Мит или истина,
небитно, тек, остарелом и тешко болесном књазу Милошу који је, тврдоглаво,
одбијао све савете "добронамерника" из окружења да абдицира у име сина Михаила,
приписују се ове речи: "Три ствари паметан човек никада никоме не даје:
жену, пушку и власт. Да сам предао власт, сви би се подгуркивали и подсмевали
ми се; овако, да урадим и нешто наопако, рећи ће да је паметно. Не дам, море,
ништа из руку док ми је даха на уснама."
Шта мислите, да ли би Србија данас била другачија да се, рецимо, наш претходни "старац Фочо од стотину љета", у лето 2012, када је отерао у народни десетерац Бориса Првог Лепог, оглушио о "савете" свог онодањег сина Брута, потоњег Лапот-мена, а данашњег Врховника Србије и васколиког српства?
Да тада, својом победом на председничким изборима, оводањем Врховнику (кога је, на београдским изборима, тада помео чак и Тајфун Ђилаш), није, практично бесплатно, изручио у руке и партију и државу, ни са Његовом екс-Екселенцијом се данас не би изругивало и кусо и репато.
Читам за вас почетак једног мог текста ("Сликање с Биџу", дневни лист "Борба"), датираног са 28.10.1993: "Вођство Социјалистичке партије, по четврти пут у последње три године, узурпирало је право на коришћење имена и дела председника свих грађана Србије. Према верзији генералног секретара СПС Миломира Минића, Слободан Милошевић ће, опет, бити носилац листе владајуће партије, а у варијанти потпредседника СПС Горана Перчевића, "очекује се да председник Милошевић буде носилац листе... Није, наиме, сигурно да Слободану Милошевићу - у тренутку кад његов председнички положај не оспорава ни највећи део опозиције - прија поистовећивање његовог имена са фирмом партије која је, математички гледано, изгубила и прошле изборе, а и на следећим тешко може сакупити већину довољну за формирање нове владе..."
Знам шта ће сад, с правом, да помисле моји критичари: ево га, невешто се вади због наивног веровања на реч актуелном председнику Републике да ће тај да одржи заклетву и повуче се са места врховног команданта страначке војске од 750.000 душа.
Тако је. Председник Републике је више пута јавно обећавао, а "Истиномер" и моја маленкост уредно бележили, да ће послушати Устав (то је мој слободни превод), поднети оставку на место председника Есенеса и, коначно, постати оно за шта је изабран још 2017. године – председник свих грађана Србије.
На пример:
- У 2018. је 10 година СНС-а, мислим да се конгрес партије заказује за јануар 2019, када планирам да изаберем наследника... да предложим наследника, а верујем да ће га изабрати већина у партији коју водим - саопштио је 10. јула 2017.
- Нема сумње да ће следеће (2020) године неко други преузети СНС. Нећу се кандидовати на скупштини странке. Мора човек да зна када је време да дође до одређених промена и да зна када је време да себе не поистовети са државом и да помисли да је то само за њега... Мислим да је СНС најбоља политичка странка и покушаћу да (јој) помогнем да победи (и) на парламентарним изборима - рекао је 8. јула 2019.
- Ускоро ће уследити промена и добићу наследника на председничкој позицији у партији - обећао је 11. октобра 2019.
- Ускоро више нећу бити председник СНС, скупштина странке ће бити одржана након парламентарних избора - казао је почетком новембра 2019.
- Председник странке свакако да нећу бити. То ћемо ове (2020) да завршимо. Померила нам је све корона и избори, али ћемо свакако то ове године да завршимо. - орочио се 7. маја 2020.
- Важно је неколико ствари да кажем као председник свих грађана. Јер, ја, као што сам и обећао... Ускоро ће и органи странке, бићу само председник грађана, свих грађана Србије. - најавио је, 12. јула 2020, на крилима изборне победе "АВ - За нашу децу".
Коначно, свој неминовни одлазак из страначке фотеље, почетком новембра прошле, орочио је „за до краја марта“ ове године, за када је био најавио тај „велики скуп Есенеса“.
А онда је, крајем овог фебруара, не трепнувши, још једном, померио тај „највиши скуп Есенеса“ за „највероватније, у септембру“, овај пут не помињући повлачење, али зато најављујући да ће следујушчи рујан означити и – „почетак припрема за председничке, београдске и парламентарне изборе“! Међутим, зато, из униформе врховног команданта напредњачке војске, није пропустио прилику да најави велику сечу својих партијских „сабораца“, јер се „понашају бахато, налик на бившу власт“, али и да се изжали на, цирка, 20 својих министара који, замислите, „нису радили протеклог викенда“!
Е, да, рече Врховник, пре неки дан, зборећи о „међустраначком дијалогу власти и опозиције“, како он лично „није заинтересован да учествује у томе, то ће наши (ови из „За нашу децу“, претпостављам) да воде“. Што је Доглавник у униформи октроисаног спикера нелегалног парламента, већ сутрадан, разјаснио, алал му вера. У Доглавниковом, елем, поимању, дијалог – „то је оно кад се будемо гледали ја и европски посредници, од 1. марта, а за ово друго, видећемо“.
Дакле, овако: после овог бруталног завлачења опозиције за Голеш планину, једини начин да се октроисана власт са легалним председником на челу, приведе, макар здравом разуму, ако већ не и познанију права, јесте да опозиција, као услов свих услова за било какво учешће у било каквом дијалогу октроисане власти и уличарске опозиције, испостави захтев да дијалогом може само и једино да посредује – председник свих грађана Србије, пошто, претходно, сместа престане да, противзаконито, обавља функцију врховног команданта Есенеса!
Какви октроисани спикери парламента, какве министарке за дијалог, какви европарламентарци из трећег позива као посредници између октроисане власти и уличара који су, напомињем, цела (и бојкот и констракшн опозиција), избачени на улицу?!
На страну епидемија хорске претње колективним харикиријем већине Врховникових синекуриста због потенцијалног одступања председника Републике са места председника њихове, апсолутно привилеговане странке – али, позитивни закони ове земље су резолутни. Да се не враћамо на, хиљаду пута поменути, Устав Србије, јер док год Устав тумачи Врховников лични и партијски, према томе, октроисани „Уставни суд“, Врховник не мора да брине да ће ти несрећници у уставним судијским тогама икада „пресудити“ било шта што се коси са личним ставом самопрокламованог „најбоље студента у историји београдског Правног факултета“.
Ишчитајмо мало, рецимо, чланове 40. и 41. Закона о спречавању корупције.
Тако гледано, Врховник српски, иако легитимно и легално изабрани председник Републике, док се не повуче са места шефа једне од политичких странака у Србији – дакле, чак ни он, а некмоли октроисани спикер парламента - не би могао да посредује у дијалогу октроисане власти и уличарске опозиције јер, као шеф Есенеса, не испуњава критеријум непристрасности! А то стога што је "сукоб интереса", према члану 41 овог закона, управо дефинисан као ситуација у којој јавни функционер има приватни интерес (а то је "било каква", дакле и политичка, "корист или погодност за јавног функционера или повезано лице") који утиче, може да утиче или изгледа као да утиче на обављањe (његове) јавне функције. Примера ради, члан 47, изричито налаже да "јавни функционер не сме да саветује правна и физичка лицa о питањима у вези са јавном функцијом на којој се налази" - а шта је ангажман председника Републике на челу једне политичке странке, ако не онај највиши (најкажњивији) ниво политичког лобирања у корист Есенеса?!
Следећа два члана су још изричитија.
Чланство у органима удружења (а Врховникови уставобранитељи сугеришу да је странка „само“ удружење грађана) дефинише члан 49, на тај начин да "јавни функционер не сме да буде члан органа удружења, нити његов заступник, ако између јавне функције и чланства у органу удружења или заступања удружења постоји однос зависности или други однос који угрожава или би могао да угрози његову непристрасност или углед јавне функције". А има ли било ко политички неострашћен дилему о томе да ли председник Републике на челу једне од политичких странака угрожава, на пример, "непристрасност" председника Републике, чија је, иначе, примарна уставна мисија да "одражава државно јединство"?!
Члан 50. који одређује "чланство и функцију јавног функционера у политичком субјекту", у првом ставу допушта могућност да "јавни функционер може да врши функцију у политичкој странци, односно политичком субјекту и да учествује у њиховим активностима", али искључиво - "ако то не угрожава вршење јавне функције"!? У другом ставу се иде и корак даље: "Јавни функционер не може да користи јавне ресурсе и скупове на којима учествује и сусрете које има у својству јавног функционера за промоцију политичких странака, односно политичких субјеката." Па, онда следи законско детаљисање типа да је "јавни функционер дужан да увек недвосмислено предочи саговорницима и јавности да ли износи став органа у којем врши јавну функцију или став политичке странке, односно политичког субјекта" – све оно чему се октроисана власт на челу са легитимним и легалним председником Републике подругује и са чиме се јавно спрда!
И још једном: Није Врховник ванредне парламентарне изборе „расписао“, практично исте изборне вечери када је сазнао да је оно што се вика „АВ – За нашу децу“ освојило чак 243 од могућих 250 мандата, зато што је хтео да почасти уличарску опозицију. Не, он је то учинио зато што је (и званично смо то сазнали 6. октобра) из Брисела стигла пресуда да су избори 21. липња били нелегални и нелегитимни.
И није Врховник најавио нови дијалог власти и опозиције зато што је желео да тиме почасти опозицију (јер да је тако нешто намеравао не би, током 2019, саботирао оба покушаја дијалога), већ зато што је из Брисела стигло наређење да то мора да уради и да, убудуће, за бриселску подршку, неће бити довољна само хиперконструктивност у одрицању од Косова и Метохије.
А ако је већ тако, онда све оно што није Врховниково опозиционо чанколиштво или „опозиција ради опозиције“, овај пут не сме да прогута његову „бућку“. Тј. сме, али – ако у ово уђу грлом у јагоде, нека им је Бог у помоћи. Какви предизбори, какве „мађарске кваке“, какве платформе, какви бакрачи...
Уосталом, неке коцкице су се поклопиле и Врховнику. Сада, кад је победио и побеђује на свим фронтовима, виралним и невидљивим - у светском рату против короне, где надгорњавамо у свим категоријама; сад, када је, као окорели "звездаш", својим кадровима (и тзв. професионалним навијачима) заувек ослободио и присвојио не само своју "Звезду" него и окупирао непријатељски "Партизан" и цео фудбал и кошарку у Срба, приде; сада кад је његова „Српска листа“ освојила 98 одсто Срба са КиМ; сада, када је успео да у "фајнал три" избора новог патријарха, пред Светог Духа, изгура сву тројицу својих фаворита; сад, кад је, после овоземаљског, и небеско, такорећи, његово – баш сад су се поклопиле звезде да се наш Врховник кандидује и за највећег демократу у региону... (cvijetinmilivojevic.blogspot.com)
Шта мислите, да ли би Србија данас била другачија да се, рецимо, наш претходни "старац Фочо од стотину љета", у лето 2012, када је отерао у народни десетерац Бориса Првог Лепог, оглушио о "савете" свог онодањег сина Брута, потоњег Лапот-мена, а данашњег Врховника Србије и васколиког српства?
Да тада, својом победом на председничким изборима, оводањем Врховнику (кога је, на београдским изборима, тада помео чак и Тајфун Ђилаш), није, практично бесплатно, изручио у руке и партију и државу, ни са Његовом екс-Екселенцијом се данас не би изругивало и кусо и репато.
Читам за вас почетак једног мог текста ("Сликање с Биџу", дневни лист "Борба"), датираног са 28.10.1993: "Вођство Социјалистичке партије, по четврти пут у последње три године, узурпирало је право на коришћење имена и дела председника свих грађана Србије. Према верзији генералног секретара СПС Миломира Минића, Слободан Милошевић ће, опет, бити носилац листе владајуће партије, а у варијанти потпредседника СПС Горана Перчевића, "очекује се да председник Милошевић буде носилац листе... Није, наиме, сигурно да Слободану Милошевићу - у тренутку кад његов председнички положај не оспорава ни највећи део опозиције - прија поистовећивање његовог имена са фирмом партије која је, математички гледано, изгубила и прошле изборе, а и на следећим тешко може сакупити већину довољну за формирање нове владе..."
Знам шта ће сад, с правом, да помисле моји критичари: ево га, невешто се вади због наивног веровања на реч актуелном председнику Републике да ће тај да одржи заклетву и повуче се са места врховног команданта страначке војске од 750.000 душа.
Тако је. Председник Републике је више пута јавно обећавао, а "Истиномер" и моја маленкост уредно бележили, да ће послушати Устав (то је мој слободни превод), поднети оставку на место председника Есенеса и, коначно, постати оно за шта је изабран још 2017. године – председник свих грађана Србије.
На пример:
- У 2018. је 10 година СНС-а, мислим да се конгрес партије заказује за јануар 2019, када планирам да изаберем наследника... да предложим наследника, а верујем да ће га изабрати већина у партији коју водим - саопштио је 10. јула 2017.
- Нема сумње да ће следеће (2020) године неко други преузети СНС. Нећу се кандидовати на скупштини странке. Мора човек да зна када је време да дође до одређених промена и да зна када је време да себе не поистовети са државом и да помисли да је то само за њега... Мислим да је СНС најбоља политичка странка и покушаћу да (јој) помогнем да победи (и) на парламентарним изборима - рекао је 8. јула 2019.
- Ускоро ће уследити промена и добићу наследника на председничкој позицији у партији - обећао је 11. октобра 2019.
- Ускоро више нећу бити председник СНС, скупштина странке ће бити одржана након парламентарних избора - казао је почетком новембра 2019.
- Председник странке свакако да нећу бити. То ћемо ове (2020) да завршимо. Померила нам је све корона и избори, али ћемо свакако то ове године да завршимо. - орочио се 7. маја 2020.
- Важно је неколико ствари да кажем као председник свих грађана. Јер, ја, као што сам и обећао... Ускоро ће и органи странке, бићу само председник грађана, свих грађана Србије. - најавио је, 12. јула 2020, на крилима изборне победе "АВ - За нашу децу".
Коначно, свој неминовни одлазак из страначке фотеље, почетком новембра прошле, орочио је „за до краја марта“ ове године, за када је био најавио тај „велики скуп Есенеса“.
А онда је, крајем овог фебруара, не трепнувши, још једном, померио тај „највиши скуп Есенеса“ за „највероватније, у септембру“, овај пут не помињући повлачење, али зато најављујући да ће следујушчи рујан означити и – „почетак припрема за председничке, београдске и парламентарне изборе“! Међутим, зато, из униформе врховног команданта напредњачке војске, није пропустио прилику да најави велику сечу својих партијских „сабораца“, јер се „понашају бахато, налик на бившу власт“, али и да се изжали на, цирка, 20 својих министара који, замислите, „нису радили протеклог викенда“!
Е, да, рече Врховник, пре неки дан, зборећи о „међустраначком дијалогу власти и опозиције“, како он лично „није заинтересован да учествује у томе, то ће наши (ови из „За нашу децу“, претпостављам) да воде“. Што је Доглавник у униформи октроисаног спикера нелегалног парламента, већ сутрадан, разјаснио, алал му вера. У Доглавниковом, елем, поимању, дијалог – „то је оно кад се будемо гледали ја и европски посредници, од 1. марта, а за ово друго, видећемо“.
Дакле, овако: после овог бруталног завлачења опозиције за Голеш планину, једини начин да се октроисана власт са легалним председником на челу, приведе, макар здравом разуму, ако већ не и познанију права, јесте да опозиција, као услов свих услова за било какво учешће у било каквом дијалогу октроисане власти и уличарске опозиције, испостави захтев да дијалогом може само и једино да посредује – председник свих грађана Србије, пошто, претходно, сместа престане да, противзаконито, обавља функцију врховног команданта Есенеса!
Какви октроисани спикери парламента, какве министарке за дијалог, какви европарламентарци из трећег позива као посредници између октроисане власти и уличара који су, напомињем, цела (и бојкот и констракшн опозиција), избачени на улицу?!
На страну епидемија хорске претње колективним харикиријем већине Врховникових синекуриста због потенцијалног одступања председника Републике са места председника њихове, апсолутно привилеговане странке – али, позитивни закони ове земље су резолутни. Да се не враћамо на, хиљаду пута поменути, Устав Србије, јер док год Устав тумачи Врховников лични и партијски, према томе, октроисани „Уставни суд“, Врховник не мора да брине да ће ти несрећници у уставним судијским тогама икада „пресудити“ било шта што се коси са личним ставом самопрокламованог „најбоље студента у историји београдског Правног факултета“.
Ишчитајмо мало, рецимо, чланове 40. и 41. Закона о спречавању корупције.
Тако гледано, Врховник српски, иако легитимно и легално изабрани председник Републике, док се не повуче са места шефа једне од политичких странака у Србији – дакле, чак ни он, а некмоли октроисани спикер парламента - не би могао да посредује у дијалогу октроисане власти и уличарске опозиције јер, као шеф Есенеса, не испуњава критеријум непристрасности! А то стога што је "сукоб интереса", према члану 41 овог закона, управо дефинисан као ситуација у којој јавни функционер има приватни интерес (а то је "било каква", дакле и политичка, "корист или погодност за јавног функционера или повезано лице") који утиче, може да утиче или изгледа као да утиче на обављањe (његове) јавне функције. Примера ради, члан 47, изричито налаже да "јавни функционер не сме да саветује правна и физичка лицa о питањима у вези са јавном функцијом на којој се налази" - а шта је ангажман председника Републике на челу једне политичке странке, ако не онај највиши (најкажњивији) ниво политичког лобирања у корист Есенеса?!
Следећа два члана су још изричитија.
Чланство у органима удружења (а Врховникови уставобранитељи сугеришу да је странка „само“ удружење грађана) дефинише члан 49, на тај начин да "јавни функционер не сме да буде члан органа удружења, нити његов заступник, ако између јавне функције и чланства у органу удружења или заступања удружења постоји однос зависности или други однос који угрожава или би могао да угрози његову непристрасност или углед јавне функције". А има ли било ко политички неострашћен дилему о томе да ли председник Републике на челу једне од политичких странака угрожава, на пример, "непристрасност" председника Републике, чија је, иначе, примарна уставна мисија да "одражава државно јединство"?!
Члан 50. који одређује "чланство и функцију јавног функционера у политичком субјекту", у првом ставу допушта могућност да "јавни функционер може да врши функцију у политичкој странци, односно политичком субјекту и да учествује у њиховим активностима", али искључиво - "ако то не угрожава вршење јавне функције"!? У другом ставу се иде и корак даље: "Јавни функционер не може да користи јавне ресурсе и скупове на којима учествује и сусрете које има у својству јавног функционера за промоцију политичких странака, односно политичких субјеката." Па, онда следи законско детаљисање типа да је "јавни функционер дужан да увек недвосмислено предочи саговорницима и јавности да ли износи став органа у којем врши јавну функцију или став политичке странке, односно политичког субјекта" – све оно чему се октроисана власт на челу са легитимним и легалним председником Републике подругује и са чиме се јавно спрда!
И још једном: Није Врховник ванредне парламентарне изборе „расписао“, практично исте изборне вечери када је сазнао да је оно што се вика „АВ – За нашу децу“ освојило чак 243 од могућих 250 мандата, зато што је хтео да почасти уличарску опозицију. Не, он је то учинио зато што је (и званично смо то сазнали 6. октобра) из Брисела стигла пресуда да су избори 21. липња били нелегални и нелегитимни.
И није Врховник најавио нови дијалог власти и опозиције зато што је желео да тиме почасти опозицију (јер да је тако нешто намеравао не би, током 2019, саботирао оба покушаја дијалога), већ зато што је из Брисела стигло наређење да то мора да уради и да, убудуће, за бриселску подршку, неће бити довољна само хиперконструктивност у одрицању од Косова и Метохије.
А ако је већ тако, онда све оно што није Врховниково опозиционо чанколиштво или „опозиција ради опозиције“, овај пут не сме да прогута његову „бућку“. Тј. сме, али – ако у ово уђу грлом у јагоде, нека им је Бог у помоћи. Какви предизбори, какве „мађарске кваке“, какве платформе, какви бакрачи...
Уосталом, неке коцкице су се поклопиле и Врховнику. Сада, кад је победио и побеђује на свим фронтовима, виралним и невидљивим - у светском рату против короне, где надгорњавамо у свим категоријама; сад, када је, као окорели "звездаш", својим кадровима (и тзв. професионалним навијачима) заувек ослободио и присвојио не само своју "Звезду" него и окупирао непријатељски "Партизан" и цео фудбал и кошарку у Срба, приде; сада кад је његова „Српска листа“ освојила 98 одсто Срба са КиМ; сада, када је успео да у "фајнал три" избора новог патријарха, пред Светог Духа, изгура сву тројицу својих фаворита; сад, кад је, после овоземаљског, и небеско, такорећи, његово – баш сад су се поклопиле звезде да се наш Врховник кандидује и за највећег демократу у региону... (cvijetinmilivojevic.blogspot.com)
Нема коментара:
Постави коментар