћење интриге као допуштеног средства у политичкој борби“!

А Душан С. Николајевић (1925) је погодио у срж: „Он је увек вођ странке и у њој. Нераздвојан је од ње. Он не даје странку, а странка не даје њега...“

И, ту се, на нашу жалост, мање – више, исцрпљује свака сличност између смењивог Пашића и Врховника Србије овога времена. (Цвијетин Миливојевић, НИН, 28.7.2022, cvijetinmilivojevic.blogspot.com)


Нема коментара:

Постави коментар