Право на
правду – Има ли правде – Неправдом против правде
Пише: Цвијетин Миливојевић
Најрелевантнији
живи стручњак за тумачење холокауста и геноцида, директор Центра „Симон
Визентал“, Ефраим Зуроф рече пре неки дан: „У Сребреници се није десио геноцид.
Надам се да резолуција неће бити усвојена. Уједињене нације су најгоре место за
гласање о том питању јер је реч о политичком гласању, а не историјској анализи.“
Недељу
дана пре тога, Aрхиепископу пећком, митрополиту београдско-карловачком
и патријарху српском, сходно (не)споразуму који је Врховник српски, 2013,
утаначио са вођама „Републике Косово“, додуше, није дозвољен улазак на КиМ, па
и „одлазак кући“, у троиповековно седиште српских патријараха у Пећкој
патријаршији, али му то није засметало да - као што је црква Самодрежа кнеза
Лазара и његове јунаке причешћем испратила на Газиместан – данашњег световног
вожда, у „одлучни бој“, церемонијално испрати из Храма светог Саве на Врачару.
Иначе,
за љубопитљиве, да поновим, духовни пастир никако није исто што и државни
званичник (а приштински и београдски званичници, међусобно и реципрочно, једни
од других, траже и дају, добијају или не дозволе за улазак на КиМ или у
„УжаС“), али се, ето, наш патријарх солидарисао са световним свевладаром Србије,
па, ето, и он „преко Петковићеве канцеларије“ тражио дозволу, није је добио, па
ни он није ушао на КиМ.
. . .
Недељно
пре подне, дан уочи молебана, а пре лета у „кукавичије гнездо“, Врховник се, да
не дангуби, појавио на „репризи репризе дочека Васкрса“, код ружичасте Џеј-Џеј.
Ја поверовао, причаће се о резолуцији о геноцидности или, макар, о кандидатури
„Републике Косова“ у Савет Европе.
А она,
пре него што јој је, од силног шера, „забагов'о“ таблет, успела је да на
националној фреквенцији која користи јавни ресурс свих грађана – прочита и
следећа, пригодно припремљена јој, питања, председнику свих грађана, а о
ривалима његове странке на предстојећим локалним изборима: „Др Драган Милић из
Ниша је ротаријанац и признаје независно Косово...“, на шта се АВ „наставио“
са: „Не бих о њима мада бих имао свашта да кажем... ићи ћу у Ниш последњег дана
кампање...“
„Мени
је неспојиво да Несторовић иде са Савом Манојловићем, а иде..“, констатује даље
она, а АВ одговара: „После прошлих
избора неко није водио рачуна о држави и ширим националним интересима и
зато опет, без потребе, имамо изборе у Београду...“
Али,
она, канда, није ни разумела, ако је и слушала АВ-ов одговор, па је отишла
корак даље: „Несторовић је завршио на листи која је за независно Косово!?“, а
АВ је, за њега, преблаго, приметио да је „(Несторовић) био недоговоран после београдских
избора“.
На
крају, водитељка позната по кованици „противјевреј-стафорд“ (у преводу на
српски: протојереј-ставрофор) није могла да одоли, а да се не овери код
Врховника лично: „Ја сам поносна што сте Ви наш председник“, а на његово
„замериће Вам неки“, она је одважно одбрусила: „Нека, ја сам храбра!“
. . .
Независно
од исхода гласања у Генералној, очекујем да ће, ако држи до сопствене речи,
колико данас, из Њујорка - осим подразумевајућег дана сећања на жртве
израелског геноцида над Палестинцима у Гази / Хамасовог геноцида над Јеврејима у
кибуцима око Газе - наш Врховник да најави иницијативе за проглашење дана
сећања на геноцид над стрељаним ђацима у Крагујевцу, над српским цивилима у
Краљеву, у Јајинцима, на жртве геноцида над Србима у „НДХ“, од корићанских и
других херцеговачких јама, до Јасеновца, Јадовна и других усташких логора смрти
за српску децу, нејач и жене...
А да
можда, ипак, изненадимо „коспонзоре“ отуда одакле најмање очекују? Ако је
успело Јерменима да парламенте најмоћнијих земаља света, читав век касније,
убеде да осуде геноцид турске државе над њима – зашто и Србија не би пошла од
1914?
Предлог број један: „Међународни дан промишљања и
сећања на геноцид који су, за време окупације 1914. године, над српском децом,
женама и нејачи у Мачви починиле аустроугарска и немачка војска“.
Више
него довољно документације о томе оставио је швајцарски Немац Арчибалд Рајс (“Coment, Riport upon the Atrotices comitted by the
Austro-Hungarian Army during the first Invasion of Serbia”, London, 1916) и многи други.
На
насловној страни књиге Бранислава Станковића „Страдање Шапца и Мачве у Великом
рату за време прве окупације 1914“ (Прометеј, 2021) налази се фотографија
вешања мачванске сељанке, Милице из куће Максимовића, мајке четворо деце. На
задњој корици је слика лешева побијених мајки са децом. Обе су, 1914. у Мачви,
уснимили сами злочинци, да се „ратним подвизима“ похвале својим породицама
којима су слали разгледнице и војничке дописнице са сликама „својих руку дела“.
Фотографије су језиве: десет сељанки у српским ношњама разапето на крст и
обешено, док су испред њих постројени за сликање АУ-војници; ту је и слика
лешева српских сељака које су Аустријанци побили 2. августа 1914. у селу
Грушић; отворена заједничка гробница код Шабачке цркве са лешевима око 150
српских цивила; повешани цивили у Лешници, у воћњаку Николе Трифуновића; слика
масакриране деце у околини Шапца и жене Солдатовића (78 година), убијене и
унакажене у Баставу; слике силованих и масакрираних жена у Криваји, рушевина куће
Милутиновића у Прњавору у којој је спаљено стотину деце и жена...
Око 60
цивила, претходно заточених у шабачкој цркви, искасапљено је бајонетима, „да би
се уштедела муниција“, у цркви, иза олтара, АУ-официри су силовали заробљене
девојке... У Прњавору, писао је Рајс, „Бука Пушкаревић и Гаја Алановић запаљени
су на гумну, пошто су претходно исечени на парампарчад. Анђа Јосић и ћерка Маринка
Јовановића у силоване. Павле Блажић је испечен на ражњу као јагње. У кући Пере
Попадића један мађарски војник скинуо се го и силовао жене и децу.“ Испред
унапред ископане раке дуге 20 и широке три метра, стрељано је, 19.8.1914.
године, 109 становника, између 15 и 80 година.
Арчибалд
Рајс истиче страхоте које су задесиле село Брезјак, где су, на различите
начине, у само једном дану, 3. августа 1914, Аустријанци убили 54 особе:
„Већини је извађена утроба помоћу сабљи сечива ширине 5 цм, дужине сечива 46
цм. Аница Јездић, стара 32 године, очи ископане, нос и уши одсечени. Симо
Јездић, стар 14 година, одсечени су му нос и уши. Јелка Донић, стара 13 година,
одсечени су јој нос и уши. Цветко Павловић, ископане су му очи. Смиљана
Васиљевић, стара 48 година, очи ископане. Миросаву Васиљевић, стару 21 годину,
силовало је око 40 војника, потом су јој исечени генитални органи, а коса
гурнута у вагину. На крају су јој извадили утробу. Јоца Милошевић, стар 90
година, исекли су му кожу на каишеве. Милосав Обрадовић, стар 18 година, одсекли
су му нос и уши и ископали очи. Драгољуб Илић, стар 18 година, одсекли су му
нос и уши. Милева Јокић, стара 17 година, силовали су је, а потом убили.
Станица Шакић, стара 24 године, неколико пута су је силовали, а затим изболи
бајонетом. ...“
И тако
даље, и све страшније од страшнијег. Око две хиљаде српских цивила, углавном
жена и деце, коришћено је као „живи зид“, морали су да иду испред АУ-војника
док су они пуцали изнад глава талаца, проверавајући тако има ли негде испред
српске војске.
Од тог
августа 1914, када су АУ-трупе прешле Саву, с намером да Мачву и Београд
анектирају и, наместо српског становништва, населе Немце и Мађаре, у Мачви је
именом и презименом, током Великог рата, идентификовано око 10.000 убијених.
Предлог број два: „Међународни дан промишљања и
сећања на геноцид који су од 1914. до 1918, над Србима у данашњој Босни и
Херцеговини починиле аустроугарска и немачка војска и хрватско-муслиманске
формације шуцкора“.
Владимир
Ћоровић, у књизи „Црна књига патње Срба Босне и Херцеговине за време светског
рата“ (прво издање, Београд – Сарајево, 1920. године) пише, поред осталог, о
аустроугарском концентрационом логору за Србе у Добоју, у који је, од 1915. до
1917, допремљено 46.000 Срба (половина се није никада вратила кући), од тога
16.996 српских жена и деце из БиХ. Преживели су депортовани даље, на своје
„последње одредиште“ у логоре Арад, Шопроњек, Нежидер, Туроњ, Талерсдорф,
Плетерницу и друге, широм АУ-монархије. За само пола године интернације
1914/1915, у логору Арад преминуло је или убијено око 2.000 Срба. Постојали су
и логори и затвори у Жегру код Бихаћа, у Тузли и другим местима по БиХ.
АУ-војска
је, за собом остављала и трагове свог иживљавања. Убице и злочинци су се, као и
у Мачви, радо сликали поред својих жртава, Срба из БиХ. Тако и данас, као
„сведоке историје“, имамо слике херцеговачких сељака који висе на вешалима,
слике стрељања Срба поред једне железничке пруге у БиХ, а фото-објектив је
забележио и одвођење требињског свештеника Видака Парежанина на вешање,
председника општине из Скакавца обешеног у сарајевском логору, вешање
свештеника Петра Лазаревића у Тузли, злодела шуцкора („причувне“ формације
Хрвата и муслимана при АУ-војсци) над српским живљем...
Ћоровић
је, дакле, још пре 104 године забележио и ове примере систематског истребљења
Срба: Код „железна моста“у Фочи, држани су као таоци, а потом стрељани или
избодени, „најугледнији Срби, поп Јосиф Кочовић, поп Владимир Поповић, поп
Василије Кандић, Нико и Милан Хаџивуковић, Никола Мазија“... „У Корану је стрељано 27 људи и две жене, сви
из села Граба трновске општине“... Шуцкори
су, касније, на Корану убили и жене Милку Чукило, Љубицу Терзић, Милку
Каравдију, Мару Симатовић, Ђуку Бјелореп, као и свештеника Ристу Чечара, Крсту
Павића, Стјепана Симића, Перу Каравдију, Перу Пантића, Ристу Ћосића; на Палама: Јову Клачара, Ристу Чукила,
Лазу Јурука, Перу Кусмука, Милета Кусума са два мала сина, 100-годишњег Ђорђу
Клачара...
Из
Сребренице и околних села убијени су: Ђоко Максић, Радован Никчевић, Коста
Митровић, Цвјетко Стојановић, браћа Ристо, Тано и Митар Николић, обешени су
Ђука Новаковић, Филип Акшамовић, Перо Јовановић, Глигор Андрић, Раде
Миладиновић, Перо Ранковић и његова два брата, студент Универзитета у Лозани је
жив спаљен; Ристо Остојић, његова жена и син, мртва с дететом нађена је Госпава
Недељковић, Јања Будова је заклана и тако даље... У Фочи је 14. августа 1914. стрељано и повешано 126 Срба...
Само током
августа 1914, у требињском котару, од Автовца, преко Вучја до Коњског и
Заграђа, обешено је – забележена су имена - више од 100 Срба, и тако даље и
тако даље. Од 1914. до 1917. у БиХ је, под различитим околностима, умрло
100.986, највише српске, деце испод 10 година...
И трећи предлог: „Међународни дан промишљања и
сећања на геноцид који је од 1914. до 1918. године, над Србима у данашњој
Србији и Северној Македонији починила бугарска војска“.
Арчибалд
Рајс у својој монографији „Аутро-бугаро-немачке повреде ратних закона и
правила; дописи једног практичара – криминалисте са српског маћедонског фронта“
(Државна штампарија Краљевине Србије, Крф, 1918), бележи бројне и масовне
злочине које је, на подручју данашње југоисточне Србије, као и некадашњег дела
Краљевине Србије који се звао Јужна Србија (Маћедоније) починила бугарска
војска. Само један карактеристичан, међу бројним документованим, примерима које
Рајс наводи: У крајевима око Велеса, Прилепа и у Поречу укупан број поубијаних,
до 20. јануара 1916, прелази 2.000, а од њих је већина жене и деца. Па, набраја
број поубијаних за поједина села: Оморани 18, Теово 8 (од тога 2 жене: Марија
Никуша Стојановића и Софија Пана Арсића), Мокрени 12, Богумили 95 (75 жена и
деце), Гостиражна 65 (55 жена и деце), Стровије 80 (65 жена и деце, а само у
једној кући попа Илије Зижића 9 лица), Долгавац 280 (260 жена и деце), Брод 250
(већина убијених жена, па чак и девојчице испод 10 година биле су силоване) и
тако даље и тако даље...
. . .
А да
би се кренуло тако, Врховник треба, најпре, да се извини грађанима своје земље
и властитом народу. Јер, ни деценију и по од агресије НАТО пакта на Србију, баш он је Герхарда Фрица Курта Шредера, као „мечку Божану“, шетао од митинга
до митинга СНС-а; Ентонија Тонија Блера је ангажовао као специјалног саветника
за, ма што то значило, „delivery
units” (јединице за
испоруку), све наводно бамбадава; а Вилијаму Билу Клинтону је, у име Србије,
подржао (зли језици тврде, и донирао) губитничку председничку кампању за
Госпођу, а против Трампа... А на питање зашто је то учинио, одговорио је: „Зато
што сам паметан!“
То су
исти они Клинтон, Блер и Шредер којима је, као министар ратне пропаганде, 1999,
поручивао да ће одговарати у новом Нирнбергу.
Јер, међу
предводницима НАТО агресије, истицали су се, баш оваквим редом: Блер, Клинтон и
Шредер. Те три земље и данас су предлагачи и спонзори резолуције против које ће
наш Врховник данас водити, да цитирам почившег патријарха Иринеја, „лавовску
борбу.“
-
Вечерас су ваздушне снаге НАТО почеле ударе на војне циљеве у Југославији. Ово
ће учинити крај ужасним кршењима људских права и хуманитарној катастрофи на Косову.
Југословенска тајна полиција водила је терор против етничких Албанаца на
Косову. Ми желимо мир на Косову чак и ако морамо да користимо војна средства да
бисмо га постигли – зборио је, 24. марта 1999, канцелар Шредер.
- Предузимамо ову акцију из једног врло
једноставног разлога - да оштетимо српске снаге у довољној мери да спречимо
Милошевића да настави своје подло угњетавање косовских Албанаца. Већ 400
стотина хиљада људи је расељено. Преко 250 хиљада остаје без кућа. Само прошле
недеље, 25 хиљада људи је протерано из својих домова. – говорио је тада
британски премијер Блер.
Да подсетимо
и шта, о улози Врховникових „пријатеља“ у отимању Косова и Србије, успут бележи
некадашњи ратни извештач британског Скај њуза Тим Маршал, у
својој књизи „Игра сенки; петооктобарска смена власти у Србији“ (Б92 - Самиздат,
2002):
... „Председник
Клинтон је направио велику брљотину кад је 23. марта предусретљиво саопштио
југословенској политичкој и војној елити: „Не брините, неће бити рата на тлу.
Само се ви, момци, држите колико год можете.“ Рекао је отприлике следеће:
„Американци, не брините, нећу послати америчке копнене снаге да ратују у земљи
за коју већина вас никада није ни чула да постоји“. Београду је то повратило
самопоуздање. „Кад се десило да неко добије рат само уз помоћ ваздушних
снага?“, питали су. „Сетите се само Американаца у Вијетнаму, Руса у
Авганистану, половине светских земаља у Ираку.“
Војни
врхови у свим земљама НАТО-а колективно су дубоко уздахнули. Клинтон је због
унутрашње политике одустао од главног војног средства, претње копненим ратом.
Британски
премијер Блер је био међу онима који су били пренеражени. Амерички Стејт
департмент је проценио да ће рат трајати три дана, али он се развукао већ на
други месец, и Блер је схватио да је Клинтонова изјава огромна грешка које су
се сви плашили. Иницирао је да се претња копненим ратом поново активира и да се
припреми тешко наоружање у случају да до њеног остварења дође...“
Наш
Врховник их је, упркос томе, све до данас, у нотесу водио под „П“, као
„пријатеље“, а то своје „свепријатељовање“ кориговаће тек након данашњег
гласања о резолуцији о „дану сећања на геноцид у Сребреници“, од када ће свет
почети да дели на (праве) „пријатеље“ и (обичне) „партнере“. Па да, коначно,
дочекамо и то чудо невиђено.
. . .
Мени
је, на пример, за разлику од Врховникове опчињености Ангелом Меркел, и 2017.
било јасно да Србија у свету има „пријатеље“, макар они били и „из интереса“, али
и искрене непријатеље које, у најбољем случају, може да сматра за
„партнере“.
Својевремено
сам, у јесен 2017, на предлог уредника „Данаса“, а под притиском једногласне
„пријатељске сугестије“ немачке амбасаде и српског државног врховништва, после
осам и по година колумновања, споразумно, прихватио „шут карту“ из тог листа.
Зато
што сам у колумни „Гомила сећања“ („Данас“, 17.10.2017) написао: „Ишчекивах, залуду, скоро две недеље,
да се неко, у име службеног Београда, огласи гледе покушаја велепосланика
Дитмана да, у свечарском штимунгу немачког велепосланства, у присуству
одабраних Србаља, са све Врховником као најдражим гостом, преко тврдње да се
"Србија и Немачка заједно суочавају са тешким поглављима историје и
прошлости", српском народу ували "штафету геноцидности". Ћутање
је исто што и одобравање, из чега закључујем да су овдашњи зателебесани фанови
Ангеле Меркел клекнули и, у име убрзања евроинтеграција, прихватили и ту
нечасну "титулу кошампиона злочина у савременој историји" (да нам наши
"протестантски узори" убудуће не буду сами) од великог немачког
народа, а тиме и колективну кривицу на све нас....“
Нешто
слично поновио сам и у следећој колумни „Служење народу“ („Данас“, 31.10.2017),
а када сам то учинио и трећи пут „Врховниче, од овога нема вајде!“ (8.11.2024),
запечатио сам своју колумнистичку „каријеру“ у том листу. Додуше, ту сам отишао
корак даље: „Пет је недеља већ откако нас је екселенција Дитман, сврстао, раме
уз раме, са својим великим народом, у дисциплини колективне катарзе, несебично
поредећи српску улогу у пракси геноцида са епским размерама немачког доприноса
истој теми - а да се, према Немцима, традиционално улизички расположени, наш Врховник
није огласио. Да протестује или, можда, захвали, ако се осећа почаствованим...“
Што сам додатно поткрепио неким историјским примерима улизиштва из суседства
(текст прокламације независне и слободне Хрватске, од 10. травња 1941): „У
споразуму са вољом владе Reicha и побједничке њемачке војске, а по налогу
усташког Поглавника, Вође хрватског народа дра Анте Павелића, проглашујем данас
независну и слободну хрватску државу на цјелокупном њезином етнографском и
хисторијском подручју.“ И „хедлајном“ из „Хрватског листа“ (12.4.1941): „Проглас
муслиманским Хрватима: Данас у 12 сати посјетио је генерала Славка Кватерника
Исмет ефендија Муфтић, који је изразио највеће весеље Хрвата-муслимана, што је
поглавник уз помоћ Алаха и савезничких сила створио хрватску државу... Др
Павелић се држи гесла оца домовине дра Анте Старчевића да су муслимани најчишћи
Хрвати...". . . .
Можда
су предлагачи резолуције из Немачке и Руанде, држава доказаних у геноцидима,
као и осталих четрдесетак спонзора и коспонзора (међу којима су и осведочени
пионири геноцида, од данашњих САД до некадашњих колонијалних силеџија попут
Велике Британије или Белгије), предлажући ову резолуцију с циљем да своју
нечисту савест и кривицу пребаце на друге, несвесно учинили добру ствар за ову
државу и овај народ. Збиља, да ли би икада неко овде озбиљно помињао оно што су
Срби преживели током 20. века, да није било ове резолуције? A
што се гласања
на Генералној скупштини тиче, наши су се „репрезентативци“ толико извештили у
спуштању критеријума „шта је успех“ да, по најновијем, испада да је успех и ако
„за“ гласа мање од 100 чланица УН. Да ли је баш? (Извор:
Правда, www.pravda.rs, 23.5.2024)