Bajden je sve
glasniji u pozivima za zaustavljanje razvoja azijske sile, a nedavno je počeo
da povlači i prve otvorene poteze koji jasno ukazuju na to - o tome je za
24sedam pričao novinar i analitičar Cvijetin Milivojević
Američki predsednik Džozef Bajden kritikovao je Kinu otkad je došao na vlast, nalazeći stalno nove razloge za to, ali je u proteklih nedelju dana postao posebno “agresivan” u tome. Tokom svoje evropske turneje, od 9. do 16. juna, iskoristio je sve sa kojima se nalazio da svetu pošalje poruku o “sistemskim izazovima” koje ona predstavlja.
Lideri grupe G7 (SAD, Kanade, Britanije, Nemačke, Italije, Francuske i Japana) samitom su želeli da pokažu svetu da mogu da ponude alternativu rastućem uticaju Kine, pa su izneli novi globalni plan pomoći siromašnim zemljama za izgradnju infrastrukture, u nastojanju da odgovore na kinesku inicijativu “Pojas i put”.
Osim toga, zemlje G7 su zajedničkim snagama izvršile pritiske na Kinu zbog ugroženih ljudskih prava u njenoj regiji Sinđan, pozvale Hongkong da zadrži visok stepen autonomije i zatražile potpunu istragu o poreklu koronavirusa u Kini.
Kina je na to reagovala upozorivši ih da su davno prošli dani kad su globalne odluke donosile male grupe zemalja, a kineska ambasada u Londonu izjavila je da se odlučno protivi pominjanju Sinđana, Hongkonga i Tajvana, ističući da su zemlje G7 iskrivile činjenice i da su time razotkrivene “zlokobne namere nekoliko zemalja poput Sjedinjenih Država”.
Ni NATO samit, na kom je Bajden prvi put učestvovao, nije imao mnogo drugačiji ton. Na kraju samita lideri 30 zemalja članica nazvali su Kinu u udruženom saopštenju “sistemskim izazovom” za Alijansu.
– Kineske ambicije i asertivno ponašanje predstavljaju sistemske izazove međunarodnom poretku zasnovanom na pravilima i oblastima relevantnim za bezbednost saveza – rekli su NATO lideri.
Nakon toga je kineska misija pri EU pozvala Organizaciju da prekine da “preteruje sa teorijama o kineskoj pretnji”, ističući da je NATO “oklevetao” kineski mirni razvoj, pogrešno procenio međunarodnu situaciju i da poruka koju su poslali ukazuje na “mentalitet Hladnog rata”.
– Nećemo nikome predstavljati “sistemski izazov”, ali ako neko želi da nam postavi sistemski izazov, nećemo ostati ravnodušni – navodi se u odgovoru.
Pokušaj zloupotrebe Rusije
O svim ovim pritiscima na Kinu za 24sedam pričao je novinar i analitičar Cvijetin Milivojević, koji je istakao da je čak i sastanak Vladimira Putina i Džozefa Bajdena iskorišćen za negativnu kampanju usmerenu prema Kini.
– Meni je pre svega zanimljivo kako su američki izvori prepričali sastanak Putina i Bajdena, sa jednom možda i najvažnijom porukom sa tog sastanka. Oni su se tu, navodno, našli da dobronamerno razumeju Rusiju, zato što Rusija želi da očuva status druge svetske sile posle Amerike, a takođe imaju razumevanja za to što se ona plaši da je Kina ne ugrozi, u ekonomskom, vojnom i svakom drugom smislu i što Kina planira da ona bude druga svetska sila posle Amerike. Ta vrsta lažnog dušebrižništva mogla se videti i u delu Bjadenove konferencije za medije, gde je on rekao nešto slično tome – naglasio je Milivojević.
Analitičar kaže i da je više nego očigledno da je Kina bila jedan od glavnih tema samita G7, a da NATO nije ni pokušao da sakrije da je na dnevnom redu najvažnije pitanje bila ova azijska sila.
– Inače je bilo jasno da je ovaj samit G7, grupe takozvanih nekada najrazvijenijih zemalja sveta, bio usmeren ka podrivanju uticaja Kine. Mene je uvek fasciniralo to kako Rusija nije u G7, jer, realno gledajući, uz sve poteškoće koje ima, njeni energetski, rudni i drugi potencijali neuporedivi su u odnosu na veći deo zemalja koje su članice. To znači da osnovni kriterijum nije ekonomska razvijenost, nego ekonomska razvijenost u slučaju da ispunite pretkriterijume – da ste članica NATO-a i da vodite tu politiku crno-belog sveta, da je NATO tu da štiti svoje partnere od nekog tamo imaginarnog neprijatelja. Dakle, svrha opstanka NATO-a je neobjašnjiva, osim ako ne žele da ratuju sa Marsovcima. NATO je imao svoju svrhu do raspada Sovjetskog Saveza, ali ko mu je neprjatelj od devedesetih godina? To svakako nije mogla da bude Rusija, jer ona je nakon rasprada SSSR-a bar 10 godina bila faktički jedna zemlja koja se tražila. Očigledno da je NATO sada definisao svoju strategiju – sada taj neprijatelj nije samo Rusija, nego i Kina. Zato kad neko govori o svetu bez vojnih saveza treba da postavi pitanje “Protiv koga se pravi taj vojni savez”. Očigledno je da je čitav dnevni red ovog poslednjeg samita G7 zapravo bio usmeren na sprečavanje daljeg napretka Kine i to je više nego jasno – istakao je Milivojević i dodao:
– Koliko sam ja razumeo, Amerika je postavila cilj s kojim je organizovana i turneja gospodina Bajdena po Evropi – i njegov susret sa Putinom, gde ga je dobronamerno upozoravao da Kina može da mu zauzme drugo mesto kada je reč o velesilama, i njegovi bilateralni susreti sa takozvanim evropskim saveznicima, i njegovi susreti sa zemljama članicama NATO-a, i sastanak G7 – sve je to imalo za cilj da se SAD sa svojim vojnim, ekonomskim i političkim partnerima suprotstave Kini i da se “nadmeću”, kako oni to kažu, na svim poljima na kojima ona strahovito napreduje. Počev od ekonomske trke, do sutra vojne trke, imajući u vidu da je Kina najmnogoljudnija zemlja sveta, a sve se čini pod izgovorom zaštite demokratije tamo negde ili, kako to Amerikanci kažu, “zaštite interesa američkog građanina” tamo negde.
Milivojević podvlači i da su stvari zbog kojih Sjedinjene Američke Države kritikuju Kinu beskrupulozno mešanje u unutrašnje poslove druge države, i da se ne mogu nazvati drugačije.
– Kina je plodno tle i onda se tu mešaju babe i žabe. Mešaju se u pitanja Hongkonga, iako je on nakon isteka onih 99 godina privremenog oduzimanja suvereniteta praktično deo Kine, ali oni sad ponovo zaoštravaju odnose, tražeći još veću autonomiju za Hongkong u odnosu na Kinu. Pa je tu Sinđan i navodni problemi u regiji sa velikim brojem muslimanskog stanovništva, gde je kao manjak ljudskih prava, manjak prava nacionalnih manjina, manjak demokratskih prva, i, naravno, Tajvan. Neverovatno je što se Tajvan interno zove Republika Kina, a oni ga ohrabruju da što više povlači barijeru prema Kini, iako u njemu živi 100 odsto Kineza. Šta je to nego mešanje u unutrašnje poslove? Sve se to opravdava zaštitom demokratije, a u stvari se Amerikanci i ne trude mnogo kada imaju nameru da negde intervenišu vojno ili na neki drugi način – uvek je ista priča. A opet, tamo gde stvarno treba da se umešaju i gde ima nesloboda, oni se ne mešaju – smatra naš sagovornik.
Nestabilni savez
Kada je reč o evropskim zemljama koje su stale uz SAD u nameri da se spreči dalji razvoj Kine, analitičar kaže da mu nije jasno kako definicija G7 kao “grupe ekonomski najrazvijenijih zemalja” može da se primeni na sve njene članice, koje su, bez obzira na to što delimično ekonomski zavise od azijske sile, pristale na udruženo delovanje sa Amerikom.
– Tu se, nažalost, moram složiti sa jednom rečenicom iz onih izjava kineskih zvaničnika – da iza svega toga logično stoje neke zlobne namere Sjedinjenih Američkih Država, koje huškaju te male zemlje koje ni po čemu ne zaslužuju da se nađu u grupi zemalja sa takvim atributima najrazvijenijih zemalja sveta. Čast tim zemljama, ali recimo jedna Italija, pa čak i Japan i Kanada, urpkos tome što je ona teritorijalno ogromna, ne bi trebalo da budu u ovoj grupi. Tu se Japan stavlja kao antipod Kini, onaj isti Japan koji je u Drugom svetskom ratu okupirao Kinu i počinio, kad je reč o Aziji, najmasovnije zločine, koji se današnjim jezikom međunarodnog prava zovu genocid. I sada ga SAD uspostavljaju kao azijski antipod Kini, što je veoma neozbiljno, uz svo poštovanje prema Japanu i njegovom ekonomskom razvitku. Ili Nemačka, koja je povela dva svetska rata, koja je počinila dva genocida, govorim u svetskim razmerama, postavlja se kao antipod Kini i objašnjava se kako će ona, Italija, Francuska, Britanija, Kanada i Japan voditi neku politiku zaustavljanja razvoja Kine, jer to moraju pošto su u društvu sa SAD. To su, prema mom mišljenju, besmislice, i moram priznati da se prvi put mogu složiti sa ocenom koju je dao i Tramp o Putinovom i Bajdenovom susretu – da je to neozbiljno. Kad to kaže jedan neozbiljni Tramp, sve je jasno – govori on i dodaje:
– Čini mi se da politika sankcionisanja, trgovačkog, ekonomskog i diplomatskog, Kine i Rusije, koju Amerika vodi već godinama, očigledno ne daje onakve rezultate kakve je Vašington očekivao. Sada oni, što milom, a rekao bih, više silom, šire taj front ekonomskog rata prema Kini. Uvlače u to neke zemlje koje realno nemaju takav interes. Čak kad govorimo o zemljama EU, ne razumem da li je to stav čitave Unije ili samo stav Nemačke, Francuske, Italije… Gde je Španija, šta ona misli o tome? Šta misle neke druge ekonomski moćne zemlje Evropske unije?
Malo drugačiji rat
Kao jedno od sredstava ekonomskog rata dobro je poslužio i koronavirus. Kina se pritiska da pristane na istraživanje njegovog porekla, a za to vreme ruske i kineske vakcine se označavaju kao neodobrene i samim tim se shvataju kao nedovoljno dobre, što ide u prilog državama koje preko njih pokušavaju da zarade.
– Priča o tome kako je nastao koronavirus, o njegovom poreklu, ko ga je stvario, da li ga je stvorio i tako dalje, to će trajati verovatno godinama. Rekao bih da tu ima različite krivice. Zašto je virus izašao iz laboratorije u najmanju ruku treba pitati ne samo Kineze nego i Amerikance. Bez obzira na to što Evropska agencija za lekove nije odobrila rusku i kinesku vakcinu, vi imate najmanje dve zemlje EU koje koriste njihove vakcine. I ovo je deo rata, jer je verovatno reč o pokušaju proizvođača vakcina sa zapada da steknu što više. Kina sama po sebi ima to tržište koje je toliko koliko je. Britanci su delimično ušli sa “Astrazenekom” u Indiju, koja je druga najmnogoljudnija zemlja sveta. Reč je o ozbiljnom novcu – vakcina postaje jedan od najkurentnijih izvoznih proizvoda na svetu i, kako stvari stoje, neće biti za jednokratnu upotrebu, nego će ljudi verovatno svake sezone morati da se vakcinišu. Prema tome, ona u narednih nekoliko godina postaje vrlo ozbiljan proizvod – smatra naš sagovornik.
Sve što SAD zameraju Kini i Rusiji malo je u odnosu na ono što se može spočitati njima, samo ukoliko bi ove azijske sile želele da se bave takvim prljavim igrama, kaže analitičar.
– Očigledno je da reč o klasičnom licemerju. Oni ukazuju na tri slučaja u Kini, Sinđan, Hongkong i Tajvan, i na dva slučaja u Rusiji, Krim i Donbas – ali to postaje toliko licemerno i toliko stereotipno da se i deo zapadne javnosti više ne peca na takve stvari. Kad bismo tako terali mak na konac, druga strana, kineska i ruska, mogla bi da nađe 10 puta toliko primera kršenja međunarodnog suvereniteta i unutrašnje demokratije u pojedinim zemljama koje kontrolišu upravo Sjedinjene Američke Države – zaključuje Milivojević. (www.24sedam.rs, Vladimir Tanacković, 19.6.2021)
Američki predsednik Džozef Bajden kritikovao je Kinu otkad je došao na vlast, nalazeći stalno nove razloge za to, ali je u proteklih nedelju dana postao posebno “agresivan” u tome. Tokom svoje evropske turneje, od 9. do 16. juna, iskoristio je sve sa kojima se nalazio da svetu pošalje poruku o “sistemskim izazovima” koje ona predstavlja.
Lideri grupe G7 (SAD, Kanade, Britanije, Nemačke, Italije, Francuske i Japana) samitom su želeli da pokažu svetu da mogu da ponude alternativu rastućem uticaju Kine, pa su izneli novi globalni plan pomoći siromašnim zemljama za izgradnju infrastrukture, u nastojanju da odgovore na kinesku inicijativu “Pojas i put”.
Osim toga, zemlje G7 su zajedničkim snagama izvršile pritiske na Kinu zbog ugroženih ljudskih prava u njenoj regiji Sinđan, pozvale Hongkong da zadrži visok stepen autonomije i zatražile potpunu istragu o poreklu koronavirusa u Kini.
Kina je na to reagovala upozorivši ih da su davno prošli dani kad su globalne odluke donosile male grupe zemalja, a kineska ambasada u Londonu izjavila je da se odlučno protivi pominjanju Sinđana, Hongkonga i Tajvana, ističući da su zemlje G7 iskrivile činjenice i da su time razotkrivene “zlokobne namere nekoliko zemalja poput Sjedinjenih Država”.
Ni NATO samit, na kom je Bajden prvi put učestvovao, nije imao mnogo drugačiji ton. Na kraju samita lideri 30 zemalja članica nazvali su Kinu u udruženom saopštenju “sistemskim izazovom” za Alijansu.
– Kineske ambicije i asertivno ponašanje predstavljaju sistemske izazove međunarodnom poretku zasnovanom na pravilima i oblastima relevantnim za bezbednost saveza – rekli su NATO lideri.
Nakon toga je kineska misija pri EU pozvala Organizaciju da prekine da “preteruje sa teorijama o kineskoj pretnji”, ističući da je NATO “oklevetao” kineski mirni razvoj, pogrešno procenio međunarodnu situaciju i da poruka koju su poslali ukazuje na “mentalitet Hladnog rata”.
– Nećemo nikome predstavljati “sistemski izazov”, ali ako neko želi da nam postavi sistemski izazov, nećemo ostati ravnodušni – navodi se u odgovoru.
Pokušaj zloupotrebe Rusije
O svim ovim pritiscima na Kinu za 24sedam pričao je novinar i analitičar Cvijetin Milivojević, koji je istakao da je čak i sastanak Vladimira Putina i Džozefa Bajdena iskorišćen za negativnu kampanju usmerenu prema Kini.
– Meni je pre svega zanimljivo kako su američki izvori prepričali sastanak Putina i Bajdena, sa jednom možda i najvažnijom porukom sa tog sastanka. Oni su se tu, navodno, našli da dobronamerno razumeju Rusiju, zato što Rusija želi da očuva status druge svetske sile posle Amerike, a takođe imaju razumevanja za to što se ona plaši da je Kina ne ugrozi, u ekonomskom, vojnom i svakom drugom smislu i što Kina planira da ona bude druga svetska sila posle Amerike. Ta vrsta lažnog dušebrižništva mogla se videti i u delu Bjadenove konferencije za medije, gde je on rekao nešto slično tome – naglasio je Milivojević.
Analitičar kaže i da je više nego očigledno da je Kina bila jedan od glavnih tema samita G7, a da NATO nije ni pokušao da sakrije da je na dnevnom redu najvažnije pitanje bila ova azijska sila.
– Inače je bilo jasno da je ovaj samit G7, grupe takozvanih nekada najrazvijenijih zemalja sveta, bio usmeren ka podrivanju uticaja Kine. Mene je uvek fasciniralo to kako Rusija nije u G7, jer, realno gledajući, uz sve poteškoće koje ima, njeni energetski, rudni i drugi potencijali neuporedivi su u odnosu na veći deo zemalja koje su članice. To znači da osnovni kriterijum nije ekonomska razvijenost, nego ekonomska razvijenost u slučaju da ispunite pretkriterijume – da ste članica NATO-a i da vodite tu politiku crno-belog sveta, da je NATO tu da štiti svoje partnere od nekog tamo imaginarnog neprijatelja. Dakle, svrha opstanka NATO-a je neobjašnjiva, osim ako ne žele da ratuju sa Marsovcima. NATO je imao svoju svrhu do raspada Sovjetskog Saveza, ali ko mu je neprjatelj od devedesetih godina? To svakako nije mogla da bude Rusija, jer ona je nakon rasprada SSSR-a bar 10 godina bila faktički jedna zemlja koja se tražila. Očigledno da je NATO sada definisao svoju strategiju – sada taj neprijatelj nije samo Rusija, nego i Kina. Zato kad neko govori o svetu bez vojnih saveza treba da postavi pitanje “Protiv koga se pravi taj vojni savez”. Očigledno je da je čitav dnevni red ovog poslednjeg samita G7 zapravo bio usmeren na sprečavanje daljeg napretka Kine i to je više nego jasno – istakao je Milivojević i dodao:
– Koliko sam ja razumeo, Amerika je postavila cilj s kojim je organizovana i turneja gospodina Bajdena po Evropi – i njegov susret sa Putinom, gde ga je dobronamerno upozoravao da Kina može da mu zauzme drugo mesto kada je reč o velesilama, i njegovi bilateralni susreti sa takozvanim evropskim saveznicima, i njegovi susreti sa zemljama članicama NATO-a, i sastanak G7 – sve je to imalo za cilj da se SAD sa svojim vojnim, ekonomskim i političkim partnerima suprotstave Kini i da se “nadmeću”, kako oni to kažu, na svim poljima na kojima ona strahovito napreduje. Počev od ekonomske trke, do sutra vojne trke, imajući u vidu da je Kina najmnogoljudnija zemlja sveta, a sve se čini pod izgovorom zaštite demokratije tamo negde ili, kako to Amerikanci kažu, “zaštite interesa američkog građanina” tamo negde.
Milivojević podvlači i da su stvari zbog kojih Sjedinjene Američke Države kritikuju Kinu beskrupulozno mešanje u unutrašnje poslove druge države, i da se ne mogu nazvati drugačije.
– Kina je plodno tle i onda se tu mešaju babe i žabe. Mešaju se u pitanja Hongkonga, iako je on nakon isteka onih 99 godina privremenog oduzimanja suvereniteta praktično deo Kine, ali oni sad ponovo zaoštravaju odnose, tražeći još veću autonomiju za Hongkong u odnosu na Kinu. Pa je tu Sinđan i navodni problemi u regiji sa velikim brojem muslimanskog stanovništva, gde je kao manjak ljudskih prava, manjak prava nacionalnih manjina, manjak demokratskih prva, i, naravno, Tajvan. Neverovatno je što se Tajvan interno zove Republika Kina, a oni ga ohrabruju da što više povlači barijeru prema Kini, iako u njemu živi 100 odsto Kineza. Šta je to nego mešanje u unutrašnje poslove? Sve se to opravdava zaštitom demokratije, a u stvari se Amerikanci i ne trude mnogo kada imaju nameru da negde intervenišu vojno ili na neki drugi način – uvek je ista priča. A opet, tamo gde stvarno treba da se umešaju i gde ima nesloboda, oni se ne mešaju – smatra naš sagovornik.
Nestabilni savez
Kada je reč o evropskim zemljama koje su stale uz SAD u nameri da se spreči dalji razvoj Kine, analitičar kaže da mu nije jasno kako definicija G7 kao “grupe ekonomski najrazvijenijih zemalja” može da se primeni na sve njene članice, koje su, bez obzira na to što delimično ekonomski zavise od azijske sile, pristale na udruženo delovanje sa Amerikom.
– Tu se, nažalost, moram složiti sa jednom rečenicom iz onih izjava kineskih zvaničnika – da iza svega toga logično stoje neke zlobne namere Sjedinjenih Američkih Država, koje huškaju te male zemlje koje ni po čemu ne zaslužuju da se nađu u grupi zemalja sa takvim atributima najrazvijenijih zemalja sveta. Čast tim zemljama, ali recimo jedna Italija, pa čak i Japan i Kanada, urpkos tome što je ona teritorijalno ogromna, ne bi trebalo da budu u ovoj grupi. Tu se Japan stavlja kao antipod Kini, onaj isti Japan koji je u Drugom svetskom ratu okupirao Kinu i počinio, kad je reč o Aziji, najmasovnije zločine, koji se današnjim jezikom međunarodnog prava zovu genocid. I sada ga SAD uspostavljaju kao azijski antipod Kini, što je veoma neozbiljno, uz svo poštovanje prema Japanu i njegovom ekonomskom razvitku. Ili Nemačka, koja je povela dva svetska rata, koja je počinila dva genocida, govorim u svetskim razmerama, postavlja se kao antipod Kini i objašnjava se kako će ona, Italija, Francuska, Britanija, Kanada i Japan voditi neku politiku zaustavljanja razvoja Kine, jer to moraju pošto su u društvu sa SAD. To su, prema mom mišljenju, besmislice, i moram priznati da se prvi put mogu složiti sa ocenom koju je dao i Tramp o Putinovom i Bajdenovom susretu – da je to neozbiljno. Kad to kaže jedan neozbiljni Tramp, sve je jasno – govori on i dodaje:
– Čini mi se da politika sankcionisanja, trgovačkog, ekonomskog i diplomatskog, Kine i Rusije, koju Amerika vodi već godinama, očigledno ne daje onakve rezultate kakve je Vašington očekivao. Sada oni, što milom, a rekao bih, više silom, šire taj front ekonomskog rata prema Kini. Uvlače u to neke zemlje koje realno nemaju takav interes. Čak kad govorimo o zemljama EU, ne razumem da li je to stav čitave Unije ili samo stav Nemačke, Francuske, Italije… Gde je Španija, šta ona misli o tome? Šta misle neke druge ekonomski moćne zemlje Evropske unije?
Malo drugačiji rat
Kao jedno od sredstava ekonomskog rata dobro je poslužio i koronavirus. Kina se pritiska da pristane na istraživanje njegovog porekla, a za to vreme ruske i kineske vakcine se označavaju kao neodobrene i samim tim se shvataju kao nedovoljno dobre, što ide u prilog državama koje preko njih pokušavaju da zarade.
– Priča o tome kako je nastao koronavirus, o njegovom poreklu, ko ga je stvario, da li ga je stvorio i tako dalje, to će trajati verovatno godinama. Rekao bih da tu ima različite krivice. Zašto je virus izašao iz laboratorije u najmanju ruku treba pitati ne samo Kineze nego i Amerikance. Bez obzira na to što Evropska agencija za lekove nije odobrila rusku i kinesku vakcinu, vi imate najmanje dve zemlje EU koje koriste njihove vakcine. I ovo je deo rata, jer je verovatno reč o pokušaju proizvođača vakcina sa zapada da steknu što više. Kina sama po sebi ima to tržište koje je toliko koliko je. Britanci su delimično ušli sa “Astrazenekom” u Indiju, koja je druga najmnogoljudnija zemlja sveta. Reč je o ozbiljnom novcu – vakcina postaje jedan od najkurentnijih izvoznih proizvoda na svetu i, kako stvari stoje, neće biti za jednokratnu upotrebu, nego će ljudi verovatno svake sezone morati da se vakcinišu. Prema tome, ona u narednih nekoliko godina postaje vrlo ozbiljan proizvod – smatra naš sagovornik.
Sve što SAD zameraju Kini i Rusiji malo je u odnosu na ono što se može spočitati njima, samo ukoliko bi ove azijske sile želele da se bave takvim prljavim igrama, kaže analitičar.
– Očigledno je da reč o klasičnom licemerju. Oni ukazuju na tri slučaja u Kini, Sinđan, Hongkong i Tajvan, i na dva slučaja u Rusiji, Krim i Donbas – ali to postaje toliko licemerno i toliko stereotipno da se i deo zapadne javnosti više ne peca na takve stvari. Kad bismo tako terali mak na konac, druga strana, kineska i ruska, mogla bi da nađe 10 puta toliko primera kršenja međunarodnog suvereniteta i unutrašnje demokratije u pojedinim zemljama koje kontrolišu upravo Sjedinjene Američke Države – zaključuje Milivojević. (www.24sedam.rs, Vladimir Tanacković, 19.6.2021)
Нема коментара:
Постави коментар