Višemesečni protesti “Jedan od pet miliona”, miting
opozicije, pa SNS “kontramiting“, nisu učigledno bili dovoljan motiv ni razlog
da se pokrenu mehanizmi koji bi, ako ne doveli do nekog rešenja, a ono barem
smanjili napetost između sukobljenih političkih grupacija. Naprotiv, u ovom
trenutku se ne može sa sigurnošću reći kako će se okončati aktuelan politički
konflikt: u institucijama sistema ili na ulici.
Fer izbori posle dijaloga, fingirano glasanje uz bojkot dela
opozicije ili sukobi sa nesagledivim posledicama – pitanje je koje se svakim
danom sve više nameće pred ovdašnjom javnošću kao jedine moguće opcije budućeg
razrešenja političke krize u koju sve dublje tone Srbija.
Ovakav izbor je, čini se, logična posledica stranačkog
života koji već predugo vibrira između ulice i institucija. Odsustvo dela
opozicionih stranaka iz parlamenta i najava bojkota izbora, sa jedne, i uporno
odbijanje bilo kakvog dijaloga o razrešenju duboke institucionalne krize,
ostavljaju utisak da Srbija živi u nekoj vrsti neproglašenog političkog
vanrednog stanja čiji se kraj ne nazire.
Višemesečni protesti “Jedan od pet miliona”, miting opozicije,
pa SNS “kontramiting“, nisu očigledno bili dovoljan motiv ni razlog da se
pokrenu mehanizmi koji bi, ako ne doveli do nekog rešenja, a ono barem smanjili
napetost između sukobljenih političkih grupacija. Naprotiv, u ovom trenutku se
ne može sa sigurnošću reći kako će se okončati aktuelan politički konflikt: u
institucijama sistema ili na ulici.
Postoji i treća mogućnost koja bi mogla da se ogleda u
održavanju ovakvog stanja i zapravo formalizovanju postojećih suprotnosti kao
konstante političkog života. U tom slučaju logičan ishod bi verovatno bili
redovni izbori na proleće sledeće godine uz učešće vlasti i fingirane
opozicije.
Politički analitičar
Cvijetin Milivojević smatra da Aleksandar Vučić nije “čovek dijaloga“ i da to
stalno, iznova pokazuje nervoznim reakcijama kad god se susretne sa argumentima
koji su suprotni njegovim stavovima. On, medjutim, smatra da će Vučić,
pritisnut spolja i iznutra, na kraju morati da prihvati neku vrstu razgovora,
makar morao da delegira nekog umesto sebe za te razgovore. Milivojević podseća
da i Milošević devedesetih, u sličnim okolnostima, nije seo za isti sto sa
opozicijom, već je na pregovore poslao tada mlađane Ivicu Dačića i Gorana
Perčevića.
“Vučić ne može da
kaže da želi da ne razgovara sa nekim od lidera opozicije jer mu nije
simpatičan ukoliko su oni izbor određenog broja građana Srbije, bez obzira da
li su u parlamentu ili nisu. Neko će morati, ipak, da pregovara, neko ko ima
pun mandat da odgovara na ono što su zahtevi opozicije. Ne mora to nužno da bude
Vučić lično, neka odredi nekog, recimo, Nikolu Selakovića, ali do pregovora
mora da dođe, jer je očigledno da ne postoje uslovi za održavanje fer
izbora", smatra Milivojević.
Aleksandar Popov iz Centra za regionalizam, međutim, nije
uveren da će vlast tako lako i brzo pristati na pregovore. On smatra da
vladajuća struktura nema nameru da popusti i da odustane od svojih stavova.
Popov predviđa da će se vlast, umesto ustupaka opoziciji, vladajuća stranka
odlučiti pre za izbore pod postojećim uslovima.
“Vlast će imati alibi zbog jednog dela nazovi opozicije koja
će učestvovati na izborima. To neće proći kod evropskih institucija, ali
očigledno da vlast sve manje brinu upozorenja koja stižu iz EU oko toga da se
kod nas sve više urušava vladavina prava i sužavaju medijske slobode. Režim je
postao otporan na tu vrstu pritisaka i kao da nikoga više ne brine to što smo
prošle godine, na primer, otvorili dva poglavlja, ove, verovatno, samo jedno, a
u javnosti je potpuno neopaženo prošla činjenica da se Tanja Miščević, šefica
pregovaračkog tima, već godinu dana ne pojavljuje u javnosti“, objašnjava
Popov.
Iako, naravno, ne treba isključiti ni tu mogućnost,
postavlja se, međutim, pitanje dometa eventualno održanih izbora bez Saveza za
Srbiju i Pokreta slobodnih gradjana. Takva situacija, naime, ne bi amortizovala
nezadovoljstvo upravo onih građana koji se okupljaju na protestima. I ne samo
njih.
“To nije dugoročna
opcija. Takva vrsta izbora bi teško izborila legitimitet, ne samo u Briselu ili
Vašingtonu, nego i u Moskvi. Mnogo zavisi od toga kako bi se Vučić posle takvih
oktroisanih, krnjih izbora ponašao, recimo, u odnosu prema Kosovu. Ukoliko bi
popustio pred zahtevima Zapada, logično je da bi onda Moskva delegitimisala
izbore. I obrnuto. Ukoliko bi se suprostavio stavovima Brisela i Vašingtona, EU
i SAD bi doveli u pitanje legitimitet takvih izbora. U oba slučaja, ta vrsta
izbora njemu ne bi donela dugoročnu stabilnost i vrlo brzo bi morali da uslede
vanredni, relativno ravnopravni i fer izbori na kojima bi se pojavio i ostatak
opozicije“, zaključuje Milivojević.
Očigledno je da će Kosovo imati nemalu, ako ne i odlučujuću
ulogu u načinu na koji će se način razrešiti politička kriza u Srbiji. Zapadu
je neophodan makar privid stabilnosti u našoj državi kako bi politički dijalog
Beograda i Prištine mogao da rezultira nekakvim sporazumom jer teško je
pretpostaviti da će Aleksandar Vučić bilo šta potpisati dok mu značajan deo
građana i opozicije osporava legitimet.
Cvijetin Milivojević
podseća da su Vučićevi birači bivši Šešeljevi simpatizeri i nekadašnji
sledbenici Slobodana Miloševića. Oni nisu glasali za Vučića zato što će nas on
najbrže uvesti u Evropsku uniju, već su dali svoj glas Vučiću sa uverenjem da
je on jedini u Srbiji koji će spasiti Kosovo i da ćemo na kraju ući u Evropsku
Uniju sa sve Kosovom.
Pregovori oko Kosova,
međutim, ne kreću se u pravcu koji bi zadovoljio taj veliki deo Vučićevih
glasača i to je ono, smatra Milivojevič, što zapravo brine Aleksandra Vučića.
“Nije Vučić toliko siguran da bi dobio te
izbore. U suprotnom, on bi te izbore organizovao i pobedio ali ne onim
rezultatom za koji on misli da je dovoljan da formira vlast. Šta je značilo ono
njegovo ‘kada padnem ispod 40% tada ću se povući’? Kad se to desi, Vučić je u
tom trenutku najnepoželjniji koalicioni partner tako da bi to bila Pirova
pobeda. On bi imao rezultat koji ne može da pretvori u formiranje vlasti. Vučić
je više nego svestan toga i zato ne organizuje izbore“, naglašava Milivojević.
Sa druge strane, splašnjavanje građanskih protesta, ako se
posmatra iz ugla sve manjeg broja ljudi na ulicama, mogli bi da budu dodatni
motiv vlasti za ignoraciju opozicionih zahteva koji se tiču izmene izbornih
uslova i ravnopravnog medijskog tretmana. Ukoliko se Srpska napredna stranka
odluči za ovakav manevar, na velikom ispitu biće opozicione stranke okupljene
oko Saveza za Srbiju, koje svakako neće mirno posmatrati sopstvenu propast.
Ukoliko vlast nekim svojim budućim potezima ne natera ponovo
građane na masovniji izlazak na ulice, realno je pretpostaviti da će opozicione
stranke morati da idu na radikalizaciju protesta koja sa sobom nosi određenu
dozu rizika od otvorenih sukoba.
Aleksandar Popov misli da postoje dva moguća činioca koja
mogu da dovedu čak i do mogućih sukoba. Jedan faktor je svakako opozicija koja
je najavljivala 13. april kao Dan D, kad se očekivalo da će oni izaći sa planom
na koji način da se natera vlast da se ispune njihovi zahtevi. Međutim 13.
april je bio i prošao i ništa se nije desilo i Popov smatra da opozicija nije
smela da ide sa tako velikim očekivanjima. Kad se ništa nije desilo, videlo se
da kod onih koji su se okupljali ne postoji dovoljno energije kao devedesetih
godina i to se sve svelo na tu slobodnu zonu ispred Predsedništva.
“Ukoliko se protesti radikalizuju, deo opozicije koji je
ekstremno desno ima svoje pristalice koji mogu da naprave neke incidente. I vlast,
međutim, ima pod kontrolom ekstremističke elemente tih raznih obraza,
navijačkih grupa do pojedinaca koje smo videli u Borči, ili na izborima kako
obilaze biračka mesta i ponašaju se kao stranačka paramilicija. I vlast i
opozicija imaju taj potencijal za izazivanje incidenata što može jednog
trenutka da dovede do otvorenih sukoba“, smatra Popov.
Od vlasti i poteza koje će ona vući u bližoj i daljoj
budućnosti zavisiće u kom će se pravcu Srbija kretati. Građanima Srbije ostaje
samo nada, ako ništa drugo, da Aleksandar Vučić neće izabrati put kojim se ređe
ide. Jer, Vučić će snositi odgovornost, a posledice svi građani.
(Vukašin Obradović, 20.5.2019, www.istinomer.rs / https://www.istinomer.rs/clanak/2809/Sta-ceka-Srbiju:-Izbori-ili-ulica?utm_source=twitter&utm_content=fer_izbori_posle)
Нема коментара:
Постави коментар