„Мере“ за КиМ или „секс, лажи и видео траке“, лепе жеље и пусти снови

 Право на правду – Има ли правде – Неправдом против правде

Пише: Цвијетин Миливојевић

Следеће недеље оно мало што је преостало од законодавне гране власти у Србији, дакле, највише представничко тело, коначно ће расправљати о литијуму који „само што није“ почео да се копа. О Косову и Метохији, о Шолц-Макроновом плану и Охридском споразуму који, наводно, нисмо прихватили, али га, евидентно, и те како имплементирамо – још нећемо,  „а ка' ће, не зна се“.

Кад је о КиМ реч, свакодневно се спушта ле(ст)вица очекивања: кад Куртијеви специјалци упадну на север, Срби се задовоље тиме да тамо још није ступила и албанска војничка цокула. А ваљда и неће, јер „Председник је добио усмене гаранције од НАТО-а“.

Иако су, уочи последњег Врховниковог историјског обраћања, сви вучићоиди писали да је „на столу“ и „проглашење Косова окупираном територијом“, Врх Врхова то, ипак, није учинио јер су га, вели, „правни експерти“ убедили да би „доношење одлуке о проглашењу окупације, значило да територију КиМ признајемо као територију друге државе“.

Што се коси са здравим разумом: Како, бре, ако прогласиш да је окупиран део твоје територије, тиме признајеш територију КиМ као територију друге државе?! Да ли ти, у ствари, не смеш јасно да поручиш својим НАТО „партнерима“ да је КиМ део територије државе на чијем си челу?!

Вероватно ни самом Врху Врхова, као правнику, није јасно шта је овом провидном шарадом хтео да каже, па дозвољавам себи да, као правни лаик, закључим да се Врх, заправо, уплашио да јавно означи субјекта окупације. Окупатор, дакле, не могу бити ни КФОР нити држављани Србије, наши суграђани Албанци са пребивалиштем на територији КиМ, већ Северноатлантска алијанса, односно САД које су ту окупацију извршиле, а онда и „зацементирале“ насилним формирањем војне базе тик уз град који носи име сина Душана Силног, цара Уроша Немањића.

Врх Врхова је успут, по ко зна који пут, обећао да ће упутити нови захтев за повратак српских трупа на КиМ, а у пракси је то, за 12 година своје свевласти, учинио само једанпут и то на погрешну адресу – на закључана врата локалног команданта окупационих НАТО-трупа на КиМ, а не на Савет безбедности УН.

Врховник се, „балканекспресовски“, још једном заврзао као пиле у кучине, не знајући да ли је музичар или само носи тетки лек, па му је излетело да је "Охридски споразум за нас прихватљив, осим пријема тзв. Косова у УН", иако и даље тврди да није прихватио претходни Шолц-Макронов план, а овај охридски је заправо план имплементације тог, наводно неприхваћеног (?!) писмена.

.   .   .

Но, да видимо тачку по тачку, шта се то све нашло у списку „мера“, лепих жеља и пустих снова за КиМ које је председник Републике, после 78-часовног думања, предочио поданицима, уз нарочито истицање да ће он лично, до краја новембра, апропо КиМ, имати (обећавајуће?) сусрете са 60 светских лидера, премијера и председника, али, „због гужве у шеснаестерцу“, највероватније, не и са Владимиром Владимировичем, у чијем је поздраву и позиву у БРИКС, путем Вулина, наш Врховник препознао „свилен гајтан“.

Дакле, потез први (са седам поднаслова): повратак на "stаtus quо antе" илити, како рече Врх, „на постигнуто и достигнуто“.

Не изрече председник ону последњу, а кључну реч ове латинске сентенце (bellum), јер тек тако, комплетна, „status quo ante bellum”, она добија своје пуно значење: „враћање на стање од пре рата“. Да ли то значи стање од пре агресије НАТО-а на Србију и окупације КиМ, 1999. године или, макар, стање на терену од пре Бриселског споразума, 2013, или је Врх мислио само на враћање на стање од пре две године, када је неко (тај исти Врх) и одлучио да Срби изађу из косовских институција?

Или, ми то сада молимо само да нам врате оно што смо до пре две године већ имали? Биће да је, на жалост, управо и једино то.

Јер, наш Врх, у овој молби (за евентуални захтев наш Врх Врхова још нема куражи) неименованој адреси (моле се, да погађамо, Курти, Брисел, Вашингтон, Берлин и Брисел), уместо да их, како пише у Уставу Србије, распише председник Народне скупштине Србије - преклиње Куртија да распише и организује слободне и демократске локалне изборе на северу КиМ, уз учешће мисије ОЕБС и контролу ЕУ; па моли колективни повратак Срба у Регионални директорат Косовске полиције Север; па замољава повратак српских судиjа и тужилаца на правосудне функциjе; моли  повлачење специјалних снага тзв. косовске полиције из нелегално саграђених база и контролних пунктова на северу КиМ, као и њихово повлачење из свих институциjа коjе су, до нелегалног затварања 2024, пружале виталне jавне и административне услуге грађанима; па тражи  формирање Заједнице српских општина; па моли примену гаранција ЕУ и САД од 28. децембра 2022. и моментално ослобађање свих политичких затвореника које је  ухапсила косовска полиција; па моли омогућавање несметаног платног промета и поштанских услуга...

Оно што се може назвати мерама без наводника, тј. оно на шта наша држава - у овој ситуацији у коју ју је, потписивањем противуставног Бриселског споразума, довела управо ова владајућа гарнитура – стварно може да утиче јесте усвајање адекватних закона и одлука, у српском парламенту: проглашење КиМ за подручје посебне социјалне заштите; усвајање закона о организацији надлежности правосудних органа Републике Србије за подручје АП КиМ, тј. успостављање посебног Тужилаштва за процесуирање злоупотреба и кршења основних људских права, узурпацију имовине, угрожавање телесног интегритета и достојанства грађана Србије на простору КиМ; доношење одлуке о нелегалности свих органа и институција образованих на територији КиМ после нелегално једнострано проглашене независности, као и непостојању свих њихових аката који су донети или ће тек бити донети.

Наравно, из овог Врховниковог „плана“ оствариво је (али је за то потребно много више воље и одлучности, него што ју је садашњи режим показао за ових 12 година) и обећање да „српске институције и привремени органи на КиМ неће бити укинути нити затворени“, али пут да се то оствари свакако није да се административне писарнице са севера КиМ разместе уз „административну линију“ у Рудници или Рибарићима, на територији „УЖАС“-а.

.   .   .

Откако је, после дуго времена, због пада рејтинга владајуће коалиције, „Баба“, осим литијумом, почела да се „чешља“ и Косовом, мегафони режима све гласније критикују Бриселски споразум (који су баш они потписали и галамили како то није никакав међународно обавезујући уговор, већ обичан политички акт), односно његово неспровођење са приштинске стране, као узрок свег јада Срба на КиМ. Тако изгледа да су Србија и Срби са КиМ „победили“ тиме што су се одрекли електропривреде, телекомуникација, цивилне заштите, личних карата, саобраћајних и возачких дозвола, динара итд. и само још да добију „месец од папира“ у виду ЗСО – тријумф би био потпун.

Друга линија одбране косовске политике ове власти иде смером који сам Врховник дефинише као: "Бриселски споразум је био спасоносна грана". Јер, као, он је још 2013. знао да Приштина неће испунити потписано (формирање ЗСО).

А када их упитате, због чега је онда Србија потписала тај споразум, Врх вам одговара да су „притисци били неиздрживи“, да су нам, наводно, претили санкцијама, па кад их упитате ко је то урадио, онда кажу „па, ЕУ“, а кад их подсетите да је немогуће да би ЕУ постигла договор о евентуалним санкцијама Србији када пет земаља чланица ни данас не признаје Косово, онда вас враћају на то да нашег привредног „чуда“ не би било да нисмо потписали то што смо потписали... Испада да смо ми Косово, свесно и намерно, трампили за – голуба на грани.

Кад им затреба да се заклоне иза сопствене немоћи и кукавичлука, онда потегну ону поштапалицу типа „Србија (ко је Србија: Врховник, Врховникова Тајница, Врх Врхова или суверени грађани Србије?)поштује своје међународно преузете обавезе“.

Када питате зашто, ако већ друга уговорна страна (Приштина), 10 и по година касни за реализацијом своје обавезе о формирању ЗСО, Србија не поступи у складу са Бечком конвенцијом о међународним споразумима и, по правилу реципроцитета, привремено иступи из тог споразума или суспендује примену својих обавеза – одговарају: То би значило рат, ви бисте да ратујете?!

Када их упитате зашто, ако се већ сви слажемо да се ЕУ не понаша као непристрасни арбитар или фасилитатор бриселског дијалога, већ као ментор и заступник албанске стране у преговорима, према Резолуцији 1244, не захтевамо повратак изворног мандата за дијалог у Савет безбедности УН – одговарају вам да то није могуће јер је ЕУ већ добила тај мандат. Да, тачно је да је СБ УН, према оној резолуцији коју су, 2010, Русима и Кинезима иза леђа, предложили Тадић и Јеремић, позајмио мандат Европској унији, али само да „олакша дијалог“ (завршен цитат), а она га није олакшала, већ је противправно почела да арбитрира између Београда и Приштине. Други аргумент нашег Врха је да би отказивање „посредничког“ мандата ЕУ, значило „заустављање нашег европског пута“.

.   .   .

Недавно је Борисов такорећи Петар Петковић, Борко са Звездицом (2011. испреговарао у Бриселу фусноту у имену Косова), оптужио Врховникову Тајницу да, на састанцима са западним делом дипломатског кора, говори да су они који протестују против експлоатације литијума у Србији руски плаћеници, да их плаћа ФСБ и да су то све руске тајне службе организовале.

Иако би се, по шатл дипломатији (Владивосток – Казањ – Москва – Санкт Петербург) допредседника Владе задуженог за јавне и нејавне релације са Русијом, насупрот Спикеркиној тврдњи, дало закључити управо супротно: да баш Москва стоји на бранику одбране наше Стабилократије од покушаја извођења „обојене револуције“ у Србији! Извођачи су, према овој верзији, погађате, са Запада! Онај руски опозиционар Андреј Пивоваров који је ухапшен након прислушкивања у Београду, а почетком августа, ослобођен у великој размени заробљеника између Запада и Русије, тврди да је чак формирана и некаква руско-српска радна група против „обојених револуција“.

Велепосланик Кристофер Хил изјавио је да у протестима против литијума види и „борбу против српског пута ка Западу“, пошто, међу онима који се на улицама боре против експлоатације литијума, има много оних који подржавају Русију, иако он лично и даље верује „да Србија може да крене правим путем“. Али, остаје питање шта амерички амбасадор, а наш колонијални супервизор, екселенција Хил, подразумева под „Србијом на Западу“: Србију која се одриче саме себе (КиМ-а), свог народа у БиХ (Републике Српске), своје традиције и историје, а која се беспоговорно даје... да копа литијум, у тренутку кад то нико на западу не чини?

Тајница, наравно, није одговорила на ово питање, као што одбија и да одговори грађанима и јавности да ли је, у својству премијерке, повукла писмо западним „партнерима“ о „црвеним линијама“ Србије за Косово и резервама према неким одредбама Охридског споразума, и да, од тог тренутка, никаквих „црвених линија“, више нема.

Одговор нема ни пословично необавештени Врховник који тврди да не зна о ком писму је тачно реч, али зна да је „Србија опредељена за тај споразум“, те да је он, наводно, од првог дана јавно говорио да је пријем тзв. Косова у УН и њене агенције био и остао неприхватљив. Међутим, нагласио је и да су речи председника Републике обавезујуће и једнако важне као и писани документ.

Што је, наравно, неистина, јер чак да је и имао пуномоћје Владе Србије да преговара о Шолц-Макроновом и Охридском споразуму – пошто Влада, а не председник Републике, према Уставу Србије, води унутрашњу и спољну политику – он засигурно није имао мандат ни да преговара, а камоли договара, па макар и усмено прихвата, споразуме у којима се доводи у питање територијални интегритет Републике Србије. (www.pravda.rs, извор: Правда, 19.9.2024)